PODUKE IZ PREVOĐENJA

Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

PODUKE IZ PREVOĐENJA 
 

MAJMUN KOD SVETOG DUHA U NAJMU

GÉRARD DE NERVAL
VERS DORÉS (ZLATNI STIHOVI)
 
      Eh quoi! tout est sensible. – Pythagore
      
Homme! libre penseur! te crois-tu seul pensant
Dans ce monde où la vie éclate en toute chose?
¸           Des forces que tu tiens ta liberté dispose,
Mais de tous tes conseils l’univers est absent.

     Pa šta? Sve je osjetilno. – Pitagora
 
Čovječe! slobodni mislioče! vjeruješ da si tek ti misleći
U ovom svijetu gdje se život rasprskava u svakoj stvari?
Snagama koje imaš tvoja sloboda raspolaže,
Ali iz svih tvojih savjeta svemir je odsutan. 
 
Respecte dans la bête un esprit agissant:
Chaque fleur est une âme à la Nature éclose;
Un mystère d’amour dans le métal repose;
“Tout est sensible !” Et tout sur ton être est puissant.

Poštuj u životinji duh djelatni:
Svaki cvijet je jedna duša u Prirodi procvala;
Ljubavna tajna u metalu počiva;
“Sve je osjetilno!” I sve je nad tvojim bićem (nad)moćno.

Crains, dans le mur aveugle, un regard qui t’épie:
A la matière même un verbe est attaché…
Ne la fais pas servir à quelque usage impie!

Boj se, u slijepom zidu, pogleda koji te uhodi:
Za materiju samu riječ je vezana…
Nemoj je tjerati da služi nekoj bezbožnoj (zloj, lošoj) primjeni!

Souvent dans l’être obscur habite un Dieu caché;
Et, comme un oeil naissant couvert par ses paupières,
Un pur esprit s’accroît sous l’écorce des pierres!
 
Često u nekom beznačajnom biću prebiva skriveni Bog;
I, kao oko koje se rađa pokriveno kapcima,
Neki čist duh raste pod korom kamenja!

Četrnaesteračka varijanta:

Čovječe! Mislioče slobodni! Sred svijeta 
Što prska od života zar misliš ti jediti? 
Sloboda raspolaže snagama tvojim skritim, 
No svemir odsutan je iz tvojih svih savjeta.  
 
Poštivaj duh djelatan u životinji: cvijet 
Svaki je jedna duša procvala u Naravi; 
U metalu ljubavna zna tajna da boravi;    
Sve osjeća! i sve je od bića tvog moćnije.  
 
Boj se oka što vreba iz zida slijepoga;
Čak i sa materijom samom riječ se združi, 
Ne daj bezbožnoj nekoj primjeni da posluži.
 
Često je neugledno biće stanište Boga,  
I kao što kapcima pokrivena se zjena
Rađa, čisti duh raste pod korom od kamena.
 
Trinaesteračka: 
 
Čoveče! Slobodni mislioče! Sred sveta 
Što prska od žića zar misliš ti jediti? 
Sloboda snagama raspolaže ti skritim, 
No svemir odsutan iz svih ti je saveta.  
 
Štuj u životinji delatan duh: u svakom 
Cvetu se po jedna duša prirode javi, 
U metalu tajna ljubavna zna boravit;    
Sve oseća! i sve spram tvog bića je jako.  
 
Boj se: pogled vreba iz zida iz slepoga,
A reč i sa samom materijom se združi, 
Ne daj

+ da bezbožnoj nekoj primeni služi.
 
Često je neznatno biće stanište Boga,  
I kao kapcima što se pokrita zena
Rađa, čist duh raste pod korom od kamena.

Dvanaesteračka, prva:
 
Čoveče! Što misliš slobodno! Sred sveta 
Koji prska žićem, zar misliš jediti? 
Sloboda se služi snagama ti skritim, 
No svemir – odsutan iz svih ti saveta.  
 
Štuj u životinji duh radin; u svakom 
Cvetu jedna duša prirode se javi; 
U metalu krije tajna se ljubavi,   
Sve oseća! sve je spram tvog bića jako.  
 
Boj se: pogled vreba iz zida slepoga,
Reč se i samom materijom združi, 
Ne čini rđavoj nameni da služi. 
 
Često i neznatno biće stan je Boga,  
I ko što kapcima pokrita se zena
Rađa, čist duh raste pod korom kamena.
 
Druga:
 
Čoveče! Što misliš slobodno! Sred sveta
Koji prska žićem, zar misliš jediti?
Sloboda upravlja snagama ti skritim,
A svemir – odsutan iz svih ti saveta.
 
Štuj u životinji duh radin: u svakom
Cvetu jedna duša Prirode se javi;
U metalu tajna ljubavi boravi;
Sve oseća! sve spram tvog bića je jako.
 
Boj se: pogled vreba iz zida slepoga,
I sa materijom samom reč se združi,
Ne čini bezbožnoj primeni da služi.
 
Često beznačajno biće stan je boga,
I ko što se oko, kapcima skriveno,
Rađa, čist duh raste pod korom kamenom.
  
Preveli Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas
 
Mićevićev prevod

ZLATNI STIHOVI

      Pa šta! sve oseća! – Pitagora.
 
Čoveče, slobodni umniče! mniš uman
Tek ti si na svetu kojim život hoda? 
Kroz moći što imaš tvoja je sloboda,
al’ za težnje tvoje svemir je odsutan. 
 
Musje Mićeviću!
 
Ne kaže se: moći što imaš, nego što IH imaš. Ovo je jedan od vrlo osebujnih jezičkih defekata po kojim se, nerijetko, Vaš prevod može prepoznati među hiljadu, kao ban Strahinić sa Goleč-planine dolje, na Kosovu, u turskoj ordiji. Vama su ovo “greške koje nisu greške”. I nisu. Ovo Vam je omiljeni pesnički postupak i biljeg originalnosti Vaših uradaka: u analizama sam naveo tuce i pol stihova pravljenih prema ovom receptu koji jeziku Vaših prevoda podaruje hramanje prvoborački dostojanstveno. A Vi i jeste decenijama bili jedini vede narodnog heroja među jugo-prevodiocima.
 
A pošto nije vjerojatno da ste ovaj prosede primjenjivali samo u prevodima francuskih pjesnika 19. i 20. stoljeća, trebalo je nabaviti bar desetak od sto i ihihi knjiga Vaših prevoda i u njima loviti, kao vaške, defektne stihove, i one gdje nedostaje GA, ili MU, ili JE, što je vrlo dražesna mana: Vaše hramanje iz srpskog jezika nekad liči i na Bajronovo šepanje koje je dame bacalo u ushit. Mora da su i Vaše obožavatelje u pjanstvo neko prećerano bacali ovakvi biseri: ”O krotki obliče što mi oči nose”. Jer ako bi GA nosile, imali biste slog više u stihu.
 
Vjerujem da bi se iz tih knjiga nakupilo dovoljno alema na osnovu kojih bi se Vaš jezik mogao nazvati antisrpskim. A povodom bajke o čarobnjaku reči, često bih sjetio Njegoševa Teodosija Mrkojevića: ”To je huka slijepog naroda”.
Je li i jedan stručnjak razmotrio Vaše prevode i objavio svoje nalaze? To je bilo suvišno. Vaše čarobnjaštvo samo se nudilo na tanjuru i uz reverans.
 
Po Mićeviću, čovjekova je sloboda ne moćima što (ih) ima, već kroz moći što ima, njegov obljubljeni gaf koji sam već razmotrio: od ponavljanja ovog KROZ u njegovim prevodima nekad mi se činilo da će me zviznuti fras.
U maga trava ne buja u noći
(četiri sloga) nego kroz noć (tri sloga). Oči ne crpe iz plaveti (četiri sloga) već kroz 

plavet (tri sloga). Luna se ne igra u mirtama (četiri sloga) nego kroz mirte (tri sloga) Stada ne nestaju u prostoru (četiri sloga) nego kroz prostor (tri sloga). I ne kaže: “varljiv tren je mek na nitima mahovine” (trinaest slogova) nego: “varljiv tren je mek kroz niti mahovine” (dvanaest slogova). Svi ovi primjeri su iz jedne pjesme. Ponavljanje ovoga kroz veli da  taj prevodilački stroj original melje na vazda isti način, a krivac je metrička prisila.
 
Praveći dvije knjige koje pokazuju da magovi prevodi od jezičkih i stilskih pogrešaka kipte kao beogradski Sajam knjige od četničke beletristike, nekad bih uzdahnuo: Bože, kakav bi to genijalčina bio samo kad bi znao srpski jezik, razumio poeziju i znao praviti valjane vezane stihove! Bio bi ne baš kao Mihovil Kombol, ali tu negdje.
 
Uvjeren da je “prevod dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta”, Mocart korigira Nervala, nekad proizvoljno, nekad glupo. U njegovu prevodu život hoda, ali nije dovoljno reći: o sveta banalnosti, zoveš se Kolja Mićević! Mora mu se čestitati na dosljednosti s kojom trivijalizira veliku poeziju: stih u kojem život hoda, a ne rasprskava se (ili blista, ili bukti), zrcalo je tog čarobnjaštva, a obje moje knjige se lome od dokaza da sam ga zasluženo prcao kao dželata poezije. 
 
Koji se samom sebi sit napjevao oda. 
Ko da je u svojim očima kralj Huna ili Gota.
No možda tomu kriv prst samog je Gospoda: 
Laže taj stvor, dušo moja, to je strahota,  
Ali šta možemo, takva je božja volja, 
Kako bi rekla baba iz Gogolja. 
 
U maga svemir nije, kao u orginalu, odsutan iz svih čovjekovih savjeta već iz težnji. Čovjek, što nam nije neznano, veliki je savjetodavac, njegova uobraženost često govori ozgo, sa uzvišenja, nikad manjeg od Šehitluka kod Banje Luke, ali njegovi visoki savjeti vole zanemariti sitnicu koja se zove svemir. Nerval osuđuje taštinu i samodopadnost čovjeka koji vjeruje da je iznad svega, iznad svih drugih stvorenja i uz to zanemaruje okoliš: ovo je ekološka pjesma, avant la lettre, kaže na internetu jedan komentator. Sve to razumijemo. 
 
Ali kako je svemir odsutan iz svih čovjekovih težnji, to bi trebalo da mag pojasni nama kojima je očito da je pravi Nerval odsutan iz njegovog prevoda. Osevapiće se ako to objasni, vispreno, kako već umije, jer što su mu budalastiji prevodi, pronicljivije ih tumači kao jedini delegirani za tu funkciju. Kako će svemir biti odsutan, recimo, iz čovjekove vječite težnje da ga razumije? Ali kad mag presudi da su to težnje, protiv toga nema pravnog lijeka.
 
Drugi katren:
 
Poštuj i u zveri duh marljiv i mutan;
cvet je duša koju otvara priroda
metal može tajnu ljubavi da oda;
“Sve oseća!” Bićem u svemu si sputan. 

Musje Misevik!

Jednosložna imenica bête – u našem jeziku četvorosložna životinja – zadala Vam je mnogo belaja, i u Vašim prevodima gotovo uvijek je zver, a u jednome ste i leptira nazvali zverkom. Prevodilac koji leptire pretvara u zverke možda je čarobnjak i pol, a možda banjalučki vol. Ali vama je važno da je jednosložna bête i u vašim prevodima jednosložna zver, kao dokaz da ste sve tačno preveli, a jebe vam se za sve ostalo.
 
Zver je, kaže Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, divlja, obično krupna, grabežljiva, krvoločna životinja jakih očnjaka i kandži, a kako se u nje trefio duh marljiv, i je li to suglasno božjoj volji, poznato je jedino Kolji. Koji se redovno koristi golemom količinom po njemu prevodilačkih sloboda, po nama laži, i samo brav može nazvati marljivim duh četveronošca s pandžama, očnjacima i raskidačima. 
 
Ili je, možda, i danju 
I noću, marljiv u klanju?!

Magovo nepogrešivo kritičko čulo nanjušilo je da je Nervalov peti stih štur, pa ga je obogatio: duh zveri nije samo “marljiv” već i “mutan”, jer vraču treba rima sa sputan, ali zašto bi čovjek bilo čiji mutni duh morao poštovati? I kako mag ima srca da ovu glupost podmetne velikom pjesniku? Krivac je plitka pamet. Vrač vjeruje da bismo morali poštovati duh u njegovim prevodima, nesporno marljiv, jer ima dobar zicflajš, ali je mutan, nekad i premutan, mada bi Šekspir kazao da se na mutnom vrelu mudrosti mogu pojiti samo magarci. Mag se kao prevodilac ugleda na Malarmea koji nije šala, ali njegovi prevodi Malarmeov postupak često dovode do groteske.  
 
U vrača nad čovječjim bićem nije sve (nad)moćno, nego je čovjek u svemu sputan, jer magu je najvažnije sačuvati rime ponovljene u katrenima, a kako su ga 
 
moći kojim slobodno raspolaže dovele
do sputanosti u svemu, to čarobnjake Koljine fele 
ne pitajte.
Tu mudrost ko da je muknulo tele,
ali je neupitnija od ostroškog ćivota.
Ovakvih palamuđenja u čarobnjaka   
ima više no Srba koji su, nježno poput tetaka, 
branili pravo Dabićevo da ostatak života 
provede van rešetaka. 
 
Prva tercina:  

Teraj s crnog zida, pogled što te rani,
s materijom samom glas neki je sliven…
Ne daj joj da služi nečasnoj nakani!
 
Musje Kolža!

Očito je da je stih: “kroz moći što imaš tvoja je sloboda” mila majka u poredbi sa izvaljotinom: “Teraj s crnog zida, pogled što te rani”, u kojoj ste se otmjeno popišali na oksimoron: “pogled iz slijepog zida”, koji je srce soneta i jedno od najslavnijih mjesta u Nervalovoj i u francuskoj poeziji uopšte. 
 
Vi ubijate ono najbolje u pjesmama koje prevodite, i znate biti i toliki ćutuk da vjerujete da je crn valjan prevod epiteta slijep. Možda i jeste: ljudima bez očiju svi zidovi vjerojatno su crni. I u prevodu Bodlerovog soneta Ikarove spržene oči nazvali ste tamnim – tako fin sluh za naš jezik i za poeziju Bog Vam je dao na peškeš. A pošto epitet spržene ima tri sloga, zašto niste rekli slepe oči? To bi bilo odveć izravno i zato banalno, pa ste napravili pizdariju tamne oči, a čitalac nek vidi šta će s njom.

Bilo bi mnogo bolje reći: “Teraj slepog zida pogled što te rani”, i nije trebala osobita pamet da se nađe ovo rješenje, ali Vi ste skrvili da nadmašite Nervala. Imam sto zamjerki Vašim prevodima, ali znam da Vam nikad nije teško biti genijalniji od pjesnika koga prcate. Vaš gorostasni duh koji često original kao krivo cirkusko ogledalo zrca, odlučio je Nervala nadmaši ili u umlju, ili u bezumlju, i teško da mi iko imao srca poricati Vam pravo da bleknete na način vrcav: “Teraj s crnog zida, pogled što te rani”, pogotovo ako znamo da je srok Vaš najljući tiranin.
 
Nerval se o kandelabr objesio u času  bezumlja, ali njegove pjesme kažu da mu je bezumlje bilo vidovnjačko, a mag kao slobodni mozgonjica – riječ je Darinkina – tog vidioca može jedino da bedno ili budalasto oponaša. Vrač je bogomdani glumac: kad piše stihove, oponaša pisanje poezije, a kad pravi prevode, često oponaša prevođenje. Majmun kod Svetog Duha u najmu.         
 
I  čiji je pogled s crnog zida? Tko s tog zida gleda? Mi držimo: niko. Ili se varamo? A čitatelj se vara ako misli da mu se ovo omaklo. Ta glupost je pravljena je s najvišim nakanama: i u prevodu koji ću posebno razmotriti u Podukama mag poje o ničijem pogledu. Pol Valeri kaže:
 
Du soleil soutenant la puissante pareses
Qui plane et s’abandonne à l’œil contemplateur,
Regard!… 
 
Sunca koje potiče na silnu lijenost
Koje lebdi i predaje se posmatračkom oku,
Pogled!…
 
U originalu pogled je sunčev, ali u inverziji: “Sunca… Pogled (“Du soleil… Regard”), koja je Mićevića omela da ove stihove shvati, pa je u njegovom prevodu, igrom nevesele sudbe, taj pogled postao ničiji:
 
Podnoseći Sunca svemoguću lenost
Što lebdi i dā se oku posmatrača,
Pogled!…
       
Kad kardaš Šćepa Izlučevine ovako prekardaši u palamuđenju, ostaje mi da opet posegnem za rimama:
       
Jebo ćaća sve divanije 
Odavde do Kenije
Koje kažu da nije 
Mićević čisti genije
Božijom voljom.
A rđavo mnenije
O tom čarobnjaku meni je 
Zločin nad Koljom.
 
U Nervalovoj pjesmi pogled iz slijepog zida ne “rani” već uhodi, u mom prevodu vreba, a u obje knjige temeljito sam razmatrao ovakva vračeva napuhivanja. Bodlerov sonet Simpatični užas počinje obraćanjem razavratniku: “De ce ciel bizarre et livide, / Tourmenté comme ton destin” (“Sa ovog neba čudnog i blijedog, / Uzburkanog/ uznemirenog kao tvoja sudbina”), a vrač je i ove stihove popravio: “S tog neba sve olovnija, / punog kao tvoj udes rana”, jer jebeš nebo koje je čudno i bijedo,a nije sve olovnije, i jebeš uzburkanu sudbinu, jer razvratnikov udes mora biti pun rana, jedino mag zna kakvih.

 

Vrač je nekada ama

baš poput Svetog Ilije:

voli poeziju sa dvije

riječi zgromiti,

a njemu je od svega milije

da se kao ordenjem kiti

tim grmobitinama
 
Ovakvi prevodi, kojih u njega ima živi živistijan, prvo su dokaz odsustva ukusa, potom i svega ostalog. Ukus je sažeta prošlost čitateljeva, bergsonovski rečeno, a mag često prevodi kao biće bez prošlosti. Ali sam u analizama smetnuo s uma, što nisam smio, da se radi o napol Montenegrinjcu, a u njih su ovakva prećerivanja pojav uobičajen kao medalje na prsima. Mada njegovi prepjevi, priznati valja, više liče na žene koje su, umjesto medalja, bižuterijom nakinđurene. 
 
Vrač nije morao dolaziti na svijet da nam priopći vijest čija banalnost i lažljivost vape do neba: “s materijom samom glas neki je sliven”.
Ali on i jest mag prvenstveno po virtuoznosti s kojom velike stihove promeće u trivijalne i podmeće ih Nervalima. Aristotel kaže da riječ pripada čovjeku, a glas  životinjama. Opet ko krme gluv za naš jezik i za poeziju, ne čuje da nije smio izbaciti riječ koja je temelj čovjekovog svijeta, ali i svijeta uopće, jer u stihu: “A la matière même un verbe est attaché” odjekuje Biblija: “In principio erat verbum“. Nervalov stih prometnuo je u škrabotinu po uzoru na Vojislava Ilića Mlađeg: “s materijom samom glas neki je sliven” pa se pitam je li se, kad je kao stipendist odlazio u Francusku, usavršavao u pretvaranju istina u laži, velikog u banalno, a originalnog u ničije.
 
Rupe u njegovim prevodima posljedak su i odsustva svijesti šta se u pjesmi ne smije mijenjati.
Ako se u originalu, kao rima, javi na primjer zamjenica Ona (Elle), ispod 

zemlje će dići mrtve da i u njegovom prevodu Ona ostane rima, jer to se ne smije promijeniti, to je konstanta, ali kad Nerval kaže: “Za materiju samu riječ je vezana”, boli ga kita što je, kad je riječ zamijenio glasom, Nervalu jebo oca. 
 
Jeste, za materiju samu vezan je logos, i logos bijaše kod Boga, i Bog bijaše logos, kako neki prevode slavnu rečenicu iz  Svetog Jovana.
A govana kao što je stih “s materijom samom glas neki je sliven” u vrača ima koliko voliš, a kome se to sviđa, nek izvoli. Magovim obožavateljima ovakve nečisti decenijama su služile za pričest: vjerovalo mu se na riječ da Nerval ne kaže riječ nego glas, i nikom nije padalo na pamet da njegove prevode uporedi s originalima, ili da uključi mozak i kaže: ova vam je sentenca jako dobra ali, da izvinite Vi i Vaš obraz, i zadnja budala zna da su milijarde “nekih glasova” sa životinjama slivene. 
 
U ovom prevodu dvije bezočne laži mutan sputan krasno tancuju, što nije rijedak pojav u vrača: nekad je to balet u kojem mag, zbog neznanja našeg jezika i nerazumijevanja poezije, liči i hromom Dabiću. Izvinjavam se, hromom Dabi. Mada mnogo nisam pogriješio: ta trojica idu u najslavnije srpske izmišljotine. 
 
Naknadno sam napravio prepjev u kojem su u katrenima sačuvane ponovljene rime originala, to jest sva tehnika, a da sonet ne nagrabusi kao u Mićevića:

Čoveče! Slobodan mislilac, sred sveta 
Što prska od žića, zar jedini mniješ? 
Sloboda upravlja snage koje kriješ, 
No svemir – odsutan iz svih ti saveta.  

Štuj duh životinje radin: jedna snije  
Duša, što je Narav otvori, sred cveta;    
Čak ljubavna tajna nastanjuje metal;   
Sve oseća! sve od bića ti moćnije.  
 
Boj se: pogled vreba iz zida slepoga,
I sa materijom samom reč se združi.
Ne teraj je lošoj nameni da služi. 
 
Često beznačajno biće stan je boga, 
I ko oko što se, kapcima skriveno,    
Rađa, duh čist raste pod korom kamenom.
 
Ovaj prepjev razgrće magle kojim se banjalučki mistifikator decenijama ogrće, kao prosjaci plaštovima u njegovom prevodu Bodlera. Opet navodim njegov uradak, jer su u poredbenom čitanju rupe u njemu očitije:  

Čoveče, slobodni umniče! mniš uman
Tek ti si na svetu kojim život hoda? 
Kroz moći što imaš tvoja je sloboda,
al’ za težnje tvoje svemir je odsutan. 
 
Poštuj i u zveri duh marljiv i mutan;
cvet je duša koju otvara priroda;
metal može tajnu ljubavi da oda;
“Sve oseća!” Bićem u svemu si sputan. 
 
Teraj s crnog zida, pogled što te rani,
s materijom samom glas neki je sliven…
Ne daj joj da služi nečasnoj nakani!
 
I u mračnom biću počiva Bog skriven;
a k’o mlado oko skrito trepavkama
čisti duh se širi pod korom od kama!

Musje Mićeviću! 
 
Nakon poredbe našeg s Vašim prevodom, progledao sam za stvari koje prije nisam zapazio i ko zna koliko puta sam kraj njih u Vašim prevodima prošao, jer nisam, jebiga, inspektor Megre. Zato su ove Poduke dopunjavane, nekad i temeljito. Ovdje sam razmatrao način kako uništavate veliku poeziju.  
 
1) Točno je da ”metal može tajnu ljubavi da oda”, ali, ako bi se to zbilo, zar ne bi prestala biti tajnom?

 

2) Jedan od krivaca za budalasanja u drugom katrenu je pravilo o konstantama. U prvom katrenu originala rimuju se pensant (misleći) i absent (odsutan), i to je u Vas konstanta uman-odsutan, to se u katrenima ne smije mijenjati. Vama je bitno da ste konstantu sačuvali, a ko zadnji šupak riječ ste zamijenili glasom. Broj Vaših gluposti često je upravo proporcionalan broju konstanti koje ste spasili.  
 
Da ponovi rime u katrenima, u drugi je turio dvije bedastoće: duh životinje je mutan, a čovjek u svemu sputan, na šta je prisiljen konstantom umanodsutan iz prvog katrena: urnisao je drugu strofu  zbog degenskog pravila kojem nema šta neće žrtvovati: i ljudsku pamet i zakone mašte i pjesničku istinu. Formalizam njegovog načina prevođenja nekad je njegovim pravilom o konstantama doveden do bjesnila koje kao plamen prži sve što je veliko u originalu.
 
2) Mag je “l’être obscur” bukvalno preveo kao “mračno biće”, ali u izvorniku poetski je izvrsna opreka između božje veličine i neuglednog, neznatnog, beznačajnog bića koje je Bog uzeo za boravište. U jednoj analizi pjesničke slike Gaston Bašlar govori o malom kao skrovištu istinske veličine. Uz to, ovaj sonet svojom cjelinom poriče da na svijetu ima mračnih bića, a čarobnjak često ne obraća pažnju na cjelinu, jer bi znao kolika je glupost reći da je čovjek, koji se puše da je iznad svega u svijetu, istodobno “u svemu sputan”. Epitetu obscur antonim je illustre (poznat, čuven, slavan). Mag je veći duduk za poeziju nego što čak i Marko Darin misli. 
 
3) Oko se u originalu rađa, dolazi se na svijet sklopljenih kapaka, a genijalna je sugestija koja čisti duh jednači s našim prvim pogledom u svijet! U ovom sonetu, jer je u svijetu sve živo, kamenje ima koru kao drveće, pa je moguće čisti duh porediti sa sokom pod tom korom, i reći da taj duh kao sok raste. U maga nema prvog pogleda u svijet, u njega oko je mlado i skrito trepavkama, i samo vrač zna šta bi prvo i potonje moglo znači. Ko veli da je oko mlado, u vašarske džidže pretvorio je  stihove gdje se duh poredi s okom koje se rađa skriveno kapcima,
 
Henrih Ibzen je o djelima dva slavna francuska dramatičara rekao  da se odlikuju savršenom tehnikom, te se zato i sviđaju publici, ali “ona nemaju ništa zajedničko s poezijom, pa se možda stoga još više sviđaju publici”. 
 
I mag u prevodima točno reprodukuje tehniku, što se dopada čitaocima, ali oni često nemaju ništa zajedničko s poezijom, pa se možda zato čitateljima još više dopadaju. To je zaista genije da od skupog  napravi jeftino. A svjetina je lakoma na jefinoću.

 

KRV MU KOLA KAO IZ FONTANE

CHARLES BAUDELAIRE
 
LA FONTAINE DE SANG (FONTANA KRVI)

Il me semble parfois que mon sang coule à flots,
Ainsi qu’une fontaine aux rythmiques sanglots.
Je l’entends bien qui coule avec un long murmure,
Mais je me tâte en vain pour trouver la blessur.
 
Čini mi se ponekad da mi krv teče obilno,
Kao fontana u ritmičnim jecajima.
Dobro je čujem kako teče uz dugi žubor,
Ali uzalud se pipam da nađem ranu.

A travers la cité, comme dans un champ clos,
Il s’en va, transformant les pavés en îlots,
Désaltérant la soif de chaque créature,
Et partout colorant en rouge la nature. 
 
Kroz grad, kao kroz zatvoreno polje,
Odlazi, pretvarajući kaldrmu u ostrvca,
Gaseći žeđ svakoga stvorenja,
I posvud u crveno bojeći prirodu.

J’ai demandé souvent à des vins captieux
D’endormir pour un jour la terreur qui me mine;
Le vin rend l’oeil plus clair et l’oreille plus fine!

Često sam tražio od vina prevarna
Da bar na dan uspava užas koji me izjeda;
Vino čini oko bistrijim i uho oštrijim.

J’ai cherché dans l’amour un sommeil oublieux;
Mais l’amour n’est pour moi qu’un matelas d’aiguilles
Fait pour donner à boire à ces cruelles filles!

Tražio sam u ljubavi san zaboravan;
Ali ljubav je za mene samo madrac od iglica
Napravljen da napoji te okrutne djevojčure!

Naš prepjev 

Kašto mi se čini: krv mi brizga slično
Fontani čije je jecanje ritmično.
Čujem dobro uz dug šumor kako lije,
No zalud se pipam da ranu otkrijem.

Prva verzija: 

Kroz grad: zatvoreno polje, teče krvca,
Kamenje kaldrme menja u ostrvca,
Ožednelo svako stvorenje pojeći
I svud u crveno prirodu bojeći.

Druga:
 
Kroz grad: zatvoreno polje, krv ne jenja,
Kamenje kadrme u ostrvca menja,
Ožednelo svako stvorenje pojeći
I svud u crveno prirodu bojeći. 
 
Tražio sam često od vina varava
Da uspava, bar dan, užas sličan mini;
Vino vid izbistri, a uho profini.

Prva verzija:
 
U ljubavi tražih tek san zaboravan,
No ljubav je za me log od igli koji 
Tu je da okrutne devojčure poji. 
 
Druga:  
 
U ljubavi tražih tek san zaboravan,
No ljubav je za me log igleni što je 
Tu da okrutne se devojčure poje. 

Preveli Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas
 
Sintagma “rythmiques sanglots” (“ritmični jecaji”) – u našem prevodu “jecanje ritmično” – poziva nas da ovaj sonet čitamo i kao razrađenu poredbu krvoliptanja i pjesničkog zanosa, kako ga je na internetu jedan tumač i razmatrao. Ta poredba je i hiperbola, što najavljuje moderno pjesništvo koje je dinamiziralo sva pjesnička oruđa, često  brišući granicu između dva tropa ili stilske figure. 

Prevod Kolje Mićevića 
 
FONTANA KRVI
 
Katkad mi se čini da moja krv kola
kao iz fontane s puno skladnog bola.
Ja nju čujem dobro šumornu i vrelu, 
al’ zaludno tražim ranu na svom telu.
 
Gradom, kao preko sudbonosnog dola, 
teče, mrveć pločnik u ostrvca gola, 
svakom biću gaseć žeđ kao na vrelu, 
i crvenom bojom kvaseć zemlju celu. 
 
Molio sam često vino da uspava
bar u jednom danu strah koji me kida; 
od vina smo boljeg i sluha i vida;
 
tražih u ljubavi tek san zaborava;
al’ za mene ljubav ležaj je pun drača  
zdan da grube cure svojim pićem jača.
 
Napomene 
 
1) U genijalnim palamuđenjima koja traju decenijama i protiv njih lijeka nema, Mićević često suspendira zakone prirode da mu ne ometaju mađioničarske seanse. Stoga mu u prevodima čas “roj sirena tone kao para”, koja je zadužena da se diže, čas iza zalaska jednog sunca, izgrije drugo pod maskirnim imenom Feb. Još češće stavlja van snage zakone našeg jezika, stoga mu u ovdje “krv kola kao iz fontane”, a u njega silovanje logike i našeg jezika često idu skupa, kao Momo i Uzeir.
 
Rima je najčešći, ne i jedini, uzrok prometnih nesreća u magovu jeziku. Rima koju  u jednom prevodu zove “ptica prokleta”, što su njegove, dirljivo ispovijedne riječi. Jer u originalu tu pticu Žermen Nuvo ne smatra prokletom, nego je lovi “pomoću zrna soli na repu”, ali mag kao gluhać za humor i za ironiju i ovdje od komedije pravi tragediju. Prokleta ptica tjera ga  bude gluplji no što mu je u genetskom kodu zapisano.  

Vrač ne sluti da je i naš jezik i Bodlera isprcao u iskazu: “katkad mi se čini da moja krv kola / kao iz fontane”. Ovo je reklo i čeljade zaglupljeno slavom koja ne bi na tri konja stala. U beslovesnosti magovih prevoda nekad ima nešto nehotično lakrdijaško, ali nije svjestan da pjesnike, dok ih prevodi, često parodira.
 
Iskaz krv kola kao iz fontane napisan je na antisrpskom jeziku i izaziva kišovsko pitanje: je li vrač “polupismen ili četvrtpismen”? Krv koja, po zakonima i biologije i našeg jezika,  kola samo u žilama, nagnao je da kola iz fontane, jer, kad podlegne napadu genijalnosti, za njega ne postoji nemoguće. U njega krv ne sme kolati kako Bog i naš jezik zapovijedaju, jer ne bi mogao potom reći: “al zaludu tražim ranu na svom telu”. Da bi serbez mogao tražiti ranu, pokušao je glagol kola bičem nagnati da znači brizga, šiklja. Ovdje je dato u kemijski čistom stanju nasilje nad jezikom koje mu je ušlo u naviku, da ne kažem u krv, jer i u prevodu Gotjeove pjesme Oblak veli: “vidikom jedan oblak kola” da dobije rimu sa gola. Niko nikad nije vidio ni jedan oblak da kola, ali zakoni fizike, u mađioničarevu prisustvu, moraju držati jezik za zubima. 
 
2) U trećem stihu magovo uho “dobro čuje” kako je krv ne samo šumorna već i vrela, na šta ga je opet naćerao srok. Kad čarobnjaka krenu glupe rime, baš ga krenu: krv mu kao iz fontane kola, kako bi bilo rime sa bola, i čuje da mu je krv vrela, kako bi dobio rimu sa tela, mada u originalu nema ni kolanja, ni bola, ni vreline, ni tela.   
 
Ima  jedino mađija 
kojim palanački genije 
pretvara ovo stihotvorenije 
u zaupokojno pjenije 
nad rakom koja zija.

Rakom gdje leži poezija.
 
Ova manđijača, kako bi rekli u Crnoj Gori, nakaradnim rimama pjesnike  prca u zdrav mozak, i ta budaljakanja ubraja u pesničke slobode kojih u njegovim prepjevima ima ko žutih mrava. Tim slobodama naoružao se do zuba da može serbez robovati svojoj skolastičarskoj poetici i  predstavi o svojoj veličini. O vraču koji je talac svoje poetike i svoje uobraženosti Viktor Ivančić rekao: vrlo zanimljiv slučaj samokidnapiranja. Na njegovoj zastavi ispisana je deviza: robovanjem do pobjede.     

3)Možemo tek nagađati zašto mu je dol “sudbonosan”, a ne “zatvoren”. Tako mag shvata polisemiju: naćeraj  čitatelja da bacanjem novčića odluči šta si htio reći.
 
Jer tajna je u posjedu Allaha 
i prevodioca ovog plaha 
koji te često sili da se latiš 
razbacivanja graha 
kad ti dojadi dumati 
o ovoj ili onoj sprezi 
koje zrcale, nekad ljupko i milo,
njegovo gluvilo
za poeziju i za jezik.
 
Ili je grad postao sudbonosni dol zato što taj spreg zvuči metalno, a mag umije da, momentalno, sve što mu prdne na pamet pretvori u momumentalno, da se poslužim Preverovom igrom riječi. Ili se prenuo u njemu Montenegrinjac koji je grad nazvao “sudbonosnim dolom” da bi njime krv lila kao Vučjim dolom?  

Sugestivni epitet “clos” (zatvoren) mnogo nagovještava, ali Mocart-beg ima ferman da ne ferma slutljivost Bodlerove pjesničke riječi iz koje je potekao simbolizam, što je u našem jeziku najpregnantnije izrazio Dis: “Ali slutim, a slutiti još jedino znam”. Grad je zatvoreno polje jer je, po jednom tumaču, riječ o malom gradu, to nije pariski već imaginarni pejsaž, a po drugom – Bodler je htio precizno naznačiti granice pjesničkog zanosa koji poredi s isticanjem krvi. U romantičara taj zanos je neomeđen. 
  
4) Iz krvi izviruje kamenje kaldrme nalik na ostrvca, što priziva morsku pučinu i sugeriše da zanos uvećava malo i  “zatvoreno polje” otvara k nedogledu. Sve je to moguće razumjeti, ali kako krv mrvi pločnik? Magu treba lekar očni. Da mu objasni: krv ništa ne mrvi – ovaj glagol otkriva magovu sklonost k jakim leksemima: za njega je riječ “valjak za razvlačenje osjećanja”, kako bi rekao Flober – nego pjesnikov pogled kaldrmu pretvara u pučinu s malim ostrvima, a otkriće mora u “zatvorenom polju” kazuje da pjesnički zanos preobražava ograničeno prikljućujući ga beskraju. U originalu ostrvca nisu “gola”, ali se moraju rimovati s”dola”, a mag ne škrtari u laganju pod prisilom rime, jer to smatra – znao sam da ćete pogoditi – sustvaranjem, mada prave sukreacije u njegovim prevodima ima koliko i u samaru svile.  
 
5) Prije nego nešto kažem  o njegovom prevodu trećeg i četvrtog stiha druge strofe, ponovo ću navesti naš: “Ožednelo svako stvorenje pojeći / I posvud prirodu crvenim bojeći”. Pojašite me ko magarca ako u maga nađete ovakav prevod: u bobu  točan, istinski, ne lažno poetičan, jezički prirodan. Kao da se ne radi o prevodu već o citatu iz pjesme na našem jeziku. Vrač nije kadar praviti ovakve prevode, ponajprije zato što ne odustaje od svog čarobnjaštva, i nikad neće iskusiti divni zaborav sebe u slavu većeg od sebe, jer Mićevića vidi kao velikog koji tumači velike.
 
Magov stih “svakom biću gaseć žeđ kao na vrelu” sadrži jednu od poetizacija čestih i  banalnih – na znaš jesu li češće ili banalnije – na koju ga je prisilila rima sa celu. Ta poetizacija je dupla laž: bukvalna, jer u originalu nema poredbe s vrelom, i književna, jer ima li šta jeftinije od poredbe krvi i vrela? Uz to je i tautolgija, jer fontana je izvor, vrelo, vrtuak, zdenac, studenac, kaže Poljančev Rječnik, i sam u vrača ima vrela

koja svakom biću gase zeđ kao na vrelu. U njega ima mnoštvo  parazitskih dodataka, a podmetanje trivijalnih tropa i stilskih figura velikim pjesnicima redovna mu je praksa, čak strast, što je pouzdan način da pjesmu skljaštri kao drvo bez odbrane.

Da nije zaljubljen u krnje participe, mogao je reći: “I prirodu boji u crveno celu”, ali taj formalist oponaša francusku sintaksu i mora sačuvati particip bojeći (colorant),jakako

okrnjen, otud bogaljast stih: “i crvenom bojom kvaseć zemlju celu”. Bogaljast jezički i imaginativno.  Jer moraš biti gluh za poeziju da kažeš stvar dvostruko nemoguću: da Bodler vidi zemlju celu – zbivanje je smješteno u grad kao u “zatvoreno polje “– ni da je krv svu okvasi. Ali jeste moguće da, u pjesnikovim očima, priroda bude obojena crvenim. Priroda, a ne zemlja. Po magu, priroda ili zemlja, to je isti moj, hajde majke ti. Jadni Kolja! Titulu čarobnjaka uprtio na leđa ko mlinski kamen pod kojim kleca ko Isukrst pod križem. 
 
Tu je i primjesa jezičke laži, jer ispravno je reći: “gaseći žeđ svakom biću kao vrelo”, ali onda ne bi bilo rime sa “celu”. I moglo bi, kako nalaže naš jezik, tom krvlju da “svako biće gasi žeđ kao na vrelu”, ali mu je stalo da sačuva particip désaltérant 

(gaseći). Gluh za jezičke nijanse, ne čuje da je stih “svakom biću gaseć žeđ kao na vrelu” naheren kao straćara. 
 
Mogao je, doduše, reći: “Gaseći žeđ svakom biću, poput vrela, priroda se boji u crveno cela”, ali bi morao s početka drugog stiha izbaciti njemu sveto “i” koje mora sačuvati. I mogao je reći: “žeđ svakome biću gasi poput vrela, i crvenim boji priroda se cela”, ali bi mu bilo mučno tražiti najtačniju formulaciju, jer taj bosanski beg, bez carskog fermana, ali beg, neće napora. Zaljubljenost u lako krasi njegove prevode svih modernih francuskih pjesnika.
 
Eto otkud stih: “i crvenom bojom kvaseć zemlju celu”, koji, poređen s našim prevodom: “I svud u crveno prirodu bojeći” – veli da je mag tupim predmetom nanio smrt poeziji, što rekli mrtvozornici. Ko zna koliko puta sam pomislio: jadni naš jezik, kakvom je neznalici i gluhaću, ni kriv ni dužan, pao u šape. 
 
Da je znao da u  našem jeziku postoji žeđ žeđa, mogao je napraviti trostruko bolji prevod, gotovo ravan našemu, gdje bi sačuvao francuske participe i ne bi ih morao krnjiti: “i žeđu svakoga stvorenja gaseći, / i posvud prirodu crvenim bojeći “. Mogao je da je imao bolju pamet, znanje jezika i vještinu. Ali mediokritet, da ga jebeš, ne mere prevazići sebe. Ovi stihovi,koji nisu magova tvorevina, treba smatrati drugom varijantom našeg prevoda. 

6) U našem prevodu je “san zaboravan” kao u originalu, a vrač veli “san zaborava”. U mladosti smo ovakve sprege zvali dobojskim metaforama, kakvim su obilovale knjige obavljivane u dobojskim Paralelama, i jednu metaforu još pamtim: peroni mahanja. Možda mu se nije sviđala nečista rima uspava-zaboravan  – mada takvih srokova u njegovim prevodima Bodlera ima ko božje kiše – pa je odlučio da metaforu san zaborava pozajmi od kakvog Dobojlije, kolege po talentu.
 
7) Jedan Bodlerov tvist – kako je engleski kritičar Ričards zvao zaokrete u jeziku pjesme –  ispario je iz Mićevićeva prevoda prve tercine, a mi ga sačuvali, pored ostalog zato što je on sam, a nas je dvojica, kazano njegovski: što propusti Marko Vešoviću, dočekuje Subašić Sunita. 
 
U prvom stihu prve trecine vino je “varavo”, a u trećem “vid izbistri, a uho profini”, što je pravi Bodler: to piće zavarava i čini te bližim istini. U vrača nema varljivog vina, ni bodlerovskog plesa značenja: dva svojstva vina u originalu izmjenjuju mjesta kao u kadrilu. Magov prevod ove strofe je ravna ploča kao Ptolomejeva Zemlja.   
 
8)I kaže “grube cure”, iako ih je Bodler nazvao “okrutnim djevojčurama”, jer mag je lirska dušica: ako biste ga strože pogledali, preturio bi se, što rekao Breht. Pa je Bodlerov jezik ublažio, ne no razblažio, jer od vina voli praviti bevandu. Nije mu se dopala surova izravnost govora tog ženomrsca koji je negdje napisao: “Žena je prirodna, dakle gnusna”, što ga nije omelo da sroči neke od najljepših ljubavnih pjesama na francuskom jeziku. 
 
9) I kad ne pravi očite greške, vrač se našim riječima često služi kao kurvama, i njegov jezik nije mi se jednom pričinio kao bordel. U poenti kaže: “al’ za mene ljubav ležaj je pun drača / zdan da grube cure svojim pićem jača”. Po vraču, ležaj ima svoje piće kojim jača kurve, mada je mogao reći: “al’ za mene ljubav ležaj je pun drača / zdan da djevojčure grube pićem jača”, što bi bilo bolje, zbog tačnije riječi “djevojčure”, i izbjegao bi zamjenicu “svojim”. Vračev jezik je iskvaren do u kost, inače bi čuo da ležaj ne može imati “SVOJE piće”. Drače mu ubodima puštaju krv kao piće koje jača kurve. Piće je u pjesniku, ne u ležaju, i tvrdnja da ležaj “svojim pićem” jača kurve potvrđuje da su u njega traljavosti postale norma, čak dokaz osebujnosti njegova jezika. Koji je toliko originalan da često postaje antisrpski. Ako je suditi po jeziku, Mićević je mnogo veći antisrbin od mene.


GENIJE SA NAOČNJACIMA
 
CHARLES BAUDELAIRE

SISINA
 
Imaginez Diane en galant équipage,
Parcourant les forêts ou battant les halliers,
Cheveux et gorge au vent, s’enivrant de tapage,
Superbe et défiant les meilleurs cavaliers!

​Zamislite Dijanu u otmjenoj kočiji,
Kako prolazi šumama ili tuče šiblje,
Kose i grla na vjetru, opijajući se grajom,
Ohola i izazivajući najbolje konjanike!
 
Avez-vous vu Théroigne, amante du carnage,
Excitant à l’assaut un peuple sans souliers,
La joue et l’oeilen feu, jouant son personnage,
Et montant, sabre au poing, les royaux escaliers?
 
Jeste li vidjeli Teroanju, ljubiteljku pokolja,
Kako potiče na juriš bosonogi narod,
Obraza i oka vatrenog, kako igra svoj lik,
I penje se, sa sabljom u ruci, kraljevskim stubama?
 
Telle la Sisina! Mais la douce guerrière
 À l’âme charitable autant que meurtrière;
 Son courage, affolé de poudre et de tambours,
 
Kao Sizina! Ali blaga ratnica
Duše istodobno i milosrdne i duše ubojice;
Njena hrabrost, izluđena barutom i bubnjevima,
 
Devant les suppliants sait mettre bas les armes,
Et son cœur, ravagé par la flamme, a toujours,
Pour qui s’en montre digne, un réservoir de larmes.
 
Pred moliteljima zna spustiti oružje,
I srce joj, opustošeno plamenom, uvijek ima,
Za onog ko ga se dostojnim pokaže, jezero suza.

Naš prevod
 
Dvanaesteračka verzija:
 
Zamisli: otmenom kočijom Dijana
Prolazi kroz šume, ili šiblje bije,
U vetru joj kosa, vrat, od graje pjana,
Ohola, konjike čika najvrsnije.
 
Ili Teroanju*: klanjem zanesena,  
Na juriše bodri narod bez cipela,
Svoj lik igra: plam joj i obraz i zena,  
Dok se stepeništem kraljskim s mačem pela.  

Takva je Sizina! No blaga ratnica,
S dušom milosrdnom i ko u ubica,
Hrabrost joj, sluđena barutom, bubnjima,
 
Pred moliteljima oružje kad preda,       
Srce joj, dok plam ga hara, svagda ima
Jezero suza za tog ko ih je vredan.

 * Teroanja de Merkur, junakinja francuske revolucije. (Prim. prev.)
         

Trinaesteračka verzija: 

Zamisli: otmjenim kočijama Dijana
Prolazi kroz šume, ili po šiblju bije,
U vjetru joj kosa i vrat, od graje pjana,
Ohola, dok čika konjike najvrsnije.
 
Ili Teroanju: u klanja zaljubljena,  
Kako na juriše bodri puk bez cipela,
Igrajući sebe: plam joj obraz i zjena,  
Dok, sa sabljom, kraljskim stepeništem se pela.  

Takva je Sizina! No blaga ta ratnica,
S dušom milosrdnom i kao u ubica,
Hrabrost joj, sluđena barutom i bubnjima,
 
Pred moliteljima oružje zna da preda       
I srce joj, dok plam hara ga, svagda ima
Jezero suza za tog ko ih je vrijedan.   
 
Preveli Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

Pravljenje raznih varijanti prevoda zna biti i dokaz da sam merkalija koji se ćuti doma i u našem jeziku i u našoj poeziji, u kojoj Mićević nije ni slučajni prolaznik, a u našem jeziku će ostati vječiti izvanjac. 
  
Mićević:
 
Zamisli Dijanu sa otmenom pratnjom,
dok šumama silnim kola joj se gube, 
raspletenih kosa, u besnilu ratnom,
i gordu dok čika vitezove grube!

Teško je reći koji je od ova četiri stiha najgori.Original kaže da su otmjene kočije, a Mocart da je otmjena Dijanina pratnja. Ko je u pravu, Allah zna, mada magovu tvrdnju treba uzeti ozbiljno, jer prevod mu je, kako vam je znano, dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta. Vrač se sa sobom dogovorio da je dublje i ispravnije naćerati čitatelje da se pitaju: pjeva li ovaj katren o ratu ili o miru? Je li to rimska boginja šuma i lova, ili francuska kraljica koja je sa svitom zbrisala iz Pariza da se na šumskoj ariji proluftira? Stihove posve jasne u originalu napraviti enigmatičnim – to je magu pitanje prevodilačke časti, zato mi je dokurčio proizvoljnim prevodima koje vidi kao dokaze čarobnjaštva. To je najjeftinija vrsta čarobnjaštva u historiji našeg prevodilaštva. Takvih mađioničara moreš na pijaci kupiti tuce za stoju.
 
Taj voli prepjeve, posebno soneta, ne samo završiti već i početi izmišljotinom, da rašćera uroke i uzme zalet: uvodna laž obećava dodatne, a mag rijetko gazi svoja obećanja. Pratnja mu treba zato da se rimuje sa ratna, to joj je jedina dužnost, a šta ga briga za laž koja rimsku boginju feudalizira. No moglo bi ga donekle ispričati to što možda nije ni zamijetio da je napravio besmislicu, jer ljubav je bez očiju, a ljubav Mićevića prema Mićeviću jedna je najmoćnijih meni poznatih ljubavi koje su ikad u ljudskom srcu zaplamsale.
 
Šume u originalu nisu “silne”, ta mu laž treba da popuni metar, a ne bismo nagađali šta znači tvrdnja da “kola joj se gube” u šumama – golemim ili brojnim, jer silan
može značiti i prvo i potnje – ali ko mu je kazao kakve su te šume? Nitko. Vidovit i sprijeda i straga, mag registira ono što naše oko nije u stanju. To je nepjesnik koji voli praviti nepredočljive slike, a vrazi bi ga znali ko je kriv – vidovnjak ili nadripjesnik, ili obojica – što se kola u šumama gube kao da ih gleda iz helikoptera.Samo ako ih je iz tog ugla vidio njegov stih “dok šumama silnim kola joj se gube” može imati smisla.

Bodlerova slika je precizna: idući kroz šume otmjene kočije biju šiblje, u čemu ima nečeg nadreaInog. Voli pomiješati divljinu i metropolu, jer se rado služi dislociranjem 

koje je u modernom pjesništvu važan postupak, dok se Mag radije služi deložiranjem Bodlera iz Bodlera.
 
U originalu Dijani “kosa i vrat” su “u vjetru”, a u maga ruse su “kose raspletene”, a ko mu je kazao da Dijana nosi pletenice? Jer u našem jeziku raspletena je kosa prije toga bila spletena. Ali jebe se njemu za pletenice, raspletene kose su poetizacija i to je dovoljno, stoga u maga nema ni “vrata”, ni “vjetra” – da ga ima mogli bismo bar pretpostaviti da joj se desilo što i Šantićevoj Emini: rasplete joj one pletenice guste. Nema detalja koji u originalu prizor čine živim, a raspletene kose iz folklora mediokritetu i priliče. 
 
Dosmrđela su njegova bezbrojna sjeftinjavanja izvornikā: banalna je i “otmena pratnja” i “raspletene kose” i “besnilo ratno” koje je bedna zamjena za “pjanstvo od graje” što kaže da boginja nije imuna na ljudsko. Kad sam gledao Srblje okupljene na Ušćima, nisam jednom pomislio: ovdje bi izludio i Bog preobučen u Ješuu Ga Nokrija! Besnilo ratno je jedno od opštih mjesta koja, u magovim prevodima francuskih pjesnika, pouzdano ubijaju svaku kap života.    
 
Povodom posljednjeg stiha pitajmo ga: đe su konjanici, lebova ti lebarnika? I okle u antičkoj mitologiji srednjevjekovni vitezovi? Uzeo si ih s istog izvora informacija odakle i Dijaninu otmenu pratnju. Rimsku boginju feudalizira, antičku mitologiju špikuje vitezovima – radi šta mu je mišku ćef. U ovoj strofi proizvoljnost njegovog prevođenja dosegla je jedan od zvjezdanih trenutaka.Ovdje vrač genije banalnog.
 
Svetlana Slapšak je zezala Dobricu Ćosića u čijem romanu komunisti prije drugog svjetskog rata fotokopiraju letke, mada je aparat za fotokopiranje izumljen iza rata, pedeset i neke. No ako je genije iz Velike Drenove tu spravu rabio desetak ili više godina prije nego što je napravljena, što genije iz Banje Luke ne bi srednjevjekovne viteze preselio u antiku? Stih “i gordu dok čika vitezove grube” sazdao je dičkin pim od prevoditelja ubijeđen da će mu se vjerovati na riječ, jer je blizu 77 puta ponovio da u njegovom prevodu sve mora biti tačno. Čuveno načelo laž ponovljena dovoljan broj puta postaje istina važi i kad prevodite – žedne preko vode.    
 
I otkad su vitezovi “grubi”? Zar vitez nije superlativ od imenice čovjek ? Moraju biti

grubi da se rimuju sa “gubi”, a izmislio je i prvo i potonje. Ovde je laž pojahala laž i goni je lažju kao bičem, rečeno gogoljevski. Magovo prevođenje, po vlastitom priznanju, bilo je “neprestana potraga za što istinitijom formom”, a za njen smisao i za sve prevode odoka često ga je boleo đoka.  
 
U mom kraju, kad se prave gusle, nakon prvog, grubog tesanja drveta, dobije se taslak od gusala. Joksimovići su imali pogrdno prezime Taslaci: Bog ih nabrzinu grubo oteše i pusti da žive. Mićević nudi originalan izum: taslake od vitezovah! Taj sebe ne bi brojao u žive ako nam svaki čas ne servira iznašašće koje dokazuje da ne zarezuje original i da je često blesav kad izmišlja. U prvom katrenu vrač je točno preveo dva polustiha: “Zamisli Dijanu” i “gordu dok čika”, a moj đedo Sićo bi rekao: “Te dosta!”

Vide l’ Teroanju, odvažnu pred patnjom,
koju svet bosonog sledi na zov trube, 
usplamtelog oka, ponesenu radnjom,
dok ide, mač držeć, uz kraljevske stube. 

Takva je Sizina! Al’ ratnica mila
blagotvornu dušu s okrutnom je slila;
hrabrost joj zbunjena prahom i bubnjima, 
 
zna pred molitelje da oružje spuza,
a srce joj, vatrom strto, uvek ima
za dostojne samo, rezervoar suza.

U originalu Teroanja je “ljubiteljka pokolja”, a u našem je trinaesteračkom prevodu, tačnijem od dvanaesteračkog, “u klanja zaljubljena”. I ovu iskru crnog humora mag je uništio lažju “odvažna pred patnjom”, jer pretvaranje zajebancije u patetiku tom gluhaću za sve vrste smijeha je omiljena rabota. Kad je ljubiteljku pokolja naćerao da bude odvažna pred patnjom ili je prevodio nogom ili je ljudskoj pameti je rekao zbogom: ovo je mogao ili čarobnjak od debila ili debil od čarobnjaka. Mada njegova 

Teroanja možda jest odvažna u gledanju patnje onih koje kolju. Često mu zavidim na maštovitosti kad krivotvori, ne samo Bodlerove pjesme, a odvažnost pred patnjom 

pun je pogodak lažova zaljubljenog u dupljake: tu robu u prevodima vrlo rado krčmi.
  
Teroanja u originalu “potiče na juriš bosonogi narod”, što smo preveli bukvalno: “na juriše bodri puk bez cipela”, jer slika je jača od epiteta, a u magovu prevodu dotičnu “svet bosonog sledi na zov trube”, mada u originalu nema trube, niti ju puk slijedi, ali to nisu laži, već oblik sustvaralaštva omiljen u vrača koji obožava opšta mjesta: ko šiša bitku bez “zova trube” i junakinju koja prva ne juriša! Teroanja na čelu puka rajcanog trubom – prava je mićevićevska krivotvorina koja trivijalizira original, posao u kojem je mag izvježban kao Miroslav Cerar na konju s hvataljkama.  
 
Da puk slijedi ženu kao vođu, to more da bidne, ali ne mora da znači, rekel bi gospon Pašić, mada Srbinu daj šta daš, pa i žensko, bez vožda ne ide. Od Teroanje je abrakadabrom načinio Karađorđa u suknji. Mislim na predratnu pitalicu iz Beograda: koja je razlika između Karađorđa i Tita? Odgovor: Karđorđe je vikao: “Za mnom!”, a Tile: “Naprijed!” Bodlerova Teroanja slična je Titi.  No Teroanjin  naprijed budi u meni ne ijed, već sažaljanje prema magu: i ovaj mu prevod za nabiti na hašimagu.

U originalu Teroanja je “obraza i oka vatrenog”, u našem prevodu: “plam joj obraz i zena”, a u maga je “usplamtelog oka”: vidi kako oko plamti, ali ne vidi obraz! Ne pašti oko prevoda sa što manje gubitaka, više voli prevode s mnogo svojih dometaka, uvjeren da njegove banalnosti profinjuju pjesmu ili je čine dubljom.Bože, na osnovu čega je promaknut  u čarobnjaka taj mediokritet koji ko iz rukava sipa jezičke i misaone strerotipe? Istinabog, to svjetina voli.

Magova Teroanja je “ponesena radnjom”, a kakvom, shvatićete samo uz pomoć originala koji kaže da ” igra svoj lik”, a isto veli i naš prevod. Bojište je bina gdje Teroanja igra sebe: ironija je očita, a magova Teroanja je “ponesna radnjom”, nema ironije, jer mag rado nastupa u svojstvu prvosveštenika poezije. Bodlerova ironija Teroanju depoetizuje, a Mićević, gluh za ironiju, njegove pjesme debodlerizuje. 
 
I zašto veli “dok ide, mač držeć”, a ne “dok ide, sa mačem”? Opet je očito da su mu krnji participi po ukusu, da ih njeguje kao stilski ures svojih, po nama škrabotina đačkih, po njemu parada čarobnjačkih, a ko je u pravu, Alah zna, mada su njegovi krnji participi jedan od najupadljivih oblika nasilja nad jezikom. 
  
Još četiri potpitanja. U originalu i u našem prevodu Sizina je “blaga ratnica”, taj epitet pripitomljuje imenicu, dok tercine obrazlažu u čemu je ta blagost, pa zašto je magova Sizina “ratnica mila”? Tako mu je ćef. Više vjeruje svom čarobnjaštvu nego Bodleru.
 
U originalu i našem prevodu Sizina ima “milosrdnu dušu”, pa zašto  veli da joj je duša “blagotvorna”? Odgovor zna jedino vrač, ali ne bi me čudilo ako bi odvratio: šta te boli miško, ko si ti da me pozivaš na informativne razgovore zbog “grešaka koje nisu greške”? I nisu. One su koljivo. Tačnije, Kolja voli da, kao genije, originale kolje, i ko mu šta može? Ili ga je grizla savjest što je izbacio epitet blaga i, da se iskupi, turio BLAGOtvorna? Ne znam pouzdano, ali pizdarije koje pravi u ovom prevodu bojim se da ne idu u prilog njegovoj reputaciji čarobnjaka.
 
Uz to, ako Sizina može oružje da spuza, može li da ga i uspuza? Ne, da jebe oca. Pravljenje jezičkih nakarada, najčešće zbog rime, njemu je dokaz da se, prevodeći Bodlera, “ponaša kao pesnik”, ali 
 
kako će  biti pesnik kad ima srca 
materinji jezik tako da prca 
da mu suza za suzom vrca 
a nerijetko i zagrca
ili u nesvijest se skrca.
 
I  kako Sizinu prah zbunjuje? Onako kao što je prah, koji se za tim genijem diže decenijama, zbunio mnoge čitatelje, stoga bi Iš, ne praši mogao biti drugi naslov naših Poduka. Francuz koji pesničke slobode konzumira u prevelikim dozama ovaj put koristi se slobodom da ne zna da je poudre barut, a ne prah. Ili ono što Teroanja radi na ratištu shvata kao samoljubljivo dizanje prašine. U čemu je Mićević meštar.
   
Evo trinaesterački prepjev u kojem smo sačuvali ponavljanje rima u katrenima: 

Zamisli Dijanu: kočija joj otmjena
Prolazi kroz šume, ili po šiblju bije,
U vjetru su kosa i vrat joj, opijena
Grajom, gorda čika konjike najvrsnije.
 
Ili Teroanju: u klanja zaljubljena,  
Na juriš bodrila narod bosonogi je,
Sebe igrajući: plam joj obraz i zjena  
Dok kraljskim stubama ide, uz sablje sijev.  

Takva je Sizina! No blaga ta ratnica,
S dušom milosrdnom i kao u ubica,
Hrabrost joj, sluđena barutom i bubnjima,
 
Pred moliteljima oružje zna da preda.       
I srce joj, dok plam hara ga, svagda ima
Jezero suza za tog ko ih je vrijedan.

A pošto ga besplatno podučavamo prevođenju, evo i dvanaesterački prepjev sa ponovljenim rimama:
 
Zamisli Dijanu: kočija otmjena
Ide joj kroz šume, ili šiblje bije,
Kosa, vrat u vjetru, grajom opijena,
Ohola, konjike čika najvrsnije.
 
Ili Teroanju: klanjem zanesena,  
Na juriš bodrila puk bosonogi je,
Svoj lik igra: plamen obraz joj i zjena  
Dok stubama kraljskim gre, uz mača sijev.  

Takva je Sizina! No blaga ratnica,
S dušom milosrdnom i ko u ubica,
Hrabrost joj, sluđena barutom, bubnjima,
 
Pred moliteljima oružje kad preda,       
Srce joj, dok plam ga hara, svagda ima
Jezero suza za tog ko ih je vrijedan.

Uporedite li ovaj prevoda s vračevim, uvjerićete se kakav je šupak taj čarobnjak kad se baci na svagda horno izmišljanje da bi sačuvao rime originala: 
 
Zamisli Dijanu sa otmenom pratnjom,
dok šumama silnim kola joj se gube, 
raspletenih kosa, u besnilu ratnom,
i gordu dok čika vitezove grube!
 
Vide l’ Teroanju, odvažnu pred patnjom,
koju svet bosonog sledi na zov trube, 
usplamtelog oka, ponesenu radnjom,
dok ide, mač držeć, uz kraljevske stube. 
 
Takva je Sizina! Al’ ratnica mila
blagotvornu dušu s okrutnom je slila;
hrabrost joj zbunjena prahom i bubnjima, 
 
zna pred molitelje da oružje spuza,
a srce joj, vatrom strto, uvek ima
za dostojne samo, rezervoar suza.

Ovaj prevod, izuzev druge tercine, Rabelovom Pantagruelu bio bi vrlo kvalitetan

brisoguz. Čak sam pomislio da su izlišne moje analize Mocartovih prevoda Bodlerovih soneta: bilo dovoljno razmotriti ovu drljotinu, gdje caruju užegla prosječnost i besomučno laganje kao njen posljedak, pa da čitalac s dvije čiste o prevođenju vidi kakva je to blesa kad fanatično kopira formu. Ali, u želji da čitateljima ne bude dosadan, budalesa uvijek malo drukčije i tu raznovrsnost trebalo je analizama pokazati. Forma je za njega konjska orma gdje spadaju i naočnjaci. Kojima se u javnosti decenijama razmetao. Šta su njegove konstante ako ne naočnjaci koji konjgenijalnog maga prisiljavaju da gleda u jednom jedinom pravcu, umjesto da se osvrće desno-lijevo po našem jeziku. 

 

JEDAN MORNAR LULOM KLJUN MU NJEGOV PALI
 
CHARLES BAUDELAIRE

L’ALBATROS
 
Souvent, pour s’amuser, les hommes d’équipage
Prennent des albatros, vastes oiseaux des mers,
Qui suivent, indolents compagnons de voyage,
Le navire glissant sur les gouffres amers.
 
Često, da se zabave, članovi posade
Uhvate albatrose, ogromne ptice s mora,
Koji slijede, nehajni pratioci na putovanju,
Brod koji klizi preko gorkih ponora.
 
À peine les ont-ils déposés sur les planches,
Que ces rois de l’azur, maladroits et honteux,
Laissent piteusement leurs grandes ailes blanches
Comme des avirons traîner à côté d’eux.
 
Samo što su ih spustili na daske,
Ti kraljevi plaveti, nespretni i postiđeni,
Žalosno puštaju svoja velika bijela krila
Da se kao vesla vuku pored njih.
 
Ce voyageur ailé, comme il est gauche et veule!
Lui, naguère si beau, qu’il est comique et laid!
L’un agace son bec avec un brûle-gueule,
L’autre mime, en boitant, l’infirme qui volait!
 
Taj krilati putnik, kako je nezgrapan i mlitav!
On, nekoć tako lijep, kako je smiješan i ružan!
Jedan mu draži kljun kratkom lulom,
Drugi, šepajući, imitira bogalja koji je letio!
 
Le Poète est semblable au prince des nuées
Qui hante la tempête et se rit de l’archer;
Exilé sur le sol au milieu des huées,
Ses ailes de géant l’empêchent de marcher.
 
Pjesnik je sličan princu oblaka
Koji se s olujom druži, smije se strijelcu;
Izgnanom na tlu sred podrugljivih krikova,
Divovska ga krila priječe da hoda.
 
ALBATROS (ijekavska verzija)
 
Često, rad zabave, mornari uhvate
Albatrose, ptice goleme sa mora,
Što, nehajni druzi s putovanja, prate
Brod kad preko gorkih kliže se ponora.
 
Tek što su na daske te kralje plavila
Spustili, nespretne i stidom sputane – 
Jadno puste duga i bijela krila
Da im kao vesla vuku se sa strane.
 
Negrapan i mlitav krilat putnik tu je!
Smiješan i ružan sad, on, lijep prije!
Jedan kratkom lulom kljun mu razdražuje,
A drugi bogaljev, hramljuć, glumi lijet.
 
Sa princem oblaka pjesnik sličnost ima:
Strijelcu se smije, oluja mu druga;
Na tle izgnan, među pogrdnim kricima,
Hod mu ometaju krila džinski duga.

Ekavska verzija: 
 
Često, rad zabave, mornari uhvate
Albatrose, ptice goleme sa mora,
Što, nehajni druzi s putovanja, prate
Brod kad preko gorkih kliže se ponora.
 
Tek što su na daske te kralje plavila
Spustili, nespretne i stidom sputane – 
Žalosno puštaju duga bela krila
Da im kao vesla vuku se sa strane.
 
Prva varijanta:
 
Krilat putnik mlitav i nezgrapan tu je!
Ptica sada smešna i ružna, pre lepa!   
Jedan kratkom lulom kljun mu razdražuje,
Bogalja što leti glumeć drugi šepa! 

 Druga:
 
Krilat putnik mlitav i nezgrapan tu je!
Smešan  je i ružan sad, nekoć lepotan! 
Jedan kratkom lulom kljun mu razdražuje,
Bogalja što leti glumeć, drugi cota!  
 
Treća:
 
Taj krilati putnik nevešt, mlitav tu je!
Smešan je i ružan sad, maločas krasan!   
Jedan kratkom lulom kljun mu razdražuje,
Drugi let bogaljev, hramljuć, oponaša!
                                    
Četvrta:
 
Krilat putnik nevešt i mlitav u svemu!
Pre lep, sada smešan i ružan, ne manje!   
Jedan lulicom je kljun dražio njemu,
Drugi let bogaljev glumio hramanjem.

Peta: 
 
Krilat putnik mlitav, nezgarpan u svemu! 
Maločas lep, smešan i ružan je namah!   
I jedan kljun kratkom lulom draži njemu, 
A drugi, glumeći let bogaljev, hrama.

Pet verzija, s ciljem: biti bliže originalu, što ovdje prvenstveno znači što točnije prevesti bogalja koji leti –  jedan od najvećih meni poznatih stihova iz moderne svjetske poezije – ali tu je i jezički razlog: izbjeći krnji particip, kojih u Mićevića ima ko Rokića, jer su mu očito prionuli za lijevu stranu, kako bi se reklo u Crnoj Gori, i mada nije moguće izbjeći ih sasvim, nekad ih se grozim, ne na posljednjem mjestu zato što vrač često voli da njima svoje prevode nadjene,kao sarmu, Sarajlije bi rekli kao sogan-dolmu.
 
Dobro, nas dvojica imamo ukuse razne:
što su za njega nagrade, za mene su kazne,
što su za mene sramote, za njega su dike,
no posljedice te razlike
po maga su porazne.  

Zato se, ne samo zato, ali i zato Marko telio dok nije eliminirao krnji particip. Nema ga ni u četvrtoj verziji, ali to je plaćeno dopisivanjem riječi “ne manje”.
 
Prva varijanta:
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:
Smeh strelcu, oluja druga mu je bila;
Na tle izgnanome, među zvižducima,
Da hoda smetaju džinovska mu krila.
 
Druga:
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:
Strelcu – smeh, oluja drúga mu krasna;
Na tle izgnan, među pogrdnim kricima,
Da hoda preče ga krila gorostasna.
 
Treća: 
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:      
Smeh – strelcu, oluju kao drugu sreće;
Kad je na tle izgnan, među zvižducima,
U hodu krila ga orijaška preče.   
 
Četvrta:
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:      
S olujom se druži, smeje ti se, strelče;
Na tle izgnan, među pogrdnim kricima,
Da hoda, krila ga orijaška preče.    
 
Peta:  
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:
S olujom se druži, strelca smehom draška;
Na tle izgnan, među pogrdnim kricima,
Hod mu ometaju krila orijaška.    
 
Šesta:
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:
Strelcima se smeje, oluja mu druga;
Kad je na tle izgnan, među zvižducima,
U hodu džinovska krila smetaju ga.                                
 
Sedma:
 
Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:      
Strelcima se smeje, drug je olujinā;
Na tle izgnanome, i među kricima
Pogrdnim, hod njegov preče krila džina. 

Osma:

Sa princem oblaka pesnik sličnost ima:      
Strelcima se smeje, drug je nepogodi;
Na tle izgnan, među pogrdnim kricima,
Orijaška krila preče ga da hodi.
 
Preveli Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas
     
Osam verzija prevoda posljednje strofe nisu tek podučavanje Mićevića prevođenju, ni samo užitak dok tražiš najbolju varijantu, već i dokaz da u 74. godini mogu učiti praveći prevode, a moj banjalučki protunožac, kako je Matoš preveo riječ antipod, obična je mumija. I vjerojatno ću umrijeti s neostvarenom željom da napravim knjigu od stotinjak pjesama prevedenih ekavicom i ijekavicom: vjerujem da bi  se u njoj vidio i pun raspon krila moga srpskohrvatskog jezika.
 
Mićevićev uradak:   
 
Često, šale radi, sa broda mornari
love albatrose, silne ptice s mora,
što prate, nehajni saputnici stari,
lađu koja klizi vrh gorkih ponora.
 
Tek što ih na daske spusti momčad čila
ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
bedno spuste svoja moćna bela krila
kao red vesala što se uz njih lomi. 

Taj krilati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekad, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
drugi oponaša, hramljuć, njegov let!
 
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka,
što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
palom na tle usred ruganja opaka,
džinovska mu krila smetaju da hoda.
 
         Mićevićeve genijalnosti
 
1) Mag veli “drugi oponaša, hramljuć, njegov let!”Čovjek ne može hramljući oponašati let ptice, izuzmemo li tića Mićevića koji je posebna vrst živog organizma i stoga, kad leti, vidi se da hramlje. Hramanjem se, kako original, kaže može oponašati bogalj koji leti. Bogalj,dakle, a ne albatros. Bilo bi u redu da je napisao: “a drugi bogaljev, hramljuć, glumi let”. Nema kraja magovoj sprdnji s logikom i s našim jezikom, a nevolja je u tome što često  ne zna da je to sprdnja. 
 
2) Njegovu nezaboravnom stihu: “Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali” već sam se divio kao dokazu da istinsiki zaslužuje titulu čarobnjaka. Dodaću da ovo nije omaška koju je zaboravio, ili bio lijen ispraviti, nego je plod naknadne dorade, jer je u ranijoj verziji pisalo: “Jedan mornar lulom kljun mu dugi pali”, a njegove knjige nude obilje dokaza da je majstor koji popravlja nagore. Što bi bilo u redu da su to “prijatna pogoršanja”, da se poslužim dosjetkom iz jednog Bretonovog kolaža, ali mag svoje prevode često pogoršava kao običan prdonja. I zašto nije kazao :”Jedan mornar kratkom lulom kljun mu pali” ? Ili:” I lulicom jedan mornar kljun mu pali”? Morao bi mnogo bolje znati i prevodilački zanat i srpski jezik.
 
Pogoršavanja meni i Suniti ne mogu se desiti. Jer nas je dvoje – ili, po mićevićevski, nas je dva –dok je mag sirak tužni bez igđe ikoga, pa bih se često na njega sažalio od srca, zato što naš jezik ne zna, a nema ko da mu, koljinski rečeno, “šapne pravu reč”. Uz to, Kolja Mićević čarobnjaštvo Kolje Mićevića gleda zaljubljenim i sveoprosnim očima Kolje Mićevića, pa ti se često čini da je samom sebi tetka.
 
Znao sam izgubitipola dana da, prema Sunitinim primjedbama, ispravim prvu verziju prepjeva.Tad nema Marka ni Sunite, postoji tek posao koji treba što bolje uraditi. Ima tek originala, jačeg no deset zapovijesti, kojem se treba što više približiti. Onako kao što su se srednjevjekovni monasi kušali približiti Kristu. Pravoslavci su to zvali upodobljavanje Isusu. Naš posao se može zvati upodobljavanjem originalu. Koji je jedan kao Isus, i neko ima više talenta da mu se približi, neko manje. Mag zna biti blesan koji se drži gesla: nad-isusiti Krista. Tad je njegov prevod “dublje  i ispravnije  čitanje poetskog teksta”, tad s pjesnika perje vrca jerbo ih prca od svega srca. 

To što je popravljač na gore ne mora vazda značiti da postaje guplji, nego da više nema, odavno nema, sposobnost učiti dok prevodi. Ako izgubim tu sposobnost, prevođenju ću reći zbogom. Što se, vjerujem, neće brzo desiti. Jer protiv osjećanja da je prevođenje zaludan posao – Isidora Sekulić ga je jednom nazvala apsurdnim – jaka je injekcija kad ozbiljan kandidat za mrca stari prevod napravi boljim. 

3) Na početku ovog prevoda mag veli da mornari albatrose ne love “radi zabave” (pours s’amuser) već “šale radi”, a kad mornar ptici stane paliti kljun, ostaje mi da kažem: jebo ti take šale i pride jebo autora. Mogao je spustiti fusnotu gdje bi rekao da u “čarobnim Dučićima” pod Lovćenom, zaseoku gdje mu je rođena majka, takve šale postoje i zovu ih drenovim. Zezam se, na šta moram upozoriti ovoga gluhaća za sve vrste zafrkancije, ali ozbiljno kažem da ni ovu pjesmu ne prevodi kao cjelinu već kako mu se digne. Kako mu se napne, rekli bi u Crnoj Gori, gdje vole ležanje i mrsko im je svako dizanje. 
 
U ovom prevodu pojebala se tvrdnja “šale radi” s tvrdnjom “kljun mu njegov pali”, laži koje uzajamno uzrokuju: u njega se lagarije množe pupljenjem, jedna iz druge, kao dupljari. Pjesnik ne veli da lula gori i prvi mornar možda kuša tutnuti mu je u kljun, 

napraviti od ptice pušača – tako se mornari amiziraju, rekao bi Matoš.
 
U maga nema slike bogalj koji leti, a moje dvije knjige podastrle su obilje dokaza da je veliki dušman velike poezije. I razumijem zašto Tomas Man kaže da “treba mrzjeti mediokritete”: iz magovih prevoda Cveća zla vrlo često se ne vidi zašto je Bodler veliki majstor i veliki pjesnik, a od toga većeg prevodilačkog grijeha nema.

4) Najgluplja u ovom, i jedna od najglupljih laži u svim njegovim prevodima Bodlera jeste tvrdnja da je albatros “protiv nepogoda”. Original kaže da se “druži s olujom”, ali magu je u glavuši fićnulo da ga napravi pobunjenikom protiv Prirode, a plitka pamet nije se pitala zašto bi ptica koja živi na moru bila protiv njegove oluje, nevremena, nepogode, bure, kako Putanec prevodi imenicu la tempête. Zar oluj nije njegov element koji mu je i podario džinovska  krila? I zar ne bi bio qurčev pjesnik ko je protiv reda stvari u prirodi? Moje analize dokazuju da je mag često qurčev prevodilac, i kad priopći svoj  pravorijek –  jer ne prosuđuje već presuđuje –  da je albatros “protiv nepogoda”, Bodler se može jebati. Da je albatros “protiv nepogoda” koje su mu divovska krila dale, to je mogao reći samo poveliki komad budale.
 
Mićević je sebe nazvao “intelektualnim teletom” koje je, u nedavnom ratu u BiH, najzad shvatilo Valerijevu tvrdnju da su civilizacije smrtne. Grobnica za čarobnjka pruža obilje dokaza da je ostao doživotni telac za poeziju, i paše mu Preverova duhovitost: “Divovska mu krila smetaju da leti “. To su uobražena krila.
 
5) Bodler mornare zove “članovi posade”, u pjesmi nema imenice mornari, a taj zvanični spreg čini ih bezličnim, jer književno izoštravaju biće koje utjelovljuje skandal istinitog života, kako bi rekao Mišel Fuko. Ovaj citat pamtim od Sunite. Od nje sam čuo mnogo šta dobro i zaboravio, ali ono što u 74. godini upamtim od bilo koga, to je moje. Čak se može reći da je ova knjižica koja poredi naše i prevode neizlječivog lašca i mediokriteta objelodanila skandal tačnog prevođenja. 
 
Mornare je mag mogao nazvati “članovi posade” kao Bodler, ili reći mornari, ali prvo veli “mornari” zbog rime sa stari, mada su Bodlerovi albatrosi nehajni saputnici. Ptice prate brodove zbog hrane, a albatrosi u tom su nehajni, što već u prvoj strofi sugeriše da su posebni, dok ih spreg saputnici stari jednači sa svim pticama. Slagao je da su to “momčad čila” da dobije rimu s krila; potom rekao da “jedan mornar”, a ne “jedan” kao u originalu,”kljun mu njegov pali”, mada Le Petit Robert i Putančev rječnik vele 

da je “brûle-gueule” mala ili kratka lula, ali je veliki znalac francuskog brûle shvatio kao gori, jer se tom ljenguzu nije dalo otvoriti rječnik. 
 
Ovakvih suvišnih laži, koje su mu omiljen šport, u prevodima svih francuskih pjesnika ima za eksport i zato što je po majci iz pomenutih Dučića, gdje se smatra da od viška glava ne boli. A da je rekao: “I jedan kljun njegov kratkom lulom pali”, jezik bi bio konkretniji i ne bi bilo osnovačke greške “kljun mu njegov pali”,ostalo bi nam jedino da se ibretimo ovom paljenju 
 
Ili da je rekao: “Što se smeje strelcu, drugar nepogoda”, to bi bio sasma tačan prevod, ali taj se ne pašti oko vjernosti prevoda i radije prekraja original po mjeri plitke pameti kako bi ispoljio genijalnost koja u njegovim prevodima čuči iza svakog trna i svako malo iskače nam pred oči da nas ovom ili onom besmislicom udivi.
  
Magovi albatrosi “bedno spuste svoja moćna bela krila / kao red vesla što se uz njih lomi”, dok u originalu “žalosno puštaju svoja velika bijela krila / da se kao vesla vuku pored njih”. U vrača je morao biti red vesala i morao je da se lomi zbog rime sa tromi, a kako se vesla lome, i šta to znači, skužili bismo ako se ko žitelji “čarobnih Dučića” zagledamo u jagnjeće pleće, đe je sve zapisano za vječita vremena.
 
Da je rekao: “samo što na daske spusti momčad čila / te kraljeve neba, nevešte i trome, / bedno puste” – Bodler kaže puste a ne spuste – “svoja moćna bela krila / nalična veslima što se uz njih lome”, izbjegao bi laž “red vesala” i ostalo bi nam da nagađamo zašto se vesla lome. Vrač misli da je njihov red dokaz da je stvaralac, ali kakvom redu vesala liče krila smetenih ptica? Podsjećam vas na njegovu izjavu da dok prevodi, “pravi svoj pesnički svet” koji često ne vrijedi ni mornarske lule duhana.
 
Mag ne sluti da je vic u pretvorbi krila u vesla: na palubi kralj neba liči radniku na vodi, a krila koja se vuku sugerišu klonulost koja izvrsno sarađuje s veslima: moćni letači kao da su umorni veslači. Mićevićev “red vesala” unio je zbrku u preciznu Bodlerovu sliku.
 
Popravio je Bodlera, opet nagore,
jer, kraj svih briga što čarobnjake more,
mučilo ga je pitanje kako se vinuti gore,
gdje ni Bodler ne more.
 
Mocartov albatros je “smešan i klet” da se rimuje sa let. Studentima sam govorio da je u našim prevodima pridjev klet jedan od najvećih mučenika: prcaju ga i kusi i repati jer se rimuje s mnogim riječima, a baš ih briga šta znači. Toj hordi zna se priključiti i vrač. Evo dva primjera. 
 
a) U drugoj pjesmi pod naslovom Splin (Spleen) u završnom distihu Bodler kaže: “II n’a su réchauffer ce cadavre hébété / Où coule au lieu de sang l’eau verte du Léthé” (“Nije znao zagrijati taj tupoglavi leš / Kojim teče umjesto krvi zelena voda Lete “). Čarobnjak veli: “(ne)zna da zagreje tog mrtvaca kleta / kojim krv ne teče, već zelena Leta “. Vešović, kom se gadi lagati pomoću epiteta kleta, i od toga gađenja ne bi ga izvidala ni Leta, rekao je:  “Ne zgrejaše glupi leš kroz koji hoda / Letina zelena, mesto krvi, voda”.
 
 b) U sonetu Utvara (Le Revenant) Bodler kaže:
 
Et je te donnerai, ma brune,
Des baisers froids comme la lune
Et des caresses de serpent
Autour d’une fosse rampant.

I daću ti, moja crnka,
Poljupce hladne kao mjesec
I milovanje zmije
Što se oko rake ovija.
 
Mag je opet, ko prase u surutku, posrljao ka epitetu kleta, rekao bi Kočić Petar:
 
I daću ti, moja crna,
celove ledne kao srma,
I nežnosti zmije klete
što se oko groba plete.
 
Vraču sam prepustio spreg “zmija kleta”: kad tom lažju ne bi bljesnuo, bila bi velika šteta, to je velik užitak ove blese, a sačuvao sam poljupce hladne kao mjesec:

Poljupci će da se dese,
Crnka, hladni kao mjesec,  
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija. 

6) Razmotrimo još jedan ko suza čist primjer “stvaralačkog”  zahvata u original: albatros mu je “sputan i mali”, a Bolderov je “nezgrapan (nespretan, nevješt) i mlitav”. Le petit Robert kaže da je prvo značenje pridjeva veule – onaj “koji nema nikakve energije, nikakve volje”, potom se navode sinonimi: avachi (bez ikakve volje, bez čvrstine), faible (slab), lache (labav, mlitav, mlohav) i mou (mek, mekan). Antonimi epiteta veule su energičan, čvrst. 
 
Magov albatros je mali da se rimuje s pali – u njega možete sresti ko lišća sa gore suzvučja što ih rimovane laži tvore. Jer pridjevi nespretan nezgrapan trosložni su i ne mogu stati u metar, a nevješt je upotrijebio u prethodnoj strofi i albatros je, hoćeš-nećeš, postao sputan. Sijeci uši da zakrpiš dupe – u tom je bit magovog šnajderaja koji ko halva ide, jer ko vezenje devojačko obožavatelji ga vide.

Dodajem i raspravicu o jeziku. Kao jezički purist, mag riječ prince prevodi sa knez, a mi ostavljamo princ, jer to nije tuđica već naša riječ stranog podrijetla, a znači carević, kraljević, sin vladarev. Čarobnjak je sina vladarevog unaprijedio u vladara, na šta ga je prisilio metar, mada je mogao reći: “I pesnik je sličan tom knezu oblaka”, ali, ubaciti “i” tamo gdje ga u originalu nema, za tog formalistu bilo bi svetogrđe, mada je besramno slagao da je albatros “protiv nepogoda”, ali to treba brojiti u pesničke slobode, ne u nasilja nad originalom. Da je dopisao jedno “i”, pred svojom savješću ne bi se mogao ničim oprati. Jer tom podoficiru od prevodioca takve laži idu u rok službe, i takvo mu je kritičko čulo: izmišljaj šta ti je qurcu ćef, a čuvaj sintaksu  originala. Koja se, kako se hvalio u pogovoru Cveću zla, može “prilično dobro oponašati” na srpskom jeziku. Može,na indoevropskom, a ne na srpskom. 

S oponašalačkim geslom na barjaku, koje prepjev pretvara u oponašanje prevođenja, činio je razne pokore, pa i zločine u poeziji, što je u mojim knjigama dokumentirano pokazano. Mada zalud. Jer će Mićević, po inerciji, ostati čarobnjak dok ne pijehne.

7) Naštancao je stub knjiga veći od car-Aleksandrovog stuba iz Puškinove pjesme 

Spomenik, a ostao tanjež od prevodioca i zaludno mu je puransko šepirenje u javnosti – njegova praksa na svakom polukoraku ugoni ga u laž. Da je trećinu onog što misli i govori da jeste, bio bi čist genije, a ne srednja žalost od prevoditelja. A pošto je Mićević najveći živući stručnjak za Mićevića, dovoljno je ono što Mićević, jedini delegirani za razumijevanje Mićevića, kaže da Mićević jeste. Čak mislim da je šteta što zakonska regulativa Mićeviću ne dopušta da odbrani doktorat o Mićeviću, jer bi smo najzad shvatili kakav su dar s nebesa Jugovići dobili u Mićeviću. 

I, vjerovali ili ne, među Mocartovim prevodima koje sam poredio s originalima, ovaj ide u najbolje. Možete misliti kakvi su kad su nešto manje uspjeli, ili oni koji su “savršeni – kao promašeni”. Ovom analizom htio sam pokazati na kojim nedovoljno uočljivim defektima počiva prividna uspjelost njegovih prevoda.
 

 

DON ŽUJAN S OGRTAČEM
 
CHARLES BAUDELAIRE
 
DON JUAN AUX ENFERS (DON ŽUAN U PAKLU)
 
Quand Don Juan descendit vers l’onde souterraine 
Et lorsqu’il eut donné son obole à Charon, 
Un sombre mendiant, l’oeil fier comme Antisthène, 
D’un bras vengeur et fort saisit chaque aviron.
 
Kad Don Žuan siđe ka podzemnom valu
I dade svoj obol Haronu,
Mračni prosjak, oka oholog kao u Antistena,
Osvetničkom i jakom rukom zgrabi vesla.

U pjesmi su junaci iz Molijerovog komada Don Juan ili kamena gozba): Don Žuanov otac Don Luis, ostavljena žena Elvira, sluga Zganarel i prosjak kome je Don Žuan odbio dati milostinju, jer ju je tražio u ime Boga, a Don Žuan bogohuli i niječe njegovu vjeru u Boga. Pet strofa pjesme upućuju na Molijerovih pet činova. Antisten je grčki filozof, osnivač škole cinika, poznat po oholosti. “Čovjek od kamena” je aluzija na komandorov kip iz Molijerovog komada.
 
Prva verzija:
 
Don Žuan kad siđe k valu podzemnomu,
I dade Haronu obol, prosjak s mrakom
I ko Antistenu oholo oko mu  – 
Zgrabi vesla rukom osvetnom i jakom.
 
Druga:
 
Don Žuan ka valu podzemnom kad krenu,
I dade Haronu obol, prosjak s mrakom
I s okom oholim kao Antistenu –
Zgrabi vesla snažnom osvetničkom šakom. 
 
Treća:
 
Don Žuan kad siđe do podzemnog vala,
S obolom Haronu, mračan prosjak šakom 
Osvetnom i snažnom – zjena mu je sjala
Antistenski holo –  zgrabi veslo svako.
 
Četvrta:
 
Don Žuan kad siđe do talasa dole, 
S obolom Haronu, ruka je prosjaka 
Tmurnog – oči ko u Antistena hole –
Vesla sva zgrabila, osvetna i jaka.   
 
Peta:
 
Don Žuan k talasu podzemnom kad krenu, 
S obolom Haronu, ruka je prosjaka 
–  Tmur, s okom oholim kao Antistenu –
Vesla vesla zgrabila, osvetnički jaka.
 
Sesta:
 
Don Žuan k podzemnom talasu kad krenu, 
S obolom Haronu, mračnog je prosjaka 
Ruka – oko holo kao Antistenu –
Sva vesla zgrabila, osvetna i jaka.
 
Sedma:
 
Don Žuan kad siđe k podzemnom talasu
S obolom Haronu, tmurnoga prosjaka –
Ko Antisten holog oka – u tom času
Vesla  ščepa ruka, osvetna i jaka.   
 
Osma:
 
Don Žuan k podzemom valu kada krenu
S obolom Haronu, sav ispunjen mrakom
Prosjak – oko holo kao Antistenu – 
Zgrabi vesla snažnom i osvetnom šakom.
 
Osam verzija. Mora se: maga podučavamo prevođenju. Nek amater vidi šta mogu i moraju profesionalci dok traže prevod najbliži originalu. Usput, svojoj bivšoj učenici Suniti dajem očiglednu nastavu iz uzaludnosti prevođenja. Koja u meni podjaruje fanatizam. Vrač je prva dva stiha ove strofe preveo s lakomislenošću neviđenog šupljoglavca:
 
Kad Don Žuan siđe do podvodnih stena
i čim preda obol Haronu zlogukom,
mračni prosjak, ohol poput Antistena,
zgrabi vesla snažnom i osvetnom rukom.

Podvodne stene? More biti, rekao bi Kulenovićev Salihaga, koji nikad  nikom nije kazao: ne laži! U originalu nema podvodnih stijena, ali ako mag u svojim prevodima reformiše Bodlerov raj, što ne bi i pakao? A pošto se drži načela: “prevod je dublje ispravnije čitanje poetskog teksta “, ne usuđujem se reći: kakve podvodne stijene, bleso, što lažunjaš?! Jer bi mogao da uzvrati: “Svak vidi da besomučno lažeš kad analiziraš moje laži“. Grobnicu za čarobnjaka treba čitati kao 550 kompjuterskih stranica besomučnog laganja o magovom laganju.  
 
Druga strofa:
 
Montrant leurs seins pendants et leurs robes ouvertes, 
Des femmes se tordaient sous le noir firmament, 
Et, comme un grand troupeau de victimes offertes, 
Derrière lui traînaient un long mugissement.
 
Pokazujući obješene grudi i otvorene haljine,
Žene su se izvijale pod crnim svodom,
I, kao veliko stado prinijetih žrtava,
Iza njega se vuklo dugo mukanje.

Naš prepjev:
 
Crn svod: pod njim nude izvijene žene
Otvorene halje i grudi što vise;
Ko golem krd žrtvi što su prinesene,  
Iza njega dugo mukanje javi se. 
 
Vračarevićev:
 
Pokazujuć suknje i prsa mršava
žene se svijahu pod sumračnim svodom,
i kao muk stada prinetih žrtava
dug jecaj se za njim razlegao vodom.
 
Opet je napravio od vina bevandu i po tome vidiš da je po majci Primorac. No lahko bismo za bevandu, ali da POKAŽU prsa, u vrača se žene ne izvijahu nego SVIJAHU. Vrlo su im samosvojne zavodničke poze, a pošto smo na onom svijetu, možda se tamo govor tijela čita obrnuto: kad se žene svijaju, to je zov mušteriji. Ili je nebo u paklu prenisko, pa se moraju, jebiga, sagnuti i kad te zavode. A pošto glagol “se tordre“ znači i “(is)kriviti se“, evo još jedna verzija druge strofe:
 
Crn svod: pod njim, krive, pokazuju žene
Otvorene halje i grudi što vise;
Ko golem krd žrtvi što su prinesene,  
Iza njega dugo mukanje javi se. 
 
Ova slika kaže da im je, na mukama, svejedno kako izgledaju, ali možda krije   

sugestiju i da, iskrivljene od paklenih muka, pokazuju svoje draži, što jako sliči ovom nepatvorenom ženomrscu. 

Treća strofa:

Sganarelle en riant lui réclamait ses gages, 
Tandis que Don Luis avec un doigt tremblant 
Montrait à tous les morts errant sur les rivages 
Le fils audacieux qui railla son front blanc.
 
Zganarel je, smijući se, tražio svoju plaću,
Dok je Don Luis drhtavim prstom
Pokazivao svim mrtvima koji su lutali obalama
Odvažnog sina koji se izrugivao njegovoj sijedoj kosi,

Zganarel je plaću tražio, uz smijeh,  
Don Luis – pred mrtvim svim što žalom minu,  
Uzdrhtalim prstom u sina uprije
Što hrabro izruga njegovu sjedinu.
  
Zganarel mu platu traži u zlom smehu,
a Don Luis prstom drhtavim pokaza
svim mrtvima koji kraj obala behu
drskog sina ljagu njegovog obraza.

 
Ovaj svaštoznanac iskopao je odnekle informaciju da je smijeh Zganarelov bio zao, mada se ne zna je li to pročitao u Kupusnom listu, ili čuo na Radio Milevi, ali se opet pitam zašto nije napisao: “Zganarel je platu tražio u smehu“? Zato što bi morao izbaciti “mu“  (“en“), pa je slagao da je smijeh “zao“, kako bi njegov prevod bio u bobu točan! To je, već smo mnogo puta vidjeli, točnost činovničkog formaliste.
 
Četvrta strofa:
 
Frissonnant sous son deuil, la chaste et maigre Elvire, 
Près de l’époux perfide et qui fut son amant, 
Semblait lui réclamer un suprême sourire 
Où brillât la douceur de son premier serment.
 
Drhteći pod crninom, čista i mršava Elvira,
Pored svog pokvarenog muža, a koji joj bješe ljubavnik,
Izgledala je kao da zahtijeva posljednji osmijeh
U kojem će bljesnuti nježnost prve zakletve.

Elvira, drhteći pod crninom, čista,
Suva, kvarnu mužu, što bï joj ljubavnik,
Ko da ište zadnji osmijeh što blista
Od nježnosti prvih zaklinjanja davnih. 

Sva u crnom časna Elvira i svela,
kraj nevernog muža kojim bi zaneta,
kao da je zadnji njegov smešak htela
gde sijaše blagost prvog mu zaveta.

Izostavljam uvodni komentar. Ovu i završnu strofu kasnije ću razmotriti detaljnje.
 
Peta strofa:
 
Tout droit dans son armure, un grand homme de pierre 
Se tenait à la barre et coupait le flot noir, 
Mais le calme héros, courbé sur sa rapière, 
Regardait le sillage et ne daignait rien voir.
 
Uspravan u svom oklopu, veliki čovjek od kamena
Stajao je na krmi i sjekao crni val,
Ali mirni junak, nagnut nad svojim rapirom,
Gledao je brazdu i ništa nije udostojio pogleda.
 
Velik, u oklopu prav, čovjek kameni
Crni val siječe, dok na krmi stoji,
Ali mirni junak, nad rapir svijeni,
Pogleda tek brazdu barke udostoji.
 
Čovek od kamena, prav pod ogrtačem,
stajaše na krmi, sekuć vodu nemu;
ali mirni junak, povijen nad mačem,
gledaše trag broda i bi dalek svemu.
  
ANALIZA
 
1) Mediokritet koji o majstorstvu ne zna ništa opet je uništio fino umijeće Bolderovo, zato što ga nije zamjetio, ili zato što pjesnike, pogotovo Bodlera, ne umije čuvati od svoje genijalnosti. “Podzemni val” iz prve strofe, koji postaje u posljednjoj ”crni val”, uramljuje  pjesmu, i dobar zanatlija trebalo bi da može sačuvati taj okvir. To jest, sinegdohu. Očekivali smo vale, i šta god ova jednina značila, vrlo je nagovještajna, djeluje kao jak signal koji može da sugeriše: na onom smo svijetu, gdje je voda, preko koje se prevoze mrtvi, jedan val, gdje su sve podzemne rijeke iz  mitologije 

jedno. Jedan tumač na internetu kaže da se pjesma može čitati kao Don Žuanova fantazmagorija.  Što taj val čini čak prirodnim. 
  
Šta znače ”povodne stene”? Ništa. Tu su  zbog rime. Ali vrač s čarobnom vještinom pjesnike prevodi žedne preko vode: u prvom stihu precrtao je val i obožavatelje usrećio “podvodnim stenama” koje su pola laž, pola besmislica, a ovakvi križanci u njegovim prevodima nisu rijetki, jer mag je prokušani Mičurin. U zadnjoj strofi “crni val” je pretvorio u ”vodu nemu”, vizuelno zamijenio auditivnim: umjesto crnila – odsustvo zvukajer mu treba rima sa “svemu”, a kud prođu njegove rime, tu trava ne niče. Čak je Haronovu barku pretvorio u brod, tako je pažljiv čitač originala, i toliko poštuje riječ pjesnika koga često ne prevodi već dere ko Musa jarca. 
 
“Podvodne stene” su jedan od žešćih blefova tog prodavca ubleha, a ovu niko neće razumjeti, no pošto se ”stena” i “Antistena” krasno rimuju, briga ti je njega  što se pitamo: okle stijene, šta ovo bleji, anđeli š njim? Potom sam skužio: morao je  pomenuti vodu i podzemno je pretvorio u podvodno, a stene mu trebaju za rimu zbog kakvih sa beslovesnom lakoćom pretvara sve u svašta, kako mu je milojku ćef. Ovakve slike kao da nisu iz glave već iz glavića.   
 
Stotine gluposti je napravio pod prinudom debilnog pravila o konstantama koje kaže da Antisten mora ostati u rimi i napravio besmislicu stena-Antistena koja je dokaz da je sve točno preveo, a što je isprcao Bodlera, oko toga može dizati dževu tek Vešović koji maga mrzi kao Srbina.

2) Mocartov Haron je “zloguk”. Vuk u Rječniku veli: “zloslut, onaj koji sve zlo sluti“. I navodi priču: bosanski spahija “koji je imao u svom selu takovog zloguka, spremi se na ćabu, ali prije nego pođe, dozove zloguka k sebi, pa mu reče: “Zloguče, ja odlazim u ime Boga na adžiluk, nego ti da ne govoriš za mnom ništa zlo, dok ne dođem kući, pa ću ti onda pokloniti šinik (deset oka – M.V.) prosa“. – Dobro, gospodaru, odgovori zloguk, “ali ako ti ne dođeš, ko će meni dati proso?” 
 
Vračev zloguk, ne manje od Vukovog, izaziva smijeh: kakvu bi nevolju Haron mogao predskazati mrtvom Don Žuanu u trenutku kad ga njegove čeze voze na predviđeno mjesto? Kad je plitka pamet poželjela da se utjelovi u genija, nastao je Kolja Mićević. 
 
Pa kako da ne prevodi kao vjetar?
U drugome stihu morao je  metar
Popuniti, i srok treba mu sa rukom.
Zato je Bodleru epitet zlogukom
Vrat slomio. Kolja, miljena jabuko, 
Ovaj prevod da sam ja zbrzio –

Vazdan bih sebe samoga mrzio.
 
Zamislite Harona kako konverzira s mrtvacem, čak veli: jebo si ježa! Takav je mozgonja Kolja Mićević. Kad je pokušao da se predstavi kao znalac narodnog jezika, proveo se kao Janko na Kosovu. Ali,čim pomislim koliko je razulareno lagao na drugim mestima, lađara koji je na obali Aheronta preuzimao mrtve proizvesti u proricatelja zla zapravo je sitnica koja nije vrijedna pomena. 
 
3) U prvom stihu druge strofe originala žene “pokazuju obješene grudi i otvorene haljine”, jer ne radi se samo o transpoziciji pozorišnog komada u pjesmu, već i o književnom postupku koji se zove ekfrazis: pjesma kao opisivanje slike, ovaj put riječ je o slici Don Žuanov brodolom Ežena Delakroa. Pokazuju što je obješeno i morale bi ga kriti, otvorene haljine pute i k zovu na blud, kao da ih je pohota nadživjela, što i jest u suglasju s Bodlerovom mizoginijom.
 
Magove žene “pokazuju suknje i prsa mršava“, još jedan dokaz da su njegovi obračuni s Bodlerom vrlo surovi: ovo mu je sto prvi put da izvornik obrsti kao gusjenica. Pokazuju suknje, kao šiparice, i ne sise koje vise već “mršava prsa“ u kojim bi, koliko ja znam muške svinje, moglo biti stanovite draži. Mag opet Bodlera brani od Bodlera. Mag, ili prije njegov netalenat. Ili on, kom je hiruruški odstranjeno čulo za humor, ne osjeća crnohumorni otrov u originalu.
  
4. U trećem i četvrtom stihu, paganstvo i hrišćanstvo, žrtve stovolovke i duše osuđene na vječne muke, u Bodlerovom sinkretizmu opet su pomiješani, ovaj put s velikim crnohumornim majstorstvom: stado muče i nakon žrtvovanja, a muke prokletih duša Don Juan čuje kao “dugo mukanje“. Naš prevod “Ko golem krd žrtvi što su prinesene, Iza njega dugo mukanje javi se“ sačuvao je bodlerovsku magiju: vizuelno iz prvog stiha u drugom se promeće u auditivno, krd postaje mukanje. Slijep za poetske mađije vrač veli: “i kao muk stada prinetih žrtava / dug jecaj se za njim razlegao vodom“. “Muk stada“ kaže prevodilački šupak spajajući  ono što je razdvojio majstor za nijanse. U originalu nema jecaja ni razlijeganja vodom, to su redovne laži na koje me mag  navikao. Ili prevodi kako mu se digne, ili kuša kecati pjesnika mada mu  se nije digao. Bodler je slio mukanje žrtvovanih govedi i muke osuđenih duša, dok je u maga,jer ne osjeća finu poeziju, baška mukanje prinesenih žrtava, a baška jecanje duša u hrišćanskom paklu.  Ovakve analize, u kojim sam ga parao kao mrtvozornik mrca, mag zove “besomučne laži“, jer se drži Rišeljeovog načela: demantuju se istine, nikad laži.
 
5) U originalu Elvira stoji “pored pokvarenog muža, a koji joj bješe ljubavnik”, što je duhovita parada, posve bodlerovska: enti muža koji ti nije i ljubavnik i ne čini sve da ti se čini kako njega varaš s njim! Za humor gluv ko top, prevodilački artiljerac ovaj stih je pretvorio u bogapitajšta, možda šerbet, možda himber: “kraj nevernog muža kojim bi zaneta”, a u njega ima sva sila ovih jalovih poetizacija. Evo sličan primjer. Laforg u pjesmi Mjesečina kaže luni: 
 
Oh! monter, perdu, m’étancher à même
Ta vasque de béatifiants baptêmes! 

Što znači: 

Oh! popeti se, izgubljen, ugasiti žeđ iz same 
Tvoje školjke blaženim krštenjima!
 
Evo jedan od tri Markova i Sunitina prevoda:
 
Oh, dić se, izgubljen, krštenja blažena
Iz školjke ti piti i – žeđ utažena! 

Mićević veli:

Oh! popet se i piti, zanet, bez mrštenja 
tvoju posudu posvećujućih krštenja!
 
Zaslužuje šamar vrač koji izgubljenog pjesnika pretvara u “zanetog“. U pjesmi  o Don Žuanu poetično je slagao da je Don Žuanom Elvira bila zaneta, mada znamo tek da joj je bio pokvaren muž i ljubavnik, a u Bolerovoj erotologiji to dvoje ide skupa. Možda

se Don Žuanu dizao tek kad ženu zamisli kao ljubavnicu? 
 
6.Mocart voli prevođenje otprilike, okruglo pa na ćoše: ako metar, ili rima, ili oboje, ne dopuštaju tačan prevod, kaži nešto nalik tomu, čime razara poeziju čiji je jezik 

dekartovski jasan i razgovijetan. Aproksimacija “gledaše trag broda i bi dalek svemu” opet je sjebala poentu pjesme, u Bodlera svagda preciznu, i nećemo puno pogriješiti ako kažemo da su mu kraće pjesme često pisane zbog poente: sve što je prije rečeno treba da omogući snažnije djelovanje posljednjeg stiha čija reflektorska oštrina, naknadno, unatrag, obasjava cjelinu pjesme. 
 
Zato se pitamo šta znači ”i bi dalek svemu”? Otkud zna kako se Don Žuan osjeća? Je li to iz istog izvora informacija gdje je pokupio i glasinu da je Zganarelov smijeh 

zao. Njegov smijeh sugeriše prezir prema novcu, možda i prezir prema mrtvom gospodaru, kako kaže jedan tumač na internetu, a zli smijeh je stota potvrda da je mag ništica od čitatelja. 
 
Ova pjesma daje čistu vanjštinu. Pokazuje. Jer smo u pozorištu. Prosjak s oholim okom grabi vesla, gesta pomalo zagonetna: to je osveta za ono što mu je Don Žuan uradio u Molijerovu komadu, ali zar time nije postao veslač na Haronovoj barci? Ili je htio sebi upriličiti zadovoljstvo da ga lično preveze preko vode, mada su obojica u paklu. Kako god, ruka mu je osvetnička i njegov gest poručuje nešto važno.
 
Gesta je očevo upiranje prstom u sina. Žene pokazuju otvorene haljine i obješene grudi. Zganarel smijehom pokazuje šta je u njemu. Pjesnik pokazuje kako ispod crnine  za pokojnim  Don Žuanom drhti čista i mršava Elvira, i na osnovu tog drhtaja goneta šta osjeća. Drhaji Elivirini i don Luisovog prsta kažu da su na bini: govor tijela. Don Žuan, pretvoren u kamen, u čistu spoljašnjost, pogleda je udostojio tek brazdu iza barke. To je u poeziji narječitiji pogled kog mogu da se sjetim. Ili najpozorišniji. Magov prevod ”i bi dalek svemu” spontani je pobačaj.
 
Taj pogled koji izražava prezir prema paklu poetski je moćniji utoliko što priziva prezir Danteovog Farinate koji “come avesse lo inferno in gran dispitto” (bukvalno: “kao da je držao pakao u velikom preziru”). Dante veli “kao da je”, pretpostavlja da je tako, a Bodler nam ogoljeno iznosi pred oči, ne pominjući ga, Don Žuanov prezir za sve oko sebe, osim pjene iza Haronove barke. Bodlerov junak je pobunjenik protiv Boga i njegovog svijeta, a vrač od Don Žuana pravi Kamijeva Mersoa tuđeg svemu.
    
Nije jednom, u vezi s Bodlerom, pomenut Danteov Pakao, a kad sam čitao Eliotov esej o Danteu, ove riječi su mi zvučale gotovo kao opis Bodlerova jezika: “Danteov stil ima čudnu jasnoću, poetsku, za razliku od intelektualne jasnoće. Njegova misao može biti nejasna, ali je reč lucidna, ili tačnije prozračna”.     

7) Stoga je teška frljoka i magov prevod: “drskog sina ljagu njegovog obraza”. Trebalo je reći “ljagu svog obraza”, a iza imenice sin fali zarez koji traži apozitivna metafora, no to su sitnice. Jer vrač opet govori iz Bodlerovog junaka, a na osnovu onog što je u pjesmi kazano, zapravo pokazano, ne može se znati –  jer Don Luisov drhtavi prst govori umjesto njega – da li otac vidi sina kao mrlju na obrazu, čime je mag srozao original i pjesnika pretvorio u jeftinog moralistu. Mag opet pjesmu ne prevodi nego objašnjava, ubijajući njenu polisemiju. To jest poeziju. 
 
Pokazivanje vanjskog u pjesmi fokusirano je drhtavim prstom uprtim u sina koji se odvažno narugao sijedoj kosi svog roditelja: to je prezir osveštanog morala i uobičajenih emocija njim utvrđenih. Mada mu Bodler za odvažnost odaje priznanje, vrač Don Žuana zove ljagom očeva obraza, jer iz njegovih prevoda često saznajemo ne šta ima u pjesmi, već šta bi, po njegovoj plitkoj pameti, moralo biti. 
 
8) Bodlerov Don Žuan je u oklopu i s rapirom, to jest vitez, jer je bogoborac, Goran bi rekao bogonijekalac. Mocart koji opet ne razumije poeziju Bodlerovu junaku je skinuo je oklop i načinio banjalučkog Don Žujana sa ogrtačem.
 

PUSTOŠ KAO IZA VANDALSKE HORDE

CHARLES BAUDELAIRE
 
VIE ANTÉRIEURE
 
J’ai longtemps habité sous de vastes portiques
Que les soleils marins teignaient de mille feux,
Et que leurs grands piliers, droits et majestueux,
Rendaient pareils, le soir, aux grottes basaltiques.
 
Dugo sam stanovao pod širokim trijemovima
Koje su morska sunca bojila hiljadom vatri,
I koji su zbog velikih stubova, pravih i veličanstvenih,
Uveče, bili nalik bazaltnim pećinama.

Les houles, en roulant les images des cieux,
Mêlaient d’une façon solennelle et mystique
Les tout-puissants accords de leur riche musique
Aux couleurs du couchant reflété par mes yeux.
 
Talasi, valjajući slike neba,
Svečano su i mistično miješali
Svemoćne akorde svoje bogate glazbe
S bojama sunčevog zalaska odraženog mojim očima.

C’est là que j’ai vécu dans les voluptés calmes,
Au milieu de l’azur, des vagues, des splendeurs
Et des esclaves nus, tout imprégnés d’odeurs,
 
Upravo tu sam živio u mirnom sladostrašću,
Usred plaveti, talasa, sjaja
I golih robova, potpuno natopljenih mirisima,

Qui me rafraîchissaient le front avec des palmes,
Et dont l’unique soin était d’approfondir
Le secret douloureux qui me faisait languir.
 
Koji su mi hladili čelo palminim granama,
I jedina im je briga bila da prodube
Bolnu tajnu od koje sam venuo.
 
Naš prevod
 
RANIJI ŽIVOT
 
Prva verzija: 

Dugo obitavah pod trijemljem što ga,   
Širnog, morska sunca s tisuć vatri boje.  
Bazaltnim spiljama, noću, ličilo je 
Zbog velikog stuplja, pravog i gordoga.     

Druga:

Dugo obitavah pod trijemljem što ga,   
Širnog, morska sunca s tisuć vatri boje.  
Ko bazaltne špile izveče bilo je 
Zbog velikog stuplja, pravog i gordoga.     
 
Vali su valjali slike neba, stoga    
Spajahu svečano i mistično svoje   
Štedre glazbe moćne akorde i boje   
Zalaska: odraz mu sja iz oka moga.  
 
Prva verzija: 

Baš tu sam živio, uz mirne naslade:
Plavet, vali, sjanje, i robovi goli – 
Svaki se mirisom natopiti voli –                  
 
Druga: 

Baš tu sam živio, sred mirne naslade:
Plavet, vali, sjanje, uz robove gole   
Što natopiti se skoz mirisom vole                  


 I plaminim granjem moje čelo hlade;
Jedina im briga bješe da u mene
Prodube tu bolnu tajnu s koje venem.
 
Preveli Marko Vešović i Sunita Subašić -Thomas

Ovo su napravili dva ljuta profesionalca. Evo i Mićevićeva  amaterskog prevoda:
 
PRETHODNI ŽIVOT
 
Dugo živeh pod tim tremovima dičnim
koje morska sunca bojahu kao zublje, 
i čije uspravno i ponosno stublje
s bazaltnim špiljama činjaše ih sličnim.

Vali, lik nebesa valjajuć uz trublje,
spajahu načinom moćnim i mističnim
sa velikim svojim gibanjem ritmičnim
noćni ruj odblesnut u oku najdublje.
 
Ja tamo uživah naslade najtiše 
okružen blistanjem, talasjem i plavim,
I sužnjima golim, s telom mirisavim,
 
koji lišćem palme čelo mi hladiše,
i koji dužnosti ne imahu druge
do sa shvate bolnu tajnu moje tuge.

Napomene 

1) Ima slučajeva kad rime, ponovljene u katrenima originala, prevod na naš jezik može sačuvati nekažnjeno: sonet ne moraš uništiti, što se magu prečesto desi, neću navoditi razloge zašto, jer bi lista bila preduga, a i često sam o njima govorio, derući vrača ko jarca.  Naš prepjev je tvorba profesionalaca koji su u katrenima sačuvali ne samo rime već i sve što živ rob može, dok je magov uradak sočinio diletant koji, doduše, vrlo obećava, ali zbog toga ne bi se reklo da je manji diletant.  
 
Mićevićevi trijemovi nisu kao u originalu “široki”, u našem prevodu “širni”, nego su “dični”, i boga pitaj šta sve nije
 
u njegovim prevodima dično, 
ko da taj epitet stvoren je za nj lično,
i njime umije služiti se vično 
da označi ono što je s dičnim slično
kao alkoven sa zatvorskom pričnom
na kojoj svom će veličiju tmičnom  
banjalučki mag da vječito robuje
i zbog toga često voli da obuje
od antičkog glumca zajmljene koturne,
jer ne zamjećuje, s te visine, urne
koje čilo i kroz mnoge decenije
diljem svog puta stvaralačkog sije,
a nijesu baš minijaturne
jer u njih pepeo i prah poezije
pjesničkih divova dužan je da gurne.
 
Mocart obožava epitet dičan zato što se lako rimuje sa svim i svačim, ali se odavno ofucao i u književnosti je upotrebljiv samo u ironijske i parodijske svrhe, pa je žalosna ozbiljnost s kojom se tim jezičkim džokerom služi misleći da mu u ruci nije 
 
šupalj groš već moneta 
vrijedna posvema, 
osobito kad odgoneta 
zagonetke kojih u pjesmi nema.  
 
2) U originalu i našem prevodu trijemove “morska sunca s tisuć vatri boje”, dok u maga ih “morska sunca bojahu kao zublje”.O slogu više u drugom polustihu u pogovoru Cveću zla mag veli: kad prevodi Bodlera, nervira ga elidirano ko. Krnjih participa ima ko šodera i njima se diči, a taj poredbeni veznik koji mu nije ništa kriv i zvuči prirodno,a u govoru se sreće češće nego kao, živcira ga u tri lepe pizde materine. 
 
Množinama je zasićen i ovaj katren (vastes portiques, les soleils, mille feux, grands piliers, grottes basaltiques),i cijeli sonet (les houles, les images des cieux, tout-puissants accords, aux couleurs, mes yeux, les voluptés calmes, des vagues, des splendeurs, des esclaves nus, d’odeurs, des palmes), što ne može da ne podsjeti na Remboa, genija u upotrebi množine koji je, kaže Hugo Fridrih, Bodlerovu poetiku doveo do krajnjih konzekvenci. U drugom stihu prvog katrena “morska sunca” i “tisuć vatri” remboovoski onestvaruju pejsaž, dižući ga do idealnog, pa smo morali sačuvati te vatre koje vode u budućnost, k Rembou, dok magove zublje vuku nazad, ka romantičarima. Koji su voljeli sebe vidjeti kao zubljonoše. U svjetskome mraku.

Tih tisuć vatri mogu se u tumačenju racionalizirati: možda je riječ o jednom suncu i hiljadama dana ili svitanja, ali od Borhesa znamo da veliki pisac stvara svoje prethodnike. Po Eliotu, novo djelo unatrag mijenja smisao poezije napisane prije njega, pogotovo poezije koja je vodila do njega. Zato nakon Remboa ne možemo previdjeti mnoštvo Bodlerovih morskih sunaca i njihovih tisuć vatri, što nije učitavanje, jer ovo je sonet iz ciklusa Splin i ideal, stoga ne samo morska sunca sa svojih hiljadu vatri već i drugi oblici množine u ovoj pjesmi pašu idealnom pejsažu,

kako na internetu veli jedan od tumača. 

Vatre mogu da boje trijemove, jer isijavaju veliku svjetlost i ima ih mnoštvo, a kako ih boje zublje? Po Rečniku SANU, prvo značenje zublje je “komad suve brovine ili kakvog drugog drveta koji, zapaljen, služi kao primitivno osvetljenje”. S tim zubljama, pravljenim da razagnaju tmušu – pa bih ga Njegoševim stihovima pitao: “Rad noći se zublje uvijaju, ali što će u sunčane zrake? ” – mag poredi sunca kojih je u originalu tisuća, a kako te zublje boje trijemove tajna je od koje jedino vrač ima ključ. Njegov jezik, kako sam analizom često  pokazivao, iskvaren je u samoj srži.

3) U originalu i drugoj verziji našeg prevoda trijemovi izveče liče na bazaltne pećine, dok u maga nema priloga za vrijeme, nema glavnog: magovi trijemovi uvijek su

slični “bazaltnim špiljama”. Kolja Gluščević ne sluti da je prilog izveče ključ trećeg i četvrtog stiha: s promjenom osvjetljenja te trijemove gordi stubovi čine sličnim

“bazaltnim špiljama”, što je impresionizam avant la lettre. Bez priloga izveče stihovi

 “i čije uspravno i ponosno stublje / s bazaltnim špiljama činjaše ih sličnim” postaju bulažnjenja, u Mićevića nipošto rijetka.
 
Bodler nam je raskršće gdje se križaju putevi tadašnje i oni koji su vodili ka novoj umjetnosti, do impresionizma i simbolizma: kad se ugasi tisuća vatri, stubovi koji su putili k antičkim hramovima zijaju mrakom špilja. Zaista, nezaboravna pirueta mašte. Ti “veliki stubovi, pravi i veličanstveni”, rekvizit su iz romantične poezije, pomalo igoovski, ali ih večer preobrazi do neprepoznavanja, što je “novi drhtaj”  (“nouveau frisson”) koji je, po Igou, Bodler unio u francusku poeziju. Ovo djeluje gotovo kao crni humor: ti stubovi koji su ljudska tvorevina i prizivaju stubove antičkih hramova, a preko njih i Ideal, izveče  trijemove vraćaju  špiljskim vremenima, što je djelo sutonskog trenutka, kako je Midhat Begić nazvao ovakva mjesta u Dučićevoj poeziji. 

Tačno je da te bazaltne spilje mogu biti i metafora pjesničke kreacije, kako jedan tumač veli, ali i ovo čitanje kaže da nisu moguće danju kad pjesnik živi u širokim trijemovima koje vatrama mnoštvo sunaca boji, kao da su vitraži, a uveče se obreće u bazaltnim pećinama, ali kušati da vraču objasniš ove stvari isto je što i slijepcu pričati o Van Gogovim slikama. Treba do bogojavljenja da nagađamo kako stupovi, koji sugeririraju Ideal i antiku, te trijemove uvijek čine sličnim špiljama, jer magu nije prvi ni potonji put da je slijep za bitno u pjesmi, ili ne misli da je bitno, što je najvjerojatnije, jer ne zna u čemu je vic.Mićević često liči na neobaviještenog dripca koji u pjesmi, kao u krčmi, pjan lomi što mu dođe pod ruku.
 
4) Da je naš prevod drugog katrena velika poezija vidjeće svatko kome nisu ispale:
 
Vali su valjali slike neba, stoga    
Spajahu svečano i mistično svoje   
Štedre glazbe moćne akorde i boje   
Zalaska: odraz mu sja iz oka moga.  
 
Ovdje nema čarobnjaštva, mađioničarske trikove, točnije babine huke, prepustili smo geniju iz Banje Luke, a ima napora da se original bez laži i sa što manje gubitaka prenese u naš jezik, i šta god o prevodima govorili ženomrsci, i ovo je dokaz da je prevod ljepši što je verniji.
 
Mićevićev prevod drugog katrena pravio je čarobnjak, stoput prokušan i stoga neprijeporan. Preciznije rečeno, ovo je djelo klasičnog zvekana:
 
Vali, lik nebesa valjajuć uz trublje,
spajahu načinom moćnim i mističnim
sa velikim svojim gibanjem ritmičnim
noćni ruj odblesnut u oku najdublje.

Ne volim na ustima držati smokvin list, ali mogu i to, pa ću kazati da je ovo slučaj čist  kad na alatku za razmnožavanje mag može nabiti svoj prevod, genijalan u biti. Jer o kakvom liku nebesa govori? Žrtvovao je važnu množinu slike neba zbog nevažne lik nebesa, jer je značenjski svejedno je li nebo u jednini ili u množini, a nije svejedno radi li se o slikama ili o liku neba. Sporedno sačuvao, a važno sjebao, što se u njegovim prevodima desilo stoput, i više me ne čudi, pošto znam da je Mićević rijedak primjerak genija sa zakržljalim ukusom, ili, ako više volite, kritičkim čulom.   
 
U originalu svaki od morskih valova “valja” zasebnu sliku onog što je u nebu, a u vrača svi valovi valjaju isti lik neba. U izvorniku nebo kao da je je palo u valove i razbilo se u mnoštvo slika, a u Mocartovom uratku lik neba je ostao čitav u svakom valu. Bodler registruje ono što vidi, a Mocart priča ono što svatko zna: da se nebo odražava u valima. Mag je dojadio zamjenjujući u prevodima ono što mogu reći samo veliki pjesnici pizdarijama koje su poznate svima nama. Mag je uistinu genij za pretvorbe otkrivačkog u trivijalno.  

I, inventivan kakvim ga je bog već dao, trublje je turio kao privagu, a gde su fanfare, moliću? U originalu piše da su vali lik neba valjali uz trublje i fanfare, jer prvo ne ide bez potonjeg kao ni Panto bez Kunta. A pošto je kao krme gluh za humor, mogao bi ozbiljno da me shvati i na pasja preskakala oblati, pa ga opominjem da se sprdam, 

mada zanago, jer gdje nas dvoje vidimo brabonjke, on vidi kamenje drago.
 
Okle trublje, jeble ga i one i fanfare, je li bio pri sebi kad je ovo škrabao? Jašta je, ali trublje idu među pomno njegovane izmišljotine – ovo mu je jedna od najglupljih – na koje ga prisiljava rima. U srokovima se nekad najoštrije zrcali njegova plitka pamet, nerazumijevanje pjesništva i mali prevodilački dar. Njegove prevode srokovi često čine vrijednim po pizde ladne vode.    
 
U našem prevodu, gdje talasi spajaju “svoje / štedre  glazbe moćne akorde i boje / zalaska” sačuvana je sinestezija saopštena iz srži Bodlerovog doživljaja svijeta izraženog u sonetu Correspondances, čiji naslov ostavljam nepreveden, jer se leksem korespondencije u našem jeziku odavno udomaćio. U ovoj korespondenciji glazba talasa prelazi u boje sunčeva zalaska, što slike neba iz prvog stiha puni sadržinom. Te boje zalaska poetski su jaka množina i lišavaju nas prava da vidimo tek rumen zapada, jer se radi o nijansama iste boje. Eto zašto je lik nebesa jedna od sasma mićevićevskih gluposti: pjesnik govori o slikama neba koje vali valjaju, i u svakoj rumenilo zalaska je drukčije, kužiš li Vračareviću, drago dete? 
 
Ništa od ovog u magovoj škrabotini nema: njegovi “vali” “spajahu” “sa velikim svojim gibanjem ritmičnim / noćni ruj odbljesnut u oku najdublje”, prevod izuzetno uspio kao promašen, opet bi rekao Korbijer. Maločas je važnu množinu slike neba precrtao i da sačuva nevažni lik nebesa, a ovdje je množinu boje zalaska šutnuo iz pjesme zbog budiboksnamskog noćnog ruja, jednine koju je Kolja izvadio iz podmozgovlja. Taj ruj vjerno dočarava šta se u njegovim prevodima zbiva kad se u  čarobnjaku prene Malarme, što u meni budi želju da po crnogorski kažem: lele meni, poezijo!
 
Ni to ne čudi. U sonetu Lunina tugovanja Bodler govori o suzi “s odbljescima dugine boje kao komadić opala”, ali će ga vrač korigirati, jer rimom voli dirigirati šta će pjesnik reći, od čega je u svojim očima veći: “s odblescima rujnim kao zrak opala”, veli, te ako je dugine boje sveo na jednu, mogao je bez ustručavanja svesti na noćni rujboje zalaska, jer ne zna šta je stid: odsustvo ukusa je i odsustvo stida.  Ukus, pjesnički ili prevodilački, stid je koji odbija da rabi banalnosti. 

Mag nikad neće znati koje su štete francuskom pjesništvu nanijeli prevodi gdje njegovo čarobnjaštvo pravi prave pohare, zato vjeruje da “veliko gibanje ritmično” nije dokaz prevodilačke impotencije već valjan prepjev “svemoćnih akorda bogate glazbe”, ali taj prevod kazuje i šta je naš pigmej kad ne razumije ono što prevodi  

kadar da uradi od velike pjesme. Kao što je izbacio vremensku oznaku “uveče”, bez koje se ne može razumjeti preobražaj trijemova u bazaltne špilje, ovdje je izbacio glazbu i napravio klasičnu dženazu bez hodže. Samo truba za poeziju može vjerovati da su “trublje” valjana zamjena “svemoćnih akorda bogate glazbe”. A onom ko bi bez konsultiranja originala skužio da “noćni ruj” znači “boje zalaska”, trebalo bi na svečanosti u Banjoj Luci uručiti  titulu genija koju je Mićević uzurpirao. Taj “noćni ruj” je i dokaz autizma što ga Mocart pripisuje meni koji ga hirurški precizno derem. 
 
Ruj u vračevu prevodu je “odblesnut u oku najdublje” da se rimuje sa “trublje”, što je besmislica na koju je bio primoran da sačuva ponavljanje rima u katrenima, mada mu čestitam na srokovima zubljestubljetrubljenajdublje, jer ih ljepšim Bog nije mogao dati, ali u ovom nizu tri laži su se srepile sa stubljem koje u originalu zaista postoji. Banalnosti plus laži, plus opšta mjesta, plus budalaštine, u njegovim prepjevima 
 
stvaraju vrlo bogate akorde, 
najčešče veoma gorde 
i zbog njih zaslužuje orden, 
možda i spomenicu uz to,
premda iza njih ostaje pustoš
kao iza vandalske horde.  
 
Rečnik SANUkaže da oblesnuti znači “odbiti svetlost, zasijati odbijenom svetlošću, odraziti se”, a nama ostaje da zamislimo svjetlost zalaska kako odbijena sija “u oku najdublje”. Kako ju je Mocart u dubini svog oka mogao vidjetiPitati se šta njegove drljotine znače nekad je isto što i truditi se da iz mazge izmamiš mladunče.
 
No drugi magovi prevodi olakšavaju odgovor: ako je Igo, u prevodu pjesme Reči na pesku, “ostajao dugo, pognut, ne dižuć glave, na retkoj travi dune”, a vidio kako  se “na tamnom nebu” javljaju  “zlokobne oči lune”, što vrač ne bi mogao vidjeti ruj zalaska odblesnut u oku najdublje. U  svom vlastitom oku, kako priliči prdimahovini od prevodioca čija lupetanja često vele da ne razumije poeziju.
 
Bodler pjeva o “bojama zalaska sunca odraženog mojim očima”. Viđen tim očima, zalazak se razlaže u boje koje su morski vali, valjajući slike neba, smiješali s štedrim akordima svoje glazbe, što je stoposto Bodler, jer ovo je i maštovito i promišljeno. 

Pjesnik vidi zalazak u talasima i s pravom tvrdi da sve to potiče iz njegovog oka, da je sve to skupa tvorevina njegovog načina gledanja, o kojemu mag, ni ovdje ni u mnogim drugim prevodima, blagoga pojma nema. To što decenijama bedne patvorine proizvodi sa spokojem genija dokaz je da je i to bilo moguće  u Jugoslaviji o kojoj je Andrić rekao da je “zemlja u kojoj je sve moguće”. 

Ova blesa koja podmeće Bodleru da vidi noćni ruj u svom vlastitom oku, čak dodaje da je taj ruj odblesnut najdublje, u tjedniku Šćepa Izlučevine poredi sebe sa Johanom Amadeusom Mocartom i Danilom Kišem, što me nije iznenadilo: 
 
jer kad mu prevod ko šuplja kanta zveči, 
taj zadržava držanje dično 
čarobnjaka reči.
Tada te pohodi
vruća želja da tu blesu nečim
gađaš nasumično  
ko zmiju

pa đe je zgodiš
zato što poeziju

na banalnosti svodi.

5) Posljednja dva stiha u sonetu: “I jedina im je briga bila da prodube / Bolnu tajnu od koje sam venuo” – preveli smo u bobu točno: “Jedina im briga bješe da u mene / Prodube tu bolnu tajnu s koje venem”. Morali su biti tačno prevedeni, ne samo zato što je to poenta soneta, ni samo zato što pjesmu čine zagonetnom, već i zato što su te riječi iskorak u dotad nekazano, stoga i danas ti stihovi djeluju kao da su napisani prekjuče. Istinski evergrini.
 
Pjesnik je zamislio, ili izvadio iz uspomena s putovanja, ili iz opijumskog iskustva, ili pozajmio ga od Gotjea – pretpostavke tumača su različite –  egzotični pjesaž kao prostor sreće, i okružio se, kao njin vlasnik, robovima natopljenim mirisima koji su možda srčika Bodlerove metafizike (“mi Francuzi smo ludi za mirisima, to nam je ostalo od Bodlera”), ali se zalud okružio, jer briga robova je produbila pjesnikovu bolnu tajnu, izvanredan obrat majstora ironije koju je Kolja Vračarević ubio i, ako ćemo zboriti pravo, na njegov prevod: “i koji dužnosti ne imahu druge / do da shvate bolnu tajnu moje tuge” komotno se možemo popišati. Prvo, zato što je robove pretvorio u “srodne duše” koje ga razumiju, što spada u mitologiju romantičara, i drugo, Bodler se gordio time što je neshvaćen, kao dokazom da je “na dnu Nepoznatog” “našao novog“.
 
Ovo je sonet, već sam rekao, iz ciklusa Splin i ideal, sazdan na opreci dviju temeljnih kategorija Bodlerovog doživljaja svijeta. O Idealu sam već govorio, a ovdje ću dodati da su, u prvom katrenu, trijemovi široki i zato što treba da sugerišu Ideal, jer to je širina i antičke arhitekture, dok se u poenti pjesme očito javlja splin. Slike u kojim sija Ideal produbile su u njemu splin, mada to osjećanje veoma složeno i može da ide čak do  prvobitnog grijeha, kako vele komentatori.
 
U prvom katrenu prva dva stiha daju odbljesak Ideala u širokim trijemovima, morskim suncima i tisući vatri, a druga dva stiha su ironičan obrat ka spiljama. Prva strofa, svojim sklopom, sadrži u malom sklop cijelog soneta, i ova igra ogledala potez je vrhunskog majstora koji zapravo ne pjeva nego pravi pjesmu. 
 
6) O“svemoćnih akorde bogate glazbe” mag je, kao ljubitelj apstrakcija koje su smrtna presuda poeziji, napravio veliko gibanje ritmično.
Nema muzike, ima  tek gibanja valova: stih je go kao šešana. Na ovo divljačko čerupanje originala sam često upozoravao, i evo još jedan primjer. U pjesmi Iskija  Lamartin kaže:
 
Celui qui, le coeur plein de délire et de flamme,
A cette heure d’amour, sous cet astre enchanté,
Sentirait tout à coup le rêve de son âme
S’animer sous les traits d’une chaste beauté;
 
Onaj ko bi, srca punog ludila i plama,
U taj ljubavni čas, pod tom zvijezdom začaranom,
Osjetio odjednom san svoje duše
Kako oživljava u liku neke nevine ljepojke/ljepote;
 
Mičevićev prevod:
 
Taj što bi sa srcem u strasti i vatri,
pod zanosnom zvezdom, u ljubavnom trenu,
osetio naglo sve što duša snatri
kako oživljuje kroz draž uzvišenu
.  

Prva verzija našeg prevoda:
 
Taj što, srca punog ludila i plama,
Pod čarobnom zvezdom, u taj čas ljubavi,    
Svoje duše san bi osetio, namah,
Što u liku čedne lepojke se javi.         
 
Druga:
 
Taj što, srca punog ludila i plama,
Pod mađijskom zvezdom, u ljubavnom trenu,
Ćuteo bi svoje duše sanju, namah,
U liku lepojke čedne oživljenu.

Treći i četvrti stih ovaj mrzitelj konkretnog u poeziji napučio je apstrakcijama, a mi smo pazili da u njima ništa ne rastjelovimo, čuvali poetsku upojedinjenost za koju taj dindušman poezije haje koliko i Marko za ono što Mocart o njemu ne prestaje blejati u tjedniku Šćepa Izlučevine.
 
7) Koljice, moje dvije knjige, plus ova sa Sunitom, nude obilje dokaza da je u poredbi s našim, tvoje razumijevanje poezije ili skučeno, ili preplitko, ili je nepoimanje, ali ti voliš obožavati ne razumijevajući, kao onaj Floberov junak. 
 
Jer izuzmem li prvi tercet, urađen korektno, u ostalim strofama  Bodlera si pošteno isprepičkao. Svaka čast. Nema s tobom zezanja. Kad prcaš Bodlera, ne daš mu plakati. Vidi se da te rodila Crnogorka. I dok lažunjaš, uozbiljen si kao kao da govoriš istine koje ne bi razbila ni jedna macola, a takvih kao ti u Crnoj Gori ima živi živistijan.


KRTICA KOJA SE HRANI DRVEĆEM
 
CHARLES BAUDELAIRE
 
L’IRRÉPARABLE (NEPOPRAVLJIVO) 

 Prva strofa
 
Pouvons-nous étouffer le vieux, le long Remords,
Qui vit, s’agite et se tortille
Et se nourrit de nous comme le ver des morts,
Comme du chêne la chenille?
Pouvons-nous étouffer l’implacable Remords?
 
Možemo li ugušiti staru, dugu Grižnju (savjesti)
Koja živi, trese se i vrti
I hrani se nama kao crv mrtvacima,
Kao hrastom gusjenica?
Možemo li ugušiti nesmiljenu Grižnju?

Naš prevod 

Prva verzija:
 
Kako da se duga stara Grižnja smrvi
Što živi, vrti se, miče
I hrani se nama ko mrtvacem crvi,
Kao hrastom gusenice?
Nesmiljena Grižnja kako da se smrvi?
 
Druga:

Kako da se stara duga Grižnja shrva
Što živi, trese se, miče
U nama i hraniš nju ko mrtvi crva
Ili ko hrast gusenice?
Nesmiljena Grižnja kako da se shrva?
 
Treća:

Kako ne bit stare duge Grižnje žrtva
Što živi, s tréšnjom se miče
U nama i hraniš nju ko crva mrtvac         
Ili ko hrast gusenice?
Kako ne bit Grižnje nesmiljene žrtva? 

Četvrta:
 
Možemo li staru dugu Grižnju strti
Što živi, s vrtnjom se miče
U nama i hraniš nju ko crva mrtvi         
Ili ko hrast gusenice?
Nesmiljenu Grižnju možemo li strti?
 
Kad napravim četiri ili više verzija iste strofe, to je nekad  tvrdoglavost: original je jači od svega što mogu, umijem i znam, ali  s tim se ne mirim. Pa sam prekinuo rad kad sam dobio pristojan prevoda i sebi rekao: vidi magov! Ko da ga je krava pobacila:
 
Možemo li skršit zub stare, duge Griže,
što se množi, kreće, spleće,
i jede nas kao crv što uz leš gmiže,
kao krtica drveće,
možemo li skršit zub stare, duge Griže?
 
U jednom tekstu iz Vijesti mag je, “kritikujući” moj prevod, kazao: nije u blizini bilo Sunite da mu “šapne pravu reč”. Vraču ne bi pomogle tri Sunite, jer je gluh i za naš jezik i za književne činjenice koje vele da je flit za parandžikanju pjesme. I dosta bi bilo kazati:
 
Uprkos sustvaralaštvu, uvijek duboku, 
Po ugledu na rijeku Oku,
Gotovo na svakom vidljivo je kroku 
I golome oku,   
Da Vrač mnogi prevod, i ovaj, na đoku 
Može nabiti, ili na hašimagu, 
Što više priliči magu. 

Ali dranje banjalučkog jarca postalo mi je ceremonijal, ne nego ritual, čijih se ljepota, sve većih, ne mogu odreći. Zbog sloga više, prvi i posljednji stih hramlju mu kao Vuk Karadžić,  ali to je sitnica. Već sam obavestio Akademiju znanosti i umetnosti u Šumskoj da je entomolog Mićević, u prevodu Eredijinog soneta Posmrtni epigram, otkrio skakavca koji živi tri leta, pa ću joj dohaberiti i da je dotični pronašao 
 
krticu kojoj drveće je omiljena hrana, 
pa bi mogla biti, i to brzih dana,
obešumljena, i to sasvim, a na 
užas sviju i svuda Šumljana, 
država nožem, žicom i Srebenicom zdana, 
da se izrazim po tvojski, Mocarte, 
koji, kada god krenu te karte, 
prepjev prepišeš – to i ovaj kaže –   
od svoje drage sestričine Laže
i srpskome jeziku makljaže
gadne priređuješ, sami mali vraže, 
stog bićeš kad umreš (to Srblji već traže) 
za Lažimažija Svetoga proglašen.  

U originalu nema zuba, ni njegovog kršenja, ta slika zrcali izrazit vid Mocartova sustvalaštva: nedotupavno laganje. Griža se u izvorniku ne množi i ne gmiže kao crv uz leš, nema krtice, ni drveća, te ako računam peti stih, gdje je ponovio laži iz prvog i da u izvorniku nije vidio ili hinio da ne vidi epitet nesmiljen (implacable)  – slagao je devet puta u jednoj strofi. Ili se radi o mojim besomučnim lažima?  
 
Prevodilac koji se čitav život davio u lagarijama, koje na sto načina ubijaju poeziju originala, moje analize tih izmišljotina proglasio je besomučnim lažima koje su “lako dokazive”, kao da nije napol već stoposto Montenegrinjac. Samo ćete u zemlji koju bi dobra žena mogla prepišati naći goveče koje pečobrazano kuša poreći elementarne činjenice, jer mora u svojim očima ostati genije.
 
Mićević je veća stoka no što sam vjerovao: u Slobodnoj Bosni, u Pismu Miljenku Jergoviću koji je na Ajfelovom mostu objavio sedamdesetak strana mojih analiza Mićevićevih prevoda, kaže da je knjiga Prevodilački čarobnjak  “tekst koji je od početka do kraja utemeljen na besomučnim lažima”. Uvjerava ga da su besomučne laži analize koje je Jergović pročitao i objavljivanjem svoj sud o njima priopćio. Ovoliko podcjenjivanje tuđe pameti nećete shvatiti ako zaboravite da magovim žilama kola krv montenegrinjskih megalomana i smetnete s uma da mu se na riječ vjerovalo decenijama: bio je najubjedljivi tumač svojih prevoda. Drugi su obavezni da dokazivati svoje tvrdnje, nikad mađioničar. Prelako je tako polemisati: činjenice koje vele da je težak, nekad fanatičan lažac đuture je proglasio besomučnim lažima i povjerovao da se oprao do ljiljanske bjeline. Od svih dvonožaca koje znam, jedino Dabić ima toliku moć autosugestije. Jedino je važno šta Mićević misli o prevodiocu Mićeviću, sve drugo je zavidljivost Marka Darina, jalovog Salerija iz Papa koji je skrvio da Mocarta dekapitira. Nisam dekapitirao njega, već legendu o čarobnjaku. A kad legendi šiju zavrneš, od Mićevića najčešće ostane go qurac.
 
Bezočno poricanje činjenica dokaz je da se ne radi tek ličnom, već i o srpskom skotstvu: četvrt stoljeća Srbi poriču činjenice o zločinima koje su počinili pred očima cijele planete. Mada ne treba griješiti dušu: Montenegrinjci su žešći poricatelji fakata. David Dabić je godinama poricao činjenicu da je Radovan Karadžić. Pošto je mag po majci Montenegrinjac, teško je  reći poriče li činjenice kao Srpče sa dna kace ili kao zadrti Montenegrinjac.Vjerojatno kao obojica. 
 
I mada nije važno kakav je Mićević već kakvi su mu prevodi, moj prezir prema njemu je toliki da tog smrada ne bih dotakao štalskim vilama: meni pripisuje vlastite laži koje sam, kao ove iz prve strofe, u svojoj knjizi inventarisao ili ih pomno razmatrao – 

mada mu sve laži nisu besomučne, 
neke ko titule osmanske su zvučne, 
no zbog tog nisu ni trun manje mučne, 
neke ko Rialto most smjelo su lučne
ili ko spomenik Horacijev tučne,
ili ko Bregava kad nadođe hučne. 
U onim pravljenim bez nožne i ručne  
Malarmeove rade sile vučne, 
jer u besmislicu voli da se bućne, 
neke vodi na kaišu ko ljubimce kućne, 
neke su nalik na tumore plućne. 
A sve mi djeluju na rad kese žučne, 
jer u prevodu mu najčešće su ključne, 
i sve su bez lijeka,
mada se ne zna nekad 
jesu li plitkije, 
ili pitkije
i od svakog proljeva žitkije.

I teški je bezobrazluk banalne slike, kakva je skršit zub Griže, podmetnuti bilo kojem pjesniku, a kamoli velikom. Mag se po navadi nadmeće s Bodlerom: grižu je snabdio

zubom, kako bi mogla da grize, a ovo smatrati sustvaralaštvom može tek odrta blesa.

Podmetanje kao nadmetanje s pjesnikom njegovo je previlo, zato je njegov Bodler često skandalozno jeftin: ti prevodi su kao loše pjesme Sime Pandurovića. Koji se ugledao na Bodlera. 
 
Druga strofa
 
Dans quel philtre, dans quel vin, dans quelle tisane,
Noierons-nous ce vieil ennemi,
Destructeur et gourmand comme la courtisane,
Patient comme la fourmi?
Dans quel philtre? — dans quel vin? — dans quelle tisane?
 
U kakvom napitku, kakvom vinu, kakvom čaju od bilja,
Utopit ćemo tog starog neprijatelja,
Razornog i proždrljivog kao kurtizana,
Strpljivog kao mrav?
U kakvom napitku, kakvom vinu, kakvom čaju od bilja?

Prva verzija: 

Kojim pićem, kojim vinom, kojim čajem
Taj stari se dušman davi
Što razarač ješan ko milosnica je
A strpljiv je kao mravi?
Kojim pićem, kojim vinom, kojim čajem?
 
Druga: 
 
Kojim pićem, vinom, kojim biljnim čajem
Taj stari se dušman davi
Što razarač ješan ko milosnica je
A strpljiv je kao mravi?
Kojim pićem, vinom, kojim biljim čajem?

Kakvo piće, kakvo vino, kakva nana
Tog dušmana da uspava,
Razornog i gladnog kao kurtizana,
Strpljivoga poput mrava?
Kakvo piće, kakvo vino, kakva nana?
 
Dobar prevod. Ne bez zamjerke: Bodler bi htio da dušmanina u tečnosti udavi, a ne da uspava. Ipak, valjan prevod. Ima, nisam ni tvrdio da u Mocarta nema strofa i cijelih pjesama uspjelo prevedenih, ali volio bih da mi tko prosvijetli pamet objašnjenjem: na temelju čega je Mićević decenijama smatran neupitnim čarobnjakom reči? Koji je qurac tim Srbima? To ni prije rata nisam razumio. 
 
Na Sarajevo su u ratu ispalili milion granata, te je razumljivo što ih više ne shvatam, za Srbe sam ogluvio od detonacija, ali su mi i ranije bila neponjatna njina bajanja kao ova o čarobnjaku. U redu, valjan prevod, pa šta? Je li Kolja jedini Srbin koji umije sročiti takav prevod? No čak i dobro prevedene strofe, u duljim pjesmama, često jače osvjetljavaju bedu onih mjesta koja su žvrljotine. Ovdje druga strofa uspjelošću razotkriva  jad i čemer ne samo u prtehodnoj već i usljedećoj strofi.    

Treća strofa
 
Dis-le, belle sorcière, oh! dis, si tu le sais,
À cet esprit comblé d’angoisse
Et pareil au mourant qu’écrasent les blessés,
Que le sabot du cheval froisse,
Dis-le, belle sorcière, oh! dis, si tu le sais,
 
Kaži, lijepa čarobnice, oh! kaži ako to znaš,
Tom duhu punom tjeskobe
I sličnom samrtniku koga pritišću ranjeni,
Koga konjsko kopito gnječi,
Kaži, lijepa čarobnice, oh! kaži ako to znaš,
 
Prva verzija: 
 
Čarobnice krasna, oh! znaš li da rečeš
Tom duhu, svem u teskobi,
Nalik samrtniku kog ranjeni gnječe
A kopito konjsko drobi,
Čarobnice krasna, oh! znaš li da rečeš,
 
Druga verzija:
 
Čarobnice krasna, oh! znaš li da rečeš
Tom duhu, gdje muka slazi,
Nalik samrtnome kog ranjeni gnječe
A kopito konjsko gazi,
Čarobnice krasna, oh! znaš li da rečeš,
 
Reci, lepa čarko, oh! ako znaš, reci
Tom duhu čežnjom opitom,
I nalik ranjenom u krvavoj reci,
Kog vranac tre kopitom,
Reci, lepa čarko, oh! Ako znaš, reci
 
Hdjedoh reći: jes ga krenulo lupetanje, mašalah! Ovo je čest pojav u magovim prevodima: nakon pogotka, koji mu je uspio možda u jednom od rijetkih trenutaka skromnosti, požurio je da ukenja stvar, valjda se sjetio obaveze da bude genije i da njegov prevod mora biti “dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta”. I jeste dublje i ispravnije, umjesto “pun tjeskobe”, veli da je duh “čežnjom opit”, jer Bodler u Pariskom splinu savjetuje: Opijajte se bez prestanka! Samim sobom, svojim prevodilačkim vrlinama, stotinama laži u koje spada i duh čežnjom opit, kako vam volja. Taj natražnjak, prevodeći moderno surovog  pjesnika, poseže za jezikom romantičara koji su opijanje čežnjom osjećali kao moralnu obavezu, i kao privilegiju, jer noblesse oblige. Opet se zezam: krasno se rimuju opitom kopitom, a šta ta rima

znači, boli ga patka, glavno je da laž opet mu je glatka. 
 
I mnogo dublje je i ispravnije ne reći da je duh “sličan samrtniku kog pritišću ranjeni” već da je “nalik ranjenom u krvavoj reci”; time je dobio homonimsku rimu reci-reci, a pošto mu je kopiranje forme važnije od kazanog, živo mu se jebe šta znači ta slika u kojoj je a) slagao debelo, jer u originalu nema krvave reke; b) njegovski rečeno, “zatamnio” je Bodlera, čime se u pogovoru Cveću zla hvasta, i prepustio nam da nagađamo: okle reka, kakva reka, je li to možda kralju Vukašine: “Uzela ga voda na maticu, / Okreće ga niz vodu Maricu”; c) očerupao je original, jer đe su ti, kukavče, ranjeni koji samrtnika gnječe? Morao ih je šutnuti iz pjesme jer se ne slažu tvrdnje da je duh čežnjom opit i da je duh kao smrtnik koga ranjeni gnječe. Kad jednom slaže, to ga često primora na novu laž. I radi se o mediokritetu uvjerenom da ima monopol na francusku poeziju i da sa njom može raditi šta mu prahne. I mogao je. Decenijama. Dok ga Vešović nije isprcao kako niko nikad nije ni jednoga genija.
 


I umjesto sinegdohe: konjsko kopito, dublje je i ispravnije turiti cijelog vranca koji je bojom u skladu s bojištem, i usput duh tre kopitom, a kako samrtnik zna da je to vranac? Bodlerova taktilna slika poštuje načela mogućeg i vjerovatnog koji još od Aristotela obavezuju književnost: kad si na samrti, osjećaš tek bol od kopita. Vrač je Aristotelu desetinama puta jebo oca na majci i malo je vjerovatno da je u svojih sto i kusur prevedenih knjiga prema Stagirićanu bio mnogo uštivniji.
 
slaganju slika koje ne pripada tek modernoj poeziji, ali je njim snažno obilježena, vrač ne zna ništa. Konjsko kopito ne može da tare u reci nikog, jer se to protivi i razumu i biti Bodlerove poezije čije najneočekivanije slike kontrolira razum. Pošto pravi prošireno poređenje, kontrola je stroža no inače: duh pun tjeskobe je kao 

ranjenik kog, dok izdiše, drugi ranjenici pritišću i konjsko kopito gazi, i te se slike stapaju u jedno, a duhom koji je “čežnjom opit”, “krvavom rekom” i “vrancem”, 

mag je zbog metra i rime divljački razbio tu cjelinu. Ovo je zločin nad poezijom.
 
Te, ako je opet zavro da kuje riječi, što nije napisao: “reci, oh, čaraljko lepa, znaš li, reci”, jer “čarka” je manji oružani sukob. Zašto smatra da je  “čarka” razumljiva svima? Da li zato što mu svaki njegov prdež lepo vonja? Ili zato što bi čitalac morao znati  da je taj čarobnjak u prisnim odnosima s čarobnjacima ženskog spola i da im tepa “čarko”?  
 
Ne znam. Ali taj prevodilac ne može ni opepeliti s Vešovićem pored ostalog i zato što je potonji pjesnik i profesor poezije koji razumije Pola Valerija, i k tomu seljak koji do kraja razumije i napamet zna naše guslarske pjesme, vraču nepoznatemada ih Isidora Sekulić, uz Njegoša, zove jedinom našom klasikom. To je bilo, doduše, rečeno prije nego što je napisan Ivo Andrić. 
 
Nisam zaboravio davni trenutak kad je Danilo Kiš, na književnoj večeri ili na sjedeljci u društvu, iz Isidorinog eseja naveo ulomak koji je i meni bio poznat, jer sam u to doba o Sekulićevoj pisao magistarsku radnju u kojoj sam taj pasus naveo i razmotrio:
 
“Ili onaj čudno, upravo muklo akustički stih: ‘Uzdiže se butum Šumadija’, gde je pesnik osećao, ili znao, da samoglasnik u, ponovljen, huji kao oluj što se približuje, i četiri ga puta uneo u jedan stih, i to sa pesničkom slobodom da mesto podiže se kaže uzdiže se, i da mesto lepe srpske reči listom uzme tursku butum“.Iz ovog pasusa o jeziku i stilu i poeziji naučio sam više nego iz mnoge knjige koju sam čitao. 
 
Ne sjećam se šta je Kiš rekao o ovom odlomku, ali sam bio zapanjen: em je tekst naučio napamet da ga može citirati drugim, em je kao pisac bio miljama dalek od guslarske poezije. I postalo mi je jasno: da bi uspješno bavio književnošću, moraš moći da razumiješ sve veliko, prije tebe napisano na našem jeziku, ma koliko bilo daleko od tvog senzibiliteta i poimanja literature. Što se tiče književnosti, pogotovo poezije na našem jeziku, Mocartovo znanje o njoj domina je sa duplim golim.
 
Četvrta strofa 
  
À cet agonisant que le loup déjà flaire
Et que surveille le corbeau,
À ce soldat brisé! s’il faut qu’il désespère
D’avoir sa croix et son tombeau;
Ce pauvre agonisant que déjà le loup flaire!
 
Tom umirućem koga vuk već njuška
I na koga motri gavran,
Tom slomljenom vojniku! treba li da očajava
Što ima svoj krst i svoj grob;
Tom umirućem koga vuk već njuška!
 
Prva verzija:
 
Tome samrtniku koga vuk već vreba
I motri ga vran u zraku,
Slomljenom vojniku! zar očajan treba
Bit jer ima krst i raku?
Tome samrtniku koga vuk već vreba!
 
Druga:
 
Tome samrtniku koga vuk već njuši
I motri ga vran u zraku,
Zar treba očajan vojnik što se sruši
Bit jer ima krst i raku;   
Tome samrtniku koga vuk već njuši!
 
Treća:
 
Tome samrtniku koga vuk već njuši
I gavran ga ozgo gleda,
Zar da očajava vojnik što se sruši
Jer ima grob i krst jedan;   
Tome samrtniku koga vuk već njuši!
 
Četvrta:
 
Tome samrtniku koga vuk već njuši
A gavran ga i nadgleda,
Zar da očajava vojnik što se sruši
Jer ima grob i krst jedan;   
Tome samrtniku koga vuk već njuši!

Tome samrtniku koga vuk već njuši
I nad kojim gavran grače,
Tom palom vojniku da l’ da mre u duši
Zbog svog groba i krstače;
Tome samrtniku koga vuk već njuši!
 
Pet varijanti postupno se približavaju originalu. Bliže od ovog teško da je moguće. U poredbi s njima, magov uradak je prdimahovina. Jeste da gavrani graču nad svojim ručkom, ali to je jedno od opštih mjesta koja mag obožava, dok ih se Marko gadi. Bodlerov gavran motri samrtnika, a u četvrtoj varijanti ga nadgleda, što je najtačnije i najsugestivnije i budi ježurke. Mag nam daje primjer prevođenja na prvu loptu.
 
I ima li ko da nam prevede Mocartov prevod: “da l’ da mre u duši / zbog svog groba i krstače?” Ovo je nerazumljivije od svih Njegoševih stihova o kojim se raspravljalo sto godina. Pred ovakvim prevodima nemoćan sam kao čovjek koji gleda zaključana vrata kroz koja mora proći, a kako da prođem kad imam vlastitu pamet kao jedini ključ koji ne pasuje ni jednoj bravi MIćevićeve gluposti. 
 
Ili je čarobnjak po službenoj dužnosti obavezan da u prevodima zakukuljuje i zamumuljuje, zadevećuje i zadesećuje velike i jasne stihove? Ne znam. Ali me u pročetničkim Vijestima optužio da ja zakukuljujem i zamumuljujem, mada se jasnost i preciznost jezika vidi u svim mojim prevodima i seciranjima Mićevića. U njegovim “zatamnjenjima” Bodlera nekad ima nešto besomučno, a lagarija s tim epitetom koje mag pripisuje meni – alo! – u njegovim prevodima nipošto nije malo. 
 
Pošto mu se u sintagmi “svog groba” dvoje “g“ pojebalo, što  govori da pomno radi prevode, zašto ne veli: “zbog groba svog i krstače? Da li zašto što je gluv za sitnice i za krupnice u srpskom jeziku, ili zato što se tom Rzu Brzotrzu iz crtića opet žurilo, jer je valjalo prevesti više od sto knjiga poezije? Žurilo mu se kao putniku koji se plaši da ne zakasni na Vječnost. Ne znam kako je sa srpskim, ali motenegrinjski megalomani opsjednuti vječnošću ponašaju se u skladu sa stihovima: Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi. Po mnogo čemu, mag je njin dostojan potomak.Danilo Kiš bi rekao: taj ima držanje osobe koja je uglavila nogu između praga i vrata vječnosti.
 
Peta strofa 

Peut-on illuminer un ciel bourbeux et noir?
Peut-on déchirer des ténèbres
Plus denses que la poix, sans matin et sans soir,
Sans astres, sans éclairs funèbres?
Peut-on illuminer un ciel bourbeux et noir?
 
Može li se osvijetliti crno i blatno nebo?
Mogu li se pocijepati tmine
Gušće od katrana, bez jutra i večeri,
Bez zvijezda, bez (zlo)kobnih munja?
Može li se osvijetliti crno i blatno nebo?
 
Prva verzija
 
Kako obasjati blatan, crn svod gore?
Mrak možeš li raskinuti,
Gušći no katran, bez večeri, bez zore,   
Zvezda, munje što zlo sluti?
Kako obasjati blatan, crn svod gore?

Druga
 
Možeš li obasjat blatan, crn svod gore?
Može li se mrak razdreti,
Gušći no katran, bez večeri, bez zore,   
Zvezda, munje što zlom preti?
Možeš li obasjat blatan, crn svod gore?

Čim obasjat nebo blatnjavo i crno?
Kako razbiti u trunje
mrak koji se poput crne smole zgrno
bez zvezda, bez tamne munje?
Čim obasjat nebo blatnjavo i crno?
 
I ovaj prevod je takav da će njegovu bit stih bolje pogoditi negoli proza:

Banjalučkog Mocarta, prevodioca plaha,
Koji je, kao zima na gola vlaha, 
Slobodnoj Bosni na mene nasrno, 
Pitao bih: je li mu bio veći rahat
Napraviti prevod bez večeri i jutra, 
Ili je na njih možda đavo prno? 
Ili smazaše ih mačke poput putra?
 
Nije morao znati da su ovo jutro i veče pozajmljeni iz Biblije, mada bi po prevod bilo bolje da je znao, jer bi valjda pokušao sačuvati aluziju na Knjigu Postanja. Ili ne bi? Jer i kad u prevodima jede vanago, vjeruje da priopćuje žežene istine. Ali previše je od maga kad, kao kraj turskoga groblja, prođe pored mraka u kojem ne sviće i ne smrkava, tipična slika prvog velikog modernog pjesnika.

 

Krivac je opet njegovo pravilo o konstantama: u prvom stihu originala rima je noir (crno), pa je katran je prometnuo u crnu smolu koja se zgrnula  i šutnuo iz pjesme zoru i večer, kako bi sačuvao tu rimu, jer je pred nama fanatični formalista koji, zbog rima, jebe pjesnike uzduž i poprijeko.  
 
I prem znam da mrak je “razbiti u trunje” 
Mag morao zbog rime sa munje
Marko, tako mu proskure i punje,  
Prilično je nečim drugim zbunjen: 
Na kojoj pljaci je tamne munje kupio?
Je li to u svojstvu genija lupio?
Ili laž s majčinim mlijekom je upio?  

Glasam za potonje. Jer u Montenegru vjeruju da je bolje roditi se bez čune no bez talenta za laganje. Ali  stvor čije oko u mraku “gušćem no katran” vidi tamne munje, mogao bi biti optužen da je vede vidovnjaka Mitra Tarabića. Ili kopistu forme boli 

stojko šta pjesnik uistinu kaže? Ili vjeruje da Bodleru opet pomaže da bude veliki? Ili, a to je najvjerojatnije, kad prevodi Bodlera, “stvara SVOJ pesnički svet” u kojem je laganje prva vrlina i preduslov svih ostalih 
 
i u kojem tamne munje 
preko crnog neba 
igraju kukunješ
s krticama koje drvećem se hrane 
i Mićeviću jedino su znane 
kad Bodlera treba
prcati natenane.
 
Vrag će znati, ali budi sućut čarobnjak koji pipa naslijepo u mraku gušćem od katrana. Prvo oćutiš samilost, potom se sjetiš njegovog bezobazlluka kažeš: pička mu materina!
 
Šesta strofa
 
L’Espérance qui brille aux carreaux de l’Auberge
Est soufflée, est morte à jamais!
Sans lune et sans rayons, trouver où l’on héberge
Les martyrs d’un chemin mauvais!
Le Diable a tout éteint aux carreaux de l’Auberge!
 
Nada koja blista na oknima Krčme
Ugašena, zauvijek mrtva!
Bez mjeseca i zraka, naći gdje se primaju
Patnici s lošeg puta!
Đavo je sve ugasio na oknima Krčme!
 
Nada je što blista iz oknā Svratišta
Mrtva večno, utrnuta!
Bez lune, bez zrakā, naći prihvatišta
Za patnike s lošeg puta!
Sve ugasi vrag u oknima Svratišta!
 
A Nada što blista na oknima Krčme
sad je mrtva i zgasnuta! 
Bez lune i sjaja naći stan gde krče
Mučenici s krivog puta!
Gle đavo pogasi svako okno Krčme!
 
Prvo Mala oda rimi KRČME-KRČE:

Kad banjalučki Amadeus krčme
Bičem ćera da se rimuju sa krče,
Zgrabi u predjelu želudačnom grč me,
Jer tako naš jezik amateri prče,
Tako original diletanti krmče.
A prče ga, jer bi čak da ga pogrče.
 
A pošto je krče “nedovoljno jasna reč”, njegovski rečeno, u fusnoti je bio dužan objasniti da li mučenici krče kao gladna crijeva? kao mačka kad prede? kao lonac gdje se nešto kuha? ili tandrču? kloparaju? drče? zvrče? U maga ima koliko voliš potvrda defektne inventivnosti, jer mediokritet na silu boga hoće da je pjesnik. Njegovo svako jaje dovožučno je, ali samo u Banjoj Lici pijevci nose jaja.
 
I vjeruje, kad on veli: “gle đavo pogasi svako okno Krčme” i kad Bodler kaže: “đavo je sve pogasio na oknima Krčme” , da je to isti vrag, jer je, po običaju, slijep za nijanse. U Bodlera, kad je ugasio nadu, đavo je ugasio sve, stoga ću magu ovaj stih popraviti, što nije muka: “đavo sve pogasi u oknima Krčme”, jer dajemo li mu, ili možda ne dajemo, besplatne poduke iz prevođenja?
 
Sedma strofa

Adorable sorcière, aimes-tu les damnés?
Dis, connais-tu l’irrémissible?
Connais-tu le Remords, aux traits empoisonnés,
À qui notre coeur sert de cible?
Adorable sorcière, aimes-tu les damnés?
 
Divna čarobnice, voliš li proklete?
Kaži, poznaješ li Neoprostivo?
Poznaješ li Grižnju, sa otrovnim sulicama/strijelama,
Kojoj naše srce služi kao meta?
Divna čarobnice, voliš li proklete?
 
Prva verzija:

Voliš li proklete, divna čarobnice?
Znaš neoprostivo šta je?
Znaš li Grižnju, što za otrovne sulice
Metu od srca nam zdaje?
Voliš li proklete, divna čarobnice?
 
Druga verzija:

Divna čarobnice, voliš li proklete?
Znaš neoprostivo šta je?
Znaš li Grižnju, strela otrovnih, što mete
Od naših srca sazdaje?
Divna Čarobnice, voliš li proklete? 
 
Predivna veštice, voliš li zločince?
I znaš li neoprost zbilja?
Poznaješ li Grižu, otrovne joj klince,
dok u naše srce cilja?
Predivna veštice, voliš li zločince?
 
Pita je voli li zločince? – rekla je Sunita u nevjerici. Da, taj prdonja pita voli li zločince. Jer misli da je to pravi Bodler, čak da je to pojačanje pjesme. Ovaj dijalektički skok prokletih u zločince malo je previše, ako je i od Svetog Lažimažija, i zaslužuje nogu u donje spremište, ne bi li mu se popelo u glavu da ovako ne smije lažunjati o Bodleru pored ostalog i zato što su les damnés jedna od najvažnijih riječi u originalu, i zato što je Bodler spadao u proklete, i zato što u pjesmi analizira dio svog prokletstva. Kad je izbacio proklete, pjesmi je izvadio oko, a kad je turio zločince, ugradio joj stakleno. Ne mora se živjeti, a mora se lagati, jer bi da porekne svoj mali format, ali banalnost njegovih izmišljotina  kaže da se ta srednja žalost od čarobnjaka zaludu propinje na prste, što kašto djeluje kašto groteskno, kašto tužno do boga.
 
Prenuo se u njemu (su)stvarač, i jebiga. 
Mada je preveo preko stotinu knjiga,
Za pare, razume se, a ne za klince,  
Umesto prokletih kad turi zločince
Očigledno je: jako mu se vince 
Slave odavno u glavu popelo 
I stoga čati pesmama opelo
Kad bi trebalo da ih krsti,
Od čega Marku Darinom se grsti: 
takvih čarobnjaka, tvrdim – kome milo,
kome mrsko – staje šesnaest u kilo.

Riječ je o vincu koje te čini svaki dan u svakom pogledu sve glupljim, što bi trebalo da bude njegova privatna stvar, ali nevolja je u tom što Mićević vjeruje da može biti glup sa Bodlerovih leđa, 
 
a ta rabota kad ga zbiljski krene,
jeste da mi ide na živčevlje, 
ali šta da mu radiš? 
Ne mora se, jer je daleko od mene,  
bojati udarca moje crevlje 
otpozadi. 
 
Niti su blizu mojih šaka
magove uši
da ih ščepam kada na ovakav
način stane Bodlera da guši
a čitatelja ko ćumur da tuši.
 
Da mi je tad bliže, veoma me strah,
jednu bi važnu stvarcu
mag doznao: pošto je grah
 u Kozarcu! 

Čarobnicu je proizveo u vešticu kako bi joj pružio mogućnost da može voleti zločince, jer ona stara kaže: slično se sličnom raduje. Ko god bila – neki tvrde da je ona “biće s krilima od gaze” iz poente ove pjesme, biće koje pjesnik vječno čeka uzalud  – Bodler je naziva čarobnicom i zato što bi u nje moglo biti lijeka od Nepopravljivog, zato pita: voliš li proklete, znaš li šta je Nepopravljivo? U pjesmi gdje pjeva svoju nezatomljivu muku, Bodler bi morao biti običan krele da je pita: voliš li zločince? Balkanski vrač koji je karina za poeziju potrudio se da ga pretvori u blesu. Kad nagazim na ovakve stvari, najčešće odmahnem rukom: pusti budalu, a kašto i dodam: glupost  mu s godinama raste, umjesto da jenja. Vrijeme prošlo, a pameti ne donijelo, kaže narod.

A “otrovni klinci” kojim “Grižnja” “u naše srce cilja” – želi ga potkovati kao nalbantin Petar dora Dojčinovnog? – bude zavist prema izbirikanom lažovu: Marko se otrovnih klinaca ne bi sjetio kad bi mu od toga život zavisio. Lažu koji kažu da nije čarobnjak ko pretvara proklete u zločince i sulice u klince, mada moraš biti bez ukusa ovakve klin-čorbe sa slašću da kusaš,i kako da ga ne dereš kao jarca Musa?
 
Osma strofa

L’Irréparable ronge avec sa dent maudite
Notre âme, piteux monument,
Et souvent il attaque ainsi que le termite,
Par la base le bâtiment.
L’Irréparable ronge avec sa dent maudite!
 
Nepopravljivo glođe svojim prokletim zubom
Dušu nam, jadni spomenik,
I često napada kao termit
Od temelja zgrade.
Nepopravljivo glođe svojim prokletim zubom!
 
Nepopravljivoga zub prokleti glođe
Dušu nam, spomenik jadan,
I često, termitu nalik, zdanju pođe    
Sami temelj da napada.
Nepopravljivoga zub prokleti glođe!
 
Nepopravljivo nam grize kletim zubom
dušu, to žalosno zdanje,
i s podnožja, slično termitu pogubnom,
priprema joj propadanje,
Nepopravljivo nam grize kletim zubom!
 
Ako je duša  “žalosno zdanje”, trebalo bi da termit “s podnožja” “priprema MU propadanje”, a ne da “priprema JOJ”. Do sada, u ovoj pjesmi, jednu strofu je valjano preveo, a mogla joj se pridružiti i ova da mu se u posao nije umiješao diletant. Koji ne vidi da duša mora ostati spomenik, vrlo sugestivna riječ, neodvojiva od smrti, mada može da prizove i spomenike koji traju, počev od Horacijevog aere perenis, ali ovaj ne odolijeva zubu Nepopravljivog. Spomenik je sazdan da traje, a zdanje da se u njemu živi, ali mag se opet drži načela jebeš nijanse i izbacuje spomenik koji je crnohumorna slika i nije čudo što ju je precrtao. Naježiš se od te duše koja je spomenik (sebi?). Duše koja se, mada još živa, skamenila da se odupre Nepopravljivom, ali zalud je prešla u spomenik, jer Nepopravljivo je termit, i više nema ni pravog života, ni nade bar na spomeničko trajanje. I kakav će, majke ti, termit biti, ako ne poguban? U desetinama tvojih prevoda Bodlera našao sam bukadar parazitskih riječi na koje te prinudila rima, te ako u tebe ima majstorstva, treba ga tražiti u baratanju izlišnim riječima.Tu si najdalje dobacivao.

II
 
Deveta strofa

— J’ai vu parfois, au fond d’un théâtre banal
Qu’enflammait l’orchestre sonore,
Une fée allumer dans un ciel infernal
Une miraculeuse aurore;
J’ai vu parfois au fond d’un théâtre banal
 
– Viđao sam ponekad, u dnu običnog pozorišta
Koje je raspaljivao zvučni orkestar,
Neku vilu kako pali na paklenom nebu
Čudotvornu zoru;
– Viđao sam ponekad, u dnu običnog pozorišta
 
Prva verzija:
 
– Viđah u dnu bine obične, katkada,
Što orkestar ju razgori,
Vilu koja pali, i na nebu ada,
Čudotvorni plamsaj zorin;
– Viđah u dnu bine obične katkada,

 
Druga verzija:
 
– Viđah u dnu bine obične, katkada,
Sa orkestrom u razgoru,
Neku vilu što na nebesima ada,
Čudotvornu pali zoru;
– Viđah u dnu bine obične katkada,
 
Katkada ugledah, motreć pustom scenom,
s orkestom zvučnim iznutra,
vilu kako pali na nebu paklenom
sjaj čudotvornog jutra;
katkada ugledah, motreć pustom scenom,
 
Napol besmisleni iskaz “motreć pustom scenom” istinski me živcira, stoga moram, kušajući da ga podučim, i ovaj prevod popraviti: 
 
Katkad videh, motreć i običnu scenu
s orkestrom zvučnim iznutra 
vilu kako pali na nebu paklenu 
sjaj čudotvornog jutra; 
katkad videh, motreć i običnu scenu.
 
A pošto znam kakvo mu je  znanje maternjeg jezika, moram se upitati: je li čuo da u nas pridjevi mogu imati dva oblika: paklenom i paklenu. U originalu bina nije “pusta” kao u vrača već obična, kao opreka biću s krilima od gaze – vilinski stvor na bananaloj bini! – a pošto je na njoj orkestar, ne može biti pusta, što je mađioničar osjećao, pa je pomoću trika sad-ga-vidiš-sad-ga-ne-vidiš dobio “orkestar iznutra” – a đe iznutra? zar bina ne pokazuje sve? – ali nemojte pitati šta mu to znači, mada mu u dovijanjima da prikrije gluposti koje pravi ima prave akrobatike. Zaludne, ali akrobatike. Njegovi prevodi nerijetko su dovijanja u nevolji, i znaju biti toliko brojna da ne jednom pomisliš: živi mučenik! Ta dovijanja daju jezik koji je po sebi falsifikat, nezavisno od toga što falsifikuje original. I zauvijek će mi neispunjena ostati želja da bar jednom naletim na njegov prevod u kojem se pravi srpski jezik raspjevao.

Deseta strofa 
 
Un être, qui n’était que lumière, or et gaze,
Terrasser l’énorme Satan;
Mais mon coeur, que jamais ne visite l’extase,
Est un théâtre où l’on attend
Toujours, toujours en vain, l’Etre aux ailes de gaze!
 
Biće, koje je bilo samo svjetlost, zlato i gaza
Kako obara ogromnog Đavola;
Ali moje srce, koje nikad ne pohodi zanos,
Pozorište je u kojem se čeka
Još uvijek, uvijek zalud, Biće s krilima od gaze!
 
Biće tek od svetla i zlata i gaze
Što Đavola silnog slama;
Ali moje srce, večno bez ekstaze,
Bina je gdje čekam zaman,
Svagda zaman, Biće s krilima od gaze!
 
Biće sve od svetla, od zlata i svile
pored kojim pada Satana,
ali srce moje, bez zanosne sile,
scena je gde svakog dana
zalud čekam biće s krilima od svile!
 
Evo za maga još jedna poduka iz razumijevanja poezije. Vjeruje da su gaza i svila isti matrak. Bodlerova balerina – jer smo u pozorištu, što mag ne zarezuje – ima suknjicu od gaze, i kad leti krilma od svile, to je konvencionalna poetizacija, a kad leti krilima od gaze, to nije samo novina već i slika mnogo realističnija nego krila od svile.
 
Unatoč svemu što sam rekao, ovo se može brojiti u magove bolje radove, mada pjesma, ako izuzmem prvu strofu, nije preteška za prevesti. U obje svoje knjige, pa i u ovoj pravljenoj sa Sunitom, pokazao sam da i u najboljim vračevim prevodima ima nevjerojatnih laži i gluposti. A istinski uspjela  mjesta u njegovim prevodima nekad mi prizovu rečenicu omiljenu među šahistima: “Kad pacer povuče dobar potez, pusti ga da dođe sebi”. 
 
I još jednom ću reći da je vrač svoj najveći dušmanin: njegova  najbolja prevodilačka rješenja snažno kao reflektor objasjavaju rusvaj koji je počinio u prevodu iste pjesme. Jer mu je kritička svijest ravna ništici. Što je ovdje prirodno: uvjeren je da bolje no iko razumije šta je Bodler u pjesmi kazao, jer ga “čita u svim pravcima istovremeno”. To je Napoleon među prevoditeljima. Uz to egoman nije kadar tuđim očima pogledati ono što je napravio, stoga se nije jednom desilo da naškraba budaleštinu kad popravlja prevod, kušajući  da ga načini što genijalnijim.
 
(Sročio Marko Vešović, prave reči šaptala mu Sunita).

 

PLIVAČ KOJI SE VRTI KROZ VRTLOŽENJA
 
CHARLES  BAUDELAIRE

L’IRRÉMÉDIABLE
 
Dajemo, strofu po strofu, original pjesme L’Irrémédiable (Bez lijeka), doslovni prevod, moj i Sunitin prepjev u kurzivu, i Mićevićev boldirani, čiji je naslov Prerđavo

Prva strofa  
 
Une Idée, une Forme, un Etre 
Parti de l’azur et tombé
Dans un Styx bourbeux et plombé
Où nul oeil du Ciel ne pénètre;
 
Jedna ideja, jedan Oblik, jedno Biće
Iz plaveti pošlo i palo
U blatni i olovni Stiks
Gdje nijedan pogled s Neba ne prodire;
 
Prva verzija:
 
Jedna Ideja, Oblik, Biće
Iz azura pošlo i palo
U Stiks s olovom i sa kalom,
Oko sa neba gdje ne sviće; 
 
Druga:
 
Jedna Ideja, Oblik, Biće
Iz azura pošlo i palo
U Stiks s olovom i sa kalom,
Gdje pogled s Neba ne proniče.

Treća:
 
Jedna Ideja, Oblik, Biće
Iz azura pošlo i palo
U Stiks s olovom i sa kalom – 
Zar pogled s Neba tu probiće?
 
Četvrta:
 
Jedna Ideja, Oblik, Biće
Iz plavog pošlo, u Stiks pade
Blatan i olovan, bez nade 
Da oko s Neba tu probiće.
 
Jedna Ideja, Forma, Klica 
Pošla iz plaveti i pala
U Stiks olovan i kalan
Gde oko Neba skriva tmica;

 
Bodler pravi gradaciju, kao da kroz teleskop gleda ono što, dok se u padu približava, biva razgovjetnije: prvo je Ideja, možda platonovska, zatim postaje Oblik, i napokon se uspostavlja kao Biće. Jer Oblik, dakako, ne mora biti Biće. U priči  Gorana Samardžića jednog tipa zovu: “Ej,Oblik !”  Pa se pitam: o kakvoj Klici Mocart bleji, i je li uopće normalan? Jeste, teško da ima normalnijeg insana na planeti, mada u njegovom slučaju normalan znači prosječan, no pošto insan znači zaboravko, morao je, jer mu treba rima s tmica, smetnuti s uma razliku između Oblika i Klice. Tačnije, Biće je bukvalno poslao u materinu da dobije Klicu, uvod u Biće.

Zato i veli Forma: osjeća da, nakon Oblika, teško može doći Klica, jer ako je nešto Oblik, ne možeš mu počupati paletuške s ramena i degradirati ga u običnog redova. Uz to, riječ “Forma” nije ispunjena ničim konkretnim, zapravo je prazna, stoga vrač vjeruje da nakon nje može reći Klica: u njegovu laganju, zato što ga upražnjava decenijama, očito ima metoda, nekad i virtuoznosti. Kao lažov, banjalučki Kiš često se klati, kao njihalo, između glupaka i virtuoza. Kako kad.

Zato jezičkom puristi ovaj put ne smeta “Forma”, mada je takav čistunac da su, na primjer, “ombres léthargiques” (“letargične sjenke”), iz Bodlerove pjesme Bertine oči, u njegovu prevodu postale “mrkline beživne” da izbjegne epitet “letargičan”, našu riječ stranog porijekla koja je davno kod nas ušla u jezik poezije, ali mag o tomu nema blagog ponjatija. Ti će mu leksemi, osim kad je u nevolji, ostati vazda stranci.   
 
Klicu je zbog sroka naćerao u pustolovinu rezervisanu za Biće i njegova je sreća što nikad neće znati koliko je puta, zbog rime, od sebe napravio budalu mnogo veću nego što je u njega običaj.  
 
Bina u prvoj strofi je kosmička: tu je nebeski azur i oko koje je sunce, vjerovatno, ne i nužno, jer može biti i oko božje, a dolje je Stiks koji odvaja ovaj od podzemnog svijeta, i moraš biti malo žešći debil da u tolikom prostoru vidiš Klicu kako izlazi iz azura i pada u Stiks. Ili nije debil već u rasijanosti, toliko svojstvenoj genijima, nebo ne gleda kroz teleskop već kroz mikroskop, zato vidi Klicu. Ovakvih stihova, koji su obična farsa u njega ima koliko ti bog hoće, a mag ih svagda pravi uozbiljen kao prvosveštenik poezije.  

Druga  strofa

Un Ange, imprudent voyageur
Qu’a tenté l’amour du difforme,
Au fond d’un cauchemar énorme
Se débattant comme un nageur,
 
Jedan anđeo, neoprezni putnik
Koga je namamila ljubav prema nakaznom,
Na dnu ogromne more
Koji se koprca kao plivač,
 
Prva verzija:
 
Anđeo, putnik nerazborit, 
Kog k nakaznom ljubav privlači. 
Što koprca se, ko plivači,
U golemoj, na dnu joj, mori.
 
Druga:
 
Angel, nesmotren putnik, što ga
Za nakazno ljubav privlači,
Koprca se, kao plivači,
Na dnu golema sna teškoga.
 
Treća:
 
Angel, nesmotren putnik, koga
Za nakazno ljubav privlači,
Što koprca se, ko plivači,
Na dnu košmara golemoga.

Anđeo, nesmotren otkrivač,
kog ljubav za ružnim smara
koji sred ogromnog košmara
zamahuje još kao plivač,
 
Zašto je nesmotrenog putnika promakao u otkrivača? Zato što mu je, kad Bodlera prca, potonji sinonim za prvog. Treba mu rima sa plivač, a u mašti ovog vječnog 16- godišnjaka, zasićenoj općim mjestima, svi su putnici Magelani. Mocart je otkrivač brojnih metoda za razjebavanje originala, manje ili više anđeoskih, i nakon svakog prevodilačkog grijeha, nekad zločina, u svojim očima još je šestokriliji.
 
Tog otkrivača “ljubav za ružnim smara”, ali neznamo da li ga umara ili ubija. Branko Radičević kaže: “Gleda oko, plamti, gori, ko da hoće svet da smori” . Marko i Sunita glasaju za potonje, jer enti ljubav koja umara, poetičnije je kad te ubija, to više liči na maga. Glasamo za pravog Micevića, a ne za kopiju.

Zezam se, ali mrtvački uozbiljenog vrača vazda moram upozoriti da se sprdam. Lav Trocki je jednom napravio meni nezaboravnu dosjetku. Ispod pasusa u tekstu nepomenuo je: “Ovo je ironija! ” Od Bodlera znamo kako se anđeo tu obreo: žrtva je svoje ljubavi za nakazno, dok magovog “otkrivača” ljubav za ružno smara, ali još zamahuje, kužite? Mi ne kužimo. Jer okle zna da je anđelu, dok se davi, pun šešir ljubavi za ružno? Pardon, pun mu je oreol. Okle zna kako se anđeo ćuti dok se koprca u snomorici? Kako, gospe ti, neće znati? Kad mu treba rima, mag zna i tajne koje ne bi otkrili Kagebe i Cia skupa. Treba mu srok sa košmara, pa je morao dešifrirati jednu od onostranih nama nedokučnih tajni. Mada ovu strofu možemo čitati i kao Mocartov autoportret: dok se koprca u vrtlozima jezika koji dobro ne zna, vjeruje da je plivač koji bodro zamahuje.  
 
Plivač se ne koprca  već “zamahuje”, jer Bodlerova vizija za magov ukus je precrna, a zamahivanje daje joj malo optimizma, socijalističkog, možda i komitetskog. Da se anđeo u košmaru koprca kao plivač, to razumijemo, a magov još zamahuje, ali čime? Samo rukama možeš plivački zamahivati, a anđeli imaju krila. Mićević često nema pred očima ono što prevodi, jer mu je mašta mizerna. Da je u duhu vidio krilatog anđela, valjda ne bi rekao da “još zamahuje kao plivač” u kraulu, jer krilima se ne pliva. Bodlerov anđeo se koprca kao plivač koji se davi, jer mu krila ne pomažu. Kapiraš li, mili Kolja, ili možda moram ponoviti?
 
Treća strofa

Et luttant, angoisses funèbres!
Contre un gigantesque remous
Qui va chantant comme les fous
Et pirouettant dans les ténèbres;
 
I boreći se, zlosutne zebnje!
Protiv džinovskog vrtloga
Koji se kreće pjevajući kao luđaci
I praveći piruete u tmini;
 
Prva verzija:
 
Bori se, smrtne zebnje sve te! 
S džinskim vrtlogom što se kao
Luđak u hodu raspjevao
Praveći kroz mrak piruete;
 
Druga:
 
Bori se, kobne zebnje sve te! 
S gigant-vrtlogom koji kao
Luđak u hodu jest pjevao
Praveći kroz mrak piruete; 

I bori se: groznična mrenja!
protiv sveobuhvatnog vira
dok poput luđaka svira
i vrti se sred vrtloženja;

 
Ovo je zoran primjer kako se kuje mađioničar. “Zebnje” koje su funèbres – po Putancu pogrebne, zloslutne, kobne – hokuspokusom je prometnuo u “groznična mrenja”: opet napuhuje original,jer ga ukus u tom ne priječi. Od konkretnog “džinovskog vrtloga” napravio je neodređeni “sveobuhvatni vir” da popuni broj slogova, ali zašto ne veli: “protiv orijaškoga vira”? Trebalo je setiti se tog epiteta, ako ga je uopće znao, i morao bi prestati u trku da prevodi, valjalo mu je zastati da dvaput mućne glavom.
 
Vir je a) “mesto na kojem voda izvire, izvor, vrelo” i b) “duboko mjesto u reci, potoku, jezeru” – kaže Rečnik SANU– i kako može biti sveobuhvatan, je li mag blesav? Nije blesav, nego je genijalan, -eto zašto sam na njega jalan,i  mora da ga je potresla slika vira koji sve obuhvata, a baš ga briga šta znači. Taj ne misli o posljedicama, što je odlika mladosti, pa će vazda ostati šesnaestogodišnjak, a nesreća je u tom što ne misli na posljedice kad prevodi pjesnika koji je u najmanji djelić sračunavao posljedice riječi kojim se služio. 
 

U trećem stihu fali mu slog, mada osmerac nije teško pretvoriti u deveterac: “dok nalik na luđaka svira”. Duduk za poeziju zabranio je tom luđaku da “u hodu pjeva” i naredio mu da “svira” (u duduk, ili kurcu ?), i ne pravi “u tmini  piruete”, nema plesa, nego da “vrti se kroz vrtloženja”, jer vrač vjeruje da se “ponaša kao pesnik” kad precrta preciznu sliku, a stavi dvije frljoke, to je genij za prevođenje otprilike.

 

Ali se radi i o Muji koji, nakon gubitka na kocki, kuša da se vadi: grizlo ga je što je uništio Bodlerov gigantski vrtlog, i mora da je bio zadovljan sveobuhvatnim virom punim vrtnje sred vrtloženja, mada ovom slikom, koja je i dokaz da desnim palcem voli češati se ispod lijeve plećke, može obrisati plemićko dupe.Tako smo dobili rasnog  opsjenara koji je posao obavio na diku i sebi i otečestvu svekoliku.  
 
U ovom prevodu, gdje vrtlog ne pravi piruete nego se vrti sred vrtloženja, vrač ko zna koji put dudukaš koji qurcu u  svira iz vlastitog amaterizma kao iz vira koji sve obuhvata: jezik, slike, versifikaciju. Jer šta je ako ne sviranje qurcu kad zbog rime sjebeš poredbu vrtloga s luđakom koji je u hodu pjeva i pleše, sliku goleme vrijednosti kakvu je mogao napraviti samo Bodler i koja je jedan od njegovih njegovih nadubljih prodora u dotad nerečno. Prevod: “dok poput luđaka svira” oštro je zrcalo zle sreće koja u ovim prevodima često sreće ono što je novo i što je samo Bodlerovo. U prevodima svih Francuza mag je bio, više ili manje, neprijatelj pjesničke ličnosti i svega originalnog što nam nudi. To veoma često nije jezik bića nego olinjali jezik konvencije. 
  
Četvrta strofa
 
Un malheureux ensorcelé
Dans ses tâtonnements futiles
Pour fuir d’un lieu plein de reptiles,
Cherchant la lumière et la clé;
 
Jedan nesretnik začarani
U svojim beskorisnim pipanjima/tapkanjima
Da pobjegne s mjesta punog reptila,
Što traži svjetlo i ključ;
 
Prva verzija:
 
Jedan nesrećnik, žrtva čini,
Što zalud pipa da za bijeg
S mjesta na kojem vrve zmije
Nađe svjetlo i ključ u tmini.
 
Druga:
 
Jedan nesrećnik, žrtva čini,
Što beskorisno tapka da za 
Bijeg sa mjesta puna gmazā
Nađe svjetlo i ključ u tmini;
 
Nesrećnik čarolijom mučen
U praznom lutanju duž staza
Da pobegne s tla punog gmaza
Iduć za svetlošću i ključem;
 
U sintagmi “punog gmaza” opet su mu se pojebala dva “g” jer je često gluh za ono što napiše, mada mu se ne bi osušila ruka da je napisao ” puna gmaza”. “Beskorisna tapkanja”, ili pipanja, u mraku postala su “prazno lutanje duž staza”, školski primjer sporedne asocijacije koje, po Miodragu Pavloviću, mnoge prevode poezije na naš jezik čine rđavim. I otkuda ovo lutanje duž staza, kako ih, bre, u mrklu mraku vidi? Mnogo pitam. Mag se strogo pridržava loše verzije esha jezika.I zašto ne kaže: “Što ide” – a ne  “iduć” – “za svetlom i ključem”? Obožava krnje participe, što je ovdje i znak da kopira francusku sintaksu, otud opet dojam da nam se obraća stranac nedovoljno siguran u upotrebi našeg jezika.  
 
Taj nesrećnik – koga u našem prevodu muče čini, a ne čarolija koja, otkad se u vradžbine ne vjeruje, najčešće ima pozitivno značenje – bilo bi mnogo bolje da ne ide za svjetlom i za ključem, već da ih traži kao u originalu. U srpskom jeziku možeš ići za svjetlom, kad bi ga u ovoj pjesmi bilo, a za ključem idu čarobnjaci koji se ne boje čak ni besmislica kao što je Klica u prvom stihu ove pjesme . To su besne gliste jednog mediokriteta kojima Bodlerov precizni jezik krha, mada se ne zna koja im je svrha. To je genijlanost čista: besne gliste zbog besnih glista.

Peta strofa
 
Un damné descendant sans lampe
Au bord d’un gouffre dont l’odeur
Trahit l’humide profondeur
D’éternels escaliers sans rampe,
 
Prokletnik koji bez svjetiljke silazi
Na ivicu ponora čiji miris
Otkriva vlažnu dubinu
Vječnih stepeništa bez rukohvata,
 
Prokletnik što bez lampe slazi
Na rub ponora čiji zadah
Otkri da vječne, bez ograda,
Stube u dubinskoj su vlazi, 
 
Strofa vrlo teška za prevesti i, kad mi se omakne  ovakav prevod koji bi, strah me,  mogao biti optužen da je ravan originalu, to je profesionalcima lijek protiv osjećanja da je prevoditi, u biti, i uzaludno i nemoguće.Netko je prevodenje uporedio sa pravljenjem kopije slikarskog djela,ali u paleti imaš zeleno umjesto plavog  i žuto umjesto bordo. Tada jedan u meni misli: tačno je sve to skupa,ali ko zna, ko zna.   
 
Sužanj bez lampe što ostade,
Uz bezdan čiji miris opor 
Otkriva dubok i vlažan otvor
Sve stepeništem bez ograde;
 
Pošto mi treći stih ide na ganglije, izbaciću slog viška: “Otkri dubok i vlažan otvor”. U originalu prokletnik slazi na rub ponora, a u maga sužanj “ostade, uz rub ponora”, ne kreće se, dakle, u tmuši je, i bez lampe, pa se pitamo je li po mirisu skužio da 

stepenište nema ogradu? Miris je mogao do sužnja doći tim stepenicama, ali koje ga je čulo informiralo da su stube “bez ograde”? Oči, garant, nisu. Osevapio bi se  ko bi nam preveo ovaj prevod na razuman jezik. Ali mag zaslužuje priznanje: zaista je neumoran proizvođač besmislica. Vjerojatno i u ovom prevodu, koji nudi posmrtne ostatke originala nakon eksplozije, magovi obožavatelji vide čarobnjaštvo, a profesionalci laž koja jaše laž i ima laž kao bič, kako je rečeno na mjerodavnu mestu.

U maga je sužanj, riječ je o zatvoru, što je “dublje i ispravnije čitanje originala”, nema Bodlerovog  prokletnika, ni odjeljka pakla skiciranog na temelju bezdana, mirisa i vječnih stuba. Magu nije bio dovoljan bezdan i, zbog rime sa opor, sustvaralački je dodao otvor koji na ovu strofu djeluje kao otrov. U originalu ne postoji “dubok i vlažan

otvor” već prokletnik, a ne sužanj, s ivice bezdna po mirisu otkriva njegovu dubinsku vlagu u kojoj su vječne, paklene stepenice bez ograda: ovo je pjesnička vizija, vidjelac ZNA da su stube bez ograde, da je to pakao. U prevodu ove strofe više je nego očito da je vrač Bodleru ponovo jebo baba.

U dopisivanju budaleština vrlo je izbirikan, to je njegov najomiljeniji stvaralački postupak kojim dokazuje da Bodlera “čita istovremeno u svim pravcima”, mada mi nije jasno kako je, bilo kome, moguća ova napoleonska operacija u čitanju, ali za tog šupka nemoguće ne postoji.

Šesta strofa:
  
Où veillent des monstres visqueux
 Dont les larges yeux de phosphore
Font une nuit plus noire encore
Et ne rendent visibles qu’eux;
 
Gdje bdiju sluzava čudovišta
Čije velike fosforne oči
Čine noć još crnjom
A vidljivim samo sebe;

Prva verzija:

Gdje bde sluzava čudovišta:
Iz velikog im oka sine
Fosfor da crnjom noć učine –  
Vidnije, sem njih, nije ništa. 
 
Druga:
 
Gdje mnoga sluzna neman bdije:
Krupne im oči od fosfora
Čine da bude noć još gora – 
Vidnije, sem njih, njišta nije.
 
Treća: 
 
Gdje mnoga sluzna neman bdije:
Iz velikog im oka sine
Fosfor da crnjom noć učine –  
Vidnije,sem njih,ništa nije nije;
 
Četvrta:
 
Gdje mnoga sluzna neman bdije:
Iz velikog im oka sine
Fosfor da crnjom noć učine, 
A same sebe vidljivije;
 
Četiri verzije prevoda kažu pored ostalog i da je profesionalcima prevođenje i patnja i gušt, a napor da se što više približiš originalu posljedak je težnje ne da se istakne vlastita, već da se pjesnikova veličina ne okrnji. Služba Velikom utješno je učešće individue u neprolaznom pa i objašnjava otkud 31 tom prevoda u mom kompjuteru. 
 
Sa stražom čudovišta sluznih
Očiju krupnih od fosfora
Što crnjim čine mrak prostora
I niko nije vidljiv uz njih;
 
Ako pred spregom “mrak prostora” na jedno oko zažmurimo – prostor je parazit koji je tu zbog ime – ni o ovom prevodu se ne može reći da je hrđav, mada su bolje  sve varijante našeg prevoda, što nije podvig – biti bolji od maga spada u zaista lako –  ali štošta govori o skrupuloznosti koja bi po svaku cijenu da je bliže izvorniku.
 
Uz to, u vračevu prevodu ima rupa, a to je “straža”, što je posljedak prevoda prethodne strofe: pošto je govorio o sužnju, a ne o prokletniku, zatvorenik je morao dobiti stražu, mada ne znam za koji moj, jer stražari bdiju nad zatvorom, a ne nad sužnjima, a Bodler u ovoj strofi dalje razvija viziju pakla naznačenog u pređašnjoj, i ti viskozni đavli koji ne muče ničim, osim svojim prisustvom i time što svjetlima čine noć još crnjom, a sebe vidljivijim, prizivaju u sjećanje istraživače Bodlerovog pjesništva koji u Cvijeću zla vide Pakao 19. vijeka. 
 
Ta knjiga, da se sjetimo tvrdnje o Don Kihotu, nije samo ono što je Bodler napisao već i sve ono što o njoj i pod njenim utjecajem pisano. Snaga prisustva jednog teksta u kulturi, nacionalnoj ili evropskoj, mjeri se i sposobnošću generisanja novih tekstova.
 
Kad pakao zamijeniš zatvorom, Bolder prestaje biti vidjelac koji probija granice među svjetovima, i od raznih, međusobno razdalekih prostora, pravi pjesnički prostor, što često radi i sa vremenima. Bodler je na čelu falange pjesnika koji sva vremena i sve prostore koriste kao rudnik gradiva za vlastitu tvorbu. Taj postupak se pokazao kao možda ono najplodnije u poeziji njegovih posljednika. Zato je Mićevićev sužanj velika greška, taj prostor ne može biti zatvorski nego pakleni jer je pesnički
 
Sedma strofa
 
Un navire pris dans le pôle
Comme en un piège de cristal,
Cherchant par quel détroit fatal
Il est tombé dans cette geôle;
 
Brod okovan na polu
Kao u kristalnoj zamci,
Što se  pita kojim je kobnim tjesnacem
Dospio u tu tamnicu; 
 
Lađa koja – pol je okova
Kao u zamku od kristala – 
Pita se kojim kobnim pala
Tjesnacem je u zatvor ovaj;
 
Brod gore uhvaćen na polu
kao u zamku od kristala, 
što iz tjesnaca i igala
pade pod tu kupolu golu; 
 
Udivljen sam trećim i četvrtim stihom,i ne umijem reći je li ova tvorba čarobnjačkija ili besmislenija, i da sam umro prije no što sam ovo pročitao, ne bih saznao da je u Bodlerovoj poeziji sve u šesnaest bjesnio nadrealizam. I svejedno je li mislio na igalo ili igle, ni jedno nema veze s mozgom, a “kupola gola” pod koju brod “pade” liči na zatvor kao “noćni ruj” na “boje zalaska” u sonetu Raniji život. I “kupola gola” je slika nastala u napadu sustvaralačke gluposti, stoga se ni ova vrata ne mogu otključati, jer pamet nije ključ koji pasuje ovakvim  bravama. 
 
Ne može se poreći ni da je Mocart genij, ali ni da je često karina od prevoditelja. Za šta je kriva i njegova slava, nalik na svadbene darove bogatih udavača koje su morali tovariti na tri konja. To je vam Mićević: što je u originalu pakao, promeće u zatvor, a što je u originalu zatvor, postaje kupola gola, a ti iz graški pasulja gataj šta to znači. Teror njegovog jezika i stila nad originalima decenijama su uneviđeno zvali čarobnjaštvom.   

Osma strofa 

 — Emblèmes nets, tableau parfait
 D’une fortune irrémédiable
 Qui donne à penser que le Diable
 Fait toujours bien tout ce qu’il fait!
 
 – Jasni znaci, savršena slika
 Neizlječive jedne sudbine 
 Koja navodi na misao da Đavo
 Uvijek dobro radi sve što radi.
 
Prva varijanta:

–  Emblemi jasni, lice pravo
Sudbe za koju nema lijek
Što vodi k misli: sve, uvijek,
Što radi – dobro radi Đavo!

Druga: 
 
–  Emblemi jasni, slika prava
Sudbe za koju nema lijek
Što vodi k misli: sve, uvijek,
Što radi – dobro radi Đaval!

– Oznake jasne, crtež fini
Života jednog prerđavog
Što budi misao da Đavo
Sve što god čini dobro čini. 
 
Njegov prevod ove strofe, gdje se kao u lijevak slivaju značenja različitih, među sobom nepovezanih prizora – kao da se Bodler koristio tehnikom montaže prije nego što je iko sanjao da će postojati film – bio bi dobar da “jednu neizlječivu sudbinu” mag nije preveo kao “život jedan prerđavi”, dokaz da opet ne prevodi kao cjelinu  pjesmu gdje su date slike iz raznih života, smještenih u razne prostore, kao amblemi jedne sudbine kojoj nema lijeka, jer je iza nje Đavo. Uništio je misaoni stožer pjesme, što mu nije prvi ni posljednji put, ili ga, možda, nije ni zamijetio? 
 
Naše analize su pokazale da vrač ne zna šta je poezija pored ostalog i zato što ne zna šta je u pjesmi glavno, a šta je sporedno, jer često potonje sačuva, nekad ga i naglasi. Pokazali smo je i da mag ne bi smio u neograničenim količinama konzumirati pjesničke slobode, što je riječ odmila za bezobzirno vršljanje po poeziji, jer njegove škrabotine nekad se mogu tumačiti kako treba samo pod pretpostavkom da ih je žvrljao pjanac. Tj. bedak pjan od sloboda koje omogućuju proizvoljne prevode.

Deveta strofa
   
II
 
Tête-à-tête sombre et limpide
Qu’un coeur devenu son miroir!
Puits de Vérité, clair et noir
Où tremble une étoile livide,
 
Kakvo mračno i jasno suočenje je
Srce koje je postalo vlastito ogledalo!
Bunar Istine, svijetao i crn
U kojem drhti blijeda zvijezda,
 
Tamno i jasno suočenje:
Srce – zrcalo svoje si je!
Bunar Istine, što crn sije,
S modre zvijezde treperenjem.

 
Mračno i jasno sučeljenje
to srce ogledalo vlasno!
Dno Istine, čisto i tmasno,
Kojim se modra zvezda penje
,
 
Praviću se da ne vidim bedu rime vlasnotmasno koja zrcali  bedu magovog ne samo jezika već i stila, bedu koja je često prinudna i liči na koprcanje u vrtlogu, ali se moram opet upitati: je li vrač pri sebi? Već znate da se u njegovim prevodima svašta penje, prisiljeno rimom. Podsjećam na Bolerovu kosu koja se, u sonetu Ponor, od straha ne diže nego penje,a i meni se penje kosa na glavi od magovih prevodilačkih rješenja. Gotjeov nilski konj se pustinjom ne skita bez straha već se moćno penje, jer vrač vjeruje da ovakvi  prevodi  nisu  opijelo nego krštenje. Ali, otkad je gavran pocrnio, u našem jeziku  zvezde su se penjale sa dna, a penju se dnom jedino u prevodima ovog tokmaka. Belajišući s rimom, bata-Kolja zaboravlja da se dnom može tek puzati, gmizati. Ovu budaleštinu je lako mogao izbjeći: “s kojeg se modra zvezda penje”, ali penjanje dnom njemu je, jebate bog, dokaz originalnosti. No ako se Bodlerovo sunce može oprati dnom mora, što da nije moguće penjanje dnom.

Magov odnos prema maternjem jeziku nekad vidim kao farsa u sto pedeset činova. 
 
Deseta strofa
 
Un phare ironique, infernal
 Flambeau des grâces sataniques,
 Soulagement et gloire uniques,
— La conscience dans le Mal!
 
Ironični svjetionik, paklena
Baklja satanskih čari,
Olakšanje i slava sjedinjeni, 
– Svijest u Zlu!
 
Prva verzija: 
 
Taj svjetionik ironije,
Sotonskih čari adsko sjanje,
To jedinstveno olakšanje 
Skupa sa slavom – u Zlu svijest! 
 
Druga:
 
Taj svjetionik ironije,
Sotonskih čari adsko sjanje,
Ovo sa slavom olakšanje 
Ujedinjeno – u Zlu svijest! 

Treća: 
 
Svetionik podsmješljiv, sije
Sotonsku čar baklja paklena,  
Slava koja je sjedinjena
Sa olakšanjem – u Zlu svijest.
 
Svetionik varav, s adskog tla, 
buktinja orgijaških slasti,
olakšanje i zadnje počasti
– Savest proistekla iz Zla!
 
 
Nisu bili potrebni velika pamet, ni osobit dar, ni naročita stihotvoračka vještina da, umjesto drljotine:  “Svetionik varav, s adskog tla, / buktinja orgijaških slasti”, vrač napravi pristojniji prevod: “Svetionik ironičan, s tla / adskog baklja satanskih slasti”, ali to je marljiv gasilac Bodlerovih ironičnih svjetionika, jer je slijep za tu vrst svjetala.   
 
A “savjest proistekla iz zla” sjeftinjenje je jednog od ključnih i najdubljih stihova u Bodlerovom pjesništvu: “svijest u Zlu”. Jer mićevićevska savjest koja je “proistekla iz zla” zapravo je opšte mjesto: šta bi drugo savjest do da se probudi u zlu?  Predhodnik Pola Valerija koji je tragao u jeziku za formulama nepobitnim kao matematičke, predšasnik koji je, po Valerijevim riječima, “račun sjedinio s vrlinom poezije”, Bodler daje matematičku formulu, ili prije egzistencijalnu jednačinu: ironičan svjetionik, plus paklena baklja satanskih čari, plus sa olakšanjem sjedinjena slava jednako je svijest u Zlu. Svijest a ne savjest. Bodlerovo Cvijeće zla je djelo stvoreno, pored ostalog, na temelju svijesti koja je u zlu krajnje lucidna.    
 
Mocartov je svjetionik “varav”,  sotonska čar baklje paklene, postala je bakljaorgijaških slasti – opet interkotinentalna raketa: prevodilačka impotencija koja bi da bude igoovska grandilokvencija – slavu je sveo na “zadnje počasti”, a zapravo se radi o pošasti koja odavno bjesni u ovim prevodima: o proizvoljnostima koje magovo čarobnjaštvo dovode do pomame. Ili će prije biti da su “zadnje počasti” zapravo magove zadnje pomasti ovoj pjesmi kao cjelini.

​U ovoj  tekmi čarobnjaku smo uvalili dvicu. Ponavljam: za banjalučkog amatera, Marko i Sunita su Pjer i Marija Kiri, pored ostalog i zato što u originalima, na temelju kojih mag pravi  prevode ravne kao Ptolomejeva planeta Zemlja, naši prijemnici registruju radijumska zračenja različitih vidova poetske sugestije.

 

 

PLESAČICA KOJA UZ NASILAN OSMEH STUPA
 
 
Charles Baudelaire
 
CONFESSION (ISPOVIJEST)

Ovu pjesmu sam davno preveo sâm, ali, nezadovoljan rezultatom, sa Sunitom Subašić napravio sam nov prevod, stavljen u kurziv, a boldirani je Mićevićev.

Prva strofa

Une fois, une seule, aimable et douce femme,
A mon bras votre bras poli
S’appuya (sur le fond ténébreux de mon âme
Ce souvenir n’est point pâli);
 
Tek jedan jedini put, mila i blaga ženo,
Na moju ruku vaša se glatka ruka
Nasloni (na mračnoj pozadini moje duše
Ta uspomena nije nimalo izblijedila);

Jednom, samo jednom, ljupka ženo blaga,
ruke vaše dodirnuše
moje (tom sećanju još ne nesta traga
u mračnom dnu moje duše);

 
Ovaj mlakunjavi prevod djelo je mediokriteta koji ima malo ideja, ali ideje o idejama vrlo su mu vrlo raznovrsne, rečeno bodlerovski. Ko je u originalu čitao Bodlera teško će vjerovati da je ikad sročio ovako blijedu strofu. Onaj iz Biblije magu bi rekao: Nijesi ni vruć, ni hladan, nego si mlak, zato ću te ispljunuti iz usta svojijeh. U našem prepjevu ova strofa je ostala istinska poezija, jer smo se trudili biti što bliže originalu:

Jednom, tek jednom se, mila blaga ženo,
Glatka ruka vam oprije
Na moju (taj spomen, duši na smračenom
Pozađu, još blijed nije); 

  
I doslovni prevod i prepjev nazvao sam našim, jer ko zna koliko puta se desilo da se Sunita i ja razlikujemo u čitanju ovog ili onog stiha ili strofe i dobro povučemo i potegnemo oko pitanja šta je istina. Jedared bi pobijedilo Sunitino znanje francuskog jezika, drugi put moje razumijevanje jezika moderne poezije, a nekad bi Sunita, neubijeđena mojim argumentima, rezignirano napisala: “Radite šta znate”.
 
Moja udaljavanja od izvornika, nikad kao u maga hotimična, svagda su bila posljedak nevolje ili prisile, a Sunita ih je redovno dovodila u pitanje, jer se nije radilo ni o meni ni o njoj već o velikoj poeziji, i mada bih joj nekad mejlom odvratio: “ne mere bolje”, kašto i dodao: “da ga jebeš”, što je značilo da nema diskusije, mnogo ćešće bih, ipak, prema njenim primjedbama, napravio prevod malo, nekad i mnogo bolji, pa se može reći da smo, u većini slučajeva, i doslovni prevod i prepjev pravili skupa, izuzmem li slučajeve kad mi se omakne prevod – valjda bi mi ga sam đavao došapnuo – na koji bi Sunita odgovorila: “Chapeau!” (Kapa dolje). 
 

Riječ je o gospođi Sabatje, s kojom nije ispalo ništa, čemu je valjda  bilo krivo i to što je bila  “blaga i mila”, a Bodler  je bio uspješniji kod žena “koje ne kriju da su zmije” , kako bi rekao jedan moj prijatelj.

Uvijek smo se trudili da sačuvamo, a ne da iz prevoda uklanjamo dokaze Bodlerove veličine, kako mag često postupa, što mu je čak običaj, jer mu je preče potvrditi vlastitu nego čuvati tuđu veličinu. Nas dvoje vjerujemo: baš nas briga kakvi smo prevodioci, ako Bodler u našem prepjevu lišenom laži ostane veliki pjesnik.

 

Koji je znao da je jednina ruka jača od množine ruke, i da ne smije biti dodira ruku, jer prisnost je iz ove strofe isključena, a spontano će se javiti tek u četvrtoj strofi, 

pa je promašaj – slijepci nisu dobri strijelci – poetizacija ruke vaše dodirnuše moje, za kakvim vrač svaki čas poseže, dok naš prevod pogađa u sridu: tek jednom se njena ruka oprla na njegovu kao oslonac, ili možda kao naslon, a duša to još pamti.
 
Vrač je precrtao epitet gladak (poli) i time ugasio žižu poetske sugestije, stoga njegov prevod ima prosjački potuljeno lice: izbacio je najvažniju riječ u strofi, što se stoput desilo mediokritetu čiji uratci svako malo pokazuju da ne zna šta je poezija, pogotovo moderna, jer ju često gleda očima umrlih naraštaja, rekao bi A. B. Šimić.
 
Osjeti i dojmovi, veli Miodrag Pavlović u izvrsnom eseju, temelj su Bodlerove metafizike, zato ih je pomno njegovao, u pamćenju ih dugo čuvao, čak apsolutizirao. 
 
I zato taj genij iz zabiti 
Kad Bodlerovu strofu liši 
Epiteta gladak,
Svoj prevod nabiti
Slobodno more na mišić 
Evinim šćerima sladak. 
Ili njime obrisati zadak.
 
Svaki prevod osiromašuje značenja originala, pa i epitet gladak isključuje mnogo od onog što poli sugeriše, ali prevodilac je, veli Ezra Paund, prisiljen da “često presijeca čvorove”. Da se odluči za jedno od značenja što ih predlažu čvorna mjesta u pjesmi: ruka može biti sjajna, ulaštena, uglačana, izbrušena, a potonja dva značenja prizivaju oči nerotkinje, iz Bodlerovog soneta, uglačane kao minerali: brusač tih očiju pokazao je šta zna i umije i njene je dragulje učinio čarobnim. 
 
Epitet poli sugeriše da je i gospođa Sabatje neka vrst umjetnine, kao što u drugoj pjesmi neznanka koju je Bodler sreo na ulici ima “nogu kipa”. Udaljiti ženu od prirode za Bodlera je pitanje pjesničke časti, jer “žena je prirodna, to jest gnusna”. Zato veliča nerotkinju : ne robuje zakonu razmnožavanja, zato su njene oči gotovo doslovce brušeni minerali.
 
Stoga se u pjesmi Ispovijest glatkoća ženske ruke ne svodi na taktilno značenje. Ta ruka zrači sjaj, i može biti izvajana, jer u Cvijeću zla sve je sa svim u dubljoj vezi, što je još jedan dokaz da je prevođenje u suštini toliko beznadan posao da je Marko Darin, sam ili u duetu, preveo 31 tom poezije s pet jezika, jer se s beznađem nije mirio. I on “voli muku”, kako je Isidora Sekulić o sebi rekla u Pismima iz Norveške, i voli da se zalud muči, a magu je prepustio užitak u vlastitoj genijalnosti. Koju Kolja baći može, zna se na šta, nataći. 
 
Uz original pjesme, Suniti sam poslao magov prevod, i uz stihove : “tom sećanju još ne nesta traga / u mračnom dnu moje duše”, rekao sam da u Bodlera nema dna 

duše, mrak duše je pozadina na kojoj uspomena još nije izbijedjela. “Tačno”, rekla je Sunita. “Pjesnik ne kaže au fond nego sur le fond. I u nas kažu na fonu
  
Magov prevod nas lišava užitka u Bodlerovu viđenju vlastite nutrine kao slike sa svjetlijim prednjim planom i mračnom pozadinom, što je prividno u sukobu s

romantičarskim naslovom Ispovijest, mada je ovo stinska ispovijest, ali nastavljena

drugim sredstvima, da se sjetim Klauzevica. Bodler se ispovijeda preciznim slikama i iviše pravi nego pjeva, čime je uklonio rđavo, često u ispovjednoj konvenciju.  
 
I nije slučajno Cvijeće zla posvećeno Gotjeu, najslikarskijem francuskom pjesniku svog doba. U pjesmi Svitanje Bodle rveli: “Kad na svitanju lampa crvenu mrlju pravi “. Na svitanju kao na platnu. Slikarskom. Sunita je u pravu: kad se govori o umjetnosti, i mi kažemo na fonu ovog ili onog. Na pozadini. 
 
Mag pravi čorbine čorbu i ova strofa je ostala bez svega zbog čega je Bodler danas Bodler. Srednja žalost od prevoditelja pretvorila ga  je u srednju žalost od pjesnika, i mag bi žrtvi mogao reći: moj slični, moj brate! I ne samo Bodler. Mnogi drugi pjesnici u vračevim prevodima često su suviše koljoliki, a slepac ne vidi da je u tom nesreća. 
 
Ova analiza, u kojoj sam potanje razmotrio svaku strofu Mocartovog prevoda 

Ispovijesti, nestala je s našeg sajta Par nas s Parnasa i iz moga kompjutera, a kako, pojma nemam. Mora da je nisam poslao Suniti, a vjerovao da jesam, i izbrisao tekst u kompjuteru. Pa sam ga opet napisao, a pošto sam mnogo zaboravio, registriraću  najkrupnije zamjerke koje još pamtim.

Druga strofa

Il était tard; ainsi qu’une médaille neuve
La pleine lune s’étalait,
Et la solennité de la nuit, comme un fleuve,
Sur Paris dormant ruisselait.
 
Bilo je kasno; kao novi orden
Puni mjesec se razmetao,
I svečanost noći, kao rijeka,
Nad uspavanim Parizom je blistala.
 
Bijaše već kasno; ko orden se novi   
Puna luna razmetala,
I svečanost noći, nad Parizom ovim  
U snu, ko rijeka sjala. 

Prevod je maksimalno tačan, zato je Bodler ostao veliki pjesnik. Koji ironizira romantičarsko obogotvoravanje lune, i poredba s novim ordenom što se razmeće na prsima nebeski pejsaž kao da pretvara u društveni, ali nije dovoljno ismijati staru, moraš stvoriti nova poetičnost: luna koja blista kao nov orden otkrivačka je slika, zato djeluje čak realistično! Neću reći ništa mudro ako kažem da u poetska novina vraća punu zbiljnost stvarima. Skinuo je lunu s neba i okačio je čovjeku na prsa! To već nagovještava Remboa. A prozaizmi u ovoj pjesmi, koje Žid zamjera Bodleru, danas zvuče drukčije: često u njima vidimo važno svojstvo pjesme. Nije rijetkost da se greška protiv ukusa s vremenom pretvori u nebrušen dragulj. 
  
U prevodu ove strofe mag je Bodleru – izvinjavam se groficama, markizama, vojvotkinjama i Kolji Mićeviću – jebo baba, ni prvi ni posljednji put: 
 

 

bi već kasno; kao tek nova medalja
puna luna tad se vila,
i dična noć, nalik reci što se valja,
na snen Pariz sjaj je lila.
 
Ovo je manje prevod a više divljanje. I za ovo je kriva slava, kurva koja je maga naučila raznim perverzijama. Od otkrivačke poredbe lune s novim ordenom napravio je sprdnju, lunu prometnuo u čunu. A da se puna luna vije, to iznenađenje nije, jer u njegovim prevodima vije se svašta, ali je zbunjena moja mašta: vije li se ta medalja kao guja oko srca? Kao pasulj oko pritke? Kao kolo oko svirca? Kao vrane oko strvine? Kao zastave o praznicima? No ako se u njegovu prevodu Bodlerovog najslavnijeg soneta viju mirisi, boje i zvuci, što se ne bi vijale i medalje? Kad bi  bilo olimpijada za budale, ova žvrljotina vraču bi bila priznata kao olimpijska norma.
 
No stvar je prostija nego što izgleda: njegova dična noć morala je postati rijeka što se valja da se rimuje sa medalja, a luna mu se vije da se rimuje sa lije – u takvu blesu ovog mađioničara srok pretvara. Blesi pomaže i gluhać za poeziju koji ne čuje da se u pjesmi gdje maštu kontroliše razum luna ne mere vijati da ju jebeš. 
 
Prevod strofe u kojoj je nagrabusila luna pravila je bluna koja je dojadila otrcanim epitetom dičan, a kad je svečanost noći nad Parizom pretvorio u dičnu noć, vračev neukus vinuo se do nebesa. Bodler kaže svečanost, tačnije svečana proslava noći, koja nad usnulim Parizom sija kao rijeka.
Teče li Sena nebom? Ne bi me čudilo ako teče, jer je puna zvijezda. 
 
U ovom prevodu gdje dična 
Noć poput reke se valja, 
A luna se vije ko nova medalja,

Bodler je postao obična 
Stihotvoračka švalja.  
Ovde pesniku teško obraz kalja  
Taj tokmak od čarobnjaka reči,
A nikog nema da ga u tom spreči. 
  
Svečanost noći koja kao rijeka lije sjaj na zaspali Pariz, kao veoma često u Bodlera ogledalo je duše, probuđene šetnjom s madam Sabatje. U ovoj strofi miješa se lirika s humorom: u luni vidi nov orden, što ironizira njen kult u romantizmu, ali pjesnik se u taj čas mogao osjećati kao odlikovan. Bodler se ispovijeda, ali, umjesto njega, slike kazuju i nagovještavaju kako je unutra, zato su njegove riječi višeznačne. Možda na nebu vidi svečanu proslavu povodom dodjele ordena njemu dolje, na zemlji?  
 
Ka iskvarenosti vračevog jezika ćesto pute i sitnice: “TEK nova medalja”. Da je rekao tek iskovana, ili tek zdana – njegov omiljeni glagol – bilo bi sve uredu, jer prilog prirodno ide uz glagolske oblike: tek došao, tek rođen, a kad kaže tek nova, prilog je tu da popuni metar i zapara nam sluh. I jezikoslovci i ljudi sa sluhom čuju zabranu na kombinaciju priloga tek sa pridjevom nova. Takvih sitnica u vrača ima tušta i tma.

Treća strofa
 
Et le long des maisons, sous les portes cochères,
Des chats passaient furtivement,
L’oreille au guet, ou bien, comme des ombres chères,
Nous accompagnaient lentement.
 
I duž kuća, ispod kolskih ulaza,
Mačke su krišom prolazile,
Naćuljenih ušiju, ili su za nama, kao drage sjene,
Išle polagano,

I duž kuća, mačke – uši načuljene – 
Krišom su pod kapijama
Kolskim prolazile, il ko drage sjene
Išle polako za nama. 

A duž kuća, i kroz kapije svijene,
promicahu mačke kradom,
kao zle uhode, il ko drage sene
pratiše nas sporo gradom. 

Iz Sabranih dela Šarla Bodlera (Narodna knjiga, Beograd, 1979.), uzimam nekolike napomene uz Bodlerove pjesme o mačkama: Od svih životinja najviše je voleo mačke. U Cveću zla tri pesme su posvećene mačkama, a u čitavom Bolerovom delu ima dosta poređenja sa mačkama. Bodler voli mačke zbog njine tajanstvenosti, zbog njihovog odbijanja da potpuno pripadnu.

Samo je dahija koji ne benda kontekst Bodlerovog pjesništva mogao isisati iz prsta poredbu mačaka sa zlim uhodama koja nema veze ni s pameću, ni s originalom. Ovakvih slika, divljački proizvoljnih, u magovim prevodima svih modernih francuskih pjesnika više je nego novih ostvarenja četničkih dika na bilo kojem beogradskom Sajmu knjige. I zašto vrač nije rekao: 

A duž kuća, i kroz kapije svijene,
promicahu mačke kradom,
naćulivši uši, il’ ko drage sene
pratiše nas sporo gradom?
  
Mora da su mu te uši bile banalne, i njine vlasnice su naprasno postale zle uhode, jer se taj pjesničić iz petnih žila upinje da poboljša pjesme koje prevodi i vjeruje da je strofu unaprijedio podmećući Bodleru poređenje za kojim pjesnik ne bi posegao ni lud. Ovo vrač smatra stvaralaštvom i jebite vi meni baba ako Cvijeće zla ne bi bilo dvaput bolje da ga je napisao Kolja Mićević. Znam čoveka. Znam tu britku sablju od lažova koji je mediokritet a hoće da je pjesnik, stog je njegovo laganje –  propinjanje na prste. No koliko god se propinjao, mali Kolja istinsku poeziju rijetko kada dohvati na rafu. 
 
U našem prevodu kapije su “kolske”, a u maga “svijene”, kakve bi drugo i bile: opšta mjesta i riječi koje ne znače ništa vazda su mu, na ushit nacije, bila obljubljena oruđa kreacije. Naš prevod čuva okus zbilje, važne po sebi, uz to kapije kroz koje se uvoze tereti opreka su “dragim sjenama”: svijet se, u taj čas, sastojao od kapija za teretna kola i dragih sjena. Tačno je da su kolske kapije prozaične, ali današnji čitalac ne drži, kao Žid, da pjesmi škode, prije će biti da razmiču međe pjesništva.
 
Četvrta strofa

Tout à coup, au milieu de l’intimité libre
Éclose à la pâle clarté,
De vous, riche et sonore instrument où ne vibre
Que la radieuse gaieté,
 
Odjednom, usred spontane prisnosti,
Koja se otvorila (rascvala) na blijedoj svjetlosti,
Od vas, bogatog i zvučnog instrumenta u kojem ništa osim
Blistavog veselja ne treperi,
 
Prva verzija: 

Naglo, u prisnosti spontanoj, iz toga        
Blijedog svjetla što se javi,
Od vas, instrumenta štedrog i zvučnoga
Što tek sjajnu radost slavi,       

 
Druga  verzija:

Naglo, u prisnosti spontanoj, iz toga        
Blijedog svjetla koja niče,
Od vas, instrumenta štedrog i zvučnoga
Što tek zračnu radost kliče,       

Treća verzija:
 
Naglo, u prisnosti spontanoj, iz toga        
Blijedog svjetla što se začnu,
Od vas, instrumenta štedrog i zvučnoga
Što trepti tek radost zračnu,     

 
Tri verzije opet pokazuju postupnost u približavanju originalu i sposobost učenja dok prevodiš. Književno stvaralaštvo se može vidjeti i kao sposobnost da učiš dok pišeš. Stoga je Bodlerova  kitička sviijest, shvaćena kao oruđe stvaranja, bila pevratnička.  Mićević pak veli:
 
Odjednom, i usred te prisnosti pune
kroz taj bledi sjaj večeri
vama, kao s bogate i zvučne strune
s koje radost tek treperi,
 
U njegovom jeziku i krupnice i sitnice, što smo već vidjeli, često su ubibože. Zašto ne kaže: “vama, kao s bogate i zvučne strune / što radošću tek treperi”? Njegove tvrde uši ne čuju da je u stihovima: “kao s bogate i zvučne strune/ s koje radost tek treperi” – sintaksa dvendekasta, što se često hoće desiti ovom čarobnjaku reči.

U originalu “spontanoj prisnosti” uzrok je “blijedo svjetlo”: na njemu se otvorila kao cvijet, što se ne može prevesti, a na to upozoravam da bude jasnije zašto prevođenje smatram zaludnom rabotom. I radi se o jednoj od psiholoških nijansi koje su bitna komponenta Bodlerove veličine. Tin Ujević – ne samo on, dakako – govori o ovom pjesništvu kao prvenstveno psihološkom. Te nijanse, sačuvane u sve tri verzije našeg prevoda, u vrača nema. U prevodima francuskih pjesnika mag je za nijanse slijepac, možda po uzoru na Homera. 

Banjalučki Kiš je čudan svat. Stoput je poništio zakone logike, ne šljivi zakone fizike, ne benda značenja mnogih riječi u srpskom jeziku – zato ne kaže putnik već otkrivač,

zato u njega zrcaju i ugalj i svijeće,  mada je to kraći oblik glagola zrcali, a šta ogledaju znaćemo kad mačke prolaju – zato čas pobrka sunce sa mjesecom, čas svrgne svitanje a ustoliči veče. U maga može sve, i što ti ne bi ni u najluđi san došlo.
 
U ovoj strofi je Bodler s narečenom gospojom šetao u osvit, čiji blijedi sjaj, koji ih je zbližio, Mocart proglašava “bledim sjajem večeri”, jer mu treba rima s “treperi”, i sad, faktički, jebaji ga, što rekli Sarajlije. Ko zna koliko puta ga je srok prisilio da pojede ono ispod sebe: u naše tri knjige je razmotreno pedesetak ovakvih primjera. Napokon, ako je slagao, kako bi popunio metar, da mačke liče na zle uhode, što ne bi, po komandi rime, jačoj no vjerniku 10 božjih zapovijedi, svjetlo svitanja proglasio večernjim? Teške diverzije protiv poezije trajno su obilježje njegovih prevoda.

Poredba žene s “bogatom i zvučnom strunom” natražnjačka je. Struna je rekvizit 

romantičarske, a instrument puti ka modernitetu i novoj poetičnosti. Poredba s muzičkim instrumentom uzvisila je ženu, ali i svela ju na predmet, jer ovo je poezija “dvostrukog tona” – o čemu sam u ovoj trilogiji često govorio – kojim su obilježeni najveći uzleti cijele falange velikih modernih pjesnika na čijem čelu je Bodler. I danas riječ instrument malčice para sluh, i treba da para, jer to je otvor u novu osjećajnost. 
 
Peta strofa  
 
De vous, claire et joyeuse ainsi qu’une fanfare
Dans le matin étincelant,
Une note plaintive, une note bizarre
S’échappa, tout en chancelant

Od vas, vedre i vesele kao fanfara
U blistavom jutru,
Neka tužna nota, neka čudna nota
Izađe, sva u kolebanju,  

Prva verzija 
  
Od vedre, vesele vas fanfari nalik   
U tom jutru koje sjaje,
Neka nota čudna, nota puna žali 
Kolebljivo izašla je,

Druga:
 
Od vedre, vesele vas fanfari nalik   
U tom jutru, svem u sjanju,
Neka nota čudna, nota puna žali 
Izađe, u kolebanju, 

Vama, blistavoj i vedroj kao truba
dok se jutra zrak preliva, 
neka čudna nota, žalosna i gruba,
otrže se kolebljiva,
 
I mag je truba za poeziju, blistava, doduše, ali truba. Analizom književnih činjenica Grobnica za čarobnjaka je stalno pokazivala da je vraču glupost vrlo jak adut: u prethodnoj strofi rekao je “bledi sjaj večeri”, a u ovoj se “jutra zrak preliva”, ne vidi da su mu se ta dva stiha pojebala, jer kad si čarobnjak reči, ostaješ to i nakon razgolićenja ovakvih blezgarija. Slijep je za ono što pravi, i samo se tim mogu objasniti tolike gluposti u njegovim prevodima: gleda ih zaljubljenim očima, a ljubav je, zna se. bez očiju. Magu je lakše nego meni ustati sa stolice na brzaka promijeniti vrijeme u pjesmi, zbog rime turiti veče umjesto zore – mada je to zora kojom je pjesnika ozarila jedna uspomena i zora vječne sadašnjosti u duši. Ako prije niste znali, sad znate šta je čarobnjaštvo bez granica.

Mag se odrije da u prevodima sačuva ponavljanja. Evo Valerijevog stiha iz Skice zmije: “Drvo, veliko Drvo, Sjenko Nebesa”  [”Arbre, grand Arbre, Ombre des Cieux” ]. Ovdje se mora nešto izbaciti, i sam se nudi prevod: “Veliko Drvo, Sjenko Neba”. Moj i Sunitin prevod kaže: ”Veliko drvo, Neba seno”. Vrač je precrtao epitet “veliki”, ubacio “o” i sačuvao ponavljanje imenice: “Stablo, o Stablo, Senko Svoda” – stih je go ko pištolj. Čuva ponavljanja po cijenu nasilja nad originalom, a pošto je zaljubljen u svako “o” i ”oh” i “ah” i nikad ih ne izostavlja kao dokaze točnosti prevoda, valjda je smatrao da  jedno “o” originalu žalosno nedostaje
 
Nebo znači i onaj svijet, a mag je svodom ukinuo konotacije te riječi, što liči na njega: unosi dvoznačnosti gdje ih nema, a ukida ih gdje je ima, mijenja konstelacije značenja u pjesmi, jer se oseća kao njen jedini vlasnik. I vrlo često umjesto 

nebo kaže svod pa se i ovo može brojiti u mićevićevske konstante. To je drvo koje je krivac izgnanja iz Edena, zato je moralo ostati veliko, kapiraš li, Koljice, dušo draga? 
 
Drvo i sjenka idu skupa, a Valeri obrće perspektivu:umjesto da drvo baca sjenku, drvo je sjenka na zemlju bačena s onog svijeta, krasan obrazac poliperspektivizma koji je jedno od jemstava Valerijeve veličine. Treba imati mrvu mašte da te uzbudi igra ogledala koja drvo iz Edena pretvara u nebesku sjenku.
A pred stihom koji bi Danilo Kiš smatrao nadrndačenim zalud se se pitate: zašto je stablo postalo senka 

bukvalnog svoda nebeskog? Ovo je jedan od stotine dokaza da vrač ne osjeća šta je u pjesmi važno, jer nema osjećanje za poetske vrednote. Koje se može utančavati, ali, ako ga nemaš, niko ti ga ne može dati.
   
I živ se oguli da sačuva ponavljanja najčešće sporedna i nebitna, a ponavljanje “Neka tužna nota, neka čudna nota” – u našem prevodu: “Neka nota čudna, nota puna žali” – koje je trebalo sačuvati, udesio je ko Panto pitu: “neka čudna nota, žalosna i gruba”. Zašto je gruba? kako nota može biti i žalosna i gruba? kako može biti gruba i kolebljiva? Mora. Obavezna je rimovati se sa truba. I kakva je to žalosna grubost? Kakva je to gruba koleblivost? Fina. Ako prije niste znali, sad znate kako mediokritet zbraja babe i šarafe. 
 
Šesta strofa

Comme une enfant chétive, horrible, sombre, immonde,
Dont sa famille rougirait,
Et qu’elle aurait longtemps, pour la cacher au monde,
Dans un caveau mise au secret.
 
Kao slabunjava curica, užasna, mračna, prljava,
Koje se porodica stidi, 
I koju dugo, da je skrije od svijeta,
U podrum na tajno mjesto stavlja. 
 
Ko kći slaba, mračna, užasna, prljava     
Koje se obitelj stidi
I u podrumu je u potaju stavlja
Dugo da je svijet ne vidi.     

 
kao kćerka bleda, strašna, mračna, grozna
koje se svi njeni srame, 
i koji je dugo, da je svet ne pozna,
kriše sred podrumske tame.
 
Šta mu je skrivila ova curica da je zove strašnom, zatim i groznom, a uklonio je epitet prljava koji teško optužuje njenu obitelj? Je li dovoljno biti debelokožac da si genije? Za nesrećno dijete bešćutan, a ima puno empatije za razvratnika: njegov udes vraču nije uzburkan, nego “pun rana”, čak bi vrač mogao šantićevski reći: mene sve rane razvratnika bole! 
 
Pošto je podrum po definiciji taman, Bodler o tami ćuti, a vrač na njoj inzistira: stavlja je u rimu! Srednja žalost od genija nije savladala osnove svog zanata i često laž ili izlišnu riječ tura u rimu. I kako, tikvane, svet može poznati curicu kad ju nije vidio? Ko zna koliko u njega ima ovakvih stihova od kojih se Aristotel prevrnuo u grobu. 

Sedma strofa

Pauvre ange, elle chantait, votre note criarde:
“Que rien ici-bas n’est certain,
Et que toujours, avec quelque soin qu’il se farde,
Se trahit l’égoïsme humain;
 
Jadni anđeo, pjeva ona, vaša piskava nota:
“Da ništa ovdje dolje nije sigurno,
I da se uvijek, ma koliko brižno se maskirala,
Otkriva ljudska sebičnost;
 
Pjevom, vaša nota, jadni anđel, kriči: 
“Da sigurno ništa nije,
Da sebičnost ljudska, mada sebe líči    
Pomno, svagda se otkrije,
 
Tad čuh, jadni anđel, vaša nota kriknu:
“Neizvesnost svud nas sreta,
I uvek se, premda stavlja lažnu krinku,
Otkrije sebičnot sveta;
 
U vrača krinke su lažne i prave, nije mu ni u peti misao da je laž svaka krinka. Ili ovo nije greška? Kad banjalučki vrač, obraćajući se općinstvu, nazuje krinku banjalučkog vrača, zapanjivala me njena sličnost s banjalučkim vračem. Kao da je s krinkom rođen. Zbog rime kriknu-krinku pokvario je strofu koja bi mogla biti pristojan prevod.

Kriknuti je svršeni glagol, zato nota mora kričati, jer sedam stihova koje je zatim “kriknula”, to je previše, ako je i od blećka. Koji je sebe rukopoložio za Mocarta i miropomazao za Kiša: je li ikad i jedan mediokritet u samopromociji otišao dotle? 
 
Osma strofa 

Que c’est un dur métier que d’être belle femme,
Et que c’est le travail banal
De la danseuse folle et froide qui se pâme
Dans un sourire machinal;
 
Kako je težak zanat biti lijepa žena,
I kako je to banalan posao
Lude i hladne plesačice koja pada u nesvijest
S mehaničkim osmijehom; 
 
Prva verzija: 

Biti lijepa žena težak zanat jeste,
Posao je to banalan
Lude plesačice hladne, onesvjesle
Uz osmijeh makinalan;

Ovdje bi bolje legla ekavica, ali nemam vremena za pravljenje ekavske verzije cijelog prevoda: 
 
Biti lepa žena težak zanat jest i
Posao je to običan
Lude plesačice što, hladna, nesvesti
Uz osmeh se mehaničan;

gorak je to zanat biti divna žena,
i dužnost je to glupa
plesačice koja luda i studena
uz osmeh nasilan stupa; 

Dovoljno bi bilo reći: Kolja baći i ovo može velmoški otmjeno na kua nataći, ali zbog ovog prevoda zaslužuje pošten degenek i popiće ga. Odmah ću pitati: mislite li i vi da tvorac stiha o plesačici koja “uz osmeh nasilan stupa” malo baca na kretena? Ovo spada u najprljavije prevedene strofe sa francuskog koje sam čitao. A pošto svoje prljavštine pripisuje meni, moj mu je savjet da zatraži pomoć duševnog ljekara.
 
Ovim prevodom zaslužuje da mu opsujem sve do devetog đeda. Ovo je povraćak a ne  prevod. Ovdje je gluplji nego obično, nerazumijevanje poezije mu dublje nego obično, neznanje srpskog jezika skandaloznije nego obično. Maga nećeš uvjeriti u ono što narod zna odvajkada: “Kad u zdjelu meda baciš žlicu govana, sve su govna”. Ili pak ne zna da su govna, pa ih servira s uglađenošću konobara iz Hiltona.

Od “plesačice koja pada u nesvijest / s mehaničkim osmijehom” šupak je napravio “plesačicu koja uz osmeh nasilan stupa”. Onesvjeslu ženu bičem ćera da titovski bodrim krokom stupa i rimuje se s glupa, a zašto ima nasilan osmijeh? Misli da 

nasilan ne znači nasilnički već na silu, vještački, dakle mehanički. Moje analize ovakvih prljavština banjalučko goveče zove besomučnim lažima.
 
I nikad i nigdje, a kamoli u Bodlerovoj pjesmi, “biti divna žena” nije bilo “dužnost glupa”, to kaže debil sa slavom čarobnjaka. Stotine hiljada žena su lijepe a nisu divne, i stotine hiljada žena su divne a nisu lijepe, i samo su magu lijepa i divna žena isti matrak. Je li Crnogorka ikad rodila ovakvog gluhaća za jezik?
 
Čak i da je rekao lepa žena, zašto je glupa dužnost biti lijepa, koji mu je qurac? Vrač je ovdje veći ženomrzac od Bodlera. Istinska je poezija tvrdnja da je težak zanat biti  lijepa, ali i da je to posao običan, banalan, dok je poetizacija gorak zanat čista laž, a njegove poetizacije najčešće besomučno lažu. 
 
Znamo štošta o ovom svijetu koji su muški pravili za muške i odmah prihvatamo tvrdnju da je težak zanat biti lijepa, ali mag laže da je gorak. Muška mašta teško može naslutiti kakva bi to mogla biti slast, jer to je, kazao je neko, kao da si i umjetničko djelo i njegov tvorac. Prevodilac koji veli da je to dužnost glupa misli da je (su)stvaralac a u neku ruku jest: jede govna vrlo (su)stvaralački.
 
Deveta strofa   

Que bâtir sur les coeurs est une chose sotte;
Que tout craque, amour et beauté,
Jusqu’à ce que l’Oubli les jette dans sa hotte
Pour les rendre à l’Éternité!”

Da je glupa stvar graditi na srcima;
Da sve puca, ljubav i ljepota,
Dok ih Zaborav ne baci u svoj koš
Da ih vrati Vječnosti!”

I da na srcima glupo je graditi;
Sve, i ljubav sa ljepotom,
Puca, dok Zaborav u koš ih ne hiti,
Vječnosti ih vrati potom!”

glupo je računat na temelje srca,
sve prska, ljubav i lepost
sve dok ih Zaborav u svoj koš ne skrca,
i dok ih ne primi Večnost !”

U pređašnjoj strofi veli “dužnost glupa”, a u ovoj “glupo je računat”, mada pravi pjesnik, kamoli majstor, nikad istu riječ neće upotrijebiti u dvije susjedne strofe. Taj često pravi nasilja nad majstorstvom jer osrednjost o majstorstvu ne zna ništa. Ne sjećam se da je igdje sačuvao dokaze bodlerovskog majstorstva. Njegov Bodler je majstor na amatersko-diletantski način.
 
Uprkos rimi lepost-večnost, i ovo je mogao biti pristojan prevod da nema prvog stiha: “glupo je računat na temelje srca”. Zašto nije rekao: “Glupo je graditi na temelju srca”? Računanje na temelje srca ide u “zatamnjenja” kojim se vrač kurči, a njegovi prevodi Šarla Bodlera često žive od teških nesporazuma sa suštinom te poezije.  
 
Naš prevod: “I da na srcima glupo je graditi” sadrži ne samo egzistencijalni već i poetički stav: ovo kaže nijekalac romantizma koji je gradio na temeljima srca. Ovdje se sluti i Valeri: o čemu god je pjevao, istodobno je pjevao i o pjevanju. Ispovijest 

odbacuje zastarjelo u romantizmu i razvija ono u čemu Bodler sluti budućnost. 

Moderno pjesništvo Hugo Fridrih zove “deromantiziranom romantikom”: što je u njoj uvelo Bodler deromantizira, kako prvom velikom modernom pjesniku i priliči. 
 
Deseta strofa:

J’ai souvent évoqué cette lune enchantée,
Ce silence et cette langueur,
Et cette confidence horrible chuchotée
Au confessionnal du coeur.
 
Često sam oživljavao uspomenu na taj začarani mjesec,
Tu tišinu i tu čežnju,
I tu ispovijest užasnu prošaptanu
U ispovjedaonici srca.
 
Prva verzija:

Te lune se često sjetim začarane,
Mûka – čežnja ga nakrca –
Te ispovijesti užasne, šaptane
U ispovjednici srca.

 
Druga: 

Te lune se često sjetim začarane,
Tog muka što čežnju zrca,
Te ispovijesti užasne, šaptane
U ispovjednici srca.

Treća: 
 
Te lune se često sjetim začarane,
Tišine što čežnjom vrca,  
Te ispovijesti užasne, šaptane
U ispovjednici srca.

 
Ima strofa, i cijelih pjesama, koje se ne mogu ni pristojno prevesti. Mogli smo ne znam koliko verzija napraviti, sve bi otišlo ututanj, jer moraš naći rimu sa srca, čime nam je Bodler spustio mat. Možete misliti koliki je brav taj mag koji se debilnim pravilom o konstantama, ni od kog prisiljen, obavezao da doživotno sriče srca-zrca-vrca-krca-grca. Prevodilac Kolja Mićević teško da ima većeg dušmanina od Kolje Mićevića.
 
Često mislih na tu lunu očaranu,
taj mir i glas koji grca
i na tu ispovest strašnu prošaptanu
pred ispovednicom srca.
 
Desetinama puta je mag tišinu preveo kao mir i nikad mu se nije omaklo da kaže muk, a i to je konstanta u njegovim tvorbama. Kao što mu je zver konstanta za životinju pa je i leptira strpao u zveri. U njega nisu konstante samo rime, čak i predlog kroz njegova je konstanta: kad ne može reći crpe iz plaveti, veli crpe kroz plavet. Pun je konstanti kao živica vrabaca, mada je tačnije reći kao tuka govana.

 

Ali jedno mi je bilo zagonetno pa sam se obratio prijatelju fratru. Ne bješe čuo za Mićevića. “Odakle je?”, pita. “Iz Banje Luke. Odakle i Mali Nikolica”. Ukratko mu ispričam magovu biografiju i dodam da sam ga sahranio o svom trošku, kako Crnogorac, makar i u ostavci, naprosto mora. Zašto u  svom prevodu nije kazao: “ta ispovest strašna prošaptana u ispovednici srca” nego “pred ispovednicom srca?” Moj prijatelj veli: “Poznaje taj Koljević stvari, nije u Francuskoj zalud živio tolike godine. Pravoslavci se ispovijedaju u ispovjedaonici i pred popom, a katolici pred ispovjedaonicom i u popu”.    


VRIJEĐANJE LJUDSKE PAMETI
 
Charles Baudelaire
 
LA MORT DES ARTISTES (SMRT UMJETNIKA)
 
Combien faut-il de fois secouer mes grelots
Et baiser ton front bas, morne caricature?
Pour piquer dans le but, de mystique nature,
Combien, ô mon carquois, perdre de javelots?
 
Koliko puta treba protresti svoje praporce
I poljubiti nisko si čelo, sumorna karikaturo?
Da ubodem u metu, mistične prirode,
Koliko, o moj tobolče, da izgubim strelica?
 
Nous userons notre âme en de subtils complots,
Et nous démolirons mainte lourde armature,
Avant de contempler la grande Créature
Dont l’infernal désir nous remplit de sanglots!
 
Na fine će urote naša duša da se troši 
I uništićemo mnogu tešku armaturu *,
Prije nego što ugledamo veliku Kreaturu,
Paklena želja za njom puni nas jecajima!

*Da bismo shvatili ovaj stih, moramo se okrenuti varijantama prvobitnog teksta pjesme, pa se tako “teška armatura“ objašnjava “nečistim blatom“ koje upućuje na rad s glinom, to jest rad skulptora koji pripremi glinenu maketu prije nego što napravi definitivno djelo: armatura je struktura od drvenih letvica koja se oblaže glinom. Stih “uništićemo mnogu tešku armaturu“ podsjeća na brojne pokušaje koje umjetnik uništava tokom stvaranja. Objašnjenje za “veliku kreaturu/stvorenje“ krije se u  “idealnom liku/figuri“ iz verzije iz 1851. Radi se o apsolutnoj, mističnoj ljepoti, ljepoti koja se izjednačava s nekom vrstom božanske forme (Idol, 9. stih), što je ideja koja dominira sonetom (Sunita Subašić).
 
Naš prevod

Prva verzija:  
 
Dokle praporce si da tresem i čelo        
Nisko ljubim tmurne te Karikature?
Da ubodem metu, mistične Nature,
Kolikoput, tulče, promašiću strelom?
 
Na fine urote duša će se tratit,
Mnogu armaturu tešku razbit moraš
Pre no ugledamo velikoga Stvora
Za kojim žud adska tjera nas jecati!
 
Druga verzija:
 
Dokle ću si tresti praporce, ljubiti       
Nisko čelo tmurne te Karikature?
Da ubodem metu, mistične Nature,
Koliko ću strela, tulče, izgubiti?

Na fine će spletke duša se gubiti,
Razbit će se mnoge teške armature,
Dok se lik velike spazi Kreature – 
Za njom nas žud adska tjera suze liti.
 
Treća verzija :
 
Dokle ću praporce tresti, ljubit zatim       
Nisko čelo tmurne te Karikature?
Da ubodem metu, mistične Nature,
Koliko ću strela, tulče, proćerdati?

Na fine urote duša će se tratit,
I razbit se mnoge teške armature,
Dok se lik velike spazi Kreature – 
Za kojom žud adska tjera nas jecati.
 
Napravili smo dvije verzije u kojim su sačuvane ponovljene rime, kako bi čitatelj mogao da naše poredi sa Mićevićevim besprizornim prevodom: 
 
Ko’lko još da zvečim svojim praporcima
i ljubim ti čelo, nakazo sanjiva?
Da pogodim u cilj, mističnoga tkiva,
kol’ko, moj tobolče, strelica još ima?
 
Preplešćemo dušu urotnim koncima,
i mnoga će kula pasti pobediva,
pre no pogledamo lice toga Diva
čija žud paklena puni nas ropcima!
 
1) Svatko kome nisu ispale, poredbom će  lako utvrditi da je mag u originalu pošteno razvalio sve što je mogao – ni prvi ni posljednji put –  kako bi sačuvao ponovljene rime. Udarnički, jer je opet prebacio normu, a pošto je u ovom poslu sam, očito je da se opet takmiči sa samim sobom.
 
“Ko’lko još da zvečim“, pita Mićević kao prevodioci iz 19. stoljeća, mada mu ne bi pala zvijezda s čela, jer kroatizme ne izbjegava, da je napisao : “Koliko da još si zvečim praporcima”, a da je bolje znao srpskohrvatski jezik, izbjegao bi i “ko’lko” u četvrtom stihu: “Koliko, moj tulče, strelica još ima?” I nije dobar glagol zvečati, jer iz prevoda se ne vidi da je umjetnik luda koje trese  kapom s praporcima.
 
U Mićevićevu prevodu “čelo“ je ostalo bez epiteta “nisko“, a sačuvana je zamjenica  “svoj“, mada se iz konteksta vidi čiji su praporci, a ovo se čarobnjaku reči desilo stotinama puta: važno šutne iz pjesme, a sačuva ono bez čega prevod može, jer kad kopira formu, često ne zna đe mu je glava, a đe dupe.

Naslov Valerijeve pjesme Ébauche d’un serpent preveo je kao Nacrt zmijca, a ne kao Skica zmije, a u prevodu ovog soneta “morne caricature“ nije “sumorna/ tmurna  karikatura“ već “nakaza sanjiva“, jedna od stotina sintagmi koje su toliko pune čara da su dobre ili za brisanje čmara, ili, što više priliči magu, za nabijanje na hašimagu. Taj vjeruje da internacionalne termine iz umjetnosti može na naš na jezik prevoditi kako mu fikne, iz čega tukne i banjalučka palanka, pored ostalog.
 
Svak će da shvati šta je „sumorna karikatura“ – možda Ideala, možda onog što umjetnik hoće da napravi i čemu teži, ili možda to dvoje ne treba razdvajati, a ni jedan govornik našeg jezika neće razumjeti degenski spreg “nakaza sanjiva”, za šta maga  boli patka, glavno je da on zna – i jedini on – šta to znači.  
 
Ovaj jezički purista pojma nema o modernoj lingvistici koja kaže da ni u jednom jeziku nema tuđica, ima naših riječi stranog porijekla. U beogradskog lingviste Ranka Bugarskog našao sam podatak da je, u 16. vijeku iz arapskog u turski ušlo 90% riječi, a ipak je to ostao turski jezik, i sve su to danas turske riječi.
 
Do Mićevića izgleda još nije doprla agencijska vijest da je svaki jezik struktura kojoj se podvrgava sve što u nju spolja uđe, a da se njegova  “nakaza sanjiva“, koju je turio umjesto “sumorne karikature“, u čitalačkom doživljaju ne može semantizirati, stoga je ovo klasična besmislica, kakve u njega nisu rijetkost. Drukčije bi bilo da je, na primjer, napisao:
 
Dokle praporce si da tresem i čelo        
Nisko da ti ljubim, sumorni izrode?
Da ubodem metu, mistične prirode,
Kojom sve, moj  tulče, promašiću strelom?

 

I stvarnost u odnosu na Ideal, i početnu umjetnikovu zamisao u odnosu na konačno djelo moguće bi bilo shvatiti kao izrode niska čela, ali ne bi bilo ponavljanja rima, što je bit magovog prevoda, a da nema  ni debilne “nakaze sanjive”, koja je jedan od zaštitnih znakova Mićevićeva čarobnjaštva, to bi bio veliki jazuk, jašta. A pošto je ovo moja umotvorina,treba je smatrati četvrtom verzijom prevoda prvog katrena.
 
2) A onom ko bi, bez gledanja u original: “Da ubodem u metu, mistične prirode, / Koliko, o moj tobolče, da izgubim strelica?“ shvatio šta znaći pitanje : “Da pogodim u cilj, mističnoga tkiva, / kol’ko, moj tobolče, strelica još ima?“ – poklonio bih se do zemljice crne i priznao da je bolji čitač poezije od mene, mada ni u ludilu to ne bih priznao ni jednom govorniku esha jezika. Iskaze kao što je: “kol’ko, moj tobolče, strelica još ima ?“ – Isidora Sekulić je okrstila riječju “nemuština“.  Jer čarobna je lakoća s kojom vrač od kristalno jasnog Bolera pravi mutavca. Ne sjećam se više ko je rekao da je Bodlerov zadatak bio u tome da jezik svojih prethodnika očisti od svega što je romantizam dovelo u ćorsokak. I očito je da ni Malarme, bez Bodlera kao svog prethodnika, nije mogao kazati onu čuvenu: “Dati čistiji smisao riječima plemena“. Vračevi prevodi prečesto Bodlera vraćaju u predbodlerovsko stanje, dokaz da ne shvata u čemu je ono novo što je ovo pesništvo dalo. 
 
3) Ko Bodlerov stih: “Istrošićemo dušu u finim urotama“  –  u našoj trećoj verziji maksimalno tačno preveden: “Na fine urote duša će se tratit“ – pretvori u ispljuvak, pojetičan ali ispljuvak: “preplešćemo dušu urotnim koncima“, taj je običan junac i za prevođenje i za pjesništvo. Ovo je klasičan uzorak besmislenih poetizacija pomoću kojih Mocart giljotinira poeziju. Ne poričem njegov talentić, ali ovo je montenegrinjski len tić i mrsko mu je bilo tražiti objašnjenje koje bi i našao: “les ‘subtils complots‘ du vers 5 évoquent les pièges que l’artiste tend à la Beauté pour l’attraper” (“fine urote” iz 5. stiha upućuju na zamke koje umjetnik postavlja Ljepoti da je uhvati”).
 
Od Bodlerovog stiha: “I uništićemo mnogu tešku armaturu“, koji smo takođe  točno preveli: “I razbit se mnoge teške armature“, mag je napravio nešto što nema veze s mozgom, niti s originalom: “i mnoga će kula pasti pobediva“: ovo mu je jedan od najdaljih dobačaja u proizvoljnom prevođenju, ali taj more još dalje, ne bojte se. Mada ova laž zvuči krasno, ovo je pravio bezočan falsifikator kome se to i može, jer je čitateljstvo ubedio da je genije, a ne neznalica koja pojma nema o elementarnim stvari u poeziji, pa ni o onom što je o Bodleru kazano za proteklih sto sedamdeset i kusur godina. 
 
Jer Borhes kaže da Don Kihot nije samo ono što je Servantes napisao već i sve ono što je o njemu napisano. S Borhesom i ja vjerujem da je Don Kihot pet puta veće djelo nego u trenutku kad je objavljeno. Što se tiče Bodlerovog Cvijeća zla, ta stvar je još očiglednija.
 
4) Mocart je toliko nenadjebiv znalac francuskog da je smisao stiha o velikoj Kreaturi: “Dont l’infernal désir nous remplit de sanglots! (“Paklena želja za njom ispunjava nas jecajima!”) okrenuo naopačke: “Čija žud paklena puni nas ropcima!“ Naćerao je brijeg ka Muhamedu, a ne Muhameda ka brijegu, što mu je omiljen postupak: u vještini postavljanja originala naglavce uspješno se ogledao bog zna koliko puta. 
 
Pojmljivo je kad paklena žudnja za velikom Kreaturom, utjelovljenjem “apsolutne, mistične ljepote“, puni umjetnike jecajima, ali samo će šupak paklenu žudnju pripisati tom “Divu“ i optužiti ga da umjetnike puni “ropcima“. Ova često groteskna napuhivanja  rese mu mnogi prevod, ne samo Bodlerovih pjesama. Uz tou magovu prevodu se Div (iz bajke?) javlja u stihu gdje se Bodler služi jezikom Biblije, a druga i treća varijanta našeg prevoda sadrži ironiju na račun Kreatora, koga bi drugo. 
 
Il en est qui jamais n’ont connu  leur Idole,
Et ces sculpteurs damnés et marqués d’un affront,
Qui vont se martelant la poitrine et le front,
 
Ima ih koji nikad nisu prepoznali svog Idola,
I ti kipari, prokleti i obilježeni sramotom,
Koji će se udarati čekićem grudi i čelo,

N’ont qu’un espoir, étrange et sombre Capitole!
C’est que la Mort, planant comme un Soleil nouveau,
Fera s’épanouir les fleurs de leur cerveau !
 
Imaju samo jednu nadu, čudni i mračni Kapitol!
A to je da će Smrt, lebdeći kao novo Sunce,
Učiniti da procvjeta cvijeće iz njihovog mozga!

Naš prevod:
 
Neki ne poznaše nikad svog Idola,
I ti će vajari, ukleti, sa znakom
Srama, grud i čelo čekićati, ako

Gaje nâd (čudna li, mračna Kapitola!)
Da će smrt, što lebdi poput Sunca novog,
Otvoriti cveće iz mozga njihovog.

Mićevićev prevod: 
 
Neki nikad nisu spoznali svoj Idol,
dok vajari ukleti, označeni rugom,
s prsima i čelom u naporu dugom,
 
gaje jednu nadu, svoj tamni Kapitol!
Jer Smrt, dižući se kao svetlost nova,
razviće cvetove njihovih mozgova.
 
Mag kaže: “Neki nikad nisu spoznali svoj Idol“, čemu sam  se već divio kao jednom od dokaza veličanstvenog neznanja srpskog jezika. Ali neću ga podučavati jeziku, jer je, s obzirom na ono što mu piše u krštenici, za tu rabotu kasno, nego ću reći  da Srbin ima što niko nemade: polupismenjaka kao nepobednog čarobnjaka. I jest nepobediv Mocart kad bulazni o “pobedivim kulama” koje spadaju u najoštrija zrcala njegovog lažunjanja koje stvara posve proizvoljne besmislice raznih vrsta. 
 
Ne radi se tek o tom da mag ne zna da nominativ ”spoznali svoj Idol” ide uz mrtvo, već i o grešci u kojoj se ogleda ono što mag radi decenijama: pretvorba živog u mrtvo najomiljenija mu je zanimacija. Idol skamenjen u nominativ simbolički je predstavnik svih prevoda u kojim čarobnjakovi trikovi u rezultatu daju okamine. I praviću se da ne vidim slog više u stihu: “dok vajari ukleti, označeni rugom”, a takvih mjesta je mnogo u prevodimaovog jadnika koji je, ni kriv ni dužan, optužen da je čarobnjak reči. 
 
6) Vajare je Mocart lišio čekića, koji je zajebana riječ, jer je u svim padežima, osim u nominativu i akuzativu, trosložan, zato njegove obeščekićene žrtve ne udaraju svoje grudi i čela, što je izvrsna slika, jer može značiti i da statue ne izbijaju iz mramora već iz svog uma i srca. U vračevu prevodu kipari su ostali “s prsima i čelom u naporu dugom” – prevod koji, ako smem verovati svome pesničkom oku, slobodno može nabiti na đoku. Ili pre na milojka. Jer zaslužuje tuberkulozna dvojka. Kako je govorio Vitalije Hvorostanski, naš profesor matematike. Dvojke su onda bile kečevi. A kad ti taj Rus upiše dvojku – koja je bila BO, kako u svojim nalazima pišu ljekari – to je značilo da za tebe ima maličak nade. Docnije, kad sam radio u gimnaziji Pero Kosorić, čuo sam da je Slobodan Terzić đaku voli reći: ovo je za tubekuloznog keca.

7) Ko ima dvije čiste o poeziji, vidi da magov prevod liči na uradak člana 
 

prevodilačke sekcije u Tuzima, 
gdje ga se uzima, 
ne samo među druzima, 
nego i u širim kruzima, 
kao da je nadaren, 
što,razume se, ni sin Dare
Simuenove ne niječe 
već tvrdi da se ne liječe 
neke stvari ko što je pamet mala 
koju mu je podala 
priroda ili Bog – 
glavni krivac veoma velikog 
broja magareština koje u prevodima pravi, 
nekad i kao šupak pravi. 
 
Što sam dokazao analizama  
kad sam se vratio iz nizama, 
točnije iz janjičara, 
dokazao i ne bez čara, 
ali zaman. 
Zalud mi svi egleni: 
ko se navikne da je genij, 
ko takov će se poderati,

stoga  s njim ratim 
zadžaba kao pirati 
protivu oklopnjače, 
čak i kad u prevodima njače, 
kao zadnji kenjac, 
ili besprizorno kenja, 
a to jedino grob mijenja.
 
Jer to je čarobnjak koji barata ”pobedivim kulama”,ali tom kulovu niko ne more odbiti ni perke. I, kome nisu ispale, vidi da je u ovom sonetu njegov prevod katrenā, kakvi decenijama izazivaju čitateljsko divljenje, obično mediokritetsko divljanje.
 
Pošto je ”naše mišljenje poredbeno”, kaže Emili Dikinson, kad naše prevode stavim uz prčkanje dobitnika nagrade Miloš Đurić, očita je jedna stvar: legenda o Mićeviću kao čarobnjaku reči vrijeđa pamet, mada znam da se današnji svijet, u kojemu je, po Hani Arent, samoreklama najbolja preporuka, zasniva prvenstveno na vrijeđanju ljudske pameti, ali nas u tom svijetu nema: Marko i Sunita su u drugoj galaksiji.

 

LICE OSVETLJENO IZVRSNOŠĆU KRIKA
 
 
CHARLES BAUDELAIRE 

LE MASQUE
 
      Statue allégorique dans le goût de la Renaissance
 
      À Ernest Christophe, statuaire.

MASKA
 
      Alegorijska statua u renesansnom stilu

      Ernestu Kristofu, kiparu.

Contemplons ce trésor de grâces florentines;
Dans l’ondulation de ce corps musculeux
L’Elégance et la Force abondent, soeurs divines.
Cette femme, morceau vraiment miraculeux,
Divinement robuste, adorablement mince,
Est faite pour trôner sur des lits somptueux
Et charmer les loisirs d’un pontife ou d’un prince.
 
Osmotrimo ovo blago firentinskih draži;
U valovitom gibanju tog mišićavog tijela
Obilje je finoće i snage, božanskih sestara.
Ta žena, komad zaista čudotvoran,
Božanski čvrst, divno vitak,
Stvorena je da vlada na raskošnim krevetima
I daje draž dokolici biskupa ili princa.
 
Naš prevod:
 
Gledajmo to blago firentinskog čara;
To telo, sam mišić, bibav od obilja
Finoće i Snage, božanskih sestara;
Ta žena komad je čudotvoran zbilja,  
Sazdana, božanski čvrsto, divno vitko,
Raskošem krevetā da vlada i bude
Dokonom biskupu il princu užitkom.
 
Mićevićev: 

Gledajmo to blago firentinskih čari;
U gibanju na tom mišićastom telu
Otmenost sa Snagom obilno se spari.
Ova žena, komad ravan remek-delu,
božanstveno čvrsta, čudesnoga veza,
zdana je da vlada na ležaju belu,
i da drži dokonog vladiku il’ kneza.
 
U magovu prevodu Bodler je likovni kritičar koji priopćuje sud o umjetnini: “komad ravan remek-delu”, a ne pjesnik koji iskazuje dojam što ga budi umjetnina: “komad” na njega djeluje kao čudotvorni, na primjer, prsten iz bajki, ima nadnaravnu moć. Ovo je jedno od nekoliko stotina meni poznatih mesta iz magovih prevoda gdje se taj genij osjeća dužnim da zavrne šiju poeziji kako bi njegov prevod bio bolji.
 
Pretvaranje poezije u mlakunjavu prozu vidi se i u stihovima: “U gibanju na tom mišićastom telu / Otmenost sa Snagom obilno se spari”, dok je u našem prevodu: 

“To telo, sam mišić, bibav od obilja / Finoće i Snage, božanskih sestara”. Sačuvali smo bodlersku bit ovih stihova, a banjalučki Kiš je izveo atentat na sestre, time i na poeziju. Pojmove Finoća i Snaga, velikim slovom personificirane, metaforom sestara pretvara u bića, daje ljudski lik apstrakcijama koje su smrt poezije, i priziva slična mjesta iz drugih Bodlerovih pjesama, recimo iz soneta Dvije milosrdne sestre:
 
Razvrat i smrt – mile djevojke su dvije, 
Izdašnih cjelova, i bogate zdravljem, 
Čiji bok nevini, koji kriju tralje, 
Kraj sveg vječnog truda, još rađao nije. 

Bodler se ovdje služi razvijenom poredbom u kojoj se misao s lakoćom pretvara u lanac slika koje su mišlju kontrolirane, što podsjeća na engleske metafizičke pjesnike 17. stoljeća. Pogotovo je takav paradoks koji meditaciju okončava.  
 
Ili stih o modernom svijetu u kojem “akcija nije sestra sna”, a pamtim ga od mladosti  iz jednog eseja Midhata Begića, kao primjer kako sestra suhoj riječi 

akcija daje život i dušu, rastvara njenu prozaičnost nudeći uzorak nove poetičnosti 

koja pjesnički rječnik proširuje leksemima dotad lišenim prava građanstva u poeziji. Za studente sam preveo posljednju strofu pjesme Odricanje svetog Petra, zbog zadovoljstva da je citiram rimovanu, jer su mi doslovni prevodi često zvučali mlako: 
 
Zadovoljan ću da ostavim, zaista, 
Svijet gdje akcija sestra sanji nije.
Mač bih potegao, nek mač me ubije!  –
Dobro je to Petar što odreče Hrista!   
 
Šta sam im govorio ne pamtim, osim da sam rekao: u drugom stihu žiža smisla je u spregu akcije i sestre, mada te dvije riječi, naoko, ne idu zajedno. 
 
Ali vraču je briga za sve sestre u Bodlerovoj poeziji, genijalnije mu je reći: ”Otmenost sa Snagom obilno se spari”,što izaziva nedoumicu:da li se obilno jebu,ili šta?  Dok si rekao keks, mag bi vas uvjerio da je i ovaj prevod posljedica dubljeg i ispravnij-eg čitanja poetskog teksta, lozinka kojom svoje greške, promašaje, laži, nesuvislosti, gluposti kuša miropomazati kao kraljeve. Zli jezici kažu da u stihu: “Otmenost sa Snagom obilno se spari” mag pjeva lezbijsku ljubav, pa je šteta što nije mogao reći koja igra muško, a koja žensko. U svakom slučaju Rečnik SANU veli: “Kuja se mora spariti između jedanaest ili dvanaest sati po danu”, pa bi kad se pare trebalo da Snaga bude muško, a Otmenost žensko.
Ovakvi prevodi kažu da je grlom-u-jagode omiljeno načelo kojeg se vrač drži. Obilno sparivanje, šta god kazivalo, dokazuje da Mićević zna biti obična poprdulja mnogo češće nego što je uobičajeno među prevodilačkim čarobnjacima             
   
Narečena statua nije mu “divno vitka” već  “čudesnoga veza”: pod prisilom rime kipar postaje tanana vezilja, mada bi mu, zbog ovog u maga čestog brkanja metafora, Bodler opalio čvoku. Pod prinudom druge rime, ženski “ležaj” nije “raskošan” i postao je beo: je li mu kopuliranje nezamislivo bez anđeoske boje ležaja? 
 
Stih “i da drži dokonog vladiku il’ kneza” ili je magareština, ili štamparska greška, ali je aritmična, pa ću slog viška ukloniti: “i drži dokonog vladiku il’ kneza”. Ukratko: prevod ove strofe jako je zgodan za nabiti na Crven ban, ili na stojka, a nešto sam slično rekao kad ga je od mene branila moja i njegova prijateljica Vojka.  
 
PItao sam: Je li mi Kolja rikao na Božić da ga štedim? Ne, rekla je, sve što kažeš o Kolji legitimno je. Bila joj je važna legitimnost onog što se govori i piše, jer smo se iza rata obreli u svijetu svestručnjaka gdje je svatko o svačem mogao da beji šta hoće. Svim, čak proglašavajući me i plagijatorom, mag kuša pobiti legitimitet mojih analiza, kao da će, ako kaže da sam plagirao naslov knjige Smrt je majstor iz Srbije, obezvrijediti moju knjigu koje je dokaza puna da je mag čas prevodilačka čuna,čas bluna,mada on vjeruje da  su mu prevodi čisti kao Una. I što da ne plagiram naslov knjige o ratu u kojem je Karadžić plagirao đenerala Dražu Mihailovića  i poglavnika Antu Pavelića?
 
Druga strofa

 — Aussi, vois ce souris fin et voluptueux
Où la Fatuité promène son extase;
Ce long regard sournois, langoureux et moqueur;
Ce visage mignard, tout encadré de gaze,
Dont chaque trait nous dit avec un air vainqueur:
«La Volupté m’appelle et l’Amour me couronne!»
À cet être doué de tant de majesté
Vois quel charme excitant la gentillesse donne!
Approchons, et tournons autour de sa beauté.
 
– Takođe, pogledaj taj fini i sladostrasni osmijeh
Gdje Ispraznost šeće svoj ushit;
Taj dugi podmukli pogled, čežnjiv i podrugljiv;
To slatko lice, potpuno uokvireno gazom,
Čija svaka crta nam kaže s pobjedničkim izrazom:
“Sladostrašće me zove i Amor me kruniše!”
Tom biću obdarenom s toliko dostojanstva
Pogledaj kakvu uzbudljivu draž umiljatost daje!
Priđimo bliže, i pogledajmo sa svih strana njegovu ljepotu.
 
Naš prevod:

– Gledaj i taj osmeh, fin i pun razblude, 
Gde Ispraznost šeće vlastitu ekstazu;
Dug podmukli pogled, čežnjiv i s ruganjem,
Taj lik sladak, posve uramljen u gazu,  
Čija svaka crta kaže s likovanjem:
“Sladostrast me zove,  Amor mi kruna je!”
Biću dostojanstvom takvim obdarenu,
Kakav čar uzbudljiv umiljatost daje!  
Priđimo obići svu lepotu njenu. 

Mićevićev :

– Isto, gle taj osmeh na strasnome vrelu
gde Uobraženost šeta zanos vreo;
pogled podmukao, čežnjiv i podsmešljiv;
to umilno lice, koje svî taj veo,
čija svaka crta zna sud nepogrešiv:  
“Naslada me zove, a Ljubav ovenča!”
Tom biću u kom se veličanstvo plöti
Gle kakvu draž moćnu dâ ljubaznost večna!
Priđimo, i snijmo u njenoj lepoti.
   
Osmijeh koji je “fin i pohotan” (“fin et voluptueux”) – u našem prevodu “fin i pun razblude” – u vrača je postao “osmeh na strasnome vrelu”. Poslaću u majčinu sve koji kažu da ovo čitanje nije dublje i ispravnije od onog što veli izvornik. Te ako pitate: “kakvo strasno vrelo, je li taj šlb?”, odvratiću: “nije ni šašav, ni lud, ni budala, nego je mađioničar koji Bodlera kuša pretvoriti u Malarmea.Taj osmeh na strasnome vrelu 

neophodan mu je da se rimuje sa belu, mada u originalu nema beline, ni vrela. Ostavimo li drugo po strani, kad bi beslovesno laganje u rimi i zbog rime bio jedini njegov grijeh, titula čarobnjaka bila mi komična. Koga rima prisiljava na svakojaka lupetanja, taj je bez temljene pretpostavke da pravi valjane prevode.
 
Naš prevod četvrtog stiha: “Taj lik sladak, posve uramljen u gazu” tačan je i razumljiv, a mag, da ima trun kućnog odgoja, u fusnoti bi objasnio šta znače riječi “lice, koje svî taj veo”. Ili ne bi? Autistima je svejedno razumiješ li ih ili ne. Shvatili bismo da je rekao: “lice što ga ovi veo”, ali taj kenjac veli da je lice kao subjekat svilo veo kao objekat. Kad tumači svoje kljaste prevode, ovija ih u veo magle, i uopće, velom se rado služi kad laganjem kvari original. Šarl Kro u pjesmi Odgovor kaže:
 
Ce que je te suis te donne du doute?
Ma vie est à toi, si tu la veux, toute.
 
Moj prevod: 
 
To što te slijedim sumnju ti uliva?
Moj život, želiš li, neka tvoj sav biva. 
 
Mocartov:
 
To što te sledim diže ti sumnje veo? 
Moj život je tvoj, ako ga želiš, ceo.
 
Diže ti sumnje veo malouman je iskaz koji znači: lišava te sumnje, diže ti s očiju sumnju kao veo, mada original kaže suprotno.
 
U već razmatranom sonetu Ideal, Bodler kaže: “Što mirno uvrćeš u čudnoj pozi / Svoje draži”, naš prevod veli: “mirna draž ti u čudnoj se svinu / Pozi”, a vrač je Bodlera dopunio: “koja mirno svijaš bez velova / svoje draži”. Taj poetični veo veoma je važan magov instrument laganja.Kad god pomene veo,ja odmah naćulim uši,u čekanju šta će bubnuti.
 
Kao otkrivač novog, Bodler se gordio što ga ne razumiju, a naš pjesničić ga imitira: u svojim prevodima Bodlera, čija nam je poezija jezički jasna kao bijeli dan, hvasta se zatamnjenjima kao što je ovo “lice koje svî taj veo”. Ovaj iskaz je  napravio prevodilački car i velika je njegova čar u tom što ga moreš nataći na jednu stvar.        
 
Bodlerov stih: “Dont chaque trait nous dit avec un air vainqueur” (“Čija svaka crta nam kaže s pobjedničkim izrazom” preveli smo tačno u okviru mogućeg: “Čija svaka crta kaže s likovanjem”, a pred prevodom: “čija svaka crta zna sud nepogrešiv”

od divljenja smo pali na dupe. Jer ovo je pravi vrač, uvjeren da u njegovim falsifikatima Bodlerova poezija dospijeva u idealno stanje. Na osnovu nepogrešivih sudova o poeziji mag je proizveo mnoštvo banalnosti, nedotupavnosti, čistih izmišljotina, laži i polulaži. To lice,čiju je svaku crtu mag prisilio da nepogrešivo sudi, kazuje da pretjerana konzumacija stimulativnih sredstava zvanih pjesničke

slobode od Mićevića često načini pjanca koji ne zna šta trtlja.    
 
Bodler kaže: “Vois quel charme excitant la gentillesse donne!” Sunitin doslovni prevod veli: “Pogledaj kakvu uzbudljivu draž umiljatost daje!”, isto što i naš prepjev: “Kakav čar uzbudljiv umiljatost daje!”, dok banjalučki mudroser veli: “Gle kakvu draž moćnu dâ ljubaznost večna!” Ljubaznost u Francuza jeste vječna, i kad bi taj narod nestao, vjerujem da bi njegova ljubaznost našla način da ga nadživi, ali je obično blejanje reći bilo da je ljubaznost oruđe stvaranja, bilo da je vajar u toj statui ovjekovječio svoju ljubaznost, bilo da je ljubaznost kao takva u kipu postala vječna. Ili ovo nije budalaština, nego mag od hulitelja Bodlera pravi popinu koja drži da svijetom administrira večna ljubeznost tiranina sitog i pjanog od mesa i vina?

Posljednji stih: “Priđimo bliže, i pogledajmo sa svih strana njegovu ljepotu” teško je sažeti, ali naš prepjev: “Priđimo obići svu lepotu njenu” genijalan je u poredbi s magovom poetizacijom iz koje je oteže ko med: “Priđimo, i snijmo u njenoj lepoti”. Kao u debeloj ladovini. U romantičnog snevača pretvara budnog posmatrača koji nas poziva, kao vodič u muzeju, da skupa djelo osmotrimo sa svih strana. Mag je stoput povjerovao da će abrakadabrama prikriti svoje nerazumijevanje poezije i svaki put se okliznuo na kori banane.      

Treća strofa
 
Ô blasphème de l’art! ô surprise fatale!
La femme au corps divin, promettant le bonheur,
Par le haut se termine en monstre bicéphale!
 
O uvredo umjetnosti! o kobnog li iznenađenja!
Ženi s božanskim tijelom, koje obećava sreću, 
Gornji dio se završava dvoglavim čudovištem!
 
Naš prevod:

Hulo umetnosti! o prepasti kobna!
Ženu, put božansku što ka sreći vodi,
Gore završava dvoglavost grdobna!  
 
Mićevićev:

O laž umetnosti! O dejstvo najgore!
Žena s rajskim telom, svake möre prekor,
U dvoglavu neman svršava se gore!
 
To što u 73. pravim prepjeve bolje od onih koje je genijalni tić Mićević stvarao kad je bio u naponu snage – tajna je Prirode. Ili tajne nema: moji prepjevi su tvorevine profesionalca odgovornog za svaku riječ, a vračev uradak je hokus-pokusima pravio minorni pjesnik koji se takmiči sa Bodlerom, pa ko nadbije. 
 
U prevodu ove pjesme nadbio ga je bar pet puta. Mnogo je čarobnjačkije reći da  to tijelo ne “obećava sreću ” već da je “svakoj mori prekor”,ali ne znaš je li ovo genijalnije ili blesavije. Jer kakva sreća i kakvi matraci, ukleti pjesnik je obavezan da se hrva s morama, a ne da mašta o sreći. Bodlera koji je pobjegao sa svog radnog mjesta mag je zgrabio za jaku i priveo ga dužnosti, tako smo dobili tijelo koje je “svakoj mori prekor”. Ako išta, ovo palamuđenje potvrđuje točnost magovog aforizma: “Prevod je dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta”. Teško da sam u vrača pročitao dublju i ispravniju laž s ne malom dozom gluposti. Točnije, to tijelo koje je prijekor svim morama tvorba je genija koji malo baca na kretena.
 
U tom pogledu nije mane ni prevodu: “O dejstvo najgore!” Mi smo se držali izvornika kao slijepci štapa i stih: “ô surprise fatale!” preveli točno: “O prepasti kobna”, ali jebo to u poredbi s “dejstvom najgorim”: s nogu nas obara taj armijski jezik i podsjeća na najgore dejstvo Dabićevih topogruvaca. Ko zna koliko je puta, umjesto da ih prevodi, mag po Francuzima dejstvovao iz artiljerijskih oruđa. Dejstvovao nekad genijalno. 
 
Četvrta strofa

— Mais non! ce n’est qu’un masque, un décor suborneur,
Ce visage éclairé d’une exquise grimace,
Et, regarde, voici, crispée atrocement,
La véritable tête, et la sincère face
Renversée à l’abri de la face qui ment.
Pauvre grande beauté! le magnifique fleuve
De tes pleurs aboutit dans mon coeur soucieux
Ton mensonge m’enivre, et mon âme s’abreuve
Aux flots que la Douleur fait jaillir de tes yeux!
 
– Ali ne! to je samo maska, dekor koji vara,
To lice osvijetljeno prekrasnom grimasom,
Ali, gledaj, evo, užasno zgrčene,
Prave glave, i istinskog lica
Zabačenog unazad da se skrije od lica koje vara.
Jadna velika ljepoto! divna rijeka
Tvoga plača stiže u moje brižno srce
Tvoja laž me opija, i duša mi se napaja
Na talasima koje Bol prska iz tvojih očiju!
 
Naš prevod:

Ma ne! to je maska, dekor što zavodi,
To lice grimasom krasnom osvetljeno,
Ali gledaj, evo, u grčenju snažnom
Istinsku joj glavu, pravo lice njeno
Zabačeno: krije od lica se lažnog.
Velik jadni krasu! Divnom rekom lije
Tvoj plač koji konča u mom srcu brižnu; 
Laž tvoja me opi, i duša mi pije
Vale kojim Bol ti iz očiju briznu. 

Mićevićev:

Ma ne! To je maska tek, varavi dekor,
Taj obraz obasjan izvrsnošću krika,
a pogledaj, evo, dok grč je oblaže
istinite glave i iskrenog lika,
gurnutog u zaklon lika koji laže.
Jadna sva lepoto! Veličajna reka
tvojih suza do mog brižnog srca toči;
tvoj greh me opija, a duša mi čeka
vale kojim Patnja skvasi tvoje oči.

Krik je, dakle, izvrstan, a grč je, znači, oblaže! Tako, vala, i jest, jer to veli banjalučki prdonja koji prevodima “stvara svoj pesnički svet”, a u ovom vaja svog Bodlera, ne nego ga veze, zato s prvim Bodlerom nema veze. U prevodu stiha: “Ce visage éclairé d’une exquise grimace” (“To lice osvijetljeno prekrasnom grimasom”), nas dvoje smo prepisali Bodlera: “To lice grimasom krasnom osvetljeno“. To je jedino što smo umjeli: napraviti plagijat i time priznati da smo bez dara za nadmetanje s pjesnikom. U prepjevu: “Taj obraz obasjan izvrsnošću krika” magovo umijeće ne da je original nadmašilo, nego je prepišalo kao od šale. Teško da je vrač igdje bio ovoliko glup i dubok, kako jedan američki romansijer kaže o svome junaku.
 
Mocartov stih “taj obraz obasjan izvrsnošću krika” sliči kurbli od tojote iz predratnog vica. Mujo i Sujo vježbali japanske borilačke vještine i pokazuju jedan drugom šta su naučili. Prvi dan Mujo baci Suju, i prenesu ga u bolnicu, a kad je popodne izišao, pita ga kako se ta vještina zove. Mujo mu kaže. “O jes ti ono dobro”, veli Sujo. Sjutradan, Sujo baci Muju, prenesu ga u bolnicu, dva dana ostane u njoj, a kad je izišao, Mujo zadivljen veli:  “O jes ti ono dobro! Kako se zove?” “Kurbla od tojote”. Mag često voli opaliti kurblom, ne samo Bodlera, kao dokazom duboke upućenosti u borilačku vještinu kojom lako nadmašuje najveće francuske pjesnike. Stotinama puta ih je nadišao blejanjima koja su, vjeruje, čista poezija.      

U tekstu Salon 1859 Bodler govori o kipu iz ove pjesme: “[Ta statua] predstavlja golu ženu, velike i krepke firentinske vanjštine […],i koja, posmatrana sprijeda, gledatelju pokazuje nasmiješeno i umiljato lice, pozorišno lice. Ali, napravite li korak ulijevo ili udesno, otkrićete tajnu algorije, pouku basne, hoću reći istinsku glavu koja se, iskrivljena, nesvijesti u suzama i agoniji. Ono što je prvo očaravalo vaše oči bilo je krinka, opšta krinka, vaša krinka, moja krinka, lijepa lepeza kojom se vješta ruka služi da sakrije od očiju svijeta bol ili grizodušje”. 
 
Sintagamu “umiljato lice” nalazimo i u pjesmi. I mada ta istinska, a ne nasmijana glava, ima razloge da kriči od bola koji krije, u prevodu banjalučke blese “izvrsnost krika” obasjava lice nasmijano kao u pozorištu.To je važna napomena. Jer Bodler je maločas u pjesmi rekao: “Ce visage mignard, tout encadré de gaze” (“To slatko lice, potpuno uokvireno gazom”), a u našem prevodu: ” Taj lik sladak, posve uramljen u gazu”, priziva biće s krilima od gaze” iz pjesme Nepopravljivo koju smo već razmotrili, a to je biće iz pozorišta, to jest plesačica. Jedinstvo Bodlerovog pjesničkog svijeta nije teško dokazivati ni na razini mikro-detalja. Pičkin dim od prevoditelja prisilio je nasmijanu krinku da izvrsno kriči! Stoga sam kazao veću istinu nego što sam mislio kad sam rekao: na licu koje mag pokazuje javnosti maska se znoji.

Taj  proizvođač izvrsnih krikova koje ispuštaju nasmijana lica mogao bi biti optužen da je kao genije pravio i prevod “dok grč je oblaže”.U originalu glava je “užasno zgrčena”, mi smo rekli da je “u grčenju snažnom”, ali oboje moreš bačiti kad ih uporediš s magovim “grčem” koji ju tapecira, izvinjavam se, “oblaže”, jer to se rimuje sa “laže”, što je vrsna eho-rima: njegovo laganje trebalo bi shvatiti kao ob-laganje 

šturih francuskih stihova čistom poezijom. Valerijevski čistom.
 
Original veli: “Tvoja laž me opija”, što je naš prevod ponovio: “Laž tvoja me opi”. Vrač kaže: “Tvoj greh me opija”. Kakav greh? Jedini greh na koji se aludira u pjesmi jeste igra namicaljka, kako bi rekao Vinaver, s biskupima ili prinčevima. A zato, dakle, mag vrišti, ko da se uvatio u kljusu vučaru, kad analiziram njegove lažiVidi ih kao grijehe, a svi smo grešni, jeba ga bog, da ga jeba. Marko Darin, koji sebe smatra jednim od najvećih grešnika na planeti, napola je spreman da se izvini magu što u njegovu prevodu “tvoj greh me opija” vidi banalno lažunjanje. 
 
Bodler je izlizanu metaforu rijeka suza razradio da je oživi: “Divnom rekom lije / Tvoj plač… i duša mi pije / Vale kojim Bol ti iz očiju briznu” – sve smo precizno preveli i zato da bi čitalac osjetio čime posljeduje razrada metafore.Magova reka je veličajna: napuhuje po staroj navadi, gađa iznad mete. Ali u maga duša ne pije vale već ih čeka. Ovdje umanjuje, gađa ispod mete. U njega su najčeše ove vrste promašaja: gađa previsoko ili prenisko, jer puca u mraku. U mraku neznanja šta je poezija, nedovoljnog znanja našeg jezika i prevodilačkog zanata.
 
Bodlera bi zgrozio neukus u magovoj slici veličajna reka njenih suza“. A mag koji veli: “duša mi čeka / vale kojim Patnja skvasi tvoje oči” ne vidi da je trebalo staviti futur: “vale kojim Patnja skvasiće ti oči”, jer duša ne može čekati vale koji su joj već skvasili oči. Ili može, ako si prevodilačka budala. Siroti Kolja! Zbog ovakvih blejanja nekad ga žalim, mada znam kakva je to bitanga.
 
Pogledajmo ove stihove još jednom. Original kaže: “duša mi se napaja / Na talasima koje Bol prska iz tvojih očiju”. Naš plagijat veli: “i duša mi pije/ Vale kojim Bol ti iz očiju briznu”. Mag koji original čita dublje i ispravnije veli: “a duša mi čeka / vale kojim Patnja skvasi tvoje oči”. Taj čekač vala, umjesto bola koji je briznuo iz očiju, vidi Patnju koja joj kvasi oči. I mada se bol prirodno da izražava suzama, taj junac preferira patnju koja plače.

Peta strofa                          
 
Mais pourquoi pleure-t-elle? Elle, beauté parfaite,
Qui mettrait à ses pieds le genre humain vaincu,
Quel mal mystérieux ronge son flanc d’athlète?
 
– Ali zašto plače? Ona, savršena ljepota,
Koja bi bacila pod noge osvojeni ljudski rod,
Kakva tajna boljka izjeda njen atletski bok?

Naš prevod
 
Prva verzija:
 
– No što plače? Ovaj kras bi savršeni 
Bacio rod ljudski pred noge, osvojen –  
Što grize atletski bok bol tajanstveni? 

Druga:
 
– No što plače? Taj bi kras, k vršku doveden,
Bacio rod ljudski pred noge osvojen –  
Kakva tajna boljka atletski bok jede?
 
Treća:
 
– No što plače? Taj bi kras – savršen tu je – 
Bacio rod ljudski pred noge, osvojen –  
Kakva tajna boljka atletski bok ruje?
  
Kad napravimo dvije, tri ili više verzija prevoda iste strofe, to znači razne stvari, ali uvijek smo čitatelja htjeli podsjetiti da kušamo, ako i zalud, vrača podučiti pravom prevođenju, pogotovo kad napravi ovako blesav prevod:

– Al’ što plače? Ona, krasost savršena
Koja bi rod ljudski nogom gazit smela,
Kakav bol tajanstven ništi bedra njena?

U našem jeziku postoji arhaizam krasnost, u značenju krasota, a nadri-pjesnik čiji bi talenat muha mogla na krilu ponijeti, a bezobrazluk ne bi ni dorat, skovao je nadri-riječ krasost, nalik spečenoj posiđelici od 80 ljeta kojoj ga niko nikad nije zbičio.  
 
Ovdje mu je laganje gluplje nego obično. Bacila bi pod noge osvojeni ljudski rod, kaže Bodler. Rod bi ljudski nogom gazit smela, ispravlja ga taj šupak koji ne vidi da je Bodlera opet urnisao: ljepota koja osvaja toliko da bi joj svi ljudi pali pred noge u maga je postala bukvalni osvajač koji ljude gazi nogama! Teško da je ikad ovakvu glupost sebi dopustio i jedan naš prevodilac koji iole vrijedi. 
 
Kakva tajna boljka izjeda njen atletski bok, kaže Bodler. Kakav bol tajanstven ništi bedra njena, ispravlja ga mag jer original čita dublje i ispravnije. Nije mi poznat na našem jeziku još jedan prevodilac lišen pjesničkog talenta koji ne prestaje da se nadmeće s pjesnicima. Bol koji ništi bedra nudi punu mjeru Mićevićeve nedarovitosti. 
 
U vrača nema ni epiteta atletski (bok) koji priziva Snagu iz prve strofe i govori o pomnji s kojom je pjesma rađena, ali u maga često, pa ni ovdje, nema cjeline, što budi želju da sa banjalučkim Kišem kurblom od tojote polemišeš o Bodleru.   
 
Šesta strofa 
 
— Elle pleure insensé, parce qu’elle a vécu!
Et parce qu’elle vit! Mais ce qu’elle déplore
Surtout, ce qui la fait frémir jusqu’aux genoux,
C’est que demain, hélas! il faudra vivre encore!
Demain, après-demain et toujours! — comme nous!
 
– Ona plače bez smisla, jer je proživjela!
I zato jer živi! Ali, ono što naročito
Žali, od čega joj čak i koljena drhte,
To je što se, avaj! opet mora živjeti!
Sutra, prekosutra i opet iznova! – kao i mi!

Naš prevod
 
Prva verzija:
 
– Njen plač je bez smisla, jer prožive svoje! 
I jer živi! No to od čeg podrhtava
Koleno joj, i što osobito žali –   
Jeste što živeti treba sutra, avaj!
Sutra i preksutra, opet – ko ostali!
 
Druga:
 
– Njen plač je bez smisla, jer prožive svoje!
I jer živi! No to od čeg podrhtava
Koleno joj, i što posebno je stomi –   
Jeste što živeti treba sutra, avaj!
Sutra i preksutra, svagda s nova – ko mi!

Glagol stomiti uzet je od Zmaja: “Zaleti se (tuga), da te slomi, zagrli te pa te stomi”. 

Mićevićev:  

– Ona plače, luda, pošto je živela!
I pošto još živi! Al’ jad što je vreba
najviše, od kojeg drhtaj svu je primi,
jeste to što sutra, vaj! još živet treba!
sutra, prekosutra i uvek – kao i mi!
 
Popraviću ritam u poenti, što je lako: iz riječi “prekosutra” izbaciš “o”  i svi su:  “Sutra, preksutra i uvek – kao i mi!” I zavidim mu na stihu i po: “Al’ jad što je vreba / najviše, od kojeg drhtaj svu je primi”. Šta bih dao da umijem lagati ovako bezobrazno, đe bi mi bio kraj!  Pošto joj ne drhte koljena kao u originalu, već “drhtaj svu je primi”, bilo bi mićevićevskije da ju drhtaj svu ob-laže.
 
Nikad mu dosta napuhivanja: drhti cijeli kip, a ne samo koljena, jer se opet ne osvrće na moguće i vjerovatno. Kad čitamo original, drhtaj koljena prihvatamo kao nešto što se pjesniku moglo pričiniti, kao znak kojim se kip odaje, kao pjesničko oživljavanje kamena, a Mićevićev ”drhtaj” koji ”svu je primi” obična je lagarija. Ovo mu je uobičajen postupak: što je u originalu pjesnička istina, mag napuhivanjem pretvara u običnu laž. 
 
Ovo Srpče dobro ne čuje vlastiti jezik, jer je po vokaciji Francuz kome će materinji jezik vazda biti u manjoj ili većoj mjeri strani. I bio je pravi izazov pozabaviti se njegovim prevodima pjesnika koga “čita istovremeno u svim pravcima“. U svim osim u onom koji je najvažniji: od velikog pjesnika ne praviti drugorazrednog, sve drugo je gut, što rekao Izet Sarajlić. No tog junca ne bi Bog uvjerio da laži kao što je stih: “Taj obraz obasjan izvrsnošću krika“ čitatelj neće vidjeti kao dokaz Bodlerove veličine. 

U raj svojih izmišljotina, često beslovesnih, mag Francuze ućeruje batinom. Jer ne umije ino.

 

VIŽLJASTI MESEC

Charles Baudelaire

LE VIN DU SOLITAIRE (VINO USAMLJENIKA)

Le regard singulier d’une femme galante 
Qui se glisse vers nous comme le rayon blanc 
Que la lune onduleuse envoie au lac tremblant, 
Quand elle y veut baigner sa beauté nonchalante;
 
Poseban pogled lake žene
Koji klizi prema nama kao bijeli zrak
Što ga talasast mjesec šalje drhtavom jezeru,
Kad u njemu želi oprati svoju nemarnu ljepotu; 

Le dernier sac d’écus dans les doigts d’un joueur;
Un baiser libertin de la maigre Adeline;
Les sons d’une musique énervante et câline, 
Semblable au cri lointain de l’humaine douleur,
 
Posljednja kesa škuda u prstima igrača;
Razuzdani poljubac mršave Adeline;
Zvuci neke razdražujuće i mazne muzike,
Slične dalekom kriku ljudskog bola, 

Tout cela ne vaut pas, ô bouteille profonde,
Les baumes pénétrants que ta panse féconde
Garde au coeur altéré du poète pieux;
 
Sve to ne vrijedi, o duboka boco,
Prodornog melema koji tvoj plodni trbuh
Čuva za žedno srce pobožnog pjesnika;

Tu lui verses l’espoir, la jeunesse et la vie,  
– Et l’orgueil, ce trésor de toute gueuserie,
Qui nous rend triomphants et semblables aux Dieux!
  
Sipaš mu nadu, mladost i život,
– I gordost, to blago svakog (krajnjeg) siromaštva,
Koje nas čini pobjednicima i sličnim Bogovima!

(doslovni prevod Sunite Subašić-Thomas)

Vešovićev prevod:
 
VINO SAMOTNIKA

Raspuštene žene pogled osobiti
Koji k nama klizi slično beloj zraci
Što je bibav mesec u drhtavo baci
Jezero kad želi kras nemarni miti; 

Prevod ove strofe koji bi, opet se bojim, mogao biti optužen da je ravan originalu, odmah ću uporediti s prevodom neprejebivog čarobnjaka iz Banje Luke:

Ni čudnovat pogled neke lepe žene
koji klizi k nama kao zračak beli
što ga vižljast mesec po jezeru preli
da u njemu kupa draži raznežene.

 
Opet odustajem od proze, jer ova mađijanja moraju biti svečano pozdravljena stihovima koji su jedino dorasli njihovoj čari raspekmeženoj:
 
Ovdje, banjalučki je vrač 
lažnoga novca strasni kovač, 
moderni srpski kralj Milutin
koji uopšte i ne sluti 
da opet krivotvori, ali ne 
mletačke nego Šarlove cekine.
 
U vračevu prevodu žena je lepa, a ne raspuštena, kako piše u mom, ili laka, kako piše u mom i Sunitinom prepjevu prve strofe koji ću navesti docnije. Mag marljivo šminka mnogošta u pjesmama koje prevodi, to su čak i besomučne laži, njegovski rečeno, jer često ne zna u čemu je vic, a ovdje ne osjeća da je prava poezija kad Bodler pogled raspuštene, ili lake žene poredi s mjesečevim zrakom, a da je nešto dugorazredno napravio kad je  lepoj ženi dodelio takav pogled koji je od ljepotice, razumije se, i očekivan. Pretvorba nenadnog u očekivano – uža mu je specijalizacija koju marljivo upražnjava. Zato je očekivano koje trijumfuje nad iznenađenjima zaštitni znak uradaka toga genijalca. Pa ili ne zna šta je poezija, ili ne umije da je pravi, ili ne zna da je sačuva, kako kad. Ili su domaći genijalci mnogo lošije kvalitete od uvoznih, ali među prevodiocima na naš jezik nije mi poznat od maga veći dušman velikih stihova i pjesama. Stoga mu batinom dajemo poduke iz prevođenja, te ako mu se iz guzice u glavu popne kako se ne smije prevoditi, bićemo vrlo zadovoljni. 

Mjesečinasti pogled lake žene nije samo izazov konvencijama morala koji u svim društvima stvaraju muškarci, nego je i gola istina koja ostane kad pjesnik odbaci licemjerje, jer nas uči gledati svijet ispočetka. Od žene. Bodler traga za vrednotama gdje ih ranije nije bilo, jer tu nisu ni tražene. Za njega nema značajnog i beznačajnog. Značajno je ono što pjesnik učini takvim: uzme pogled lake žene i na njemu pokaže majstorstvo u pravljenju poetskih čarolija. Jezički i stilski zamah u ovoj strofi uvjerava nas je da taj pogled jeste čarolija.Mag je dao sve od sebe da tu čaroliju razjebe. 

Stoga je njegov mjesec vižljast, a kako je okrugli mjesec pretvorio u vižljast, to zna jedino mag. Vižljast, a ne talasav kao u izvorniku – epitet bibav u svom prevodu pozajmio sam iz Davičove poeme Hana: “ta prsa, bibavo more”. Lažov bez mašte ovu sliku nije razumio, nije umio da odgovori na pitanje: zašto je mjesec talasast? Ostalo mu je nedokučno čime je ova slika motivirana, zato je lupio da je vižljast. 
 
Očenaš veli: ne vovedi nas vo iskušenije, pa je moguće da mu je epitet vižljast, nezavisno od toga šta znači, po sebi bio vrlo poetičan – puna ti usta od onog “žlj” – i nije se odupro kušnji da opet slaže, što vrlo voli, jer misli da pjesmu time poboljšava. Uz to, ljepota magovog mjeseca nije nemarna kao u Bodlera, nego su mu čari 

raznežene, tačnije raspekmežene, jer ovo je vrač u najmedenijoj verziji. 
 
Ali milutinovski falsifikat nije samo epitet raznežen već i imenica čari koja bi bila na mjestu da LUNA svoj zrak “jezerom preli”, ali taj slepac ne vidi da može luna, a ne mjesec imati ženske čari. Mjesečeve raznežene čari jedan su od stotinu dokaza da je Bog, u trenu velikodušja, maga štedro obdario antitalentom za poeziju. 
 
U sonetu svaka je sitnica važna, ali ta agencijska vijest do vrača još nije doprla, ako je suditi po tom kako kreativno čerupa original, kao banatsku gusku. Njegovski kazano, sveo ga je na bitnosti: jezero nije drhtavo, šutnuo je epitet koji objašnjava zašto je mjesec talasav, u mom prevodu bibav. Duduk za poeziju uništio je poredbu pogleda lake žene sa zrakom talasavog mjeseca odraženog u drhtavoj vodi, što je pravi Bodler. Od pravog Bodlera u vračevu uratku nije preživjelo bog zna šta. 
 
Čak ću reći: ovo su stihovi puni budućnosti: mjesec je na nebu i u vodi, što priziva Valerijevog Narcisa koji je bačen u trsku, jer ogleda se u vodi iz koje raste trska, i istodobno je na tlu, a ne treba trošiti mnogo riječi na priču o liniji razvoja poezije od Bodlera, preko Malarmea do Valerija, po kom je Bodler “najvažniji francuski pjesnik”, jer ko zna koliko je bilo evropskih i svjetskih pjesnika koji su strasni Bolerovi nastavljači. Nije mi poznat pjesnik koji toliko svojih nasljednika odveo do veličine. 
 
Evo i ostatak mog prevoda:
 
U ruci igrača zadnja kesa škuda;
Suve Adeline celov raskalašen;
Glazba što razdraži a mazna bejaše,
Kao ljudskog bola krik hitnuti udalj.  
 
Melema prodornog sve to vredno nije
Što, duboka boco, plodni ga bok krije
Tvoj za žedno srce pobožna pesnika;

Prva varijanta:

Ti nadu i mladost i život mu nali 
– I ponos, to blago svakoga bednika,
Zbog kog smo pobedni i Bozima nalik.
      
Druga:
 
Ti nadu i mladost i život mu nali 
– I ponos, to blago najljućih bednika,
S kog smo pobednici i Bozima nalik.
 
Šta je sustvaranje pokazuje stih: “Kao ljudskog bola krik hitnuti udalj”. Mag vjeruje da je sustvaranje leći potrbuške i izmišljati šta ti je mišku ćejf. Marko Darin drži da se sustvarač služi maštom da sačuva ono je originalu uistinu rečeno, a ne da izmišlja čega u izvorniku nema, mada su vračeve laži često otmjene “kao poze hrta”, kako bi rekao Majakovski.
      
Ovaj sam sonet preveo davno, a za suca tekme opet sam uzeo Sunitu, mada mi je njen doslovni prevod pomogao da nekoliko mjesta bitno poboljšam i da je u Cvijeću zla –potpišem kao drugog autora prevoda, jer su preinake po njenoj preporuci bile jako važne, a nešto kasnije napravio sam novu verziju prvog katrena, jer sam negdje pročitao da ovaj sonet podsjeća na sonet Lunina tugovanja u kojem se luna poredi sa ljepojkom koja mazi svoje sise. Evo te zajedničke verzije: 
 
Neke lake žene pogled osobiti
Koji k nama klizi sličan beloj zraci
Što bibav je mesec u drhtavo baci
Jezero kad želi kras nemarni miti.
 
Ovo ne bi trebalo da je lošije od originala: svaka riječ je značenjski napregnuta, ili treba reći ustreptala? Moja poetika je jednostavna, mada nije lako nje se držati: što manje gubitaka i laži – oštro se zrcali i u ovom prepjevu gdje iz originala ništa nije ispušteno, ni dopisano, i nema laži kao u prevodu prokušanog čarobnjaka. Jako dobar prevod i to je sve. Čarobnjaštva u njemu nema i, kad ga čitam, divim se autoru originala: sve što je u prepjevu vrijedno pripada Bodleru, i odmah se vidi zašto je veliki pjesnik, pa kako ne biti zadovoljan uspješno obavljenim poslom? Moja zasluga je u tom što pjesnikovu veličinu ničim nisam umanjio, zato što ne umijem, tačnije ne želim, proizvoditi vradžbine kao banjalučka vračara u hlačama.    

Kada čitam njegove uratke, često ne znam zašto je Bodler veliki pjesnik, jer mnoge od tih pesama mogao bih napisati levom rukom. Ali mi ne bi bilo slatko. I mada od Mana imam dozvolu da mrzim osrednjost koja o majstorstvu ne zna ništa, v(a)rača prezirem kao diletanta i nekad ga žalim kad pomislim šta sve ne može, ne zna, ne umije. To je div po onom što nije u stanju, po neumijenju i neznanju. 

Prvom verzijom poente: “Zbog kog smo pobedni i bozima nalik” nisam bio zadovoljan i naknadao sam napisao: “S kog smo pobednici i Bozima nalik”. U ovoj formulaciji naš jezik kao da je progovorio dubljim slojem: pobednici koji su maločas bili bednici 

nisu mi bili ni u peti kad sam dorađivao prevod, čak sam se čudio: vidi šta se napravilo! Napravilo se kao bez mog učešća. Progovorilo nesvjesno, mislim se. 
 

Ali, sjutradan, sjetio sam se da sam, u tekstu o Miloševiću, napisanom prije dvadeset i kusur godina, kazao: “beda od njegovih pobeda”. Baš tako: ekavica u ijekavskom tekstu. Ekavica kao jedno od mojih izražajnih oruđa. Ono što mogu ekavicom, ili nekad ikavicom, da kažem ili nagovijestim, ne ih mogao na drugi način. Progovorilo iz mene spisateljsko iskustvo, mislim se.  
 
Ovo pričica drugim ne mora biti važna, a nije ni meni osobito, ali ne bi trebalo da je nebitna glavna stvar: nikad u Mocarta nisam nagazio na ovakav prevod, stoga mi do smrti neće biti jasno: čime je zaslužio titulu čarobnjaka koja uz njegovo ime odavno ide kao šipka uz bubanj? Ili kao Ramiz uz Bora. Nekad mi se Mićević, koji bez opštih mjesta ne umije da postoji, pričini kao gigantsko opće mjesto u srpskoj prevodilačkoj književnosti. Nekad pomišljam da me može kucnuti kap dok štijem njegove prevode u kojima mala poetska otkrića promeće u banalnosti ili u opšta mjesta. Srčika njegovog bića je jalova: sve drugo se može liječiti ili skriti, to nikad.

U Jugovića, kad se slava kao magova rastalambasa, ko misli drukčije može pjevati borbene, a ja sam uvjeren da će moje analize “dočekati svoj čas”, kako bi rekla Marina Cvetajeva. I bez želje da se poredim s većim od sebe, kazat ću da je Kostićeva knjiga o Zmaju dugo važila kao književni pamflet, a danas ide u najbolje knjige koje su Srbi napisali o poeziji. Marko Darin zna šta je u trilogiji Grobnica za čarobnjaka o poeziji govorio 
 
Zasad se može pouzdano reći jedno: u povijesti književnosti nije bilo, teško i da će biti, genija koji dobio 550 kompjuterskih stranica poraznih analiza svog čarobnjaštva, iz pera znalca. Moje i Sunitine Poduke iz prevođenja, sprva zamišljene kao jagoda

na torti, jamačno su najubojitije. Sve skupa, to je kao da je maga udario buldožer. 

Stoga se u sedmičniku Šćepa Izlučevine može kurčiti do besvijesti, jer o onom što radi u Crnoj Gori vele: pašče ti ževka iza peta i glođe obuvače (opute kojim se opanci vežu uz gležnjeve). Evo i ostatak Vračarevićevog prevoda: 

ni poslednji novčić u ruci igrača;
razvratnički celov Adeline ružne;
ni zvuci muzike opojne i tužne,
slične udaljenom zovu ljudskog plača,
 
sve to nije ravno, o flašo duboka, 
melemu iz tvoga plodonosnog boka
da njim srce taži kakav pesnik dični;
 
ti mu liješ život, nadu davnih dana, 
i ponos, to blago večnih sirotana, 
što nas čini da smo Bogovima slični!

Adelina je ružna, a u originalu mršava, u mom prevodu suva, te ako ostavimo po strani ne baš važno pitanje je li to bila prostitutka ili operska pjevačica, tumači njenu mršavost vide i kao život bez strasti, jer je lišen vina, a njena suvoća u mom prevodu zvuči pogođeno, za šta je kriv ponajviše Nušić koji je, kao dvadesettrogodišnjak, napisao pjesmu Dva raba i dobio dvije godine teške robije, a iz nje još pamtim stih: “Svi majori debeli i suvi”. 
  
Vrač je laku ženu unapijedio u ljepojku, što mi priziva u pamet regrute JNA koji su majoru govorili: “Rrazumem, pukovniče” da mu se dodvore, a raskalašni ili razuzdani Adelinin smijeh degradirao je u razvratan, mada se ne bi reklo da muškarci ružne žene smatraju partnerima pogodnim za razvrat, ali zašto mag ne bi reformisao Bodlerove pjesme ako unosi inovacije i u Sveto Pismo? Podsjećam vas, njegov Satana je izdan sudbom i lišen raspela”, što je jazuk: zakulisnim spletkama kurve sudbine Đavo je onemogućen da se na raspeću afirmiše. Ali neću reći da je taj stih napravio degen. Jer ne moraš biti degen da bi ispao degen. Dosta je biti čarobnjak.
 
U magovu prevodu muzika je – zato što je, ni kriva ni dužna, Adelina postala ružna – pod prinudom rime opojna i tužna, a ne razdražujuća i mazna kao u izvorniku, dok u mom prepjevu to je glazba što razdraži a mazna bejaše. Stavljanje čarobnjakovih pirueta uz original, ili uz naš prevod, kazuje više nego mnoga moja stranica analize. Jer to je kao da su na rentgenu i u tim uratcima jasno se vidi svaka kaverna. 
 
Oksimoronski stih o muzici, posve bodlerovski, jer spaja teško usaglasivo: glazba što istodobno razdražuje i mazi,  u magovu prevodu je banalnost: muzika je opojna i tužna, kako priliči kralju Midi koji zlato udarnički promeće u blato. Ubiti u Bodlerovoj poeziji ono izvorno i neponovljivo, glazbu koja razdražuje dok mazi pretvoriti opojnu i tužnu, to je za maga pitanje prevodilačke časti.  
 
Ti, čiji 
pjev je manje tičiji,
a više ničiji, 
ne bi se izlagao sičiji  
za ličnu vatru tražeći 
riječi koje će žeći. 
 
Sičija je sušica, u prenesenom značenju velika briga: vječito sičijam šta mi je s đecom prosutom po svijetu, govorila je Darinka.
 
I, napokon, magov pjesnik nije pobožan već dičan, a već sam rekao da je dosmrdio tim ofucanim epitetom kojim se često koristi kao jezičkim džokerom: đe god nađe zgodno mjesto, tu DIČAN posadi! Sintagma “pobožni pjesnik” dvosmislena je, jer pobožan je prema boci, ali mag se, već znate, obračunava sa stihovima, ne samo Bodlerovim, u kojim se krijesi humor ili ironija. Sintagma “pesnik dični”, umjesto “pobožni”, oštro zrcali lice lažova koji ne zna u kolikoj mjeri krivotvori Bodlera. 
 
U njegovom prevodu melem je ostao bez važnog epiteta prodoran, pa se pitam zašto nije napisao: “melemu prodornom iz tvog plodnog boka”? Mora da mu je pridjev 

plodonosan bio jako poetičan, mada plodove nosi drvo, a trbuh boce podsjeća na ženski, i mnogo je sugestivnije reći da je plodan, jerbo rađa poeziju.
 
U magovu prevodu ponos nas ne čini pobjednim, kao u originalu i u prvoj verziji mog prepjeva. Taj pridjev je izbacio, jer jebo to: naloče se bednik i bude pobednik! Mnogo veći bednik je mag koji, pjan od slave, vjeruje da izlazi kao pobednik iz svih duela s francuskim pjesnicima,i umrijeće a neće znati kolik je bio štetočina. Krompirova zlatica je mila majka kako taj genij obrsti pjesmu. Desilo se neizbroj puta da krupne stvari šutne vani, jer, slijep za hijerarhiju značenja u pjesmi, često ne zna šta mora ostati u tekstu. Ili je vjerovao da bi pobednici u koje su se pod utjecajem vina prometnuli bednici mogli nauditi mađijama u njegovoj žvrljotini? Ta snaga koja bednike promeće u pobednike govori i da je moje sustvaralaštvo, kad ga ima, ukotvljeno u originalu, a što mi se igra bednika i pobednika nesvjesno omakla, to i jest dokaz da je autentična.
  
Da rekapituliramo: u vračevu prevodu žena nije laka već lepa, mjesec nije talasav već vižljast, njegove draži nisu nehajne već raznežene, jezero je izgubilo epitet 

drhtav, Adelina nije mršava nego ružna i, posljedično, zbog rime, muzika je opojna i tužna, Adelinin poljubac je razvratan, a ne razuzdan, pjesnik nije pobožan već dičan, a izbacio je dva važna epiteta: prodoran pobjednički. Ukratko, Bodler je ovdje zaista jebo ježa, jer je mag razorio čvorove najvišeg značenjskog napona u sonetu. 
 
Po vraču ponos je “blago večnih sirotana”, poetična sintagma, suzu da  pustiš nad tim koji nemaju nikog. Očito je mislio na siromahe, ali ne bih nagađao o čijemu je visio kad je ovo smislio, jer svaki govornik našeg jezika zna da je prvo značenje imenice sirotan – onaj koji nema nikog svog. Ovo je napisao krelac koji veli da je nepogoda – kako sam preveo riječ orage, po Putancu: oluja, bura, nevrijeme – “nedovoljno jasna reč, jer može značiti poplavu itd.”.
Da sam znao koliko će to govno smrđeti, ko zna bih li ga dirao. A i Gete mi rekao, ali nisam vjerovao: “Kad zgaziš govno, ono postane šire”. Mag mi je u polemici omogućio da upoznam širinu asortimana njegovih smardova. Ima jedna zvjerka u Ameriku, đe li, zovu je skong, kako li, a brani s bazdom, veli Bećkovićev kazivač.I magovi polemički smradovi instinktivni su, jer brani vlastitu kožu. Što je brani kad je ne odbrani?

Ovakvih prevoda u Mocarta ima koliko ti duša išće, pa bih pitao čitaoce, ne kao u Bodlera dvolične, već jednolične u ushitu pred vračem: ima li u ovom prevodu ičeg što bi bilo bar blijeda nagovijest čarobnjaštva? Ovo je pravio mediokritet koji ništa ne zna o majstorstvu, a pomogli su mu još nekolicina, svi “od zla oca od gore matere”, ali kada se saberu, u rezultatu daju genija.


 
SMRT ŽIVOT VELIČA 
 
Charles Baudelaire
 
LA MORT DES PAUVRES
 
C’est la Mort qui console, hélas! et qui fait vivre;
C’est le but de la vie, et c’est le seul espoir
Qui, comme un élixir, nous monte et nous enivre,
Et nous donne le coeur de marcher jusqu’au soir;
 
Upravo Smrt tješi, avaj! i čini da se živi;
Ona je cilj života, i njegova jedina nada
Što nas, kao eliksir, uzdiže i opija,
I daje nam hrabrosti da idemo do večeri;
 
À travers la tempête, et la neige, et le givre,
C’est la clarté vibrante à notre horizon noir,
C’est l’auberge fameuse inscrite sur le livre,
Où l’on pourra manger, et dormir, et s’asseoir;
 
Kroz oluju, i snijeg, i inje,
Ona nam je treptavo svjetlo na crnom vidiku,
Ona je slavna krčma iz vodiča,
Gdje će se moći jesti, i spavati, i sjesti;
 
C’est un Ange qui tient dans ses doigts magnétiques
Le sommeil et le don des rêves extatiques,
Et qui refait le lit des gens pauvres et nus;
 
Ona je Anđeo koji drži u magnetičnim prstima
Spavanje i dar zanosnih snova;
I koji pravi krevet siromašnim i golim ljudima;
 
C’est la gloire des Dieux, c’est le grenier mystique,
C’est la bourse du pauvre et sa patrie antique,
C’est le portique ouvert sur les Cieux inconnus!
 
Ona je slava Bogova, mistični je ambar,
Ona je kesa siromaha i njegova stara domovina,
Trijem otvoren prema nepoznatim Nebesima!  

SMRT SIROMAHA
 
Prva verzija pjesme
 
Baš Smrt tješi, vaj! i čini da se žije,
To je cilj života, nada mu jedina
Što te, ko eliksir, diže i opije,
I hrabri da ideš do večernjih tmina;
 
Prva varijanta: 
 
Ona je, kroz oluj, i snijeg, i inje 
Na crnom vidiku sjaj treptav, a jest i 
Slavna gostiona – vodič je pominje –  
Gdje se može jesti, spavati i sjesti;

Druga  varijanta: 
 
Ona je, kroz oluj, i snijeg, i inje 
Na crnom vidiku svjetlost treperava, 
To je slavna krčma – vodič je pominje –  
Gdje možeš da sjedneš, jedeš i da spavaš;
 
Anđel je, spavanje i zanosnih snova
Dar u magnetičnim prstima što ima,   
I pripravlja krevet niščim i golima, 
 
Ambar je tajnovit, slava je Bogova,
Siromahu stara domaja i kesa,  
Trijem otvoren u neznana Nebesa!
 
Druga verzija pjesme:
 
Baš Smrt tješi, vaj! i čini da se žije,
To je cilj života, njegov nâd jedini
Što te, ko eliksir, diže i opije,
I hrabri da ideš ka večernjoj tmini;
 
Ona se, kroz oluj, i inje, i snijeg
Na crnom vidiku sjaj treperav čini, 
To je znamenita krčma – vodiči je  
Znaju – jedi u njoj, spavaj, otpočini;

Prva varijanta: 

Anđel: u prstima magnetičnim ima 
I spavanje i dar snova ekstastičnih
I pripravlja krevet niščim i golima, 
 
Druga:
 
Anđel, u prstima magnetnim što ima 
I spavanje i dar snova ekstastičnih
I pripravlja ležaj niščim i golima, 
 
Slava je Bogova, ambar je mistični,
Siromahu stara domaja i kesa,  
Trijem otvoren u neznana Nebesa!
 
Preveli Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas. 
 
Kako ste vidjeli, napravili smo i verziju u kojoj se ponavljaju rime u katrenima, da bi čitatelj mogao izvlačiti  zaključke poredeći je s Mićevićevim prevodom: 
 
Samo Smrt, vaj! teši i život veliča; 
to je cilj življenja i put prema veri
koja, kao melem, brani nas od biča
i daje nam snage za hod do večeri;
 
U ovoj strofi točno je preveo prvi polustih u drugom stihu (“to je cilj življenja”) i četvrti stih, dakle 25 % pjesme, što nije malo. Taj može kad hoće, ali neće, možda i zato što ne prevodi pjesmu već kopira formu, čime je sebe osudio da cijeli život jede ono što se ne jede. Evo posljedica ponavljanja srokova iz originala:

a) Smrt  “život veliča”, veli banjalučki Kiš, u težnji da bude pametniji od samog sebe, što mu se često desi, čak mi je bilo nevjerovatno da zna biti ovoliko dubok, pa sam se pitao: je li ovo od nekog zdipio? Kad sam pogledao original, shvatio sam da je to banalna laž klasičnog mudrosera. 
 
Koji bi mogao biti optužen da je Bečlija. U tom gradu je, kaže Zigmund Frojd, Schein über Sein, sijati iznad biti, ili, prozaičnije, dobro izgledati je bolje nego biti dobar. Ali maga nije briga što blista neukusnim lažima. Taj kopist forme već decenijama istinsku poeziju s velikim žarom pretvara u bižuteriju poput ove smrti koja život veliča, a svjetini kao alem blista, ili ima zvon kao bronzana bista. Rima je, vam je već poznato, glavni krivac što autentične stihove mag pretvara u licitarska srca. 
 
Skupa sa siromasima, pjesnik veli kako smrt  “čini da se živi”, i od te skromne izjave Mocart je napravio raketu zemlja-vazduh-zemlja.
Kad se taj zauka, ni NATO ga ne bi zaustavio. I kako u ispraznosti ove strofe pompozno zvuči veličanje koje je smrt upriličila životu, makar i nemala posebnih razloga za to.

b) Smrt u ovom prevodu nije “jedina nada” života, kao u originalu, već je “put prema veri”, jer mag često  želi da učini što većim i Bodlera i mnoge druge francuske pjesnike: trudi se da ih, falsificiranjem onog što su rekli, napravi dubokoumnijim, pa se smrt iskukuljila u “put prema veri”, ali tako biti ima, jer to zapovijeda rima. 
 
No da je Bodler, za koga je Bog “tiranin sit mesa i vina”, ikad pjevao o smrti kao “putu prema veri”, toj spasonosnoj dveri, u to će vrač da uveri samo “ulične zveri” iz svog prevoda Bodlerove pjesme Kazna oholosti, i one čitatelje koji o Bodleru znaju manje nego vrač o poeziji pisanoj na našem jeziku. 
 
Koliko je debilna laž ovaj put prema veri, jer magu je najvažnije ponoviti rime, zorno pokazuju mnoge Bodlerove pjesme, pa i moj prevod soneta Pobunjenik:
 
Srdit Angel sunu, poput orla, s neba,
Bezbožnog za kosu zgrabi punom šakom,
Tresući ga reče: “Propis znati treba!
Ja, tvoj Angel dobri – čuješ? – hoću tako!
 
Znaj, voljeti moraš, i to ne hineći,
Uboge, zle, blune, nakaze najgrđe, 
Da može pred Hrista, kada prođe, leći,
Ko sag pobjednički, tvoje milosrđe.

To je Ljubav! Srce dok ti se ne smori,
U božiju slavu nek tvoj zanos gori;
To je Slast istinska, nudi čar sve veću”. 
 
I Angel, što ljubav i kaznu ne luči, 
Divovskim šakama izopštenog muči,
A prokletnik svagda odgovara: “Neću”.
 
Šarlu Bodleru, koji je na jednome NEĆU, kao na stancu kamenu, digao hram svoje pjesničke vjere, strvina iz Banje Luke podmetnula je 
 
tvrdnju da je smrt put prema veri, 
što budi želju da mu motkom izmeriš
leđa, čak sam se suzdržao, bezbeli 
s mukom, da mu ne kažem: seri, 
seri, moj golube beli. 
 
“To otmjenije zvuči na njemačkom: Šajze, šajze, majne Taube vajze“, kaže mi novelista Hajze. Jebiga, ne znam njemački.
 
c) Iako u originalu “nada” nas “kao eliksir, uzdiže i opija”, u Mocartovoj žvrljotini

 “vera” je melem koji “brani nas od biča”, mada mehlem, to zna i pjana vrana, kako bi rekli Papljani, nikog ne može 
 
braniti već, eventualno, od biča 
liječiti, ali, taj vremešan čiča 
koji odavno o pjesništvu priča 
isto što o beharima ciča
i dandanji našim jezikom natuca, 
zato prečesto kandžija mu puca 
po Bodlerovoj rtenjači, 
a ovamo se čarobnjaštvom ači. 
Ono mu i jest najvažniji začin
(uvezen iz carstva Čin i Mačin) 
od kojeg mi se nekada ne rači
živjeti, čak zna nebo da mi smrači, 
jer voli crnim krečom da ga klači.
 
Prije bi si Bodler prosvirao lubanju nego napisao da je vjera melem koji nas brani od biča, ne samo zato što nije imao najpohvalnije mišljenje o nebeskom tiraninu sklonome mesu i vinu, već i zato što je ovaj prevod gomila banalnosti, ali mag je uveren da takvog zelja na zemlji nikad ne može biti previše, i baš ovako zamišlja veliku poeziju. Jer ga je plitka pamet onemogućila da shvati: istinska poezija počinje tamo gdje svojim čarobnjačkim trikovima može si obrisati zadak.   
 
Mag na ovaj način često melje originale, pogotovo sonete, pa se pitam: desetljećima jedno te isto, kako mu, bre, ne dozlogrdi? To je prevoditeljski stroj, a đe ste viđeli mašinu kojoj je dosadilo ponavljanje? I kako da mu dosadi vazda isto guslanje kad je od toga živio: znao je u jednoj godini objaviti tri zamašne kupusare prevoda, a Marko je imao od čega živjeti i prevodio je za svoju dušu. Nas dvojica se razlikujemo kao irget koji je rmbao za hljeb nasušni i hedonist koji je kušao najbolja vina. Zato je mag objavio preko sto knjiga prevedene poezije, a Vešović ima u kompjuteru  između tri i četiri hiljade stranica neobjavljenih prepjeva. 
 
U drugom katrenu banjalučki Kiš veli: 
 
kroz bešnjenje bura, i leda, i ciča, 
to je sjaj što crnim vidikom treperi; 
to je slavna gostiona iz vodiča, 
da se jede, spava i smire čemeri;
 
Ovaj katren mu nije loš, mada je mag morao objasniti šta znači “bešnjenje leda”? Bodler kaže: “Kroz oluju, i snijeg, i inje”, i mag je morao nečim popuniti metar, mada naš prevod kaže da bešnjenje nije bilo obavezno: “Ona je, kroz oluj, i snijeg, i inje” – a led može bješnjeti samo protiv razuma, na stranu to što u Bodlera nema leda ni njegova bjesnila. To je pravi mag: od inja, začas, sustvarački  napravi pobješnjeli led, fabrikuje dramatičnost koja je dokaz neukusa. 
  
“Čemere” nije morao objašnjavati, jer jako ljubi tu riječ kojom Francuze često prca u zdrav mozak. U njegovim prevodima čemer je često vršilac dužnosti mnogih, značenjem od njega predalekih leksema: gdje mu se čini da pjesnik nije bio na visini zadatka, kane malo čemera kako bi bio siguran da će to biti prava poezija.  

Prva tercina: 

to je Anđel koji magnetskim prstima 
vezuje nam duše ekstatičnim snima
i priprema ležaj ležaj sirotih i gnanih;
 
to je slava Boga i tavan mistični,
to je kesa bednog i njegov dom dični; 
to je trem otvoren Nebesa neznanih!
 
U vrača smrt nije ambar kao u Bodlera nego je tavan. Da je smrt, gladnima, mistična žitnica, to je pojmljivo: u grobu će najzad biti siti – bodlerovska ironija je žestoka – ali šta siromasi traže na tavanu? Ne bih umio rijet, ali 
 
ovaj prevod dokaz je jak,
a ima  i mnogih inih,
da Kolja biće čarobnjak 
kad na tavanu prdne rak, 
kako bi rekli u Vojvodini.
 
I “gnan” mu je omiljeni jezički džoker koji stavlja umesto tačnih riječi: u originalu nema gnanih, jer tko bi i zašto bokce gnao, ali je dramatičnije ako ih ima: em su gladni, em iza leđa čuju glas: ćeraćemo se još! Meni su vazda išle na jetru magove jeftine dramatizacije, pogotovo u prevodima Bodlerove, od istinske dramatičnosti nekad do prskanja napregnute poezije. 
 
U originalu, smrt je anđel koji u magnetičnim prstima ima spavanje i dar ekstatičnih snova, a druga varijanta našeg prevoda kaže isto: u prstima ima “spavanje i dar snova ekstatičnih”,  dok magov anđel “vezuje nam duše ekstatičnim snima”, jer Mićević ne bi bio Mićević ako ne bi, kad god može, izvorsku bistinu Bodlerovih stihova nečim zamutio, mada ne bismo nagađali šta ovo zatamnjenje znači, jer je glagol vezuje puti  ka vraču omiljenim prevodima otprilike koji ne znače ništa posebno, a mogu značiti šta ti bog hoće. 
 
Ne bismo nagađali, ali ga se može pitati: da li nam anđel tim snima vezuje duše jednu s drugom, te ako vezuje, zar san nije solo zbivanje, kako bi rekla Isidora Sekulić. Ili su pak ti snovi püta kojim anđel veže duše siromaha, te ako jesu, kako je mag napravio okove od snova koji su sušta sloboda ljudske duše?
 
Bodler kaže da anđel ima u prstima spavanje koje je mag šutunuo iz pjesme, a Bodler je bdjelac i “neprijatelj spavanja” koji zna da će se naspavati tek u grobu. U originalu su spavanje i snovi cjelina, smrt kao vječno spavanje Bodler je ispunio ekstatičnim snovima, čime je izlizanu metaforu oživio. Mag je gusjenica koja original obrsti nekad do nerazumljivosti koju nam kuša prodati kao dokaz pjesnikove veličine.
 
U originalu smrt je “le portique ouvert sur les Cieux inconnus! ” (“trijem otvoren prema nepoznatim nebesima!”), što smo preveli u bobu točno: “Trijem otvoren u neznana Nebesa!”, dok vračev prevod veli: “to je trem otvoren Nebesa neznanih!” Nota bene: ne trijem prema nebesima već trijem Nebesa. Opet ne kapira u čemu je poezija. U očuđavanju, Mićeviću, u očuđavanju!
 
Kroz otvorene zemaljske trijemove gleda se u dalj, a kroz Bodlerov u vis, u Nebesa. Kužiš? Tebi je smrt otvoren trem nebesa, čime si Bodleru podmetnuo trivijalnost dostojnu provincijskog popa: smrt je otvoreni trijem koji vodi u raj! U originalu taj pogled kroz trijem smrti u nebo “čini da se živi” ono što nije vrijedno življenja. Kužiš? Ili je ovo preteško za tvoju pravolinijsku  pamet?
 
Kako već znate, vrač obožava epitet dičan, i mada mu je svaki prevod mađioničan, ne zna koliko se ta riječ u upotrebi otrcala, jer mu je nepoznata literatura, pogotovo poezija, na našem jeziku koji nikad nije naučio kako valja – je li se bojao da će mu dva naša alfabeta ištetiti rožnjače? – ali ni jedno od tih neznanja nisu smetnja da bude genije, mada mi nije jasno za šta, ali valjda jest genije, jer da kojim slučajem nije, onoliko se ne bi kurčio, za tu rabotu vazda čio, jer ju je pomno naučio. 

I baš ga briga je li se epitet dičan ofucao ako se zgodno rimuje sa svim i svačim, zato mu često služi kao oruđe laganja, vukovskim jezikom  rečeno kao lagalo. U prevodu

Bodlerove pjesme Ispovijest, na primjer, “svečanost noći” je pretvorio u “noć dičnu”; u prevodu pjesme Vino usamljenika pjesnik nije pobožan već dičan, a ovdje “staru otadžbinu” je prometnuo u “dom spremni”. Izvinjavam se, “dom dični”.  A ispričavam se jer mi se pričinilo da ovom prevodu dom ima pavelićevsko značenje. Ili je isprika suvišna? Možda čarobnjak reči vjeruje da su dom domaja isti kua.  
 
Magu je lako prevoditi, jer se drži načela: nek samo nije kao u originalu. Na razlici između izvornika i njegovih prevoda temelje s njegove višedecenijske brbljarije o sustvaranju i čarobnjaštvu. Što  bih mu oprostio kad bi našao jedan jedini primjer i analizom dokazao da to jeste ili pravo sustvaranje ili istinsko čarobnjaštvo.  
 
 

I CRV RAZDIRAĆE TVOJ STRUK KAO PREKOR
 
Charles Baudelaire

REMORDS POSTHUME (POSMRTNA GRIŽNJA) 
 
Lorsque tu dormiras, ma belle ténébreuse,
Au fond d’un monument construit en marbre noir,
Et lorsque tu n’auras pour alcôve et manoir
Qu’un caveau pluvieux et qu’une fosse creuse;

Kad budeš spavala, moja ljepotice tamna,   
U dnu spomenika od crnog mramora,
I kad ti ložnica i dvor(ac; stan, kuća) budu
Samo vlažna grobnica i duboka jama;
 
Mićevićev prevod:
 
Kad usnula budeš, lepotico mračna,  
na dnu spomenika od tamnoga kama,  
i kad vlažni sanduk i duboka jama
postanu ti soba i postelja mlačna;

U originalu vlažna je grobnica, a u Mićevića sanduk, jer mora sačuvati svako “i”  iz originala, mada je mogao rećikad vlažna grobnica i duboka jama”, ali, ako treba izabrati između formalne i sadržajne tačnosti, uvijek izabere prvu. U originalu postelja nije mlačna: ova laž je jedan od najdaljih dobačaja Mićevićevog neukusa. Koji se  u svim njegovim prevodima baškari kao da je francuska poezija njegova  ćaćevina.  

Drugi katren:

Quand la pierre, opprimant ta poitrine peureuse
Et tes flancs qu’assouplit un charmant nonchaloir,
Empêchera ton coeur de battre et de vouloir,
Et tes pieds de courir leur course aventureuse,
 
Kad kamen, pritišćući tvoje strašljive grudi
I bokove gipke od dražesnog nehaja,
Spriječi tvoje srce da tuče i da se nada,
A tvoje noge da trče svoju pustolovnu trku,

kad kamen, stišćući tvoja prsa plačna
i bokove koje ljupki nehaj slama, 
oduzme tvom srcu žestine i plama
i lutanja tvoja skrati beskonačna,
 
U originalu prsa nisu plačna, već plašljiva, bokove nehaj ne slama nego ih čini gipkim, nema žestine ni plama, ni lutanja beskonačnih, ni njihovog skraćivanja. U prevodu ove strofe ima jedino lagarija, te ako su vam po ukusu, smatrajte ih mađijama, ali meni je jedna stvar čudna. Osim Valerija, Bodler je jedini francuski pjesnik u koga se mag zaklinje, pa zašto pljuje po njemu? Vjeruje da ga svojim is

hrakotinama diže do istinski velikog.
 
Prvi tercet:

Le tombeau, confident de mon rêve infini
(Car le tombeau toujours comprendra le poète),
Durant ces grandes nuits d’où le somme est banni,
 
Grob, kojem povjeravam svoj beskrajni san
(Jer će grob uvijek razumjeti pjesnika),
U dugim noćima iz kojih je spavanje protjerano,
 
grob, taj poverenik moga sna golema
(jer grobu je biće pesnikovo znano)
usred dugih noći kad počinka nema–
 
Zanimljivo je da Bodlerov san, koji je u originalu infini (beskrajan), mag naziva golemim, te nije čudo što je Marka Darina, kad je pridjev immense (bezmjeran), preveo kao beskrajan – jer to su sinonimi – napao kao zadnji ulični dripac i potom od mene dobio svijećnjakom preko njuške, kao u priči A. P. Čehova. Kako da ne dobije kad taj francuzolog tvrdi da bi mi trebalo zabraniti ulazak u sve učionice na svetu zato što je ogroman jedini ispravan prevod pridjeva immense, pička mu materina! Psovka je nekad jedino dorasla bezobrazluku ovoga govečeta.

Na osnovu ova dva detalja detalja neću zaključiti da je taj megaloman opsjednut 

golemim ogromnim, ni da banderu, uz koju se izmokrio, pokušava strpati u šlic, već da mi zamjera što ne prevodim kao Mocart: kako mi je qurcu ćef. To ostavljam  

banjalučkom diletantu, a Marko se svagda trudi da mu prepjevi budu što tačniji.
 
Drugi tercet:

Te dira: «Que vous sert, courtisane imparfaite,
De n’avoir pas connu ce que pleurent les morts?»
— Et le ver rongera ta peau comme un remords.
 
Reći će ti: “Čemu vam služi, nesavršena milosnice,
Što niste upoznali ono što mrtvi plaču?”
– A crv će ti gristi kožu kao grižnja savjesti.
 
kazaće: “Šta vredi, bedna kurtizano,
što nisi shvatila plač mrtvih i premor?” 
 –I crv razdiraće tvoj struk kao prekor.

Mrtvi su, znači, premoreni. Pa rekoh li vam ja, ili ne rekoh, da Mićević često, prisiljen rimom, zna da prekorači službena ovlaštenja. U pjesmi Bez lijeka, Bodler govori o “neopreznom” anđelu koji je, “namamljen ljubavlju za nakazno”, zalutao na dno velike more, u kojoj se koprca. Mag veli da tog anđela “ljubav za ružnim smara”, ali otkud zna šta anđeli osjećaju? Za ljubav rimi sa košmara prekoračio je ovlaštenja smrtnika i provalio onostranu tajnu. I u ovom sonetu, kao jedini ovlašteni, informira nas da mrtvi osjećaju premor, jer mu treba rima sa prekor i jer vjeruje da mu to što prevodi kao mrtvak daje pravo da govori ispred pokojnika. 
 
NAPOMENE
 
1) Zašto Mocart veli: “usred dugih noći kad počinka nema”, a ne: “usred noći dugih kad spavanja nema”? Zato što je počinak poetičniji i zato što je taj stručnjak za glazbu gluh za maternji jezik i ko zna koliko puta nije čuo da su mu se u prevodu suglasnici pojebali, kao što u ovom stihu dvoje D na naše oči vrše bludne radnje, slijepljeni kao dva insekta na listu. Ali zar da na takve sitnurije obraća pažnju prevodilac koji se divovski hrva sa pet stoljeća francuske poezije?
 
2) Zašto ne kaže: “I crv razdiraće kožu ti ko prekor”? Zato što je u pogovoru Cveću zla, gdje analizira ranu varijantu ovog prevoda pod naslovom Posmrtno kajanje, povodom posljednjeg stiha: “I k’o griža svesti grišće te crv kužni”, rekao: “crv je dobio nepotrebni epitet kužni (zbog rime), a imam i jedno k’o koje me kod Bodlera uvek nervira i koje odavno fanatično izbegavam”.
 
To fanatično izbjegavanje je krivac što je kazao“I crv razdiraće tvoj struk kao prekor”Struk, a ne kožu. Pa bi narod rekao: bježao od muve, a pao u šape međedu. Da izbjegne elidirano ko bubnuo je glupost kakve u njegovim prevodima, koji ne oskudijevaju budaleštinama, nisu baš česte.
 
Među mediokritetima prvak
i autor ovoga crva 
koji dragani struk će razdirati
(pizdarija alemu ravna)  
sa poezijom odavna 
i kavži i rati 
kao sa Mlecima ulcinjski pirati,  
no pošto čarobno zna kurcu svirati,
toga gospara pitaću: mira ti 
dubrovačkih, kad će te birati 

za kneza
prevodilačkih kikireza?
Meni, Salijeriju, punom jalnosti,
dokurčile su Mocartove
genijalnosti: 
sve banalnost do banalnosti, 
a sve kao labudi plove.
 
Inače, neizmjerne su magove zasluge za naš jezik. U kojem su, prije Mićevića, crvi imali zadatak da rastaču, grizu ljude, a u prevodima Šekspirovih drama i da ih večeraju, ali nakon jezičkih reformi koje je mag zaveo, razdiranje strukova ljepojkama bit će njihova nova radna obaveza. Crv razdiraće, veli, kao da govori o zvijeri. Koja razdire raskidačima.  
 
3) Ovo je jedna od pjesama o mulatkinji, Bodlerovoj ljubavnici Žani Dival, pa bi u apostrofi tačniji bio epitet taman, jer dvomislenošću puti i ka boji njene kože, ali previše je od Mićevića očekivati da naprasno ispolji sluh za nijanse, mada, ako znate ko je adresat ove pjesme, epitet mračan dobija blag priokus rasizma. 
 
4) Postelja je u ovom prevodu, dobila nepotrebni epitet mlačna (zbog rime), i mada sam navikao da se nepotrebni epiteti (zbog rime), u njega roje kao muhe oko strvine, opet se moram pitati: je li pri sebi? On, koji svud uništava Bodlerov humor i ironiju, epitetom mlačna koji je bedna laž ćera pjesnika da bude cinik kakav nije bio, da

duboku jamu zamišlja kao draganinu “postelju mlačnu”. Bodler jeste bio veliki cinik, ali mu je ukus govorio šta je dosta, a bez ukusa je Mićević koga “renesansnim čovjekom” nazivaju pročetničke Vijesti iz Podgorice. 

4) I “prsa” Bodlerove dragane dobila su, zbog rime, epitet “plačan”, koji ne da je nepotreban i ne da je gola laž već je i ubitačan. Jer vrač Bodlera, ko zna koji put, 

pretvara u trećerazrednog pjesnika: dragana je mrtva, ali su joj prsa živa i, ojađena činjenicom da je njina vlasnica umrla, plaču ko godina. Ako plaču zato što ih stišće mramor groba, to je još idiotskije.
 
U knjizi Prevodilački čarobnjak natenane sam analizirao ovakve stihove, strofe i pjesme koje su dokaz da mag francuskim pjesnicima voli jebati baba, jer je slijep za žiže sugestije u tekstu. Epitet “strašljiv” koji govori o prsima žive dragane ima veliku nagovještajnu snagu. Riječ je o bodlerovski, ali i francuski rafiniranoj erotici, mada će čitaoci na tu sliku reagovati različito. Neko će vidjeti, recimo, erotsku igru u kojoj se pjesnikovo posezanje za grudima i njihovo uzmicanje naziva strašljivošću. Neko će reći da drhtaje od strasti pjesnik ironično tumači kao drhtaje od straha! Neko će reći da su grudi preosjetljive i doslovce se boje dodira. Neko će reći da su naprosto gole: pjesnik registruje njihove drhtaje koje tumači kao strah. Taj vandal je epitetom 

plačne uništio je cijelo bogatstvo konotacija, jer prevođenje je fino umijeće u kojem nije lako naći pogođenu riječ, ali nevolja je u tom što te plačne grudi prisiljavaju da pitaš: zar autor i ove sintagme malo ne baca na kretena?
 
 5) Draganine bokove “ljupki nehaj slama”, a šta bi ovo moglo da znači zna jedino Mocart, pa mi ostaje da mu kažem ono što mi savjetovao njemački novelista Hajze: Šajze, šajze, majne Taube vajze. Mada seljačina Marko više voli prevod na srpski jezik: Seri, seri, moj golube beli. 
Nikad i nigdje, veli, epitet beli nije imao toliku snagu. A ja ću Marku : “Bezbeli!” 
 
Razumio bih kad bi ljupki nehaj Žaninih bokova slamao pjesnika, a kako slama  

bokove koje u izvorniku čini gipkim, na to ćemo pitanje odgovor naći kad Banja i Orja Luka na mapi zamijene mjesta. U Grobnici za čarobnjaka često su razmatrana ovakva mjesta koja potvrđuju čas magovo gluvilo za poeziju, čas autističnost Mocartovog jezika i stila,  čas mediokriteta koji o majstorstvu ne zna ništa.  
 
Jedan moj prijatelj, Banjalučanin i on, više nije među živim i neću reći kako se zvao, koji je francuski jezik znao odlično, i bio godinama lektor našeg jezika zaboravio sam u kojem gradu, negdje na jugu Francuske, možda Eks-an-Provans ili Dižon, dugo je prijateljevao s Mićevićem i pričao mi kako je često s njim raspravljao, dobronamjerno, bezbeli, o njegovim proizvoljnim prevodima, u kakve spada i nehaj što draganine bokove slama. “Nikada ga nisam uspio ubijediti ni u šta. Uvijek je i u svemu bio u pravu Kolja.
Uvijek bi u prevodu ostalo onako kako je on kazao”.
 
Navodio je i primjere: original plus Koljin prevod, ali sam ih zaboravio, osim ZMIJCA Valerijeva, jer je i meni bilo čudno kako je biblijska zmija promijenila spol u vračevu prevodu. I pamtim da je moj prijatelj Kolju pitao: kako možeš biti toliko siguran da si uvijek u pravu kad se i francuski stručnjaci, kojima je to maternji jezik, spore oko toga šta znači ovaj ili onaj stih u velikoj pjesmi? Ne pamtim šta mu je Kolja odgovorio, ali znam njegovo uvjerenje da je laganje “dublji i ispravniji način čitanja originala”, čime je sebi dao carte blanche da izmišlja neograničeno, često i kao ograničeno čeljade.
 
6) Treći i četvrti stih u magovu prevodu drugog katrena: “oduzme tvom srcu žestine i plama / i lutanja tvoja skrati beskonačna”, nemaju veze s originalom: “Spriječi tvoje srce da tuče i da se nada, / A tvoje noge da trče svoju pustolovnu trku”. Ovo je jedan od magovih rekorda u proizvoljnom prevođenju,i dokaz koliko ga je slava zaglupila. Ovo je plod samovolje mediokriteta koji Valerija smatra  jedinim francuskim pjesnikom dostojnim da ga zove lep rival. Kad prevodim velike pjesnike, meni se često čini da izlazim na ring boksovati s prvakom svijeta, a vrač pjesnika kog prevodi često pretvori u sparing-partnera, nekad u kožnu vreću po kojoj bije. Do genijalnosti je obdaren sposobnošću da sebe nametne, jer u prevodima “stvara svoj pesnički svet” gdje mnogo šta vrijedi otprilike po pizde ladne vode.
 
Stihovi “oduzme tvom srcu žestine i plama / i lutanja tvoja skrati beskonačna” 

neobuzdano su ispoljavanje jednog subjekta u svojoj neobuzdanoj ispraznosti, kjerkegorovski rečeno. Bodler bi kazao da ovdje magova “Ispraznost šeće vlastitu ekstazu”. Ta ispraznost Bodlera je očistila od svega što liči na poeziju. O čarobnjaku lako bih napisao studiju pod naslovom Dželat poezije, a dželat je sročio i stihove: “oduzme tvom srcu žestine i plama / i lutanja tvoja skrati beskonačna” u kojim je Bodler pjesnik trećeg reda koji ne ide dalje od opštih mjesta. Uz to, mag je opet gluh za naš jezik, jer dioni genitiv: “oduzme tvom srcu žestine i plama” veli da ni prvo ni potonje nije sasvim oduzeto, da je grob ugasio tek njihov dio! 
 
Dok laže, mag često ima ukus srednjoškolca koji voli poetizacije kao što su srce u žestini i plamu lutanja beskonačna, čak je na lutanje prisilio i Remboa u prevodu soneta koji pjeva jedan od njegovih bijegova od mrskog svijeta. Te poetizacije su i nekusna napuhivanja: Žaninu nogu, koja u originalu leti u pustolovnu trku, naćerao je u lutanja beskonačna, a njeno srce koje “kuca i hoće”, nakrcao je žestinom i plamom. Ovo su i posljedice plitke pameti. Teško da je i jedan genije bio ovoliko plitkouman. 

Prevod ove strofe uradak je prdonje koji vjeruje da mu je genijalan svaki vjetar koji pusti. Ovakvi vračevi prevodi podsjećaju me na predratnu reklamu graha tetovca: “Dobar pasulj daleko se čuje!” Vjetrove koje Mocart pušta mnogi i dandanji smatraju čarobnjačkim. Mićevićev bazd daleko se čuje iz svih njegovih prevoda, pogotovo iz prevoda Bodlera i Valerija.
 
7) Kad Bodler kaže da “grob će uvijek razumjeti pjesnika”, to je stih zagonetan, jer višeznačan, ali nije da se ne može razumjeti. Jer comprendre može da znači 

sadržavatiobuhvatiti: grob je uvijek spreman da shvati i prihvati pjesnika. Grob ga razumije kao najbolji prijtelj. A u sonetu Rđav monah Bodler veli:
 
U doba Hristove sjetve rascvjetane,
Mnogi slavan monah (u zaborav pao)
Iznajmiv, ko radnju, mjesto za sahrane, 
Sa prostodušnošću Smrt je veličao. 
 
Moja duša grob je gdje, monah rđavi,
Stanujem svu vječnost, i njime se bavim.  
 
Pjesnikova duša je ovdje izjednačena s grobom. Nije, dakle, da se ne može razumjeti kako će i zašto grob uvijek razumjeti pjesnika, poimam šta sugerira futur razumjeće,

slutim da nagovještava kako razumijevanje pjesnika počinje iza lijeganja u grob, ali šta bi mogao značiti stih: “jer grobu je biće pesnikovo znano”? To je lupio zbog rime s kurtizano, a tiranija sroka, već smo vidjeli, često ga sili da jede vanago.
 
Mada bih ga razumio da je rekao obratno: jer je raka biću pjesnikovom znana. Ili se radi o vračevoj misli suviše dubokoj za moju prostu pamet? Takvi stihovi u Mocarta nisu rijetki, a tko je od nas dvojice kriv, on kao rđav prevodilac ili ja kao rđav čitalac, pouzdano znade jedino Savaot. Koga nema.  
 
8) Zbog epiteta “bedna”, umjesto “nesavršena kurtizano”, mag je zaslužio šamar, onaj matoševski: nogom i ne u lice. Jer banaliziranje Bodlera i uopšte velike poezije njegova je omiljena športska disciplina. Da ne pominjem poznatu stvar da je Bodler bio na strani kurvi kao pobunjenica protiv društvenog licemjerja, i da, samilostan za njihovu nesreću, nikad ni jednu ne bi nazvao bednom
 
Pjesnik  koji je gajio san o savršenstvu, i radije popravljao stare nego pisao nove pjesme, svojoj ljubavnici Žani Dival zamjera što nije savršena kurtizana: đe joj je naobrazba, sviranje na lauti, pisanje stilski besprekornih pisama ili stihova? Mocart koji, dok se s njim nadmeće,  Bodleru podmeće da je ljubavnicu nazvao “bednom kurtizanom”, kao prevodilac često je veći bednik od sviju kurvi. 
 
9) U pretposljednjem stihu ( “što nisi shvatila plač mrtvih i premor”), plač je dobio nepotrebnog pomagača premor, zbog rime sa prekor. Priznaje da je, u završnom stihu njegovog ranog prevoda ove pjesme, epitet kužan bio nepotreban, zbog rime, a pošto u vrača sve izlišnosti nisu iste, premor treba shvatiti kao nužan, mada to meni ne uspijeva, jer smrt je odlazak na godišnji odmor koji je inifini – epitet koji bi Mićević preveo ili kao golem ili kao ogroman – i nema mozga koji će pojmiti o kakvom premoru mrtvih mag bleji. 
 
Kapiram plač mrtvih: u jednoj nenaslovljenoj pjesmi Bodler u mom prevodu kaže: “Mrtvih, jadnih mrtvih, boli su velike” – stih koji je često citirala Isidora Sekulić. Njen prevod je slobodan, zato je ljepši od mog: “Mrtve, sirote mrtve, mnogo šta boli”, čak je potresna slutnja da nas vlastite boli nadžive. Ali premor je parazit koji je tu da se rimuje sa prekor, a pošto u originalu ni njega nema, fomuliraću jedan 
 
od zakona njegovog zanata: 
u kozaračko kolo tu se hvata, 
ko sestra do sestre, kao brat do brata, 
ili kao Srbin do Hrvata, 
laž do laži, jer je takav tata-mata 
kad prevodi ono što ne shvata 
i kroz mrak nekuženja naslijepo bata.

Evo napokon i naš prevod:
 
Prva verzija:
 
Kad usniješ, moja tamna lepotice, 
Na dnu spomenika od crnog mramora,
I kada ti budu ložnica i dvorac   
Tek duboka jama i vlaga grobnice;
 
Druga:
 
Kad usniješ, moja  lepotice tamna, 
Na dnu spomenika od crnog mramora
I kada ti budu ložnica i dvorac
Tek vlaga grobnice i duboka jama;
 
Treća:
 
Kada usniš, moja lepotice tamna, 
Na dnu spomenika od crnog mramora
I kada ti budu ložnica i dvorac
Tek vlaga grobnice i šupljina jamna;
 
Jedan tumač kaže da je “fosse creuse” (“šuplja jama”) pleonastičan spreg, a pošto se radi o pjesniku koji je pomno sračunavao učinak svojih riječi, treba se upitati šta je postignuto tim pleonazmom koji je naglašen i rimom ténébreuse-creuse. Ta jama se može čitati kao duboka, ali je prvo značenje tog epiteta je šupalj i bode oči. Meni se  tu vidi ako ne nemoć a ono klecanje jezika pred tajnom jame: pouzdano se može reći tek da nas onamo čeka šupljina. Jezik se  ovdje vrti u krug, možda jedino što i može.
 
I zašto tri varijante prevoda? Maga podučavamo prevođenju, mada znamo koliko je zaludna rabota davati lekcije mumijama. Treća je nastala nakon što sam u Rečniku SANU našao pridjev jamni, koji znači što i jamski. Ponudili smo tri varijante i zato da se čitatelj, poredeći ga s našim prepjevima, uvjeri kakav je uistinu  Mocartov:
 
Kad usnula budeš, lepotico mračna,  
na dnu spomenika od tamnoga kama,  
i kad vlažni sanduk i duboka jama
postanu ti soba i postelja mlačna. 
 
Tri verzije našeg prepjeva, kao tri mlaza jakog svjetla, do dna obasjavaju kukavnost vračeva prevoda. To je kukavnost koja se sebi divi, što je među Montenegrinjcima mnogo češći pojav nego među Srbima.

Drugi katren

Prva verzija:
 
Kad kamen, plahe ti pritišćući grudi 
I bok sav od ljupke, nemarne mekoće, 
Spreči tvoje srce da kuca i hoće, 
Nogu – da u trci pustolovnoj bludi,
 
Druga:
 
Kad kam, pritišćući grudi plašljive ti
I bok sav od ljupke, nemarne mekoće, 
Spreči tvoje srce da kuca i hoće, 
Nogu – da u trku pustolovnu leti,
 
Treća:
 
Kad kam, pritišćući grudi strašljive ti
I bokove gipke od ljupkog nemara,
Spreči srce da ti želi, da damara,
Nogu da ti u trk pustolovan leti,

Opet tri verzije? Opet. I zato da se čitatelj, s našima poredeći njegov prevod: 
 
kad kamen, stišćući tvoja prsa plačna
i bokove koje ljupki nehaj slama, 
oduzme tvom srcu žestine i plama
i lutanja tvoja skrati beskonačna – 
 
uvjerljivo osvjedoči kakav je hajvan taj čarobnjak koji moje precizne analize njegovih izmišljotina  zove “besomučnim lažima”, što je kazao stoposto Montenegrinjac, jer samo iz njihovih usta mogao sam čuti ovakve tvrdnje od kojih mozak staje.    
 
Prva tercina
 
Grob će, kom beskrajni san svoj ispovedih,   
(Jer grob razumeti uvek će pesnika) 
U noć dugu, bez sna, reći: “Šta ti vredi 
 
Druga tercina 

Prva verzija:
 
Što, nesavršena milosnice, nikad 
Ne upozna to što plaču pokojnici?” 
– I grišće, ko savest, crv kožu u tmici.  
 
Druga:
 
Što, nesavršena kurtizano, nikad  
To što mrtvi plaču u svoj um ne smesti?”
– A kožu grišće ti crv, poput savesti. 
 
Treća:
 
Što, nesavršena kurtizano, nikad  
Ne upozna to što svaki mrtvac plače?”
– A ko grizodušje crv kožu rastače.
 
Opet tri verzije? Jašta. Na osnovu njih zaključite šta vam volja, a ja znam jedno: vazda mi je bila odbojna svaka vrst fanatizma u životu, jer fanatik je, kako je negdje rečeno, onaj koji, kad izgubi cilj, udvostruči napor, ali nek je blagosloven moj fanatizam u dotjerivanju vlastitih stihova koje nitko ne čita i u prevodima poezije koji nikog ne zanimaju: kao genije za uzaludne stvari, kad oćutim koliko je taj posao beznadan, znam utrostručiti napore. Quod erat demonstrandum, rekao bi Danilo Kiš.
 
I kad mediokritet igra čarobnjaka, u tome često ima nehotične groteske, koja me nekad rastuži, 
 
nekad istinski razgali, 
jer ovaj Tintilinić Malik, 
posinak babe Laže, 
ne čuje da ne pjeva već da žvali,
čak njegov redak mnogi kaže 
da je debil. Rečeno najblaže.


O ULIČNIM ZVIJERIMA I OSTALOM
 
Charles Baudelaire
 
CHÂTIMENT DE L’ORGUEIL
 
En ces temps merveilleux où la Théologie
Fleurit avec le plus de sève et d’énergie,
On raconte qu’un jour un docteur des plus grands,
— Après avoir forcé les coeurs indifférents;
Les avoir remués dans leurs profondeurs noires;
Après avoir franchi vers les célestes gloires
Des chemins singuliers à lui-même inconnus,
Où les purs Esprits seuls peut-être étaient venus, — 
Comme un homme monté trop haut, pris de panique,
S’écria, transporté d’un orgueil satanique:
«Jésus, petit Jésus! je t’ai poussé bien haut!
Mais, si j’avais voulu t’attaquer au défaut
De l’armure, ta honte égalerait ta gloire,
Et tu ne serais plus qu’un foetus dérisoire!»
 
Immédiatement sa raison s’en alla.
L’éclat de ce soleil d’un crêpe se voila,
Tout le chaos roula dans cette intelligence,
Temple autrefois vivant, plein d’ordre et d’opulence,
Sous les plafonds duquel tant de pompe avait lui.
Le silence et la nuit s’installèrent en lui,
Comme dans un caveau dont la clef est perdue.
Dès lors il fut semblable aux bêtes de la rue,
Et, quand il s’en allait sans rien voir, à travers
Les champs, sans distinguer les étés des hivers,
Sale, inutile et laid comme une chose usée,
Il faisait des enfants la joie et la risée.

Doslovni prevod Sunite Subašić-Thomas: 
 
KAZNA OHOLOSTI
 
U ona čudesna vremena kad je Teologija
Cvjetala sa više poleta i energije,
Priča se da je jednom jedan od najvećih doktora,
– Nakon što je svladao najravnodušnija srca
Uzburkao njihove najcrnje dubine;
Nakon što je prešao prema nebeskoj slavi
Čudne puteve i njemu samom nepoznate,
Dokle su samo čisti Duhovi možda stigli,
Kao čovjek koji se popeo previsoko, obuzet panikom,
Viknu, ponesen satanskom ohološću:
“Isuse, mali Isuse! gurnuh te vrlo visoko!
Ali, da sam te htio napasti u ranjivo mjesto
Oklopa, tvoja bruka dostigla bi tvoju slavu,
I bio bi samo smiješni fetus!”
 
Razum ga istog časa napusti.
Sjaj tog sunca krepom se prekri,
Sav haos se skotrlja u taj um,
Nekoć živi hram, pun reda i obilja/bogatstva,
Pod čijim svodom sjaše toliko raskoši, 
Tišina i noć u njemu se ustoličiše,
Kao u podrumu čiji je ključ izgubljen.
Od tada bi sličan životinjama s ulice,
I, kad je odlazio ništa ne videći, preko
Polja, ne razlikujući ljeto od zime,
Prljav, beskoristan i ružan kao otrcana stvar,
Bio je predmet veselja i poruge za djecu.

Naš prepjev
 
KAZNA OHOLOSTI
 
Prva varijanta:
 
U čudesna doba kad stade da cveta
Bogoslovlje s više snage i poleta,
 
Druga:
 
U ona čudesna doba kad procveta
Bogoslovlje s više snage i poleta, 
Kažu, doktor, jedan od najvećih bio,
Kad je ravnodušna srca pobedio,
Crne im dubine uzburkati znao, 
I k nebeskoj slavi puteve prešao 
Čudne, nepoznate čak i njemu samom, 
Gdje možda Duhovi čisti stižu samo,
Ko čovek paničan, jer odveć pope se,
Viknu, ohološću sotonskom ponesen:
“Hriste, mali Hriste! Visinu ti dadoh!      
No da slabost na tvom oklopu napadoh,

Prva varijanta:
 
Tvog srama bi bilo od slave ne manje, 
Bio bi jedino fetus za smijanje.

Druga:
 
Tvog srama od slave ne bi bilo manje, 
Bio bi jedino fetus za sprdanje.
 
Napustio ga je razum istog trena. 
Sjaj tog sunca ovi od krepa koprena.          
Skotrljan sav Kaos u pamet što bila
Nekad Hram je živ, pun reda i obilja,
Ispod čijeg svoda takav raskoš sjaše.

Prva varijanta:
 
Tišina i tama njime zavladaše,
 
Druga:
 
Njime i tišina i noć zavladaše,
Ko podrumom čiji ključ se izgubio.

Prva varijanta:
 
Kao životinje ulične je bio.

Druga:
 
Poput životinja s ulice je bio.
 
Kad je odlazio, ko slepac, poljima
Nije znao je li leto ili zima,
Prljav, beskoristan, ružan – otrcana 
Stvar, deci za radost i ruganje dana.  

MOCARTOV PREVOD
 
KAŽNJENA OHOLOST
 
U dična vremena kad je Bogoslovlje
cvalo s mnogo više zanosa i volje, 
tad učenjak neki prvi međ prvima,
pošto dade snage klonulim srcima;
pošto uskomeša njihov ponor tmasti;
i pošto već pređe do nebeskih časti
čudne pute njemu samom nepoznate,
kud Duhovi čisti možebit se jate – 
kao čovek koga plaši njegov uzlet, 
viknu ohološću satanskom obuzet: 
“Hriste, mali Hriste! digoh te na presto!
al’ da napadoh ti nebranjeno mesto 
na štitu, tvoj stid bi bio slavi ravan; 
i ti postao bi tek Fetus kukavan!

Istoga trenutka razum ga napusti.    
Na blesak tog sunca pade veo gusti;
usred ove duše sav se Haos sruči, 
u hram živ dojuče, pun reda i luči, 
ispod čijeg svoda bī sjaja najviše.
Tišina i tmina njim se nastaniše, 
kao dno podruma bez izlaznih dveri.
Otad posta nalik na ulične zveri      
i dok lutao je kao slep poljima, 
sam, ne razlikujuć ni leto od zimā, 
crn, jalov i ružan poput stvari grdne,
beše uzrok dečje zabave i sprdnje. 
 
NAPOMENE
 
1. Naslov našeg prevoda glasi Kazna oholosti, jer ispitivači ove pjesme na internetu  ističu, kao jednu od najvažnijih stvari, dvoznačnost u naslovu Châtiment de l’orgueil: ne radi se tek o oholosti koja je s neba kažnjena već i o oholosti koja je sama po sebi, i sama sebi kazna, a po jednom od tumača ovo je priča i o umjetnikovoj, pjesnikovoj oholosti, što pjesmi daje neočekivanu dvomislenost, jer nam je isprva bilo malo čudno Bodlerovo naprasno zanimanje teologijom.

2. Ko ima koji minut škole, vidi kakav je i naš i Mocartov prevod, mada nije velika pljačka biti bolji od čarobnjaka, kako sam u nekolika navrata rekao. Nekad mislim: da napraviš prevod bolji od njegovog, dovoljno je izbjegavati laganje – čime je Mićević zatrovan – i ne izbacivati iz pjesme ono što se ne smije, u čemu je vrlo izbirikan. 

 

U čarobnjaka nema napomene “on raconte” (“priča se”) – u našem prevodu: “kažu“,a radi se o priči koju su na latinskom zapisala dva monaha iz 18. vijeka. Jedan kanonik je zanijemio i poludio jer je u nastupu oholosti kazao: “Mali Isuse, mali Isuse, koliko sam u ovom pitanju potvrdio i veličao tvoj zakon: ali da sam htio prema tebi biti zlonamjeran i polemičan, mogao sam jačim razlozima da ga obezvrijedim i uništim“. 

 

Bodlerova pjesma drukčije se čita ako znate njen izvor, tačnije da je pravljena prema tekstu koji je odavno postojao, da je sročio svoju na osnovu tuđe priče, za šta je Kolju Mićevića, naravno, boleo ćošak pisaćeg astala. Iščezla su dva plana  na kojima se začenja ovih stihova prelamaju, jer Mićević voli praviti stihove ili smisaono ravne ko daska ili stihove koje bi trebalo slati na dešifriranje u Pentagon. Bez naznake “kažu” ovu pjesmu ne možeš čitati i kao moderni komentar teksta iz tradicije.  

3. U Grobnici za čarobnjaka vjerujem da je bar četvrtina mojih analiza posvećena Mićeviću kao neznalici i strasnom kvaritelju materinjeg jezika, pa ću napomene uz ovaj prevod početi navođenjem upravo takvih primjera.
 
Bodler kaže: 
 
Le silence et la nuit s’installèrent en lui, 
Comme dans un caveau dont la clef est perdue. 
 
Sunitin bukvalni prevod veli:  
 
Tišina i noć u njemu se ustoličiše, 
Kao u podrumu čiji je ključ izgubljen. 
Druga verzija našeg prepjeva, od prve tačnija, kaže: 
 
Njime i tišina i noć zavladaše 
Ko podrumom čiji ključ se izgubio. 
 
Mocart pak tvrdi vrlo odlučno i vrlo odlično:
 
Tišina i tmina njim se nastaniše, 
kao dno podruma bez izlaznih dveri . 
 
Gluvać za srpski jezik ne čuje sebe, zato ne sanja da njegov stih: “Tišina i tmina njim se nastaniše” kaže da su se prednjepomenute nastanile učenjakom, a ne obrnuto, i da je morao reći: “Tišina i tmina u nj se nastaniše”. Čarobnjak reči sa zakržljalim čulom za maternji jezik – to može roditi valjda samo Banja Luka. A u toj  palanci, ma koliko da je divna, a mora biti divna jer je Srpstvu dala čarobnjaka reči, zaista nije bilo previše teško sloviti kao genije.
 
Mocart se i ovdje s Bodlerom takmiči ko će biti maštovitiji, pa je prozaični podrum čiji je ključ izgubljen zamijenio poetičnim podrumom bez izlaznih dveri, što je genijalan prilog riznici modernog pesničkog izraza u Srbalja. Ukoliko preterujem, nema sumnje da su podrumske dveri naziv kojim je obogatio maternji jezik, a žalosno mu je nedostajao stoljećima, što bi se moglo tumačiti i poznatim srpskim javašlukom.
 
Ovakve magove inovacije analizirao sam pomno i ne s malim guštom, a podrum bez izlaznih dveri spada u najljupkije. Jer celi svet i tri sela pride znaju da, na svakom podrumu, ulazna vrata istodobno su i izlazna. Te se može reći: podrum koji nema izlazna, nema ni ulazna vrata, pa mi  pada na um Lajbnicova monada bez vrata i prozora. Budalaštine na koje čarobnjaka rima prisiljava uočljiva su biljega genijalnosti bez granica koju ne smije ometati Aristotelova logika.
 
Inače, u srpskom jeziku postoje oltarske dveri, i dveri kuće, i školske dveri, i dveri kraljevstva, ali, gluh za vlastiti jezik, banjalučki Kiš ne čuje da podrum ne može imati 
 
ni ulazne ni izlazne, niti ikakve dveri,
jer podrum dveri ne idu skupa, i stoga,
uprkos svojoj toploj veri 
da je to reč poetična, i to very
može uz miška svoga 
ovaj stih da odmeri.
Umotvore ovakve srećeš 
često u vrača, i svaki peri, deri, 
poderati ih nećeš.
 
4. Mag je jezički purist koji ne voli naše riječi stranog porijekla, pa je Bodlerovu riječ doktor preveo kao učenjak, a šta ga briga što nas leksem doktor povezuje sa mnogim narodima, nekad mnogo većim i uvijek kulturnijim od nas, ali kad je doktora teologije nazvao učenjakom – mada ni jedan Evropejac, osim vjerski fanatik, teologiju ne bi danas nazvao naukom – pružio nam je 171. dokaz belajisanja s našim jezikom. 

Bodler o svom poludjelom “učenjaku” kaže: “Dès lors il fut semblable aux bêtes de la rue”. Sunitin doslovni prevod veli: “Od tada bi sličan životinjama sa ulice”. Druga i tačnija verzija našeg prepjeva tvrdi: “Poput životinja s ulice je bio”. Dodajmo da je Bodler negdje rekao: “Ko hoće da pravi anđela, pravi životinju”. Mocart je bleknuo ili meknuo ili kreknuo, ne znamo pouzdano, ali  to je antisrpski jezik: “Otad posta nalik na ulične zveri”. U Mocarta se može naći svašta, čak i gradove čijim ulicama se, sve u šesnaest, šetkaju zvijeri, takov je genij taj šupak od čarobnjaka. 
 
Ali, ko zna, možda ga ne bi trebalo reziliti, jer Mocartova majka je iz “čarobnih Dučića” pod Lovćenom, pa se mali Kolja mogao sit nagledati domaćih zveri. A o dučićkim svinjama jedan pjesnik je sročio ove stihove: 
 
Naša krmad nijesu ko njina, 
no brza ko paščad, vitka ko vuci, 
s oštrijem ćušama (njuškama – M. V.), 
samo što ne laju, 
nema na njima ni zere slanine, 
divljaščad  i sustrimci (melezi),  
vataju tice, 
kad ogladne moramo ig vezati, 
ne daju ručati, no uzavru, navr koca iskaču! 
Kad se pušte, oće (u – M. V.) usta da uskoče 
 i sve živo pokolju, 
skidaju s panti (gredica što spaja rogove na kući i gdje se suši meso) 
otvaraju brave, 
viju ko mršav zagar (lovački ker), 
s krova štice (daske) razmeću, zagrebu uz grede (stijene ), 
penju se na kruške,
ko da nemaju papke no kandže, 
kučku navr kuće išćeraju;
sve smo ih mrškali, nijesmo kiškali, 
zalete se kroz odžak oni kuštrimi (užasi, strahote ), 
zalogaj iz ruke otimaju! 
 
Mogao se, rekoh, mali Kolja u čarobnim Dučićima do mile volje nagledati svakojakih kuštrima i ne treba da čude njegove ulične zveri koje se divno rimuju sa dveri, a već sam rekao da budaleštine u njegovim prevodima krasno sarađuju, kao u BiH četnički, ustaški i balijski mafijaši.

5. Bodlerov doktor je “avoir forcé les coeurs indifférents”, to jest  “savladao najravnodušnija srca”, kako kaže Sunitin bukvalni prevod, to jest “ravnodušna srca pobedio”, kako veli naš prepjev, dok magov učenjak “dade snage klonulim srcima”, ali sam u prvoj verziji ovog teksta smatrao da su ovo sitnice u poredbi sa većinom pokora koje taj genij pravi u francuskoj poeziji. 
 
U drugoj dopuni teksta sebi sam kazao da to nisu sitnice, jer doktor se borio se zidom ravnodušja spram Hristovog nauka, a Mićevićev učenjak je postao ljekar koji klonulim srcima daje transfuziju. Nije, dakle, savladao ravnodušnost ljudskih srca, nego ih je izvidao od klonulosti, što je divna mocartovska laž, leptirski poetična, od kakvih mi se često smuči. Boga pitaj koliko je puta ovako karminisao francusku poeziju, osobito Bodlerovu, što je njegov način da taj nerealizirani pjesnik francusku poeziju digne na višu razinu umjetničkog postojanja!
 
6. Dična vremena, kaže Mocart. Dična, a ne čudesna. Dozlogrdio je i kamenu i drvetu tim ofucanim epitetom o kojem sam nekoliko puta govorio, analizirajući raznolike primjere, a sjetiću se najživopisnijeg. U pjesmi  Blagoslov Bodler kaže: 
 
Je sais que la douleur est la noblesse unique 
Où ne mordront jamais la terre et les enfer!
 
Znam da je bol jedino plemstvo 
U koje neće nikada zagristi zemlja ni pakao!
 
Ove stihove bio sam prisiljen bukvalno prepisati: 
 
Znadem, bol je plemstvo jedino u koje
Nikada zagristi zemlja ni ad neće! 
 
Smatrao sam da je bolje plagirati original nego kao Mićević biti megaloman koji hoće, po svaku cijenu, da Bodleru prebaci kamena s ramena:
 
Ja znam da je patnja znak prvi i dični
koji neće načet ni zemlja ni ponor! 
 
Ovo spada u prevode, u Mocarta česte,  koje treba, kako savjetuje Juvenal, “čitati pri sranju”. Da bi smo se potom  imali čime obrisati. Plemstvo je nazvao “znakom prvim i dičnim” pored ostalog i zato što banjalučki genij voli da se  desnom rukom češe po lijevom uvu iza vrata, što smatra profinjivanjem originala:  i ova laž mu je otmjena jakože vojvotkinja i glupa kao otmjena uličarka, kako bi rekao Bodler.
 
7. Kad uporedite naš stih o putevima “Gdje možda Duhovi čisti stižu samo” sa Mocartovim, kliknutim sa nebesa: “Kud Duhovi čisti možebit se jate”, oštro iskače na vidjelo njegovo gimnazijalsko poetizovanje koje sjeftinjuje, često i ubija poeziju, a ovdje i falsificira Bodlera, jer čisti Duhovi su rijetkost, a u magov prevodu se uviteške jate! Mićevićeve poetizacije često su dokaz odsustva ukusa, mada nije isključeno da su Francuzi, u svojim golubarnicima, odvajkada gajili jata čistih duhova. 
 
8. Ali ne treba smetnuti s uma da su ta jata izlećela iz Mocartovog pravila o konstantama. 
 
Bodler:
 
Les avoir remués dans leurs profondeurs noires;
Après avoir franchi vers les célestes gloires
Des chemins singuliers à lui-même inconnus,
Où les purs Esprits seuls peut-être étaient venus.
 
Sunita:
 
Uzburkao njihove najcrnje dubine;
Nakon što je prešao prema nebeskoj slavi
Čudne puteve i njemu samom nepoznate,
Dokle su samo čisti Duhovi možda stigli.
 
Marko i Sunita:
 
Crne im dubine uzburkati znao, 
I k nebeskoj slavi puteve prešao, 
Čudne, nepoznate čak i njemu samom, 
Gdje možda Duhovi čisti stižu samo.

Mićević:
 
pošto uskomeša njihov ponor tmasti;
i pošto već pređe do nebeskih časti
čudne pute njemu samom nepoznate,
kud Duhovi čisti možebit se jate.
 
Rima noires-gloires (crni-slava) u Mićevića je konstanta, i nije se smjela mijenjati, otud slik tmasti-časti, mada u originalu nema časti, jer ima nebeska slava. Koja je i umjetnička, pjesnička, jer ovo je i priča o stvaralačkoj oholosti. Na nebu se nikom ne daju časti, niti se odaju počasti, jer one ostaju dolje, na zemlji gdje je decenijama  

mag bio počastima i častima rafalno zasipan. 
 
I rima inconnus-venus (nepoznati-stigli) u  maga je konstanta, a njegov srok 

nepoznate-jate objašnjava okle su prhnula jata čistih duhova kojih u Francuza mora da ima ko drva. U njegovim prevodima koji su bogati lakrdijama, možda je od svih najveća upinjanje da sačuva rime originala. Najveća i najgluplja. Njegove konstante  

do kraja razgolićuju za šta je plitka pamet uistinu kadra.   
 
9. Svaki štit je pravljen da brani, i samo u prevodima šupaka kakav je banjalučki Kiš može biti štitova sa “nebranjenim mestom”. Ovdje se, ako ću pravo, ne radi o šupačkom prevodu: ovako prcanje maternjeg jezika u stvari je divljačko. 
I zašto nije napisao: “Ali da napadoh ranjivo ti mesto / na štitu”? Neznalica našeg jezika nabijeđeni je čarobnjak koji je uvjeren da mu je neodoljvo sve što rokne.
 
10. U završnom stihu prve strofe Bolderov doktor kaže Hristu: “Et tu ne serais plus qu’un foetus dérisoire!”, u Sunitinom doslovnom prevodu piše: “I bio bi samo smiješni fetus!”, a pošto Poljančev rječnik veli da dérisoire znači za sprdnju, smiješan, u prvoj verziji našeg prepjeva napravljena je neka vrst kompromisa ovih značenja: “Bio bi jedino fetus za smijanje!” U drugoj verziji Hrist je postao “fetus za sprdanje”.   
 
Važno nam je bilo taj stih što tačnije prevesti, jer u poenti Bolder je, variranjem završnog stiha prve strofe, sazdao pjesmu iz jednog komada: “Il faisait des enfants la joie et la risée”. Imenicom risée vraća nam u sluh epitet dérisoire kojim završava zaključni stih prve strofe, i ta dva leksema tvore nešto kao polurimu. Sunitin doslovni prevod kaže: “Bio je predmet veselja i poruge za djecu”, a naš upjevani veli: “Stvar, deci za radost i ruganje dana”. Ne morate biti odveć pažljiv čitač poezije da skužite: Marko i Sunita su se trudili da sačuvaju umijeće koje ovu pjesmu stapa u cjelinu.
 
U završnom stihu prve strofe mag veli: “i ti postao bi tek Fetus kukavan!”, a u završnom stihu pjesme Mocart kaže: “beše uzrok dečje zabave i sprdnje”. Kako vidite, mag je precrtao sponu prve i druge strofe. Ovo je jedan od brojnih primjera koje sam analizirao, a dokazuju da Mićević često ne prevodi pjesmu kao cjelinu, zato mu se jebe šta Bodler kaže u četrnaestom a šta u dvadest šestom stihu ove pjesme.
 
Ostao  je slijep za važnu književnu činjenicu: iskaz kojim je doktor likvidirao Hrista Bodleru je poslužio kao oruđe za likvidaciju doktora. I mada je vrač negdje rekao, čak i kurzivom istakao, da Bodlera “čita istovremeno u svim pravcima”, ponoviću što sam već rekao: dijametar njegovog mozga je premali da bi se uspješno nosio s tajnama Bodlerove poezije. I poezije uopšte.

10. Kad god se vratim svojim prevodima, zna se ponoviti isto: kao da ne čitam prevod već pjesmu sročenu na našem jeziku, jer sam jednak čuvar maternjeg jezika kad pišem stihove i kad ih prevodim. Više od toga mogu samo geniji, a o njima nećemo. I Valeri je o genijima odbijao da raspravlja. 

P. S. Evo naporedo dva stiha originala, bukvalnog prevoda, našeg i magova prepjeva:
 
Bodler: 
 
Temple autrefois vivant, plein d’ordre et d’opulence, 
Sous les plafonds duquel tant de pompe avait lui. 
 
Sunita: 
 
Nekoć živi hram, pun reda i obilja/bogatstva,
Pod čijim svodom sjaše toliko raskoši. 
 
Naš prepjev: 
 
Nekad Hram je živ, pun reda i obilja,
Ispod čijeg svoda takav raskoš sjaše.
 
Mićević: 
 
u hram živ dojuče, pun reda i luči, 
ispod čijeg svoda bī sjaja najviše.
 
Za koji je moj Mićević uduplao sjaj? Luči su zrake, hram je, dakle, pun sjaja, pa radi čije babe zdravlja Mocartova pamet bravlja s guštom ponavlja: “ispod čijeg svoda bī sjaja najviše”? Zamolite ga da vam, preko mobitela, rastolmači svu dubinu ovog prevoda, jer to uistinu umije: što mu je gori prevod, to ga dovitljivije  tumači. 
 
Ovakve stvari u magovim prevodima najčešće nisam razmatrao, jer je bilo mnogo gorih i za analizu prečih, a ovih hramova punih zraka pod čijim svodom bī sjaja najviše u njegovim prevodima ima toliko da bi Grobnica za čarobnjaka bila sto strana duža da sam ih sve analizirao. Jer vračeva maštovitost u izmišljanju izlišnog zbilja je neiscrpna. Bodler i Valeri su najčešće i najgore zrtve te vrste maštovitosti.

ZBOG TAMNIH OBRVA CELA MULATKINJA DOBIJA ČUDNOVAT LIK

Charles Baudelaire

CHANSON D’APRÈS-MIDI (POPODNEVNA PJESMA)

Dajemo, strofu po strofu, original, doslovni prevod, naš prepjev u kurzivu i Mićevićev boldirani pod naslovom Popodnevna šansona:
 
Prva strofa:

Quoique tes sourcils méchants
Te donnent un air étrange
Qui n’est pas celui d’un ange,
Sorcière aux yeux alléchants,
 
Iako ti opake obrve
Daju čudan izgled,
Koji nije izgled anđela,
Vještice sa zamamnim očima,
 
Prva verzija: 
 
Zbog opakih veđa lice 
Mada ti je neobično, 
I anđelskom nije slično, 
Mamnog oka, o veštice,
 
Druga:

Zbog opakih veđa lice 
Čudnovato mada ti je 
I anđelski to lik nije,  
Mamnog oka, o veštice,

Treća:
 
Premda zbog zlih veđa lice 
Tvoje biva čudno celo,
I to nije lik anđelov,
Mamnog oka, o veštice,
  
Iako zbog obrva tamnih
dobijaš čudnovat lik cela
koji tad nije lik anđela,
veštico očiju zamamnih;
 
Da lice Bodlerove ljubavnice, zbog obrva, opakih ili zlih, svejedno, biva neobično ili čudnovato, to nije teško razumjeti, ali kako, zbog tamnih obrva,”dobija čudnovat lik cela” mulatkinja Žana Dival, to ne bismo shvatili ni kad bi magovi himnopojci osnovali komisiju za prosvjetljivanje zatucane Markove i Sunitine pameti. 
 
Antropološko otkriće da tamne obrve čine čudnovatim tamna lica mulatkinja morat ću da dohaberim ŠUN (Šumskoj akademiji nauka), mada smo u nedoumici je li to uistinu otkriće ili još jedan dokaz da je banjalučki čarobnjak reči karina od prevodioca.  
 
I kako Žana CELA dobija čudnovat lik? U celu ženu spada mnoštvo  dijelova, i kako svi oni bivaju čudnovati zbog tamnih obrva? Grobnica za čarobnjaka primjera je puna kakva se za srpski jezik čuna i kolika se prevodilačka bluna i preziratelj ljudske pameti krije u čarobnjaku kad miljama iznad originala leti. Kad vidim s kakvom nadmoći prevodi Bodlera, s kojom superiornošću bleji, dođe mi da ga razgulim. 

Druga strofa:

Je t’adore, ô ma frivole,
Ma terrible passion!
Avec la dévotion
Du prêtre pour son idole.
 
Obožavam te, o moja lakomislena,
Moja strašna strasti!
S odanošću
Svećenika prema idolu.
 
Prva varijanta:
 
Obožavam te, o strasti
Moja strašna i frivolna! 
S odanošću, ko idola
Svog svećenik, tebe častim.

Druga: 

Obožavam te, frivolna
I strašna o moja strasti!   
Sveštenik sam što te časti,
S odanošću, ko idola.  
 
Obožavam te, o moja hola, 
moja strahovita strasti, 
pun pobožnosti i časti
žreca kraj njegovog idola.
 
U maga ćete sresti ne samo ulične zveri već i žrece pune časti.Kako mu objasniti da u Bodlera nema žreca, jer ima smjesa paganstva i kršćanstva, ima sveštenika koji štuje idola, ima ironije koja je pjesniku omogućila da s odmaka govori o svojoj emociji i iskaže je u svoj punoći njenih značenja. U ljubavi smo, u najmanju ruku, svi nedokršteni.Svijet će, dok u njemu  ima žena, vrvjeti od sveštenika koji su idološtovci.
 
Mag koji original opet čita dublje i ispravnije od onog što u njemu piše precrtao je sveštenika i stavio žreca, smatrajući da se Bodler zajebunio, a ova ispravka je dokaz da Bodlera opet ne razumije. Kad bih analizirao šta sve čarobnjak u francuskoj poeziji nije shvatio, ispala bi studija duga kao Veliki Post. Tim vaistinu čarobnjačkim prevodima nerazumijevanje poezije nerijetko daje potuljeno lice: kad ukloni mjesta s najjačim značenjskim naponom, to lice ostaje bez života.

Treća strofa:
 
Le désert et la forêt
Embaument tes tresses rudes,
Ta tête a les attitudes
De l’énigme et du secret.
 
Na pustinju i na šumu
Mirišu tvoje teške pletenice,
Držanje glave ti je
Zagonetka i tajna.

Prva varijanta: 

Na pustinju na šumu
Kade teške kike tvoje,
A držanje glave – to je
Enigma i tajna umu. 
 
Druga:
 
Na pustinju i na šumu
Kâd teška ti kika lije,
A držanjem glava ti je
Enigma i tajna umu. 

Pustinja i šuma liju retki 
miris na tvoje kike čvrste,
tvoja glava ima sve vrste
tajanstva i zagonetki. 

Već znate da Mocart često voli brijeg ćerati k Muhamedu. U njega pustinja i šuma

mirišu na kike, a ne kike na pustinju i šumu kao u originalu. Taj se mudroser često drži pravila: samo nek u mom prevodu nije kako bog zapovijeda. Jer to mu je dokaz da je kreator. Mirisi pustinje i šume maga podsjećaju na miris Žaninih pletenica, a ne obratno: kad udahne miris njene kose, pjesnik se sjeti mirisa pustinje i šume. Zato je zagonetno u kakvim se to pustinjama i šumama Bodler sjećao Žane, ali nije tajna da vrač pada ničke pred  Bodlerom postavljenim naglavičke. 

Mocartova pustinja i šuma, prisiljene rimom, imaju miris retki, a na nama je da  nagađamo znači li to da je neobičan, izuzetan, osobit, kao zver iz Glišićeve priče, ili je suprotan gustom. Ovo je magu strast: ubija dvoznačja koja postoje u originalu,  a izmišlja ih đe gođ može. Miris retki klasičan je obrazac vračevog sustvaranja. Epetit retki sadrži sukus mićevićevske genijalnosti.

Stihovi “tvoja glava ima sve vrste  / tajanstva i zagonetki”, izazivaju pitanje: okle ovo zna? Je li pjesnik noćivao u Žaninoj glavi ili u Žaninoj itakodalje? Zašto nije rekao:  u držanju glave – sve vrste / tajanstva i zagonetki? To bi bilo razumljivo i mnogo bliže onom što Bodler kaže, znali bismo da je iz stavova te glave – ili treba reći iz poza – čitao misterije. Zašto nije tako rekao kad ne bi bio podvig naći ovo rješenje? Taj mediokritet koji glumi genija ostao bi mediokritet i kad bi dobio orden Legije časti. Možda ga je i dobio, možda je njegov žrec iz prethodne strofe pun te časti? Vračevi stihovi: “tvoja glava ima sve vrste /  tajanstva i zagonetki” takvi su kakvi jesu i zato što se prelokao slave, pa mu je kritička svijest  na nuli. A najčešće radi na rezervi.    
 
Četvrta strofa:
 
Sur ta chair le parfum rôde
Comme autour d’un encensoir;
Tu charmes comme le soir
Nymphe ténébreuse et chaude.
 
Oko tvog tijela miris luta
Kao oko kadionice;
Očaravaš kao veče
Tamna i topla nimfo.
 
Prva varijanta:

Miris oko tvoga tela 
Luta, ko kadilo da je;
Kao veče čari daješ,
Nimfo, tamna, topla cela. 

Druga: 

Miris oko tvoga tela, 
Ko kadilo, isparava,
Kao veče očaravaš
Nimfo, tamna, topla cela. 

Treća:
 
Miris oko tvoga tela, 
Ko kadilo da je, teče;
Očaravaš kao veče,
Nimfo, tamna, topla cela.

Opojnost preko tvoga tela
kao uz kadionicu treperi;
ti čaraš kao dah večeri,
nimfo zatamnjena i vrela.

 
Magova Žana čara kao dah večeri, ali ne bih nagađao kako dah večeri očarava, jer vrač ove stihove ne razumije, inače bi posegao za množinom: “Očaravaš kao večeri”. Bodler poredi čari tamne Žane sa čarima tamne večeri, što je za Mocartovu pamet prekomplicirano, mada Bodler u četvrtom stihu dodaje: “nimfo tamna”, jer čitatelj ne mora znati da je riječ o mulatkinji. Ta tamna nimfa objašnjava zašto pjesnik poredi njene i čari večeri. Bašlar bi rekao: Bodler put žene kosmizuje.
 
I što ne kaže: “Opojnost oko tvoga tela / kao iz kadionice treperi”? Zašto opojnost treperi uz kadionicu, i kako opojnost treperi preko tela? Otkud taj sputani jezik, kakav je ovo ples u uzama? Riječ je, već znate, o jeziku za nevolju što je posljedak tiranije pravila pjesničkog oblikovanja koga ga prisiljavaju da francuskim pjesnicima pravi malu decu. A pošto sebe smatra pjesnikom, voli prenemaganja kao što je opojnost 

koja preko njenog tela treperi, i drži da mu je dika kad u upotrebi našeg jezika liči na Francuza koji dobro ne zna našu sintaksu. I ne zna je, mada je Srbin.
 
Ove stihove sočinio je ili amater ili diletant, a u njima liči i na seljaka koji se u ruskoj pjesmi “palcem desne ruke češe ispod lijeve plećke”. Njegov jezik zaobilaznica 

izaziva smijeh. A pošto zatamniti znači nekog ili nešto učiniti tamnim, tko li je i čime zatamnio ovu nimfu? Metar! Da ga popuni, mulatkinja je ko zna čime zatamnjena.

Rima ga je natjerala da nifma bude i vrela, mada mora biti topla, jer ovdje je sve stopljeno u cjelinu: Žana je tamna kao topla večer kad su mirisi mnogo osjetniji nego danju. Bodlera nikad nije napustio san o savršenstvu, a majstorstvo ove strofe i jest savršeno. Dva tropa, poredba Žane i večeri, i metafora nifma, znalački su odabrani, jer večer ženu oprirođuje, ali je i nimfa vraća prirodi. Vazda budna kontrola kritičke svijesti čini prihvatljivim smjelo jednačenje mulatkinje i večeri.    
 
Peta strofa:
 
Ah! les philtres les plus forts
Ne valent pas ta paresse,
Et tu connais la caresse
Qui fait revivre les morts!
 
Ah! Ni najjači ljubavni napici
Ne mogu se mjeriti s tvojom lijenošću,
I znaš milovanje
Koje oživljava mrtve!
 
Prva verzija: 
 
Najjači napitak ravan 
Nije tvome lenjstvovanju,
Vešta si u milovanju  
Koje mrtve vaskrsava.

 

Druga:
 
Najjače ljubavno piće 
Ne vredi tvog lenjovanja,
A ti znadeš milovanja
S kojih mrtvi živi biće!

Ah! Ni najsnažnija pića
ne vrede tvoga mirovanja, 
a ti poznaješ  milovanja
što ožive i mrtva bića!
 
Stihovi koji vele da Žanina lijenost, koja je i afrička, djeluje moćnije od najjačih ljubavni napitaka, prvorazredna su poezija, potom i sve ostalo. A tvrdnja da njeno mirovanje ima učinak ljubavnog napitka uvod je u mićevićevsku erotologiju o kojoj ljudski rod ništa ne zna, što je žalosno. Prije maga, mislilo se da žensko tijelo zavodi kretnjama, pa sam si zavazda utuvio da mirovanje jednog pičića zna djelovati poput najjačeg ljubavnog pića. 
 
U sonetu Jednoj kreolki Bdoler pominje palme “sa kojih kiši ti sred zjena / Lijenost”, važan stih, jer odbacuje evropsku mitologiju rada, zato Žanino ljenjstvovanje silno opija, iz nje mu se obraća pravi svijet. I treba trun mašte da u Žaninim usporenim kretnjama vidiš erotski magnetizam.   
 
Ali šta je mrtvo biće? Kako možeš biti mrtav, a ostati biće? To je jedna od velikih, mag bi rekao ogromnih tajni umetničke radionice ovoga gluhaća za jezik na koji je preveo dva metra knjiga.       

Šesta strofa:

Tes hanches sont amoureuses
De ton dos et de tes seins,
Et tu ravis les coussins
Par tes poses langoureuses.
 
Bokovi su ti zaljubljeni
U tvoja leđa i tvoje grudi
I očaravaš jastučiće
Svojim čežnjivim pozama.
 
Zaljubljeni su bokovi
U leđa i grudi tvoje, 
Čarom jastučad osvoje    
Poze što ih čežnja ovi.
  
Obline tvoje zaljubljene  
u tvoja leđa i u grudi,
a svaki jastuk nežno žudi
pokrete tvoje zagubljene.   
 
Zar bokovi ne spadaju u ženske obline? Ako spadaju, koji mu je moj? Kako obline mogu biti zaljubljene u obline? U originalu je donje zaljubljeno u gornje, i nije riječ tek o razlici u nadmorskoj visini. Josifa Brodski bi rekao: donja ispupčenja zaljubljena su u leđa i gornja ispupčenja.  
 
Stihovi: “a svaki jastuk nežno žudi / pokrete tvoje zagubljene” uradak su običnog bedaka i kad bih ga sreo, dobio nogu u krsta: “Ovo ti je za one pokrete zagubljene”. Žanine čežnjive poze pretvorio u pokrete zagubljene. To što je često mizerija od prevodioca ne bi mu smjelo svagda ostati nekažnjeno. Potom bi dobio nogu u donje spremište: “Ovo ti je za jastuke koji nežno žude, jer to je osnovačko sricanje”. Kinetička polemika bila bi mnogo učinkovitija od verbalne. Ono što radi s riječima dokaz je i oholog neznanja našeg jezika. Gordog neznanja koje se ćuti nadmoćnim. U Grobnici za čarobnjaka ta nadmoć je često s guštom kažnjavana. 
 
Quelquefois, pour apaiser
Ta rage mystérieuse,
Tu prodigues, sérieuse,
La morsure et le baiser;
 
Ponekad, da umiriš
Svoj tajnoviti bijes,
Dijeliš ne štedeći, ozbiljna,
Ujed i poljubac;
 
Pokašto, svoj tajanstveni
Da umiriš bes, ozbiljno
Znaš deliti izobilno
I ujed i celov meni;
 
Katkada, da blaže traje
ljutnja tvoja tajanstvena,
obilno deliš, zamišljena,
ujede i zagrljaje.  
 
Bodlerova Žana hoće da “umiri svoj bijes”, a magova želi da joj “blaže traje ljutnja”, poetizacija za peticu, kakvu može smisliti samo duduk za poeziju. Opet sliči Sterijinoj Sari kojoj se jezik oparizio. I opet je na visini zadatka kao prokušani dušmanin nijansi u pjesmi: Bodlerova Žana ujede pa poljubi, ujed liječi poljupcem, usta upotrebljava na dva oprečna načina, jer je ovo rafinirana francuska erotika. Magova Žana koristi se ustima i rukama: ujede pa zagrli, jer ovo je banjalučka ars amatoria. Mag teško da ikad propusti pokvariti ono najbolje u Bodlerovoj pjesmi, pa ili ne zna šta je najbolje, ili misli da su njegove škrabotine bolje od onog što nudi original. 
 
Mićevićevu Žanu ljutnja čini zamišljenom, ali što ne bi ako u prevodu Bodlerove pjesme Ponoćni ispit mag veli: “da htenja vrtoglava u zanosu se punom smire”. Ako zanos smiruje, što da ljutnja ne čini zamišljenim? Ova lupetanja su razulareno laganje koje precrtava sve što još od Aristotela znamo o mogućem i vjerovatnom u književnosti. U maga nekad je sve moguće, jer ništa nije nevjerovatno.
 
Osma strofa:

Tu me déchires, ma brune,
Avec un rire moqueur,
Et puis tu mets sur mon coeur
Ton oeil doux comme la lune.
 
Razdireš me, moja crnko,
Podrugljivim smijehom,
A zatim mi na srce stavljaš
Svoje oko blago kao mjesec.
 
Prva verzija: 

Smehom kog ruganja pune   
Znaš me, crnko, razdirati;
Na srce mi mećeš zatim
Oko blago poput lune.

Druga:  

Smehom kog poruga puni   
Znaš me, crnko, razdirati;
Na srce mi mećeš zatim
Oko blago nalik luni.
 
Treća:  
 
Smehom što porugom zali   
Znaš me, crnko, razdirati;
Na srce mi mećeš zatim
Oko blago luni nalik.

Ti razdireš me, moja crna,
Kad mi se osmehom rugaš,
A onda na srce mi spuštaš
Pogled blag kao noćna srma.
 
Ko ima srca da precrta stih: “oko blago kao mjesec” i bez grižnje savjesti napiše 

pogled blag ko noćna srma“, zaslužuje 25 po tabanima, što se zove degenek. Bog zna koliko puta je ovako sjebao originale. Njegov Bodler svaki čas biva sljedbenik Malarmeov i, umjesto da plače nad ovim “zatamnjenjima”,mag se njima hvasta kao dokazom kreativnosti. I jebo rime crna-rugaš-spuštaš-srma. Samo mediokritet može posegnuti za njima. 
 
Deveta strofa:

Sous tes souliers de satin,
Sous tes charmants pieds de soie
Moi, je mets ma grande joie,
Mon génie et mon destin,
 
Pod tvoje satenske cipele,
Pod tvoje ljupke svilene noge
Ja polažem svoju veliku radost,
Svoj nadarenost i svoju sudbinu,
 
Prva verzija:

Pod cipele od satina, 
Noge ljupke i ko svila,
Stavljen je moj ushit silan,
Moj talenat i sudbina,
 
Druga: 

Pod cipele od satena, 
Noge ljupke i ko svila,
Moj genij, moj ushit silan,
I sudbina jest stavljena! 

Treća: 
 
Pod cipele od satena, 
Stope ljupke i ko svila,
Moj genij, i radost silna,
I sudbina jest stavljena.
 
Pod satenske ti cipelice
Pod stope od svile belje,
Ja spuštam svoje veselje,
Svoj genije i svoje lice, 

U originalu su cipele, ne cipelice, jer Žana nije bila balerina, niti je, pozamašna, mogla imala stopalca. Koja Bodler poredi sa svilom, što je ustanovio milovanjem, a mag  veli  da su od svile belja, taktilnu sliku  pretvara u vizuelnu, pa sam se opet pitao: ima li u Bodlera išta izvrsno što pobješnjeli amater nije u stanju razjebati?  
 
I ovaj prevod je zoran dokaz da magova rima najveći dušmanin francuske poezije. Pod njenom tiranijom taj diletant je Bodlera naćerao da lice metne pod Žanine noge. Pored sadizma, u Bodlera ima i mazohizma, ali ne toliko da uživa dok mu Žana nogama gazi po licu. Bodler je znao da je to neukusno reći u pjesmi, a Grobnica za čarobnjaka natenane je pokazala tragično odsustvo ukusa u Mićevićevim prevodima.    
 Deseta strofa:

Mon âme par toi guérie,
Par toi, lumière et couleur!
Explosion de chaleur
Dans ma noire Sibérie!
 
Svoju dušu tobom izliječenu,
Tobom, svjetlosti i bojo!
Eksplozijo topline
U mom crnom Sibiru!
 
Duša što je ti ozdravi,   
Ti, od svetla i od boje! 
U Sibiru crnu mojem 
Topline si rasprs pravi!   
 
Rasprs je kovanica posuđena iz Kulenovićeve Ševe: “Čujte cvrkut, rasprs grla”.

Dušu kojoj ti dade mira, 
ti svetlosti i oblino!
Ti, rasprsnuta toplino
Sred mog mračnog Sibira!

 
Žana nije dušu izliječila kao u originalu, već joj “dade mira”, mada je ta duša prezirala mir kao neživot. Ko zna koliko sam puta poželio magu raščevrljiti vilice zbog ovakvih banalizacija, ne samo Bodlerove poezije.    

I opet – oblina! Zbog rime s toplina. Original je pet strofa ranije raskrstio s donjim i gornjim Žaninim izbočinama, a vrač ih opet pominje da bi majstor što više ličio na diletanta koji vaja pjesnike, kao Bog ljude, prema svom podobiju, od vlastitog kala.  
 
Malo statistike. U ovom prevodu stope –  jedinice ritma i stopala – maestralno izvode olovni ples, a stihovi se nekad vuku kao prebijene kučke. U njega ćete naći jedan jedanaesterac (8+3), tri deseterca (5+5, 6+4, 5+5), 22 deveterca (4+5, 6+3, 5+4, 3+6, 6+3, 5+4, 4+5, 5+4, 5+4, 5+4, 5+4, 5+4, 5+4, 5+4, 5+4, 5+4), 12 osmeraca (5+3, 4+4, 4+4, 4+4, 4+4, 4+4, 4+4, 5+3, 4+4, 5+3) i jedan sedmerac (4+3). Pokazao sam da je sonet Zla sreća preveo na gotovo isti način. Pjesniku stroge klasične forme mag često pozajmi razroku versifikaciju koja pripada različitim izmima: neki stihovi gledaju u modernizam, neki u romantizam, neki u klasicizam, neki u feudalizam, neki u kapitalizam, a svi su zaslijepljeni Mocartovim čarobnjaštvom.
 
Versifikacija banjalučkog jáda
U kojoj se amaterstvo ori
Ko grlice u Atoskoj Gori,
Izaziva u meni žestoku
Želju da mu ovaj mizerni uradak
Nataknem na đoku.
Ili prije – jes, tako mi dina –
Na kardinal.

Ovome prevodu
Banjalučkog jađē, 
Đe se u stopama vonja daće zgusla, 
Ovako bi guslar 
Započeo odu: 
Jä kakav je da od boga nađe!


PREVEDENO KAO PREKO QURCA
 
CATULLE MENDÈS 
 
SOROR DOLOROSA 
 
Reste. N’allume pas la lampe. Que nos yeux
S’emplissent pour longtemps de ténèbres, et laisse
Tes bruns cheveux verser la pesante mollesse
De leurs ondes sur nos baisers silencieux.
 
Ostani. Ne pali svjetiljku. Nek nam se oči
Zadugo pune tminom, i pusti 
Svoje smeđe kose da prospu tešku mekoću
Svojih talasa na naše tihe poljupce.
 
Nous sommes las autant l’un que l’autre. Les cieux
Pleins de soleil nous ont trompés. Le jour nous blesse.
Voluptueusement berçons notre faiblesse
Dans l’océan du soir morne et délicieux.
 
Umorni smo i jedno i drugo. Nebo
Puno sunca nas je prevarilo. Svjetlost nas ranjava.
Sladostrasno zibajmo našu slabost
U okeanu tmurne i ugodne večeri.
 
Lente extase, houleux sommeil exempt de songe,
Le flux funèbre roule et déroule et prolonge
Tes cheveux où mon front se pâme enseveli…
 
Lagani zanos, buran san bez snova,
Mračna struja nosi i vraća i izdužuje
Tvoju kosu gdje se moje čelo, sahranjeno, obeznanjuje…
 
Ô calme soir, qui hais la vie et lui résistes,
Quel long fleuve de paix léthargique et d’oubli
Coule dans les cheveux profonds des brunes triste.
 
O mirna večeri, koja mrziš život i opireš mu se, 
Koja duga rijeka letargičnog mira i zaborava
Teče u tvojoj dubokoj kosi tužnih crnki.

Mićevićev prevod
 
Stani. Ne pali svetiljku. Nek oči naše
ispune se mrakom nadugo, i pusti
da ti smeđih kosa lije se mlaz gusti
na poljupce nam koji se tihi zbraše.
 
Klonusmo oboje. Nebeske čaše
pune sunca izdaše nas. Sve opusti.
Pretočimo strasno našu slabost u stih
kroz okean noći tmurne i izdašne.
 
Spori zanos, budno spavanje bez sanja,
mračni val valja i izvalja i sklanja
tvoju kosu koja mi čelo zamotava.
 
O spokojno veče, mrzeć moć vremena, 
koja duga reka mira i zaborava
teče na dnu kosa tužnih crnih žena.
 
Napomene
 
1. Ovo je prevedeno kao preko qurca, ali, da ne biste mislili kako Mićevića umijem jedino reziliti, izraziću divljenje sroku opusti-u stih, mada je rimovao dvije laži, jednu od druge deblju, jer u originalu niti je šta opustjelo, niti je šta pretočeno u stih, niti je pjesnik takva budala da poziva dragu na pisanje stihova u duetu. Ali nastranu ti sitni propusti, važnija je milozvučnost ove rime čija ispraznost opija. Stoga pomišljamo da su praznoslovlja, u magovim prevodima posijana gusto kao šargarepa u Darinikinom vrtu, jedan od puteva koji su Mićevića doveli do titule doživotnog čarobnjaka. 
 
2. Od 14 stihova ovog prevoda, polovica njih, obilježenih boldom, razritmovani su: klasičan fušeraj od kojeg je vrač napravio stil, osebujan i prepoznatljiv stil diletanta ovjenčanog višedecenijskom slavom. Pa da ne opletem po njemu? Da opletem, vala, čak da ga iznogetam, kad nad Banjom Lukom više ne bi sunce izgrijalo. Ali, prije toga, razritmovane stihove morat ću da mu upristojim:  
 
Ostani. Ne pali svetiljku. Nek naše
Oči mrak ispuni…

Na poljupce koji tihi nam se zbraše.

Klonusmo oboje. A nebeske čaše
izdaše nas pune sunca. Sve opusti.

Valja i izvalja mračni val i sklanja
tvoju kosu što mi čelo zamotava.
 
3. Nakon što sam čarobnjaku, kanoti srpski domaćin srpskom domaćinu, došao na mobu, jer ljetinu bolje od njega sabiram, ovaj prevod ritmički na nešto liči. Peti stih imao je slog manje, pa sam ga dopunio, a iz prvog i jedanaestog stiha izbacio sam slog više. I stih “koja duga reka mira i zaborava” ima slog viška, ali mu ne bi pomogli Adonaj, Savaot i Allah kad bi se udružili u ekipu za popravljanje vračevih drljotina. 
 
I jasno je kao dan 
da i ovaj, kao san
lijepi, prevod je zdan
postupkom koji je zvan 
trla-baba-lan
Stog čarobnjak svima  znan 
može na svoj Crven ban 
da natakne, ne jedan. 

Mag kopira francusku sintaksu, otud u njegovim prevodima toliko hromih stihova, i jezik često ukrućen kao kaluđerska alatka za razmnožavanje. Zato njegova rečenica gotovo uvijek ima nešto pravljeno pod prisilom, nešto ropsko, a u pogovoru Cveću zla mađioničar se tim robovanjem hvali: “tok francuskog stiha pored svih vlastitosti [sic!], ipak <se> može dobro oponašati a da pri tom ne samo ne škodimo logičnom toku našeg stiha nego da mu čak omogućimo neka nova rešenja“. Koja i kakva rješenja, oponašatelj francuske sintakse ne kaže. Nekad ne prevodi nego 

oponaša prevođenje. A kad sam ga gledao na televiziji, često bih s udivljenjem pomislio: kako Kolja oponaša Kolju! Kolja Mićević u slavnoj ulozi Kolje Mićevića ! – rekao bi Haksli.I nije bilo lako reći da li da to što vidim treba zvati divotom ili milinom. 
 
4. “O spokojno veče, mrzeć moć vremena” –  tako je prepjevao stih: “O mirna večeri, koja mrziš život i opireš mu se”, pa ću morati da opet kliknem: jesi majstor, otac te očin. Majstor da original sravniš sa zemljom. Ali me prvenstveno zanima jezik ovog stiha. Iza krnjeg participa – od kojih kipte njegovi prevodi – to jest umetnutog “mrzeć moć vremena”, očekujemo da završi rečenicu, jer u nas particip ne može biti prirok, a nije ju završio, spriječila ga rasijanost po kojoj su geniji poznati. Ovom iskazu fali rep, genij francuske provenijencije misli da govornici našeg jezika, “pored svih vlastitosti”, moraju “mrzeć” čitati kao “koje mrzi”, i da će tim novim rješenjem patrljak od rečenice dobiti predikat: “O spokojno veče, koje mrzi moć vremena”.

U tom stihu pjesnik se obraća ženi: “O mirna večeri”. Mag kaže: “O spokojno veče”. Nema apostrofe, jer da je rekao  “o spokojna večeri”, imao bi slog više, stoga iskaz: “O spokojno veče” čitamo kao uzvičan. A zašto nije kazao: “O mirna večeri, mrzeć moć vremena” pa bi apostrofa ostala?  U tom slučaju njegova glupost vidjela bi se iz aviona, a ovako je zamaskirana:
  
O spokojno veče, mrzeć moć vremena, 
koja duga reka mira i zaborava
teče na dnu kosa tužnih crnih žena.
 
Ako smisao drugog polustiha vežemo za prvi, ispadne bedastoća, jer đe je prirok? Stoga smo, u drugom čitanju, prisiljeni da ga vežemo za sljedeći stih, za reku, i dobijemo ovo: O spokojno veče, koja duga reka mira i zaborava, mrzeć moć vremena, teče na dnu kosa tužnih crnih žena. O čarobnjaku na cirkuskom trapezu već  sam govorio, a ovdje se idealno nacrtao: u pokušaju da prikrije besmislicu koju je napravio kopirajući francusku sintaksu, pokazao se vrsnim akrobatom, jedino mu ostaje da objasni: kako i zašto pomenuta reka mrzi moć vremena? I šta to znači? Taj Taj pičkin dim od prevoditelja ostao bi isti i s Velikim Križem francuske Legije časti. 
 
4. Doza laži kojima je zacukrio ovu škrabotinu veća je od uobičajene, jer je za “sustvaranje” bio naoštreniji nego inače, ali ne mogu da se domislim zašto mu je spavanje budno kad epitet houleux znači buran, to zna čak i Marko Darin koji ne zna francuski, ali kad prevodi stihove, svaki čas nalijeće na imenicu houle koja znači 

uzburkani valovi, burno more, uzburkano more, talasanje, mreškanje valova, kako piše u Putančevom Rječniku
 
Jest, Marko prevodi s francuskog, mada nema blage o tom jeziku, što je Mićević 

Vijestima dokazao preciznom analizom koja je utvrdila da u francuskom epitet 

immense nikad ne znači beskrajan nego jedino ogroman. Dokazao i potom dobio po pizdi, jer je moja analiza bila nešto preciznija od njegove. 
 
Da je Marko houleux preveo kao budan, mag bi od Šumske zatražio da za mnom raspiše međunarodnu poternicu, jer takvi zločini ne zastarijevaju. A kad u njegovom prevodu nađete spavanje koje je budno, a ne burno kao u originalu, to je kapric genija. Ali kad se točno sabere sve što Mićević ne zna, ne razumije, ne može i ne umije, isključeno nije da se u rezultatu genije dobije!
 
Zezam sam se. I moram ga opomenuti da se zezam, jer je za ironiju i humor gluh ko krme. I ne radi se jedino o gluhoći. Nije navikao da se s njim sprdaju. Čarobnjak doživotniji od Josipa Broza navikao da ga veličaju, zato je u Slobodnoj Bosni rekao da sam opsednut Koljom. Ne pobija moje analize, već me psihološki analizira. Sobom opsjednut, vjeruje da od iste bolesti pate i drugi, ali kako stručnjak može biti opsednut žabom koju secira? Mocart mi je predmet za zezanje, zato je moja razudba tog žapca dugo trajala. Zato će pričekati da stavimo tačku  i na ove Poduke.
 
Zezao sam se i zato jer znam da u njega spavanje mora biti budno zbog sanja koje spadaju u javu i stavljene su u rimu: “Spori zanos, budno spavanje bez sanja, / mračni val valja i izvalja i sklanja”– zato ću mu popraviti i ovaj stih: “Lak zanos, spavanje burno, a ne sanjaš, / Valja i izvalja mračni val i sklanjaOvo je sad izvrsno, vešovićevski precizno. Ponekad mislim da nas dvojica, kao prevodioci, ne spadamo u istu životinjsku vrstu. Da Marko na evolutivnoj ljestvici stoji prečku iznad Mocarta i, kad nisam prevodom zadovoljan, nekad sebi kažem: mora da ti je pukla prečka pod nogama pa si ljosnuo na Mićevićev nivo?
 
U originalu spavanje nije “budno”, niti im se poljupci “zbraše”, i ne pitajte u kojoj su se pizdi materinoj zbrali, jer u vrača nije važno šta stihovi znače već kako riječi zvuče, a zbiranje je njegovo jezičko miljenče: u jednom prevodu koji sam već razmatrao Bodler se ne pribira nego zbira
 
Noć u originalu nije “izdašna” nego deliciozna, kako Držićev Pomet veli o ukusnim jelima, ženska kosa pjesniku čelo ne “zamotava” nego u nju čelo sahranjuje, a u Mićevićevim rimama, kao posljedak njihove prisile, ili kao posljedak njegovog pravila o konstantama,  često se javljaju izmotavanja, smotavanja, omotovanja. 
 
U prevodu Laforgove pjesme Mjesečina mag veli: “Zvezdo sprata čudesnim poplavama / nek ti jedna zraka topla, sama/ noćas mi natopi čaršafe, izmota,/ da u njoj operem ruke od života”, a da odgonetnemo kako će to mjesečeva zraka čaršafe da izmota, za to ima vremena, jer dugo je do Strašnog suda.  
 
U prevodu Gotjeve pjesme Hipopotam vrač veli: “Ja sam kao hipopotam: / štićen svojim uverenjem, / ko oklopom njim se smotam, / pustinjom se moćno penjem”.  

Rečniku  SANU o glagolu smotati se piše: “1. a. saviti se kao u klupko. b. spustiti se motajući se, vukući se (o magli). v. smesti se, pobrkati se, zbrkati se. 2. pasti, svaliti se, skotrljati se. 3. umaći, nestati”. A  vi nagađajte je li se Gotje oklopom smotao u klupko, ili spustio motajući se, ili se smeo, pobrkao, ili se oklopom svalio, skotrljao, ili je umakao. 
 
U originalu nema “čaša”, ni zemnih ni nebeskih, pogotovo nema “stiha” i u njega se ništa ne “pretače”, nema ni “moći vremena”, a ni živa roba koji bi skužio šta znači drljotina: “O spokojno veče, mrzeć moć vremena”.   

Nema  “gustog mlaza ” kose, nego “teške mekoće talasa”: rođeni netalenat za poeziju od talasave kose je napravio vatrogasni šmrk, pjesničku svilu pretvorio cic i, kakav god pjesnik bio Katul Mandes, ovaj sonet mu je jako dobar. 
 
A njegov prevod: Pretočimo strasno našu slabost u stih” i original: “Sladostrasno zibajmo našu slabost” liče kao Vuk Karadžić i David Dabić: zajednička im je rupica na bradi, čime se, u ratu, Istrebljivač hvalio na televiziji. 

U originalu, rekoh, ništa ne “opusti”, nego “svjetlost nas ranjava”, ali neću reći da ovaj  prevod ne valja qurcu, jer mag ne voli prostačke riječi, a ko sam ja da ga uznemirujem u Niškoj banji samozadovoljstva? Nego ću reći da njegov prevod “sve opusti” i original “svjetlost nas ranjava” među sobom sliče dovoljno da zaključimo: magu se može poricati gotovo sve što jednog prevoditelja čini dobrim, ali bi bio mrzitej Kolje Mićevića, i to na nacionalnoj osnovi, ko bi kušao poreći da ima neiscrpnu maštu u otkrivanju novih postupaka za sjebavanje originala. Genijalnost mu na tom polju nije moguće dovesti u pitanje. 
 
5) Evo, napokon, prevod Marka Vešovića i Sunite Subašić-Thomas:
 
Ostani. Svetiljku ne pali. A oči
Naše neka puni pozadugo tama,
Nek tešku mekoću smeđih vala nama
Na tihe poljupce tvoja kosa toči.

Prva verzija:  

Umorni oboje. Nebo nas obmanu
Puno sunca. I dan räni. Našu sada
Slabost u taj večer tmuran i nasladan
Zibajmo razbludno ko u okeanu.
 
Druga:

Umorni oboje. Nebo nas obmanu
Puno sunca. Svetlost rani. Našu sada
Slabost u taj večer natmuren i sladak
Zibajmo razbludno ko u okeanu.

Prva tercina 
 
Prva verzija: 
 
Lagan zanos, buran san, a snova nije,
Mračna struja nosi, vrati i razlije
Kosu gde sahranih čelo, svest gubeći…

Druga:

Laki zanos, burno spiš, a snova nije; 
Mračna plima nosi, vrati i razlije
Kosu gde sahranih čelo, svest gubeći…

Druga tercina

Miran si –  što mrzi, trpi život –  večer,
Zaborav, mir zamro, nalik dugoj reci,
Dubokom ti kosom tužnih crnki teče.
 
Da nije gubitaka u drugoj tercini, koji se nikako nisu mogli izbjeći, ovo bi spadalo u najbolje naše prevode sa francuskog.
 
6. Ni u najluđem snu vrač nije mogao sniti da će, svoja blejanja, platiti Marku Darinu. A povod nastanka Grobnice za čarobnjaka  jednostavan je: ne volim pizdune.
 
I stoga poručiću
Pol montenegrinjskom tiću
I banjalučkome magu
Što poeziju šalje k vragu
A sebe u anahorete 
Prevodilačke broji:
O vrli Mićeviću,
I ovaj prevod morete
(Tu vam dobar stojim)  
Ko najmiliju dragu 
Nabiti na hašimagu.
 
7. Austrijski pjesnik Gotfrid Ben – koga sam, davnih dana, prevodio sa Slavkom Marojevićem – kazao je, misleći na pjesnike kakav je Stefan Malarme, ili u Njemaca Štefan George, a u koje je i sam spadao: “Poezija je anahoretska umjetnost”. I Njegoš je sebe zvao “pustinjakom cetinjskim”. Prevodilac Mićević često oponaša poeziju velikog anahorete Malarmea, a postiže rezultate koji ne znaš da li su više za srdnju ili za sprdnju, jesu li pitkiji ili plitkiji, prazniji ili porazniji, mazniji ili nakazniji.  
 

BLISTAVA POBJEDA ROĐENOG MEDIOKRITETA
 
Charles-Hubert MILLEVOYE (1782-1816)
 
LA CHUTE DES FEUILLES
 
De la dépouille de nos bois
L’automne avait jonché la terre; 
Le bocage était sans mystère,
Le rossignol était sans voix.
Triste, et mourant à son aurore,
Un jeune malade, à pas lents,
Parcourait une fois encore
Le bois cher à ses premiers ans:

Opalim lišćem iz naših šuma
Jesen je posula zemlju;
Gaj je bio bez tajne,
Slavuj je bio bez glasa.
Tužan i umirući u zoru,
Mladi bolesnik, laganim koracima,
Prolazio je još jednom
Šumom dragom njegovim ranim godinama.

Prepjev Marka Vešovića i Sunite Subašić-Thomas:
 
OPADANJE LIŠĆA
 
U jesen zemlju svu poliše 
Opalim lišćem šume naše;
I bez tajanstva gaj bijaše,
Slavuj glasa je bio lišen.   
Bonika mladog je, u zoru
Svoju što mrije, krok lagani
Prošao, jednom još, kroz goru, 
Ljubav njegovih ljeta ranih:
 
Mićevićev prepjev:

PAD LIŠĆA 

Gajeva naših veo žuti
u jesen sjajnu po tlu pada;
šumarak je bez tajne sada,
slavuj bez glasa ćuti.
Mladi bolesnik, lika bleda,
pre zore svoje sluteć kraj,  
još jednom stiže tu da gleda
mladosti svoje mili gaj.
 
Moderno pjesništvo je zaguljeno i ne čudi što mag u prevodima pravi svakojake promašaje i besmislice koji zasvjedočuju malo znanje, slabašno razumijevanje i  zakržljalo čulo za poeziju, pa smo odabrali jednostavnu pjesmu bez osobitih zagonetki ili zavrzlama, uz očekivanje da banjalučkog Kiša krene karta. Ali.
 
Problemi su počeli od naslova. Mićević ne čuje dobro naš jezik i ne sluti da može reći pad Slobodana Miloševića, jer je kao međed s kruške pao u Hag, ali da bi morao kazati padanje ili opadanje lišća, a ne pad. Majke uče djecu jeziku, pa mi je teško vjerovati da ga je rodila Crnogorka. Koje su jezički nekad  genijalne. Darinka i moja tetka Ljuša bile su jezički čarobnjaci. Magovi prevodi kažu da se riječima koristi kao kurvama, mada su to dame koje popuštaju nakon dugih, usrdnih i strasnih nagovaranja, kako je rekao Štefan Cvajg.
 
“Veo žuti” spada u Mocartove uobičajene poetizacije, dozlaboga jeftine, a “jesen sjajna”  ide u njegove uobičajene laži kojim resi prevode. I divan mu je bolesnikov “bledi lik”: stoput je, bez grižodušja, francuskim pjesnicima, često velikim, poturio

ovakve banalnosti. Jer bolesnik je bled po definiciji, uz bolesnika bledi lik ide po službenoj dužnosti, kao pendrek uz policajca.  
 
Nisu banalnost stihovi gdje samrtnik, još jednom, prolazi kroz šumu koja mu je bila draga u ranim godinama, ali u magovu prevodu nema ni prolaženja, ni ranih godina, nego je opet posegnuo za trivijalnošću: “mladi bolesnik” gleda “mladosti svoje mili gaj”, a pošto je za svoje uratke slep, ne vidi da mu je viška ili “mlad”, ili “mladost”, kao što mu je u stihu “slavuj bez glasa ćuti” višak ili “bez glasa”, ili “ćuti”, jer član 17. Marfijeva zakona glasi: “Ako si bez glasa, moraš ćutati pa da si pita”. 
 
Druga strofa:
 
“Bois que j’aime! adieu… je succombe. 
Ton deuil m’avertit de mon sort; 
Et dans chaque feuille qui tombe
Je vois un présage de mort.
Fatal oracle d’Epidaure,
Tu m’as dit: “Les feuilles des bois
“A tes yeux jauniront encore;
“Mais c’est pour la dernière fois. 

L’éternel cyprès se balance;
Déjà sur ta tête en silence
Il incline ses longs rameaux:
Ta jeunesse sera flétrie
Avant l’herbe de la prairie,
Avant le pampre des coteaux’.

“Šumo koju volim! zbogom… umirem.
Tvoja žalost me na moj udes podsjeća;
I u svakom listu koji pada
Vidim predznak smrti.
Kobno proročanstvo Epidaura*
Ti si mi reklo: ‘Šumsko lišće
U tvojim očima još žutjeće;
Ali ovo je posljednji put.

Vječni čempres se njiše;
Već na tvoju glavu u tišini
Spušta svoje duge grane:
Mladost će ti uvenuti
Prije nego trava na livadi,
Prije nego grane vinove loze s bregova’.

* Svetilište Asklepios je poznato mjesto grčke medicine koje se nalazi u Argolidi, u demi (teritorijalnoj i administrativnoj jedinici) Epidaurusa. U njega su dolazili hodočasnici iz čitave Grčke da se liječe u svetilištu Asklepija ili Asklepiosa, boga medicine, a ljekari iz tog mjesta bili su vrlo cijenjeni. 
 
Naš prevod:
 
“Voljena šumo! Zbogom… mrijem.
Tvoj žal mi javlja udes zadan;
I predznak smrti dat meni je
Sa svakim listom koji pada.
Meni proroštvom kobnim reče
Epidaur: ‘U oku tvojem  
Šumski listovi još žutjeće,
Ali posljednji put ovo je
.
Vječnog čempresa što se njiše
U toj tišini već se sviše   
Nad tvoju glavu duge grane:
Prije no trava sa pašnjaka,
Prije no trsi s obronaka
Mladost će tvoja da usane’. 

 
Mićevićev:
 
Ljubljeni gaju! zbogom… Mrem.   
Tvoj bol je vesnik smrti hladne; 
ja vidim smrti predznak nem 
u svakom listu koji padne.  
Proroštva kobnog odjek kruti  
reče mi: ‘Neka oči tvoje 
gledaju lišće kako žuti
ali posljednji puta to je.
Večiti čempres već se njiše; 
nad tvojom glavom sad sve više
gle svija mu se kruna laka:
mladost će tvoja, znaj, da mine,  
pre nego trava iz doline, 
pre nego loza s bežuljaka!’
 
Mag je uduplao smrt (“vesnik smrti hladne” i “smrti predznak nem”), a u originalu bolesnik govori o svom udesu (“mon sort”) i o svojoj smrti. Koja je u originalu bez atributa, a u vrača je, kako je i očekivati, “hladna”, jer to je ljubitelj ne samo jeftinih poetizacija nego i opštih mjesta: jebo smrt koja nije ladna, to smrti nije ni viđelo! 
 
Opadanje lišća, kao “smrti predznak”, u originalu nije “nem”, jer to je truizam, očevidna istina, i ni jedan pjesnik koji zaslužuje to ime ne bi rekao da je pad lista “predznak nem”, ali se ovdje krasno rimuje sa “mrem”, a kud ćete više? 
 
Kao u mnogim drugim prevodima, bedne poetizacije, laži, opća mjesta, banalnosti, očigledne istine – Mocartova su važna stvaralačka oruđa. Koja profesionalci, razume se, ne mogu da ne preziru. Kako ne prezirati te bakrenjake izlizane od bezbrojnih prelazaka iz ruke u ruku?

Naš prevod je sačuvao oponašanje dvosmislenog jezika proročanstava, i uistinu je duhovit obrat koji Mocart možda nije ni zamijetio. Prvo dođe futur: lišće u tvom oku “još žutjeće”, dakle, ovo ti nije zadnja jesen, još ima budućnosti, i odmah zatim dođe poništenje sutrašnjice: “ali posljednji put”, to jest umrijećeš, još ove jeseni. Ovoj jezičkoj igri mag je smrsio konce, jer, gluh za poeziju, nije čuo najvažniju, naoko posve beznačajnu riječ “encore” (još), koja je u originalu stavljena, ne slučajno, u rimu, na istaknuto mjesto.
 
I đe mu je Epidaur, jadio se on? Mora da ga je pojela ili ala ili vrana, pa ga je mag morao nadomjestiti “odjekom krutim”, ali pljunite vi meni u ovo mjesto od brkova ako te riječi kazuju išta: tu su da se rimuju sa žuti, a kud ćete više?
  
I pošto je poznato lječilište pjesnik nazvao proročištem, ljekar je u ulozi proroka, otuda dvosmislen jezik, mada ljekareve riječi ne možemo ne čuti kao surovu šalu.
 
Pomoću jednog “s”, plagirali smo magovu rimu: on kaže njiše-više,  a mi njiše-sviše”, jer profesionalci mogu učiti i od amatera. Ovim “s” plagijat smo, magovim jezikom rečeno, trideset posto zakamuflirali. Polemisao sam s mnogim, ali je jedino paramilitarni hodža Džemaludin Latić bio za književnost veći duduk od Mićevića.

I mladost ne može da “mine pre nego loza s brežuljaka”, jer čokoti su dugovjeki, a može da svene prije lišća sa granja loze. 
 
U izvorniku nad glavom bonika svijaju se duge grane čempresa, a ne “njegova kruna laka”, ali time je dobio rimu sa brežuljaka, a kud ćete više? Mada vam ostaje da nagađate kako se nad glavom bolesnog može svijati čempresova krošnja koja, valjkasta ili piramidasta, šiba uvis nekad i do trideset metara, i nije joj na kraj pameti da, za hatar Kolji, bude laka i pride svija se, uz to “sve više”, nad glavom bika. Mag je slabe mašte i često nema pred očima ono što prevodi, zato njegov čempres “krunu laku” bolesniku nad glavom “svija sve više”.

Treća strofa:
 
Et je meurs! De leur froide haleine
M’ont touché les sombres autans;
Et j’ai vu, comme une ombre vaine,
S’évanouir mon beau printemps.
Tombe, tombe, feuille éphémère!
Couvre, hélas! ce triste chemin;
Cache au désespoir de ma mère
La place où je serai demain.
 
I ja umirem! Svojim hladnim dahom
Dotaknuli su me mračni uragani;
I vidio sam, kao prazna sjenka,
Da nestaje moje lijepo proljeće.
Padaj, padaj, prolazni liste!
Prekrij, avaj! ovaj tužni put;
Sakrij od očajanja moje majke
Mjesto gdje ću biti sutra.

Naš prevod: 

I ja umirem! Dah studeni
Orkana mračnih mene tače;
I vidjeh, nalik praznoj sjeni,
Proljeti moje kras umače.
Prolazni liste, pasti hiti!
Put ovaj tužni prekrij, avaj!
Skrij mjesto gdje ću sutra biti
Od majke mi što očajava.
 
Mićevićev:

Ja umirem! Već hladnog daha 
vetrovi crni tiču mene:
i vidim kao senka plaha  
proleće moje lepo vene.
Padaj, o padaj, liste žuti!
Prekrij taj tužni put do dna!
Da moja majka ne nasluti 
Mesto gde sutra biću ja. 

Ne bih nagađao zašto kaže “vetrovi crni”, a ne kao u originalu “orkani mračni” koji samrtnikovu govoru pristaju više i, uz to, Milvoa je vjesnik romantizma, a “mračni orkani” su jezičko uvećanje subjektivnog, onog unutra, uvećanje kakva će kasnije nahrupiti u poeziju, a “vetrovi crni” moderniziraju original, prizivaju ono što je došlo iza romantizma: simbolističku upotrebu boje. I kod nas ćete u Dučića naći “crne vetrove”.
 
I kako objasniti duduku i za naš jezik i za poeziju da proljeće nikad, ni u životu ni u pjesmi, ne vene kao “senka plaha”, to jest plašljiva, nego nestaje kao “prazna sjenka”. Senke mogu venuti i biti plahe samo u prevodima genija koji je specijalista  za pravljenje poetizacija gdje se nadmeću laganje i jeftinoća.
 
I trebalo bi reći: enti gimnazijalsku rimu dna-ja iz pera čarobnjaka reči, ali ću kazati da imperativ “prekrij put do dna” nije iz pera već iz snajpera kojim puca na logiku, na srpski jezik, na poeziju. Jedino mag zna kako lišće može prekriti “put do dna” i kako put može imati dno. I ovdje je rima bila jača od čarobnjakove pameti. 
 
Opet navodim naše stihove: 
 
Put ovaj tužni prekrij, avaj! 
Skrij mjesto gdje ću sutra biti
Od majke mi što očajava,  
 
Ako sam pohvalio Mocartovu rimu opusti-u stih, što da ne pohvalim i našu rimu koja se može čitati i anagramski: avajjava? Mićević obožava anagrame, pravi čitave pjesme s anagramskim rimama, draga mu je ta dječija zabavica, ali nije naodmet što je takva rima kao ptica proletjela kroz naš prevod, utoliko prije što nije napadna. 
 
Original i naš prepjev su jasni: nek lišće prekrije  tužni put i mjesto njegovog budućega groba skrije očajne majke, a Mićević kaže: “nek moja majka ne nasluti mjesto gdje sutra biću ja”, mada majka mora znati gdje je to mjesto. Zašto se tako izrazio? Pored ostalog i zato što je mediokritet, a jedan od dokaza je i to što u njegovu prevodu nema majčina očaja koji je u našem fokusiran rimomTakvi su čarobnjaci: iz strofe izbace najvažnije, majčin očaj, a putu dodaju dno, jer misle da je ta besmislena laž pjesmi potrebna. Zato je rima dna-ja tvorba budale. 
 
Četvrta i peta strofa:
 
Mais si mon amante voilée
Au détour de la sombre allée
Venait pleurer quand le jour fuit,
Eveille par un léger bruit
Mon ombre un instant consolée.”
Il dit, s’éloigne… et, sans retour…
La dernière feuille qui tombe
A signalé son dernier jour.

Sous le chêne on creusa sa tombe…
Mais son aimante ne vint pas
Visiter la pierre isolée;
Et le pâtre de la vallée
Troubla seul du bruit de ses pas
Le silence du mausolée. 

Ali ako moja vjerenica s velom
Skrenuvši s mračne aleje
Dođe da plače kad dan odlazi,
Probudi lakim šumom
Moju sjenu na čas utješenu.”

Reče (to), udaljava se…i, bez povratka…
Posljednji list koji pada
Najavio je njegov posljednji dan.

Pod hrastom su mu grob iskopali…
Ali njegova draga ne dođe
Da obiđe usamljeni kamen;
I pastir iz doline
Jedini uznemiri štropotom svojih koraka
Tišinu mauzoleja.
 
Naš prevod:
 
Prva varijanta:

No ako s velom vjerenica
Moja, s aleje mračne skrenuv,
Dođe plakati prije tmica, 
Probudi lakim šumom sjenu
Moju na časak utješenu.”

Druga varijanta:
 
No ako s velom bi dragana
Moja, s aleje mračne skrenuv,
Došla plakati pred kraj dana, 
Probudi lakim šumom sjenu
Moju na časak utješenu”.
 
Bez povratka ode… kad reče….
I posljednji mu listak pali
Označi: zadnji dan mu teče.
Pod hrastom grob mu iskopali…

No kam usamljen posjetila
Nikad njegova nije mila;
Tek krok pastira iz doline
Štropotom bješe remetilac
Mauzolejske te tišine. 

Mićevićev:
 
Tek dragana da tužna moja  
ispod tog mračnog perivoja 
dođe dok noć je ponad šumom
i probudi me blagim šumom 
i seni mojoj da pokoja”.

To reče, ode… nepovratno… 
Trenutak kad mu život zasta 
označilo je lišće zlatno.
Sahraniše ga ispod hrasta.

Al’ Ona nikad stigla nije  
tu gde mu život nađe vir; 
tek pastir, motreć polja šir, 
pomuti katkad najnežnije 
grobnice ove večni mir. 

Šest prvih magovih stihova nisu sasvim razumljivi, mada naš prepjev čitaocu ne zadaje glavobolju, jer bolesnik, obraćajući se listu, kaže: ako vjerenica s velom, očito crnim, dođe plakati, probudi šumorom moju sjenu. Potom se govor prekida i kondicionalna rečenica ostaje nedovršena.  
 
U magovu prevodu dragana treba da probudi mrtvaca “blagim šumom”. Tu dužnost oduzeo je listu i dodijelio ju dragani, tako zahtijeva renome čarobnjaka. Pa kako da ne prezireš diletanta čije dragane ko žuto lišće blago šume i tješe sjenke pokojnika? 
Ejvala ti Mićeviću! 
 
Aleju je promakao u poetični “perivoj”, što je OK, oguglao sam na ovakve stvari u magovim prevodima, ali zašto draga nije došla “iz toga” već “ispod tog” perivoja. Koji je cvijetnjak, vrt, park, i kako možeš doći ispod parka? Uz to, vrač kaže “noć je ponad šumom”, opet se služi antisrpskim jezikom, jer šta će, kukavac, ne može reći “noć je ponad šume”, ne bi bilo rime sa “šûmom”. Srpska gramatika opet mora držati jezik za zubima dok mag izvodi čarobnjačke zahvate, mada je grešku ponad šumom bilo lako izbeći: “dođe kad slazi noć nad šumom”. Svoju drljotinu mag nije dvaput pročitao, mora da je žurio: antologiju u koju je ovu pjesmu turio –  tako izgleda mom umetničkom oku – izdavaču nije predao u dogovorenom roku. 
 
U obje svoje knjige o  vraču pokazivao sam da ga njegove laži obavezuju, što potvrđuje  i ovaj prevod: na početku je slagao da je “jesen sjajna” i na kraju morao je slagati da je lišće zlatno, dok original govori o posljednjem palom listu. Te dvije izmišljotine, jesen sjajna i lišće zlatno, u skladu su obligatnom, i liče na pušku koja je u prvom činu visila na zidu, a u posljednjem opalila. Poetizacije koje jeseni dopisuju sjaj, a lišću zlato, droga su bez koje mag ne mere, jer to za amatere s mizernom maštom vrsno je sustvalaštvo.

Milvoa kaže da “draga nije došla obići usamljen kamen”, mag tvrdi da “nikad stigla nije tu gde mu život nađe vir” i slagao ko kučka: bolesnikov život tu nije mogao naći vir –  šta god to značilo – već uvir. Ili su u antisrpskom jeziku vir i uvir isto? 
 

U maga nema pastirskih koraka i njegov pastir je gledanjem širine polja pomutio “večni mir” groba! U njega ima svašta ko u torbama Ciganki iz mog djetinjstva, ali ovdje nema štropota koraka i taj mir pastir je pomutio, “najnežnije” doduše, “motreć polja šir “, jer mag je opet pretpio napad lirskog proljeva. Citirajmo još jednom:

Ali njegova draga ne dođe
Da obiđe usamljeni kamen;
I pastir iz doline
Jedini uznemiri štropotom svojih koraka
Tišinu mauzoleja.
 
Naš prevod veli isto:
 
No kam usamljen posjetila
Nikad njegova nije mila;
Tek krok pastira iz doline
Štropotom bješe remetilac
Mauzolejske te tišine. 
 
U četiri posljednja stiha mag je postavio jedan od rekorda u izrazito lirskom laganju:

Al’ Ona nikad stigla nije  
tu gde mu život nađe vir; 
tek pastir, motreć polja šir, 
pomuti katkad najnežnije 
grobnice ove večni mir. 

Mag leksem silence redovno prevodi kao mir, to je u njega, već sam rekao, neka vrsta konstante, pa je prevodom “grobnice ove večni mir” giljotinirao poentu “tišina mauzoleja” koja pjesmu čini istinskom. Ono što je bilo “usamljeni kamen” iznenada prerasta u mauzolej, i šta god to značilo, a ne znači malo, očito je da je tišina mauzoleja prava poezija, a večni mir grobnice prava trivijalnost.
 
Meni poenta pjesme sugeriše najmanje tri stvari: a) kad umru, isti su onaj pod usamljenim kamenom i onaj u mauzoleju; b) oko svakog groba je tišina mauzoleja u koji nas smješta mati priroda, i c) svaki pokojnik leži u Njegoševu mauzoleju. Srpski filozof Božidar Knežević kaže, citiram po sjećanju: “Kad umire, svaki čovjek se diže do heroja i do sveca”. Jer jer uradio najtežu  od svih ljudskih zadaća na zemlji, ili izveo najveći ljudski podvig, svejedno. 
  
Ne čini li se i vama  da je u magovu prevodu jednostavni Milvoa prošao gore nego najzagonetniji Nerval? Problem je u čarobnjaštvu kojim se vrač razmeće, a ne u pjesmama koje prevodi. Da u njegovu prevodu ima čarolija, to je očito, ali da je to vašarska bižuterija, još je očitije. Vidljiv je i trijumf načelā njegove prevodilačke poetike: Mićević je kaplar koji se, dok lirski cvrkuće, strogo pridržava Pravila Službe. Ali znam da mi je sva priča uzaludna.
 
Jer otkako moja seljačka je noga
Banjalučkog Kiša zgodila u krsta, 
Još strasnije ovaj genije
Poje sebi velike jektenije:
“Blagosloveno carstvo Svetoga Duha, 
Oca i Isukrsta!”
Jedino  se iz ovog reda pobrkanoga
Sluti kakav u njemu pakao kuha:
Došla je iz Papa s kolačima teta
Da počasti ovog mediokriteta.  
 

JA GRADIM U DUHU, ORFEJ DIVNI!

PAUL VALÉRY

ORPHÉE
  
… Je compose en esprit, sous les myrtes, Orphée
L’Admirable!… le feu, des cirques purs descend;
Il change le mont chauve en auguste trophée
D’où s’exhale d’un dieu l’acte retentissant.

ORFEJ 

… Skladam u duhu, pod mirtama, Orfeja
Divnog!… vatra, s vrtača čistih silazi;
Ona preobražava golo brdo u uzvišeni trofej
Koji odaje zvonki čin jednog boga.
 
Naš prepjev:
 
 … Skladam, pod mirtama, u duhu Divnoga
Orfeja!… s vrtača čistih vatra slazi;
Go hum u uzvišen trofej preobrazi
Što odaje zvonki čin jednoga boga.
 
Trudili smo se, koliko se može i koliko dopušta naš jezik, a dopušta više nego što se iz Mocartovih drljotina vidi, da Valerija poštedimo od nas samih – jer tko smo mi da prekrajamo bilo šta u poeziji jednog od najvećih pjesnika Zapada u 20. stoljeću? 

Teško da je u magovoj glavi ikada iskrslo ovo pitanje, i tu je jedno od objašnjenja zašto nosilac Miloša Đurića stihove lepog rivala često pretvara u škrabotine, a podilazi te strava od lakoće s kojom njegove stihove preudešava. 

Naš trud da iz ove strofe ništa ne izbacimo i ne dodamo joj, i da ne krivotvorimo, izraz je dubljeg poštovanja za pjesnikovu veličinu, mada se tako, na žalost, ne može uvijek, ali, kada god se može, naprosto se mora. Mi smo svijest koja operiše jezikom i bez zazora se divimo našem prevodu ove strofe, jer je u njoj Valeri ostao veliki pjesnik, a divimo se i našem jeziku koji je to dopustio, ili omogućio, našim posredstvom, i u tom je sva naša zasluga. Na žalost, Mićevićev prevod: 
 
… Ja gradim u duhu, pod mirtama, Orfej
Divni!… vatra, u čistim kruzima pada;
Ona menja pust breg u uzvišen trofej
Otkud se uzdiže rad boga pun sklada –

opet pokazuje da se nerazumijevanjem poezije, neznanjem našeg jezika i slabo ispečenim zanatom vrač koristi kako bi spriječio ovu ili onu francusku pjesmu da ostane velika. A kazuje i da ga niko nije upozorio da bi Valerija morao poštedjeti od Kolje Mićevića i njegove ubitačne genijalnosti, u koju ne sumnjamo, niti bismo je dovodili u pitanje, ali to je genijalnost kepeca. 

Iz mladosti pamtim Elijarove riječi: “Svijet nikad ne treba gledati onakvim kakav si ti”. Kad se prave prepjevi, vrijedi uložiti napor da pjesmu ne vidiš onakvom kakav si ti već kakav je pjesnik koga prevodiš. U magovim uratcima većina pjesnika onakvi su kakav je patentirani mediokritet iz Banje Luke, a zar bi moglo biti drugačije? Od sebe ne može pobjeći, a velika  je nevolja u tom što od vrača nema đe pobjeći ni Valeri.
 
Koji i ne bi ni mahnit sebe nazvao “Orfej Divni”, ponajpije zato što bi ga spriječio strah od neukusa. Mićeviću, iz čijeg rječnika je stranica s riječju ukus iscijepljena, nevažna je razlika između pjesnika koji Orfeja divnog sklada u duhu – doslovce ga kao muzičar komponuje (“compose”) – i pjesnika koji sebe smatra Divnim Orfejem, jer boluje od Mićevićevog egoholizma. Mag je Valerija prekrojio prema vlastitom obličju, umijesio ga od sopstvenoga gliba. 
 
Što je u originalu objekat – skladam Orfeja divnog – u Mocarta je naduveni subjekat – Orfej sam divni – i to zbog rime Orfejtrofej, što je za maga sitnica, jer mi je poznato kakve su sve pohare njegovi srokovi napravili u francuskom pjesništvu. 
 
I da je za te pohare 
dobio brojne pehare, 
Možda i za hitrinu 
s kojom prevode pravi 
kao čarobnjak pravi. 
Ima ih punu vitrinu. 
 
Stoga nije mali merak devetati najtrofejnijeg srpskog mediokriteta. I neću pitati: što lažeš? Jer tražiti da ne laže bilo bi što i zahtjev da odustane od cijelog svog života koji mu je protekao u laganju obasutom nagradama. Zato se moram složiti  s njegovim četvrtim stihom u prvom katrenu: 
 
Da, da. Vaistinu ni jednoga rada
Božjega nema da nije pun sklada
A tako, vala, jest bilo od kada 
sred edenskog sada
apćihnuo prvi put je Adam 
i oslovio Evu sa Madam.
 
Riječ sklad  Mocartu je voda adžijazma kojom često škropi svoje prevode da ih osveti. Riječ je o vodi koju su s adžiluka donosili adžije. Nekad mu je malo reći 

predivan sklad, pa ga diže na kvadrat: “odveć predivan je sklad”, mada je šteta što ispod te pjesme nije napisala mu ruka: made in Banja Luka. Jer u svemu što je radio, u knjigama prevoda, u govorancijama o sebi, u pisanim tumačenjima svog posla, osjećao sam prisustvo mediokriteta i priokus jugo-palanke. Iz Valerija je govorila jedna velika i zrela, po Isidori Sekulić prezrela kultura, a vrač ga je činio genijalnim na banjalučki način, što, priznaćete, nije naročit podvig.  
 
U Valerijevoj pjesmi Prelja (La fileuse) “melodični vrt se njiše” (“le jardin mélodieux se dodeline”), a vrač ga ispravlja, tako mu kritičko čulo javlja: “ljulja se vrt punoga sklada”.Da je napisao sk-lada crticom bi sugerisao đe je plandovao kad je to smislio. 
 
U originalu, epitet melodičan puti ka šumu drveća koje se njiše i glasanju ptica i insekata, nagovještava bogatstvo zvukova koje se diglo do glazbe, a riječ sklad je sačmara kojom je mag tice pobio, i kemijsko sredstvo kojim je zaprašio kukce  da bi uspostavio pustoš nijeme apstrakcije. 
 
Valerijev epitet melodičan poziva da dopunimo ono što nije do kraja kazao, jer često govori da bi prećutao, dok se Mocarov vrt, zatvoren u apstraktni sklad kao napumpana nogometna lopta, ne obraća ničijoj mašti. Kad kaže: “vrt punoga sklada”, možemo reći: primili k znanju, ali naša uobrazilja ostaje ladna. Mag je majstor da riječi koje djeluju na maštu zamijeni onim koje ju pouzdano promaše.
 
U pjesmi Ukus ništavila (Le goût du néant) Bodler kaže: “Posmatram s visine kuglu u njenoj okruglini” [“Je contemple d’en haut le globe en sa rondeur”], a vrač ga korigira: “s visa gledam ovu kuglu i njen sklad”, ali ne kaže ime visa odakle gleda. U originalu radi se o pogledu iz vasione za koji ne postoje “visovi”: iz svemira se vidi okruglina planete, ostane tek geometrija, 

ali mag mnogo je više rad 
Bodleru 
koji stoji na Jupiteru 
i registrira Zemljin sklad. 

Bez  sklada ko zna bi li i disao.
Čak i da ne znaš ko je i kad
ovo napisao,
mediokritetski vidi se rad. 

U pjesmi Zmija koja pleše (Le serpent qui danse)Bodler o ženskoj kosi kaže: 

“Mer odorante et vagabonde / Aux flots bleus et bruns”, što će reći: “More mirisno i nemirno / S plavim i smeđim talasima”, ali Mocartova pamet bravlja odvažno ga ispravlja: “more mirisno i bludno / puno modrog sklada”. Ošišao joj smeđe i plave talase kose, kao okupatorskoj kurvi, ali joj je turio, za utjehu, periku od prvoklasnog 

 modrog sklada koji u njegovim lagarijama vlada.
 
Ta prevodilačka klada 
urnisala je i ove stihove, 
ali, na sreću, tu je mrva sklada 
koji miriše poput zove
iz Marinine pjesni.
Sklad mu je lijek protiv plijesni.  
Sklad iskupljuje svaki mu pad 
i k nebesima ga opet zove.
Sklad mu je debeli bukovi lad 
gdje prevodilački taj planduje jad, 
i mada me od njega smijeh
zna da podguši, sklad mu je i mijeh 
kojim duje i kuje, pun vjere
da sklad je sveta vodica što pere 
svaki mu grijeh.

Žil Laforg u pjesmi San kaže:
 
Je ne puis m’endormir; je songe, au bercement
De l’averse emplissant la nuit et le silence.
On dort, on aime, on joue. Oh! par la Terre immense,
Est-il quelqu’un qui songe à moi, dans ce moment ?
 
Naš prevod:
 
Ne mogu da zaspim; snatrim, dok dažd pada, 
Ljuška me i puni noć gde sve je nemo;      
Spava se, voli se, igra. Dilj golemog
Sveta da li na me neko misli sada? 

Mićevićev: 
 
Ne mogu da zaspem; sanjarim sred sklada 
pljuska što ispunja mir i ponoć nemu. 
San, ljubav, igra. Oh, niz zemlju golemu
ima l bića koje na me misli sada? 
 
Ostavljam sve po strani, čak i da se kaže zaspim, jer je zaspem prezent od zasuti, i hitam da izrazim divljenje: znam da je genijalan, zato sam često na njega jalan, ali ovaj sklad pljuska, pitam se, je li njegovo iznašašće ili ga je od nekog vozdigao?!
 
U pjesmi Fontana krvi (La fontaine de sang) Bodler veli: 
 
Il me semble parfois que mon sang coule à flots, 
Ainsi qu’une fontaine aux rythmiques sanglots! 
 
Čini mi se ponekad da mi krv teče obilno, 
Kao fontana s ritmičnim jecajima! – 
 
a Mićević nije osjetio ni mrvu stida kad je u svom prevodu maloumno slagao za ljubav rimi i za ljubav skladu:
 
Katkad mi se čini da moja krv kola 
kao iz fontane s puno skladnog bola. 
 
Da, da, vraču samo daj malo sklada, 
i ćutjet će se, sprijeda i ozada, 
kao netom okrunjen vladar, 
pogotovo kada 
bombarduje izvornik kao Ratko Mladić Zadar.
 
U drugom stihu soneta Orfej mag je cezuru turio iza sedmog, a ne iz šestog sloga, pa ću ga popraviti: “Divni!… u kruzima čistim vatra pada”. Ili nisam u pravu? Možda mu povremeno dojadi činovnički uredno kopiranje forme, pa hoće da od te rabote malo predahne i tada stih razritmuje: “Divni!… vatra, u čistim kruzima pada”?
 
Original veli da “vatra s čistih vrtača silazi”, a Marko je oguglao na magove veleumne ispravke izvornika koje konkretne vrtače promeću u apstraktne krugove, jer Mocart vjeruje da tako čini boljom pjesmu koju prevodi i u tom poboljšavanju je vrlo izbirikan: slike koje u originalu postoje bez grižnje savjesti išutira iz pjesme, ili ih krivotvori tako  da se mnoga u laž pretvori. A kada laže, ne sumnjam da je vaistinu blažen.
 
Apolonova vatra, ili misao – na internetu kaže jedan komentator – ne slazi  u kruzima već “iz čistih vrtača” (“des cirques purs”). Valeri sklada Orfeja pod mirtama, u pejsažu mediteranskom, zato prirodno dođe slika vrtača u golom brdu koje će zatim vatra pretvoriti u trofej, u znak tvoračke pobjede.Te vrtače su čiste, što je najčešći epitet u Valerijevoj poeziji i puti ka apsolutnom, ovaj put k apolonskom, jer je Orfej njegov sin.
 
Geološka metafora vrtača, koju vrač promeće u geometrijske krugove, veže se sa hodom stijena u drugom katrenu, a sljepilo za kontekst pjesme ide u redovne dužnosti ovog čarobnjaka. Nisam naletio na prevod u kojem ono što pjesma kazuje 

kao cjelina presuđuje šta mag može, šta ne može, ili ne smije reći u ovom ili onom  

stihu. Priča o cjelini pjesme za njega je neprovjerena glasina. Uostalom, jebeš prozaične vrtače, kruzi su mnogo poetičniji.

Drugi katren:
 
Si le dieu chante, il rompt le site tout-puissant;
Le soleil voit l’horreur du mouvement des pierres;
Une plainte inouïe appelle éblouissants
Les hauts murs d’or harmonieux d’un sanctuaire.
 
Ako bog pjeva, on gubi svemogući položaj;
Sunce vidi užas kretanja stijenja;
Nečuvena žalopojka doziva zasljepljujuće
Visoke zidove od skladnog zlata nekog svetilišta.
  
Tumači s interneta vele da je riječ o epifaniji, svetom užasu koji je dio obznane boga.

Naš prepjev 

Prva verzija:
 
Svemoguć položaj bog gubi kad pjeva;  
Sunce vidi užas: hod hridi, i zove
Nečuvena žalba visoke zidove,
Od skladnoga zlata, svetišta što sijeva. 
 
Druga:

Svemoguć položaj bog gubi kad poje;
Sunce vidi užas: hod hridi, i zove
Nečuta tužaljka blještave zidove
Visokog svetišta, što skladno zlato je.
 
Treća:
 
Kad pjeva, svemoguć položaj bog nema;
Sunce vidi užas: hod hridi, i zove
Nečuta tužaljka blistave zidove,
Od skladnoga zlata, svetišta golema.
 
Ekavska verzija:
 
Kad bog peva, svemoć položaj mu nije;  
Sunce vidi užas: hod stenja, i zove
Nečuta tužaljka visoke zidove,
Od skladnoga zlata, svetišta što sije. 
 
Četiri verzije prepjeva govore da nije mali gušt pomučiti se oko velike poezije kako bi originalu bio što bliže.Ovdje su prevodioci “iscrpili polje mogućeg”, što rekao Pindar, a da pjesniku ne podmetnu ništa svoje, i neporečno je da je ovo rad profesionalaca koji na našem jeziku za Valerija čine sve što mogu. Više od ovog nisu mogli, ali ovo nije malo. Dok se šnajder koji originale po osveštanom običaju prekraja, od čega se sastoji bitan dio njegovih vračanja, opet latio makaza:
 
Kad bog peva, prostor svemoćan on lomi;
sunce užas kretnje kamenja tad shvata;
nečuvena tužaljka doziva ogromni
sjajni zid svetišta od zvučnoga zlata.
 
“Prostor” je postao “svemoćan” iz razloga poznatih jedino Mocartu, mada je ova laž vrlo zvonka. Bog prostor “lomi” iz razloga poznatih samo bogu i Mocartu, a mi nismo kadri zamisliti lomljenje prostora i vjerujemo da tu prazninu, tu protežnost, tu praznu protežnost, tu protežnu prazninu, bog ne bi mogao slomiti ni da je stoput bog. Jer je razumno pretpostaviti da je prostor postojao prije Boga kako bi imao u čemu sazdati svijet. Mag je ražalovao boga, počupao mu maršalske epolete s ramena i dodelio ih prostoru, običnom redovu koji ih ničim nije zaslužio, a na pitanje: zašto je postor učinio svemoćnim, odgovoriti nije teško: zato što prevodi kako je njegovu mišku ćejf, ali i zato što tvrdnja da bog pjesmom lomi svemoćni prostor u njegovim ušima  zvoni božanstveno. Jer je puna božanske ispraznosti.
 
Ovakva praznoslovlja koja veličanstveno zveče 
i svojstvena su Mocartu kao Albancu keče, 
treba prepustiti, šta dugo da vam rečem, 
nedonoščetu od genija
što bogougodna pjenija 
veoma voli,
ona iz kojih đavoli
u koze stvoreni vreče. 
 
Da je rekao: “Kad bog peva, prostor svemoći si lomi”, to bismo shvatili,ali se bojao da u njegovu uratku neće biti dovoljno prazne pompe, pa je grmnuo da bog lomi svemoćan prostor, a ove besmislice trebalo bi da budu dokaz genijalnosti. I bile su, godinama, u očima žrtava jugo-glasine o čarobnjaku reči. Zzato je mag smrknut:

kucnuo je čas da zbog njih dobije po prknu. 
 
Ovo je genij po čuvenju,jer niko nije analizom provjerio u kojoj je mjeri genij. Decenijama je bio slavan ne zato što dobro prevodi, več zašto što svi znaju da je čarobnjak reči. Ovo je pokazna vježba šta sve radi mediokritet koji je povjerovao da je čarobnjak, pa se izbezobrazio.
 
A zlato mu je zvučno, a ne kao u originalu skladno (harmonieux), jer u njegovim prevodima imenica sklad i pridjev skladan najčešće, ako ne isključivo, javljaju se gdje ih u originalu nema. A kad se u Valerija javi skladno zlato, mađioničarskim trikom ga pretvori u zvučno, jer falsificirati nikad mu nije mučno, a hoće pamet da ti stane kad vidiš šta sve, najčešće rime radi, od Valerijevih stihova radi.  
 
Valeri stvaranje pjesme poredi s gradnjom hrama, po njemu arhitektura je najčišća  umjetnost, zato Orfejeva dotad nečuvena tužaljka uz liru priziva svetište koje mora biti od skladnog, ne od zvučnog zlata: vrač ne sluti da mu je ovo težak promašaj. I samo mag zna zašto treći stih ima slog više, pa ću ga upristojiti: “Nečuta tužaljka doziva ogromni / sjajni zid svetišta od skladnoga zlata”, jerbo
 
pjesnički metar i Mocart, koga stid nije 
da stavlja sebe s Valerijem barabar, 
često mi liče na zle jetrve dvije 
koje se vuku za kose preko taraba.  

Prva tercina:

Il chante, assis au bord du ciel splendide, Orphée!
Le roc marche, et trébuche; et chaque pierre fée
Se sent un poids nouveau qui vers l’azur délire!
 
On pjeva, sjedeći na rubu blistavog neba, Orfej!
Stijena hoda, i posrće; i svaki vilinski kamen
Osjeća da ima novu težinu što k plaveti bunca!
 
Naš prevod

Prva varijanta:

Orfej pjeva s ruba nebnog blistavila!
Hrid gre i posrće; zna svaki kam-vila:
Nova mu težina k plavom je delirij! 
 
Epitet “nebni” pozajmljen je od Laze Kostića.

Druga: 
 
On, s ruba blistavog neba, Orfej, poje! 

Hrid gre i posrće; kam vilin znao je 
Svaki: nov mu teret k plavom je delirij!
 
Ekavska:
 
Orfej s ruba sjajnog neba je pevao!
Hrid gre i posrće; vilinski kam znao 
Svaki je: nov teret k plavom je delirij!
 
Tri varijante prevoda ove strofe napravili smo prvenstveno, ne i isključivo zato da, u trećem pokušaju, sačuvamo spreg “vilinski kam”, a ova traženja – ne nego nalaženja, pikasovski rečeno – trebalo bi da učine zasluženim naš prezir spram čarobnjakovog plitkoumnog prevoda koji ne mereš uvatiti ni za glavu i za rep:
 
Orfej peva sedeć uz rub palog neba!
Hrid hoda, a svaki kamen dok koleba
Sluti novi teret što se uvis širi!
 
Ovakvi prevodi potiču iz uvjerenja da su saksije pogodne za gajenje hrastova, kako bi rekli Englezi. I zašto mu je nebo palo kao da smo u guslarskoj pjesmi Smrt Senjanina Iva? I šta znači  tvrdnja: “novi teret što se uvis širi”, mada u originalu “prema plavetnilu bunca”!? Sve što je iznad moći vračevog razumijevanja i talentića nezaštićeno je od njegove arogancije. Pred njegovim gordim uvjerenjem da je čarobnjak često se osjetim posve nemoćan, stoga mi opet valja pribjeći rimama: 
 
Znam da je nebo palo 
čarobnjaštva Vašega zalog, 
nešto ko Glišićeva adžijazma voda, 
ali zašto ti kamenje ne hoda 
kao u mitu, nego koleba,
ogadio ti se, dabogda, lebac?! 
I ne treba te pitati, zijanćere, 
kako ti se to uvis širi teret, 
jer to je izraz gorde vere
mediokritetskog Sijateljstva vašeg 
da ne spadate u bedne askere 
nego u omer-paše.
 
Parmak od prevoditelja svoje gluposti temelji na stalnim pokušajima da porekne svoj mali format, mada nitko u sebi nije našao ono što nema. I da su mu pamet i vještina malo veće, mogao je napraviti pristojniji prevod: 
 
Orfej peva sedeć uz rub sjajnog neba!
Hrid hoda, vilinski kam svaki koleba 
I sluti nov teret što se uvis širi! 
 
Vratio sam u prevod šutnuti epitet vilinski koji je morao biti sačuvan. Ali maga ne zanima šta mora sačuvati, već šta kao razvikani sustvaralac može dodati originalu. Dok sam ga lemao kao vola u kupusu, često sam zamjećivao da mu se, sam od sebe nudio bolji prevod, ama zalud, ali odgovorno tvrdim da nisam kriv što, zaslijepljen svojom veličinom, važne epitete izbacuje lakše no što bi Novak Kilibarda izio govno. 
 
Mada taj prevodilac javno neće priznati, kao političar Kilibarda: “Jesam, ljudi, jeo sam govna”. Doduše, povodom “dva ljubavnika” iz prevoda Eredinijnog soneta Persej i Andromeda priznao je: “Okliznuo sam se”. Na kori banane? Na jutrokleku? Tako je moj đedo Sićo zvao ono što ispod tebe ostane iza prvog jutarnjeg kleknuća.
 
I opet ne prevodi već po mjeri plitke pameti tumači pjesmu: nebo je palo da bi Orfej mogao sjesti uz njegov rub, jer ovaj čarobnjak ništavne mašte  nije kadar zamisliti Orfejevo duhovno vaznesenje u času pjevanja. Inače, “rub neba” posve je valerijevski: pjevač se nije vinuo u nebo, već do ruba. Kao da nam taj u svemu skeptik veli: ne pretjerujmo, ni prapjesnik Orfej nije mogao dalje od ruba neba. 
 
U ovom prevodu “palo nebo” koje priziva apokalipsu dokaz je da voli jeftine dramatizacije koje nije teško praviti, a mag voli sve što je lako. Epitet blistav

 precrtao je i dopisao laž “palo”, uobičajeni način ispoljavanja genijalnosti od koje ni Valerija ne umije da zaštiti. Da sam mlađi, osnovao bih udruženje za zaštitu velikih fancuskih pjesnika od Mićevićeva čarobnjaštva. Koje zna biti Strašni sud. Teško da će Bog na sudnji dan grešnicima raditi ono što mag radi Francuzima.   

U originalu: “Stijena hoda, i posrće; i svaki vilinski kamen / Osjeća da ima novu težinu koja k plaveti bunca”.  U našem prevodu: “Hrid gre i posrće; kam vilinski znao / Svaki je: nov teret k plavom je delirij”. U maga: “Hrid hoda, a svaki kamen dok koleba / Sluti novi teret što se uvis širi”. Magu je zadovoljstvo ogromno  biti kralj Mida koji zlato transformira u gomno, a njegova raspištoljenost u pravljenju prozvoljnih prevoda takva je da se pred Valerijem ti stidiš umjesto maga. 
 
Omiljeni jezički džoker mu je glagol “kolebati” kojim je mnoge originale sjebao, jer ga stavlja u rime: podsjećam vas na Laforgovo srce koje u originalu “krvari od ljubavi”, dok u Mićevića “koleba”. A tražiti odgovor na pitanje kako mu se “teret uvis širi” i šta to znači isto je što i zavezanih očiju loviti crnog mačka u mraku tunela. Mocart vjeruje da je Valerijeva teško razumljiva poezija idealna prilika za lupetanja koja se ne mogu kazniti. Vara se. I najhermetičnija poezija ima strožu unutranju logiku.  
 
Druga trecina:
 
D’un Temple à demi nu le soir baigne l’essor,
Et soi-même il s’assemble et s’ordonne dans l’or
À l’âme immense du grand hymne sur la lyre!
 
Jednog Hrama polugolog veče kupa uzlet,
I on sam se sastavlja i uređuje u zlatu
Po beskrajnoj duši velike himne na liri!

Naš prevod:

Veče kupa uzlet polugolom Hramu:
U zlatu sastavi i sredi se sam u
Silnoj himni duše beskrajne na liri! 

U Sunitinom doslovnom  prevodu ovog soneta “l’âme immense” je “beskrajna duša”, mada pola Banja Luke zna da se mora napisati “ogromna duša” – tako je naredio muftija Mićević  – i pala je na ispitu pred supervizorom Koljom, pa bi trebalo “zaista preispitati” njeno “stvarno koliko i štetno (ne)znanje francuskog jezika”.
 
Riječ je o stihu iz Valerijeve Mlade Parke: “L’immense grappe brille à ma soif de désastres” (“Beskrajni grozd sija mojoj žeđi za nesrećama”) koji je mag preveo kao debilni lažov ili će prije biti kao lažljivi debil: “Silan grozd sja kobi žeđi moje nežne”. U pročetničkim Vijestima mag kaže:”Povodom pomenutog Valerijevog stiha iz Mlade Parke, Vešović u proznom prevodu pravi već u prvoj reči takvu jezičku, i posledično analitičku omašku da bi mu trebalo zatvoriti vrata svih nižih škola, a kamoli univerziteta, odnosno zaista preispitati njegovo stvarno i koliko štetno (ne)znanje francuskog jezika, pošto ovdje zaista nije reč o nekom složenom pitanju. Jer, u ritmovanom prevodu pridev immense i može se prevesti kao beskrajan ili beskrajna, pesnička sloboda bi to prećutno dozvolila, ali u analizi-tekstualnom raščlanjivanju stiha – koje Vešović besomučno naziva razvaljivanje – onaj ko tako prevede taj pridev, a ne jedino ispravno: ogroman, ogromna, hvaleći se pritom da je nepogrešiv, pada zauvek na ispitu!”
 
Kad mi je poslala prevod Orfeja, Sunitu sam opomenuo: “Kako ćeš, crnjela se, u proznom prevodu kazati da l’âme immense znači beskrajna duša, kad je mag svim pročetnicima, kriptočetnicima i četnicima iz SRJ ediktom obznanio da je ogroman

 jedini ispravan prevod tog pridjeva? Hoćeš li da opiči po tebi, kao vaktile po meni?”  
 
Neću reći šta je Sunita odgovorila, ali ću dodati: bio sam ražalošćen što se, pod negativnim utjecajem svog bivšeg profesora iz jezičke gimnazije, ta par ekselans dama opasno propsovala!
Da je, ne daj bože, na kraju mejla dodala: nabijem ga na neku stvar, pao bih u nesvest.
 
Mićevićev prevod:
 
Veče kupa uspon polunagog Hrama, 
dok on još u zlatu veže sebe sama
s večnom dušom himne velike na liri.
 
U originalu Orfejeva duša je na liri postala beskrajna, a magov bogaljasti prevod 
 
ubediti nas kuša 
da je u Valerija vera duboka 
kao reka Oka 
da beskrajna i večna duša,
isti su đoka.  
Od čega sam se, mio 
pobratime, dobro popalio.
Imam Sunitu za svedoka.
 
Ali nam vrač duguje objašnjenje otkud vera u večnost duše okorjelom skeptiku koji je sumnjao u sve osim u brojke, što je Isidora Sekulić nazvala “cifarnim idealizmom”.
 
Žil Laforg u sonetu Melanholično izvinjenje kaže: 

Et peut-être qu’à l’heure où viendrait le néant 
Baigner mon corps brisé de fraîcheur infinie, 
Je mourrais doucement, consolé de la vie. 
 
I možda, u času kad dođe ništavilo 
Da moje slomljeno tijelo okupa beskrajnom svježinom, 
Umrijeću slatko, utješen od života. 
 
Moj prevod:
 
I možda, svježinom kojoj kraja nije,  
Kad Ništa okupa slomljenoga mene,       
Od žića utješen, slatko ću umrijet.
 
Mićevićev:
 
I možda u času kada bih smrt gled’o
gde svežinom večnom skršen trup mi mota,
preblago bih umro, smiren od života. 
 
Ostavljam po strani brojne magareštine koje sam razmotrio na drugome mjestu, a podvlačim da “svežina” nije “beskrajna” kao u originalu, već “večna”. U vječnost duše, dakle, vjeruje Mićević, a ne Valeri 
 
pa će ga opet uzeti na nišan 
onaj Marko što neće jezik plišan: 
benti vakog prevodilačkog Kiša 
što se drži načela ko-izvornik-šiša
zato su uratci ovoga trkopiša 
dosadni ko sitna novembarska kiša. 
 
Kad Orfej pjeva himnu na liri, duša mu postaje beskrajna, jednači se sa svemirom, riječ je o povlaštenom trenutku kad ljudska duša postaje duša svijeta. Valeri poštuje mit i preobražava ga. Nortrop Fraj kaže da u književnosti talenti mijenjaju, a geniji preobražavaju. Valeri je sve ostavio kao u mitu, i učinio ga iz temelja novim.
 
U Mićevića hram sam sebe veže s večnom dušom te himne, ali opet nema niko da nam prevede ovaj prevod. Jer Mocart 
 
ko zna koji put, prevodi otprilike 
i vjeruje da ti uratci puni su dike 
ko na junačkim prsima toke i ilike.     
 
Istaknimo i da se u prevodu prvog katrena držao pravila o konstantama koje kaže da mora sačuvati srok Orphée-trofée (Orfej-trofej), i sačuvao ga tako što je Valerija prisilio da po ugledu na mrtvo puvalo iz Banje Luke sebe proglasi divnim Orfejem. 
 
A rima delire-lire (bunca-lira) morala bi se sačuvati, što magu nije bilo i u peti, ni u pameti. To je možda najvažnija rima u pjesmi. Valeriju je etimologija, kopanje po korijenima riječi, bila strast, a ovdje veli da delirij dođe od lira, i šta god to značilo, a sugeriše mnogo, pjesnik je arheolog koji ispod kršćanske bogomolje otkriva temelj paganskog svetišta. 
 
Valeri koji nas, u doba avangardističke razgradnje svega, kao čuvar aleksandrinca i uspomena na presahla vrele klasične kulture, podsjeća na pra-značenje lirike, vaskrsava, obnavlja to značenje, i rima delire-de lire puti ka onom što su Rimljani zvali furor poeticus, a što Francuzi zovu fureur poétique. Mag koji je za poeziju čas junac, čas bluna, čas obična čuna, ovu jezičku igru poslao je u tri LPM.
 
Istaknimo i da je naša ekavska varijanta bolja od ijekavskih:
 
… Skladam, pod mirtama, u duhu Divnoga
Orfeja!… s vrtača čistih vatra slazi;
Go hum u uzvišen trofej preobrazi
Što odiše zvonkim činom jednog boga.
 
Kad bog peva, svemoć položaj mu nije;  
Sunce vidi užas: hod stenja, i zove
Nečuta tužaljka visoke zidove,
Od skladnoga zlata, svetišta što sije. 
 
Orfej s ruba sjajnog neba je pevao!
Hrid gre i posrće; vilinski kam znao 
Svaki je: nov teret k plavom je delirij!
 
Veče kupa uzlet polugolom Hramu:
U zlatu sastavi i sredi se sam u
Silnoj himni duše beskrajne na liri!
 
Ako ovaj prevod uporedite s uratkom šnajdera koga bije glas čarobnjaka i koji se ponaša u skladu s tom titulom, vjerujem da će vam se sve samo kasti: 
 
 … Ja gradim u duhu, pod mirtama, Orfej
Divni!… vatra, u čistim kruzima pada;
Ona menja pust breg u uzvišen trofej
Otkud se uzdiže rad boga pun sklada – 

Kad bog peva, prostor svemoćan on lomi;
sunce užas kretnje kamenja tad shvata;
nečuvena tužaljka doziva ogromni
sjajni zid svetišta od zvučnoga zlata.
 
Orfej peva sedeć uz rub palog neba!
Hrid hoda, a svaki kamen dok koleba
Sluti novi teret što se uvis širi!
 
Veče kupa uspon polunagog Hrama, 
dok on još u zlatu veže sebe sama
s večnom dušom himne velike na liri.

Većinom lažna moneta do lažne monete. Upozorimo na još jednu sitnicu. U originalu “Sunce vidi užas kretanja stijenja” a u vrača sunce taj užas “shvata”, na šta je bio prisiljen rimom sa zlata, jer njegovi srokovi utiču i na ponašanje nebeskih tijela: mehanika njegovih rima jača je od nebeske mehanike. Valeri je prezirao antropomorfizacije kao jeftino pjesničko sredstvo, a na osnovu onog što se zna o njemu vjerujem da bi rekao: ko sam ja da kažem šta sunce shvata? Pa ću u neviđeno reći: secite me gde sam najtanji ako u Valerijevoj poeziji igdje nađete ovakvo plitkoumno pripisivanje ljudskih osobina vanljudskom, jer to spada lako, a Valeri je patio od onoga što Jejts zove “fascinacija teškim stvarima”.     
 
      Lep rival
 

Još jednom ću ponoviti. Veliki ljubitelj anagrama, Mocart je rekao da je od Valerijeva imena i prezimena napravio “prilično uzbudljiv anagram o  lep rival “. Ne bi trebalo da ikog ljuti što ga uzbuđuju anagrami, utoliko manje što se radi o pasiji koja teško da će ugroziti mir i stabilnost u Regionu, ali zar Mocart vjeruje  da ovakve igrarije moraju i čitaoce prilično uzbuđivati? “Izvesno je”, veli dalje, “da sliku o lep rival, čak i da se ne radi o anagramu, ne bih mogao povezati ni sa jednim pesnikom, – osim sa Polom Valerijem”. Pošto njegovoj lepoti ne može odoleti, u svojim prevodima,  pa i u netom razmotrenom, hametice mu pravi hrpu male dice. Ali, ponavljao ja ne ponavljao, čarobnjaku ne mogu ništa, jer se bavi sportom u kojem ga podržavaju jake navijačke snage. A pošto Mićević nije Šekularac, koji jest bio čarobnjak baluna, ko će sutra podržavati o njemu legendu koja neće trebati nikom?

 

UGRIZI PRSA TIKVU BAJNU
 
PAUL VALÉRY
 
L’ABEILLE 
 
         À Francis de Miomandre.
 
Quelle, et si fine, et si mortelle,
Que soit ta pointe, blonde abeille,
Je n’ai, sur ma tendre corbeille,
Jeté qu’un songe de dentelle.

Bilo kakav, i tako tanak, i tako smrtonosan,
Da je tvoj žalac, plava pčelo,
Bacila sam, na svoj meki (grudni) koš
Samo san od čipke.
 
Pique du sein la gourde belle,
Sur qui l’Amour meurt ou sommeille,
Qu’un peu de moi-même vermeille,
Vienne à la chair ronde et rebelle!
 
Ubodi grudi ukočene ljepotice,
Gdje Ljubav umire ili drijema,
Nek ono malo mene crvene,
Iscuri na oblu i buntovnu put!
 
J’ai grand besoin d’un prompt tourment:
Un mal vif et bien terminé
Vaut mieux qu’un supplice dormant!
 
Veoma mi je potrebno naglo mučenje:
Žestok bol koji se dobro svrši
Više vrijedi nego tiha kazna!
 
Soit donc mon sens illuminé
Par cette infime alerte d’or
Sans qui l’Amour meurt ou s’endort!
 
Budi dakle moj obasjani smisao
Tom sićušnom zlatnom uzbunom
Bez koje Ljubav umire ili se uspava!
 
Naš prevod:
 
PČELA
  

              Francisu de Miomandreu
 
Prva verzija:
 
Smrtonosan neka i tanak 
Jeste, tvoj plava pčelo, žalac,
Oko koša sam svog mekana
Tek san od čipke omotala.
 
Druga:
 
Smrtonosan neka i tanak
Taj tvoj je, plava pčelo, žalac,
Samo od čipke san bacala
Preko koša sam svog mekana.
 
Treća:
 
Smrtonosan i tanak neka
Taj tvoj je, plava pčelo, žalac –
Oko koša sam svoga meka
Tek san od čipke omotala. 

Četvrta:
 
Smrtonosna, tanka ti nek je
Žaoka, plava pčelo, bila –
Samo čipkani san bacila 
Preko koša sam svog što mek je.
 
Peta:
 
Smrtonosan nek je i tanak 
Žalac ti, pčelo što se plavi –
Ja jedino od čipke sanak
Oko svog mekog koša stavih, 

Šesta: 
 
Smrtonosan nek je i tanak 
Žalac ti, pčelo što se plavi –
Oko mekog svog koša stavih
Ja jedino od čipke sanak.
 
Napomena: Corbeille može značiti i grudni korset, što se, naravno, ne može prevesti.

U prvoj verziji ovog teksta postojale su dvije varijante prevoda, a u međuvremenu smo dopisali četiri. Sunita je mlada i po sebi se razumije da umije učiti prevodeći, ali mi je zagonetan Marko Darin: u 74. godini prevodi ko da je momak. Jedino 

objašnjenje koje mi pada na um jeste maîtrise, majstorstvo koje se ne može zaboraviti, jer je trajan dio tebe, čak može da raste.  
 
Prefinjeni meštar za prodavanje ubleha mogao bi štošta naučiti iz naših varijanti, ali neće, i mada smo ga pocepali kao stare novine, ćuti se nadmoćnim, iz navike, jer je cio život sebe stavljao iznad svih. I bojim se da mu je kasno za učenje. Ne samo zato što je vremešan gospar već i zato što je prestao učiti prije dvadesetak ljeta otprilike,

jer je zaključio da zna sve što je potrebno da bude čarobnjak, dok Marko vjeruje da se pisanje i prevođenje poezije uči do smrti. Brojnim sam varijantama kojim je nakrcana Grobnica za čarobnjaka pokazao sposobnost da učim dok prevodim. 
 
Drugi katren
 
Prva vezija:
 
Krute lepojke bocni grudi,
Gde ljubav mre il zna usnuti,
Nek malo mene, tog što rudi,
Curne buntovnoj obloj puti!
 
Druga:
 
Krute lepojke bocni grudi,
Gde ljubav mre il zna usnuti,
Neka buntovnoj obloj puti
Curne kap mene koja rudi!

U prevodima katrena koristili smo ukrštene i obgrljene rime, u strahu da će  vrač popizdeti što smo takli u svetinju rima, a živčevlje genija treba poštedjeti od izlišnih uzrujavanja, dugujemo mu bar toliko.  
 
Prva i druga tercina
 
Prva verzija:
 
Naglo mučenje trebam zdušno:
Bol oštra, dobro što svršava, 
Od tihe kazne vrednija je!  
  
Pa budi smisô moj što sjaje
Uzbunom zlatnom tom sićušnom,  
Bez koje Ljubav mre il spava! 
 
Druga: 
 
Naglo mučenje trebam zdušno:
Bol oštra, dobro što svršava, 
Vrednija je od kazni sanih!  
  
Budi moj smisô obasjani 
Uzbunom zlatnom tom sićušnom,  
Bez koje Ljubav mre il spava! 
 
Treća:
 
Naglo mučenje trebam zdušno:
Bol oštar, dobro okončani, 
Od tihe kazne vredniji je!  
  
Budi moj smisô obasjani 
Uzbunom zlatnom tom sićušnom,
Od koje ljubav mre il spije.  
 
Mićevićev prevod:
 
Ma kako krhku, kratkotrajnu 
Žaoku imaš, pčelo plava,
Tek san od čipke omotava  
Košaru moju osećajnu. 

Ugrizi prsa tikvu bajnu 
Nad kojom Ljubav mre il‘ spava,
Da stignem i ja treperava 
Na kožu oblu i izdajnu.
 
Mučenje naglo treba meni:
Jer boljka kratka, ali prava,
Koristi više neg jad sneni.
 
Neka te ume obasjava 
Sićušna ova zlatna vreva
Bez koje Ljubav mre il‘ spava.
  
     Napomene  

U prevodu katrenā mag opet činovnički pedantno kopira formu, ali se pitam, ko zna koji put: u čemu je genijalnost ovog prepjeva? Da li možda u tom što mu se “vreva” ni s čim ne rimuje? Ili u tom što se rime iz katrena plava-omotavaspava-treperava, nastavljaju i u tercinama prava-obasjava-spava, mada potonjih u originalu nema, dokaz da mag može ono što Valeri ne bi mogao. Kolja je Pola očito nadvalerisao. 
 
Odgovor se sam od sebe nudi: to je genijalan falsifikator onog što kazuje forma koju kopira. Trijumf forme opet je plaćen smrću značenja formom sazdanih.
 
Prvi stih Mićevićevog prevoda čisti je falsifikat: pčelinja žaoka je “krhka, kratkotrajna”, dok je u originalu “tako tanka, i tako smrtonosna”, ali, uprkos tom, ljepojka koja u pjesmi govori nje se ne boji, zato ima na grudnom košu, kao obranu, san od čipke. 

Nije sigurno da je se ne boji. Možda se prije radi o sklonosti ka izazivanju, ili o slobodi ženskog bića koje ne haje za prijetnje iz stvarnosti. Ili možda svoju ljepotu vidi kao univerzalni štit, zato snom od čipke ističe kras grudi, što ga čini izloženijim žalcima. Kako god bilo, vjera u san od čipke jača je od prijetnji smrtonosne žaoke.
 
Gluh za poeziju, mag je uništio čvrstu vezu imeđu prve i druge polovine strofe. Jer stihovi: “Ma kako krhku, kratkotrajnu / Žaoku imaš, pčelo plava” biju u Knin, a stihovi: “Tek san od čipke omotava  / Košaru moju osećajnu” biju u Ploče. San od čipke je njena jedina odbrana, ali zar “krhka, kratkotrajna žaoka” može biti prijetnja? Kao obično, mag nije razmišljao o tome šta njegov falsifikat znači.
 
A straobalni stih: “Ugrizi prsa tikvu bajnu” dokaz je da opet ne razumije što prevodi. Izvornik veli: “Pique du sein la gourde belle”, to jest: “Ubodi grudi ukočene ljepotice”,

što je mag shvatio bukvalno: “ugrizi grudi tikvu lijepu”.Svak može pogrešno pročitati

nečiji stih, jer jedno je znati francuski, a treće je razumjeti poeziju na tom jeziku, ali moraš imati  pileći mozak da se ne pitaš: kakva je ovo bajna tikva, u kakvog se to

stihoklepca pretvorio veliki Valeri? Ovakve besmislice su i tužno svjedočanstvo da je mati Narav bila surovo škrta kad mu je dala pamet koja s poezijom lepog rivala radi šta joj se ćefne. Zna biti tužno kad stane da lupeta iz poze čarobnjaka. 
 
Stih: “Ugrizi prsa tikvu bajnu” je i potvrda da opet ne zna naš jezik. Jer, da sam na ahiret preselio dan prije čitanja ovog sočinjenija, umro bih u zabludi da pčele ne grizu već bodu. Zubate pčele su iznašašće koje je besmrtan prilog bogatstvu srpskog pesničkog izraza. U to sam uveren, jer ugrizanjem bajne tikve grudi od udivljenja bio sam unezveren. Možda će se povijest razvitka pjesničkog jezika u Srba jednom dijeliti na dvoje: do i od ugriza magove pčele. I otkud mu ova glupost? Nije mogao reći: “Ubodi prsa tikvu bajnu”, jer tikve ne haju za pčelinje ubode, i pčelu je snabdio 

sposobnošću da grize. Njegov stih: “Ubodi prsa tikvu bajnu” sadrži dvije laži prevodilačke kurčine u koje se zapleo ko pile u kučine.    
 
Znano vam je da mu je omiljena športska disciplina banaliziranje originala u bezbroj varijanti, a “bajna tikva prsa” jedan je od njegovih najdaljih dobačaja na ovom polju: teško da tu bundeva možeš naći i u poeziji Vojislava Ilića. Mlađeg. Koji je morao znati da je tikva prsa trivijalna do neba. Ni Mlađi ne bi  bubnuo budaleštinu koja dvije sise

poredi s jednom tikvom. Ovaj stih, ne i jedini, vračev je besmrtan prilog ljudskoj 

gluposti : to je prazna tikva koja vjeruje da je puna pjesničkog vina.
 
I, da sačuva ponovljene rime originala – u njegovim uratcima  srokovi su često  robijaški okovi –  u trećem i četvrtom stihu drugog katrena pravi krš i lom: umjesto kaplje krvi koju u originalu pušta obla i butovna put, u maga sva žena – a ne malo nje crvene –  koja je k tomu i “treperava”, hoće da “stigne na kožu oblu i izdajnu”. Na vlastitu kožu. Ovo ničim obuzdano trtljanje zaslužuje da mu opsujem sve po spisku, ali ću reći: pustite me da crknem od smijeha pred ovako uzvišenim budalesanjem. 
 
Ne znam kako mu je buntovna put postala izdajna koža, to će ostati tajna laboratorije ovog alkemičara koji zlato promeće u blato, ali znam da, kad jede ono ispod sebe, ima držanje otkrivača koji ne može bez novog kao ni Merlin Monro bez heroina. Taj lovac kom je genijalnost jedini ker Valerijevu ne baš lako razumljivu poeziju često pretvara u šumu gdje su mu besmislice i gluposti glavna lovina, kapitalci koje odstrjeljuje  s lakoćom barona Minhauzena. I “obla koža” jezički je pronalazak kojim je taj vragometni dečko trajno zadužio srpsku kulturu. Ne vjerujem da bi se iko od srpskih pjesnika ili prevodilaca usudio biti tolika blesa da koži priflasteri epitet obla 

koji pripada tijelu. Često sam upozoravao da je kuražan, kao lažov, kao budala, kao lažljiva budala, kao budalasti lažov, i ta kuraž kašto jeste za poštovanje. 
 
Buntovna put u ovom sonetu je ključna sintagma. Koja baca svjetlo na ljepojkin nehaj za žaoku. Danas znamo da je ženska put, kako je vide kitom zakićeni, pogotovo alfa mužjaci, mrestilište subverzije, čak da je obla put sama po sebi pobuna protiv svega što su genijalci s čunom proglasili svetim. No kožu oblu i izdajnu stvorio je obični mulac lišen svih prevodilačkih skrupula.
 
To je jedan od najvećih prevodilačkih zločina u ovim prepjevima, inače bogatih zločinima: neimenovanu ljepoticu bičem ćera da vlastitu put vidi očima muškaraca, kao izdajnu kuju Vidosavu iz guslarske pjesme. Što je banalan muški šovinizam, ili dokaz plitke pameti, ili oblik prevodilačkog bjesnila, a možda ovdje ima pomalo od svega. Kad bih maga ufatio u Sarajevu, ne mogu reći šta bi mu radio moj drenovak, ali bi dobio nogom u donji trap, uz obrazloženje: ovo ti je za kožu oblu i izdajnu. 

Kritika nogom nekad je jedino dorasla onome što je mag u stanju da uradi od francuske poezije. Pogotovo od Valerijeve i Bodlerove.
 
Kad ih poredim s pokorama u prevodima katrena, lažuckanja u tercinama djevojački su čedna. Što je u originalu bilo “žestok bol koji se dobro svrši” – u našem prevodu 

“bol oštar, dobro okončani” – u  maga je “boljka kratka, ali prava”, mada Rečnik

SANU kaže da je bolest prvo značenje boljke, ali da je turio tačnu riječ “bol”, imao bi slog manje, zato “boljka kratka, ali prava” ide u prevode gdje pod utjecajem više sile zvane metar biva nagluh za ono što original kaže. 
 
Ta boljka nije dobro okončana nego je prava zato što mu treba rima sa spava i ko zna koliko su puta metar i rima Magu naredili šta će kazati, a rezutat je gotovo

redovno neukus, manji ili veći. I “boljka kratka, ali prava” – pčela  ne zadaje bol već boljku – mora se brojiti u iznalaske prave što ih škare tog šnajdera prave. 
 
Dante bi s vračem postupio ko s kraljem Milutinom kog je kao krivotvoritelja mletačkih dukata ćušnuo u pakao. Iz vračevih prevoda Pola Valerija očitije je nego iz prevoda ostalih Francuza, izuzmemo li Bodlera, da mag milutinovsku tradiciju nastavlja, ali mu nevolja i jest, jer izvornik, koji se ionako teško shvata, vrlo često ne razumije.  
 
Original u drugoj tercini kaže: “Budi dakle moj smisao obasjan / Tom sićušnom zlatnom uzbunom”. Naš prevod veli: “Budi moj smisô obasjani / Uzbunom zlatnom tom sićušnom” – kako vidite, plagirali smo i Valerija – dok vrač s Olimpa objavljuje: “Neka te ume obasjava / sićušna ova zlatna vreva”. Te ako ostavimo po strani ono što se vidi iz aviona: da je vreva bedna zamjena za uzbunu, jer to spada u njegova određenja otprilike koja uvijek promaše metu, mada profijuču blizu nje, očito je da se ljepojka u posljednoj tercini obraća pčeli, a ne umu, kao u magovu prevodu. Nije mi se jednom mag prividio kao divljak koji prevodi kamenom sjekirom. Ovaj sonet je monolog upućen pčeli, što je još jedan od dokaza Mocart ne razumije ono što prevodi pored ostalog i zato što mu se jebe za poetski kontekst. Koji je cilj svake pjesme. 


DLAN MU TAJNO ZRNO KRAJNJEG VISA GLAČA

PAUL VALÉRY
 
PROFUSION DU SOIR

Poème abandonné…

 

Napuštena poema…

1.)Evo početak Valerijeve poeme Obilje večeri (Profusion du soir):
 
Du soleil soutenant la puissante pareses
Qui plane et s’abandonne à l’œil contemplateur,
Regard !… Je bois le vin céleste, et je caresse
Le grain mystérieux de l’extrême hauteur.
 
Sunca što potiče na silnu lijenost
Koje lebdi i predaje se posmatračkom oku,
Pogled!… Pijem nebesko vino, i milujem
Tajanstveno zrno najviše visine.
 
Naš prevod:

Prva verzija:

Sunca, koje silnu podupire lenost,
Lebdi, posmatračkom oku se dajući,
Pogled!… Pijem vino s neba, milujući
Najviše visine zrno tajanstveno.
 
 
Druga:

Sunca, koje moćnu podržava lenost,
Lebdi, mislilačkom oku se dajući,
Pogled!… Pijem vino s neba, milujući
 
Najviše visine zrno tajanstveno.

Treća:
 
Sunca, što potiče na svemoćnu lenost,
Lebdi, posmatračkom oku se dajući,
Pogled!… Vino s neba pijem, tajanstveno
Najviše visine zrno milujući. 

Četvrta:
 
Sunca, što potiče na svemoćnu lenost,
Lebdi, mislilačkom oku se dajući,
Pogled!… Vino s neba pijem, tajanstveno
Najviše visine zrno milujući.

 
Mićevićev prevod :
 
Podnoseći Sunca svemoguću lenost
Što lebdi i dā se oku posmatrača,
Pogled!… Pijem rajsko vino, a kroz snenost
Dlan mi tajno zrno krajnjeg visa glača.

 

Ovaj početak “napuštene poeme” ujedno je i sonet. Magov prevod, s naslovom Obilje predvečerja – taj uvijek nešto mora popraviti u originalu – takav je da autor zaslužuje slanje u tri LPM, skraćenica za kojom Srbi posežu kad su uštivni. No da sam ga poslao na dotično mjesto, analiza završila bi se prije no je počela, a Marko Darin, u čijem životu više gotovo da i nema radosti, ne bi ni za šta dao užitak devetanja banjalučke vucibatine. 

Prva rečenica ove strofe sastoji se od zavisne, duge dva stiha, ali đe mu je glavna? Poslao ju je u majčinu, načinio rep guštera koji, mada odsječen od tijela, još mrda, kako priliči genijalacu koja srpski jezik prca u raznim pozama, nešto kao banjalučka Kama sutra Pa ću ovu nakazu podvrgnuti hiruškom zahvatu da joj nakalemim što joj manjka: “Podnoseći Sunca svemoguću lenost / Što lebdi i dā se oku posmatrača, / Pogled Mićevićev u ovom prevodu pogled je šupka ili iz šupka”. Po zakonima naše sintakse repu sam priheftao ostatak tijela, te ako imate nešto malo pojma o poeziji, biće vam jasno da Francuz iz Banje Luke nije razumio prvu rečenicu ovog soneta: Valerijeva sintaksa za njegovu pamet je bila suviše komplicirana.
        
Valeri govori o “pogledu sunca” (“regard du soleil”), ali je napravio inverziju “sunca pogled” (“du soleil… regrad”) i u nju ubacio, kao u okvir, deset riječi: “soutenant la puissante paresse / Qui plane et s’abandonne à l’œil contemplateur”, što je velika sintaksička smionost, pa smo se ćutjeli obaveznim i da je sačuvamo.
 
Mićević je uništio ovu bravuru, što se od mediokriteta i očekivalo, ali tu ranu bismo mu oprostili kad bi se  znalo čiji je to pogled. U originalu to je pogled sunca, a u magovoj žvrljotini taj pogled, lišen vlasnika, podnosi lenost sunca – takva bluna od prevoditelja umije biti Mocart kad igra čarobnjaka reči.
 
To nije sve. U originalu, pogled sunca potiče, podržava  lenost, kao u našim prevodima, dok u vrača lenost sunca je svemoguća! Takva su mala deca koju Mocart pravi lepom rivalu. Ovo je divljanje diletanta koji se drži gesla: Valeri je isključivo ono što ja kažem da jeste! Pa je pogled lišio vlasnika, a ničije poglede možete naći samo u neznalice koji je maternjem jeziku priredio još jedno klasično silovanje. Pa ipak. 
 
Ono što je napisao Valeri obična je talašika u poređenju s ničijim pogledom koji podnosi svemoguću lenost sunca, genijalna glupost koja je rasan plod Mocartove mašte, kakvih u njega ima više nego Turaka u guslarskoj pjesmi crnogorskog četnika Momira Vojvodića o boju na polju Sosovu. Mislim na polje gdje su Srbi upali u sos iz kojeg im pet stoljeća nije bilo vadione.
 
U maga nije malo ovakvih laži koje su besomučne, jer su tvorba osobe bijesom mučene, točnije đavlom taštine, istim đavlom koji me, nakon što je po prknu dobio mojom tojagom, optužio da nisam napisao knjigu analiza njegovih prevoda već hrpu besomučnih laži. U Crnoj Gori bi rekli: Što bih morao kazati ja njemu, reče on meni! Sad znate šta je montenegrinjski pečobrazluk u kemijski čistom stanju. 
 
Nije objasnio kako analize, potkrijepljene književnim činjenicama, mogu biti laži, pa još i besomučne, a ovo mu nije ni prvi ni posljednji put da u polemici sa mnom jede ono što ljudi ne jedu, a drugo mu ne ostaje: ako ni jednu analizu ne možeš pobiti, lako je sve njih proglasiti laganjem, kako bi i dalje ostao čarobnjak reči.

U trećem i četvrtom stihu prve strofe ovogo soneta original kaže:
 
Pijem nebesko vino, i milujem 
Tajanstveno zrno najviše visine. 
 
Marko i Sunita opet su plagirali Valerija: lišeni dara za laganje, bili su prinuđeni, jebiga, da original bukvalno prepišu: 
 
Pijem vino s neba, tajanstveno 
Najviše visine zrno milujući.
 
Nije nam palo na pamet ništa bolje od onog što je Valeri već napisao i ne smatramo ga lepim rivalom, za razliku od Mićevića koji, genijalan kakvim ga je Bog dao, opet preferira morske tvrdnje:
 
Pijem rajsko vino, a kroz snenost 
Dlan mi tajno zrno krajnjeg visa glača.
 
Što je živa istina. Njegove gluposti znaju biti u tolikoj mjeri nadahnute da te prisiljavaju reći: u poredbi sa onim što čarobnjak vadi iz malog mozga kao iz mađioničarskog šešira, ono što je Valeri rekao ostalo je polovično i nedorečeno!   
  
U originalu pjesnik pije “nebesko vino” – u našem prevodu  “vino s neba” – jer smo hjeli da, mićevićevski rečeno, deset posto zamaskiramo plagijat slikom koja – Valeri je “nasljednik simbolizma” – kazuje i sugeriše kako sunce djeluje: opija ga svjetlošću kao vino, jer je na zalasku crveno, što može nagovještavati i da je vino božansko, pa ako hoćete i rajsko, ali prevod mora reći odakle vino dolazi. Valeri se služi apsolutnom metaforom koja izostavlja predmet koji se poredi: svjetlost, a daje samo predmet koji s kojim se poredi: vino stoga mora biti nebesko, ili s neba, kako bi se ta slika mogla razumjeti. Vrač nas prisiljava da se uzalud pitamo: zašto mu je vino rajsko? Pred tom slikom stojiš ko tele pred šarenim vratima. Njegovi prevodi često odišu temeljitim nerazumijevanjem poezije u kojem često ima nešto besomučno.

Potom sunce u originalu, također u apsolutnoj metafori, postaje “tajanstveno zrno najviše visine”, a i ovaj smo plagijat pokušali zamaskirati inverzijom: “tajanstveno / najviše visine zrno milujući”. Jan Mukaržovski veli: ne porede se sunce i zrno zato što su slični, nego su slični zato što se porede u pjesmi. Iz sunca kao iz zrna niče sve živo pod nebom, zato i jeste “tajanstveno”, u zrnu je sadržano tajanstvo sveg života, zato će Valeri u sljedećoj strofi sunce nazvati bogom. 

Mocart je desetinama puta epitet “tajanstven” preveo kao “tajni”, jer vjeruje da je čitatelj mačka čije oči moraju vidjeti u mraku njegovog autističnog jezika. Kako sunce koje se vidi, tačnije daje se oku, može biti tajno – o tom banjalučki prdizvek ne misli: najvažnije je da dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača.
 
Elipsa “milujući” poziva da u mašti dopišemo oko, amožda na to nemamo pravo, jer miluje pjesnik: sav je gledanje, sav “posmatračko oko”,uz to ” l’œil contemplateur”  znači i posmatračko i mislilačko oko, i  u pravu je Frost: poezija jeste “ono što se gubi u prevodu”, ali to ne znači da moraš u prevodu, kao Amadeus, pjesniku jebati baba.

U originalu nema “snenosti”, jer kakav je to sneni posmatrač sunca? Valerijev posmatrač je i mislilac, možda više potonje no prvo, i samo šupci mogu blejati o snenim misliocima, ali šta će kukavac kad lenost mora s nečim rimovati? Kroz tu “snenost”, dakle, magov dlan “tajno zrno krajnjeg visa glača”.
 
Ovo je prilog porastu stope debiliteta poezije prevedene na naš jezik, jer taj šupak je sunce, koje pjesnik gleda na nebu, proglasio “tajnim”. Ovakvi vračevi nesporazumi s maternjim jezikom vrlo su česti, a razlog je banalan: četvosložni epitet “tajanstveno” ne može stati u metar, mada je u našem prevodu stao. Ovih zamjena tajanstvenog tajnim, pod prisilom metra,u maga ima ka šodera, čak se može reći da je to konstanta njegovih uradaka koja je tu da zamuti značenje iskaza, ili ga obesmisli. 
 
Pjesnikovu ruku mag je produžio do nebesa da bi dlanom (koga u originalu nema, jer Valeri miluje okom), mogao sunce glačati kao dragulj, krasan uzorak sustvara-laštva, nedvojbeno čarobnjačkog.  Ako igdje, Mocart je genije u Laštvu. Zato je “najvišu visinu” pretvorio u “krajnji vis”, francuski ili svjetski, Monblan ili Mont Everest, ne znamo, a nije ni važno, jer je besmislica očita: “najviša visina” govori o Valerijevim traganjima za preciznim izrazom, a sunce i jest najviša visina do koje oko dopire, ali i božanska visina gdje se određuje udes svega živog. 
 
Stih: “Dlan mi tajno zrno krajnjeg visa glača” ne samo da je lažna moneta nego i dokaz da lažni novac mag kuje zato što njegova plitka pamet ne razumije original.

Tom slijepom kovaču, dok čekićem udara nasumce u mraku, na licu je izraz onog koji zvecka ključevima Valerijevog svijeta.

Drugi katren i prvi tercet
 
Je porte au sein brûlant ma lucide tendresse,
Je joue avec les feux de l’antique inventeur;
Mais le dieu par degrés qui se désintéresse
Dans la pourpre de l’air s’altère avec lenteur.
 
Nosim u vrelim grudima svoju bistru nježnost,
Igram se vatrama starog pronalazača;
Ali bog koji postepeno gubi zanimanje
U grimizu zraka mijenja se sporo.
 
Laissant dans les champs purs battre toute l’idée,
Les travaux du couchant dans la sphère vidée
Connaissent sans oiseaux leur ancienne grandeur.
 
Ostavljajući da se u čistim poljima tuče svaka ideja,
Radovi zalaska u ispražnjenoj kugli
Znaju bez ptica svoju staru veličinu. 
 
Prva verzija našeg prevoda:
 
U vreloj mi grudi bistra nežnost sušta,
Starog otkrivača igram se plamenom;
No Bog, zanimanje gubeć postepeno,
U purpur-zraku se menja sporo, pušta
 
U poljima čistim tući sve ideje,
Radovi zalaska u kugli – sva prazna –
Bez ptica staru si veličinu znaju. 
 
Druga:

Starog otkrivača igram se plamenom,
Bistra mi je nežnost u grudima vrućim;
No Bog, zanimanje gubeć postepeno,
U purpur-zraku se menja sporo, tući
 
Pušta u poljima čistim sve ideje,     
Radovi zalaska u kugli – sva prazna –
Bez ptica staru si veličinu znaju.

Mićevićev prevod 

U prsima plamnim nosim jasnu nežnost,
Igram se vatrama drevnog otkrivača;
Al bog postepeno kroz svoju izvesnost
U ruju vazduha sa lakoćom jača,

Dajuć misli u dol čisti da utanja
Muke predvečernje sa praznih putanja
Shvataju bez ptica svu svoju bezmernost.

Mocartova vjera da je prevod “dublje i ispravnije čitanje originala” ovdje rezultira različitim vrstama divljaštava. Valeri kaže: “bog koji postepeno gubi zanimanje / U grimizu zraka mijenja se sporo”, a od njega dublji Mocart  kaže mnogo ispravnije: “bog  postepeno kroz svoju izvesnost / u ruju vazduha sa lakoćom jača”, jer ga iskreno boli qurac šta Valeri u tim stihovima kaže, pa sam htio po crnogorski pitati: majke ti, kakve su ovo kurcobodine? Ali neću. Jer ako dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača, u maga je sve moguće. 

Sunce je bog, Valeri bi mogao biti njegov drevni obožavatelj, a purpurni zrak ne puti samo ka zalasku, nego ka kraljevskoj porfiri, zato bog “postepeno gubi zanimanje”, javlja se dosada, Bodler bi rekao: “dosađuje se kao kralj”, a sporo mijenjanje kazuje šta se s njim zbiva u zalazak, jer, dok je u nebeskim vsinama, uvijek je jednako sebi. Ovdje ima i humora: sunce je izgubilo zanimanje za svijet i odlučilo da zađe. Pa sam maga htio pitati: kako sunce u zalazak “sa lakoćom jača”, pička ti materina! Ali neću. Jer ako dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača, ostalo mu ide kao po puteru.
 
Ali ga hoću pitati: o kakvoj izvesnosti blejiš, kad se sunce u trenutku zalaska mijenja? Mocart ne kuži da je bog metafora za sunce, a o bukvalnom bogu, vjeruje, šta god mukneš, nećeš pogriješiti, jer ga ionako nema.

Valeri kaže: bog ostavlja “da se u čistim poljima tuče svaka ideja”, i u obje verzije našeg prevoda kaže se isto, a od Valerija ispravniji Mocart veli dublje: bog daje “misli u dol čisti da utanja”. Kad sam ovo pročitao, oćutio sam se nazadnijim nego bilo koja katolička popeskara u Hrvatskoj: i ja bih zakonom zabranio ovakve pobačaje!  
 
Čista polja su nebeska polja, polja apsolutnog, gdje svaka naša ideja (o svijetu, ili ideja uopće) mora biti tučena, i kad vrač kaže: “dajuć misli u dol čisti da utanja”, to je rekla prevodilačka kurčina osuđena na besomučna blebetanja, jer ne razumije šta prevodi. Čak  sam se pitao: je li normalan? Vrlo je normalan, ali je belaj u tom što je i genijalan. To mu je navika.  Zato dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača.
 
Valeri kaže: 
 
Radovi zalaska u ispražnjenoj kugli 
Znaju bez ptica svoju staru veličinu, 

naš prevod kaže:
 
Radovi zalaska u kugli – sva prazna –
Bez ptica staru si veličinu znaju, 

a Mocart veli: 
 
Muke predvečernje sa praznih putanja
shvataju bez ptica svu svoju bezmernost.
 
Ne, zaista, šta god rekli liberalni duhovi, na čijoj sam strani, ovakvi abortusi nipošto ne bi smjeli biti zakonom dozvoljeni. Jezikom Viktora Ivančića rečeno: trebaš biti u dovoljnoj mjeri glup da bi njegove prevode doživljavao u dovoljnoj mjeri vjerodostojnim. Kada taj prevodilac jede ono što se ne jede, čini to na način plemićki otmjen, a kako i ne bi ako dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača?

Valeri u poemi Mlada Parka kaže: “Beskrajni grozd sija mojoj žeđi za nesrećama”, a od njega mnogo dublji vrač laže mnogo ispravnije: “Silan grozd sja kobi žeđi moje nežne”. Mag Valerijevu pjesničku veličinu potvrđuje tako što je sabotira, ali sa samopoštovanjem koje zapanjuje. Objašnjenje je jednostavno: kad ti povjeruju da si čarobnjak reči, možeš si serbez dopustiti ovakva baljezganja. Ali, ako mene pita, preostaje magu da ovaj prevod, skupa s prethodna tri, nabije na hašimagu – kako bi rekao neotesani Marko Darin. S kojim se ovaj put  slažem.
 
Druga  tercina

L’ange frais de l’œil nu pressent dans sa pudeur,
Haute nativité d’étoile élucidée,
Un diamant agir qui berce la splendeur…
 
Svježi anđeo golim okom predosjeća u svome stidu,
Visoko rođenje rasvijetljene zvijezde…
Djelovanje nekog dijamanta koji njiše sjaj.
 
Naš prevod

Golim okom anđel, svež, stidan, predsazna
Visok rođaj zvezde rasvetljene… Sve je
Delo dijamanta što zipka je sjaju.

Mićevićev 

Svež anđeo okom nasluti kroz smernost,
Visoko rođenje zvezde što se sanja,
Da dela dijamant što probada svetost.
  
 
Dijamant koji u originalu njiše sjaj kao zipka, u magovom povraćku “probada svetost”, i ne pitajte o kakvoj svetosti je riječ, zašto je dijamant probija i na koji način? Ili  je mag opet napravio jednog od svojih omiljenih jezičkih bogalja? Je li htio reći, što je vjerovatno, da svetost probada dijamant, što bi bilo manje debilno od dijamanta koji probada svetost, ali je zamjenicu progutao, da mu u stihu ne bude slog više: “da dela dijamant što GA probada svetost”. Bog zna šta se motalo po glaviću te karine, ali je dovoljno to što dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača da se ničem u ovom prevodu ne čudimo.

Ne pamtim da sam u njegovim drljotinama, koje su vrlo bogate palamuđenjima sa visokim pretenzijama – kad je najgluplji misli da je najdublji – nagazio na izmišljotinu blesaviju od dijamanta što probada svetost, ili je možda je svetošću  probadan,pa pomišljam da je ovdje sasvim isvijestio, da se poslužim crnogorskim glagolom, a tako često bude kad se mediokritet takmiči s lepim rivalom: tada ne mere faliti dijamanata koji, mjesto da njišu sjaj, probadaju svetost, ili ih svetost probada, tice mu ga znale, jer proizvoljnost njegovih prevoda je neprejebiva,kako i neće kad dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača.   
 
I evo vam minijaturno zrcalo mnogih divljaštava u Mocarta uobičajenih. Valeri kaže da anđeo golim okom predoseća, a čarobnjak da anđeo okom nasluti. Pogodili ste u čemu je kvaka: oko je u njegovom prevodu postalo izlišno, i dovoljno je bilo reći da anđeo nasluti. Izbacujući epitet golim, riječ koja je u ovom stihu žižna –  ali nije imao ko da mu to kaže –  učinio je suvišnom i oko
 
U sintagmi golo oko, koja sugerira da anđeli gledaju kroz sitnozor, iz aviona vidi se humor i nije čudo što je u prevodu kao ćuskija duhovitog vrača nagrabusila. Jer ako je Bog svevideći, anđeli su obavezni gledati kroz uvećalo da budu na visini zadatka, ali  među njima ima jedan svjež, valjda je tek nastao, kome je dovoljno gledati golim okom da mu ništa ne umakne, kužiš li, Kolja, sunce ti čarobnjačko?! Ali kuženje nije obavezno. Dosta je što dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača.
 
I opet: kroz, kroz! O ovom predlogu, koji se u njega besomučno ponavlja, već sam govorio, a ovdje dodajem: kad kaže “kroz lenost”, a ne u lenosti, ili “kroz svoju bezmernost”, a ne u svojoj bezmernosti, ili “kroz smernost”, a ne u smernosti, poživčanim od te riječi koja liči na kapanje vode iz slavine. Brodski bi rekao da to kapanje broji šuplje groševe u Mićevićevu jeziku.
 
Od njegovih sto i ko zna koliko knjiga čitao sam osam: Antologiju francuske poezije (u četiri toma), Između jutra i palme, nepotpuni prevod Cveća zla, prevode poezije Stefana Malarmea i Žila Laforga,možda i ponekog pjesnika iz ostalih knjiga. I nek bilo ko iz bilo koje druge njegove knjige uzme bilo koji prevod i pokaže mi ga nepotpisanog, po uhodanim trikovima, gusto sijanim banalnostima, opštim mjestima, traljavom stilu i defektima u jeziku, za opkladu ću pogoditi čiji je i reći zašto je autor Mocart. Jer vazda dlan mu tajno zrno krajnjeg visa glača.  

Početak Valerijeve “napuštene poeme”, čiji je naslov u Mićevićevu prevodu Obilje predvečerja, a ne večeri, sonet je u čijim katrenima vrač sačuvao ponovljene srokove i rimu lenost-snenost-nežnost-izvesnost-bezmernost- smernost-svetost, ali nije

brojio koliko puta se niz skaline te rime strmopizdio u laži, u budaleštine, u besmislice koje izazivaju misao da je prevodilac hodao po tamnoj strani Mjeseca i otud  poslao izvještaj u vidu prepjeva Valerijeva soneta, te nije čudno što je u tolikoj tmuši visoko gađao, a nisko pogađao. Teško da je igdje u manje stihova bio veća bluna mag koji u bulažnjenjima – takvim da nekad želiš pozvati mu hitnu pomoć – vidi komparativnu prednost i jedino bi se možda vrijedjelo potruditi oko odgovora na pitanje: je li ovaj prevod banjalučki Kiš naškrabao ili nadrndačio? I opet vas podsjećam da je Vili Tresikoplje rekao: na ovako zamućenom vrelu mudrosti možeš pojiti samo magarce. 
 
Pominjem i  još jednu sitnicu: zadovoljni smo što smo u drugoj tercini sačuvali

 

dvosmisleni epitet “rasvijetljen” koji  znači i da zvijezda sija i da je mišlju razjašnjena, jer posmatrač iz prve strofe je i mislilac – o takvim smo besposlicama boljoglavili dok je vrač Valerija čerečio kao janjca netom skinutog s ražnja.
  
Na kraju, naš ću prevod:

Sunca, što potiče na svemoćnu lenost,
Lebdi, posmatračkom oku se dajući,
Pogled!… Pijem vino s neba, tajanstveno
Najviše visine zrno milujući   

Starog otkrivača igram se plamenom;
Bistra mi je nežnost u grudima vrućim,
No Bog, zanimanje gubeć postepeno,
U purpur-zraku se menja sporo, tući
 
Pušta u poljima čistim sve ideje,     
Radovi zalaska u kugli – sva prazna –
Bez ptica staru si veličinu znaju.
 
Golim okom anđel, svež, stidan, predsazna
Visok rođaj zvezde rasvetljene… Sve je
Delo dijamanta što je zipka sjaju –
 
staviti pored Mićevićevog:
 
Podnoseći Sunca svemoguću lenost
Što lebdi i dā se oku posmatrača,
Pogled!… Pijem rajsko vino, a kroz snenost 
Dlan mi tajno zrno krajnjeg visa glača.
 
U prsima plamnim nosim jasnu nežnost, 
Igram se vatrama drevnog otkrivača;
Al bog postepeno kroz svoju izvesnost 
U ruju vazduha sa lakoćom jača,
 
Dajuć misli u dol čisti da utanja
Muke predvečernje sa praznih putanja
Shvataju bez ptica svu svoju bezmernost.
 
Svež anđeo okom nasluti kroz smernost,
Visoko rođenje zvezde što se sanja, 
Da dela dijamant što probada svetost –
 
da vas mogu pitati jezikom Ivančićevih Splićana: je li da autor potonjeg prevoda malo baca na kretena? I da upozorim na fakat kojeg sam ranije bio tek napol svjestan: ako ne učini sve što može da mu prevod bude suprotan svemu onom što je nesumnjiva poetska zbilja originala, vrač bi smatrao da nije dovoljno čarobnjak. 
 
U ovom prevodu mag je Indijanac koji šalje dimne signale, a pošto samo on razumije šta znače, trebalo bi ga hibernirati, jer bi bio jazuk da odnese pod zemlju tajnu tih signala koji su, ako se Marko Darin iole razumije u poeziju i prevođenje, u stvari pičkini dimovi. Ipak mu se  jedna zasluga ne može osporiti: ovaj prevod zorno nam je predočio kako bi Valeri pisao kad bi naprasno pomahnitao.  
 
Ne znam je li građanin Kolja “latentni homoseksualac“, kako njegov Banjalučanin tvrdi, ali moje analize su pokazale da je kao prevodilac realizirani homić : prca pjesnike đe kojeg stigne. I njegov anagram o lep rival govori o strasti sa kojom prči Valerija. Mada se meni čini da mu mnogo više voli jebati oca.

2.  U originalima pjesama koje je Mocart prevodio velikim slovom počinju svi stihovi u strofama, dok u njega veliko slovo imaju, uglavnom, početni stihovi pjesama i stihovi nakon tačke. U ostalim je malo slovo: uklonio je dvostruku sintaksu koja se dobije kad početke svih stihova obilježiš velikim slovom da bi se svaki od njih percipirao kao zaseban iskaz i kao dio lanca. Takva strofa se doživljava kao segmentiranija, lotmanovski rečeno, što pojačava doživljaj njenog jedinstva, jer se na igri opreka temelji značenjska dinamika pjesme.

S početaka stihova mag je, osim ponekad i ponegdje, uklanjao velika slova koja su signal da se jezik strofe raščlanjuje i po pravilima pjesničkog oblikovanja i po pravilima prirodnog jezika, a nigdje nije obrazložio zašto se u njega strofe raščlanjuju samo po pravilima prirodnog jezika i jedino ostaje zaključak: takav je ćejf genija.
A o genijima je i Valeri odbijao da raspravlja. Genije je, po njemu, “navika stanovitih ljudi”, koju je stekao i Mićević i od nje ga ni moj drenovak neće odučiti.
 
3. I pitao sam se: ko ga je naučio da ovako lažunja? Jer taki mu stari nijesu bili. Mislim na one sa srpske strane. Možda griješim dušu, ali meni se čini da je prilog tome morao dati i njegov đed po majci iz “čarobnih Dučića”, zaseoka pod Lovćenom.
 
Koji  je svom unuku pričao dogodovštinu iz švapskog rata. Zarobili Austrijanci njih desetinu i vele: da ve strijeljamo, ili da ve jebemo, birajte. Da ljudi jebu ljude, za to je Koljin đedo čuo prije rata, ali nije vjerovao. “I šta je bilo?” – pita uzbuđen mali Kolja.

“Strijeljaše Mališu Velišina. I Velišu Mališina. I Purišu Perišina. I Tadišu Zavišina. I Sinišu Nišina. I Milića Savićeva. I Vučića Dragićeva. I Dragića Vukićeva. To je osmina. Devetome sam zaboravio ime. Bog im dô rajsko naselje”. “A ti đedo, šta ti?” – opet će mali Kolja. “Strijeljaše i mene”.  
 
4. I tako. Ovog slavnog, po dubinama francuske poezije nenadmašnoga gnjurca zauvijek sam skinuo s qurca. A njemu i njegovoj koži prepuštam da procijene je li iz ove raspre izašao s opekotinama prvog ili drugog stepena. I možda bi se, za kraj, trebalo sjetiti jedne od najboljih meni znanih crnogorskih poslovica: “Koga biše i jebaše – njemu osta”. To kako sam ga lemao i prcao ostaće mu kao od oca.
 
A da nije polumontengrinjac, možda ga ne bih ni pipnuo. I nije mali užitak pojati zaupokojno pjenije mediokritetu koji se sav život kurčio kao genije. I nije mali gušt lemati pizduna koji bar dvadesetak godina “onim divljacima iz Banje Luke” pokazuje šipak u džepu. Mada istrajnost s kojom ga pokazuje može da izazove poštovanje.
 
Kako god bilo, vjerujem da ono što je dobro napisano na vlak zvani Povijest ne može da zakasni. A još sam uvjereniji da vrijeme radi protiv maga i za mene. Njegovo velikom brzinom ističe, a moje počinje.
 
Štampao sam 37 knjiga, a neštampanih imam nešto manje. Koliko neštampanih knjiga ima čarobnjak u pokušaju koji u listu Šćepa Izlučevine ne prestaje čitateljima servirati o meni istine u pokušaju, stoga i brojne laži u njegovim prevodima treba čitati kao istine u pokušaju. Zbilja, koliko ima neobjavljenih djela? Kladim se uneviđeno: ni jedno. Jer je živio od onog što objavi, a nedavno je, u Oslobođenju, zavrištao ko Damjanov zelenko zato što mu braća Šumljani ne šalju honorare.
 
Marko je imao od čega živjeti i boleo ga je đoka za sve honorare na svetu, a boleo ga je kardinal hoće li mu ko štampati ovaj ili onaj spis. Ako zanemarim sve drugo što sam napisao, u kompjuteru imam bar 3 000 strana neobjavljenih prepjeva i 1 100 strana neobjavljenih pjesama, a pošto sam i prve i potonje pravio za sebe, nije mi bitno kada će pojaviti kao knjige.
 
Magu je legenda o čarobnjaku trebala kao hljeb, a boga mi i njegovim izdavačima: poduprte bajkom o mađioničaru, njegove knjige išle kao bugarska halva, zato je Mag je u socijalizmu tržište vidio kao vrhovni kriterij i mjeru svih stvari. Ali, kad umre, bajanja o vraču neće trebati nikom, jer nema rezervnog Kolje Mićevića. Mada ne sumnjam da će do smrti sebe vidjeti kao aždahu koja leži na blagu.
 
No lijeno nije bilo Marku
Da pristupi poslu vrlo dragu: 
Pet i po je stotinica strana 
Dugu odu, krilatu i žarku,
Ispišao po Koljinu blagu,
I u ime preksjutrašnjih dana. 
 
Mićević me u Vijestima i u Slobodnoj Bosni uvjerljivo portretirao, crno na belo dokazao da sam nitko i ništa, kao da nije napol Srbin već 100% Montenegrinjac: u tim škrabotinama njegov talenat za nipodaštavanje drugih dosegao je zvjezdane trenutke. Ostaje mu još da pobije moje analize koje su pokazale da je mag najčešće mediokritet, da zna biti čas amater, čas diletant, čas dželat poezije, čas teška neznalica jezika i zanata, čas lažov,i kao da nije jedan nego cijela četa, da je čas plitke pameti, čas avetinja, čas budala, čas debil, i da ga krasi duboko nerazumijevanje poezije koju je cio vijek prevodio. 
 
Na kraju, ali ne i na beznačaju, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da u historiji književnosti nikad ga niko jednome geniju nije zbičio kao Marko Kolji Mićeviću. 
 
Najkonačnija verzija, decembar 2018.