SPOMENIK LAŽI

SPOMENIK LAŽI
                                       
               Miljenku Jergoviću
 

PROLOG

Da znam latinski, rekao bih kao srednjevjekovni pisci: incipit spis o Kolji Mićeviću, najslavnijem Banjalučaninu iza Milorada Dodika, predsjednika Republike Šumske, i Nemanje Kusturice, predsjednika Skijaškog Saveza Srbije, a pošto ga ne znam, prepisaću Mešu Selimovića: počinjem ovu knjigu, bez koristi za sebe i druge, u nakani da uz Allahovu pomoć ubijem boga u Mićeviću, po ocu Srbinu, po majci Montenegrinjcu, po vokaciji Francuzu, po duši bitangi koja je vjerovala da u polemici sa mnom može  nekažnjeno biti lažac bez granica, čak pomišljaš da je u nebeskom uredu dobio dozvolu da niskostima kao u zadnje sokačare brani svoju genijalnost, svojedobno znanu i kućnim ljubimcima Jugovića.

A vjerovao je, jer o meni nije znao ništa, pogotovo ne da je moj skalpel skinuo skalp buljuku mićevića svih nacija i vjera, pa se njegov slučaj  može opisati  tukididovski: pošto je o meni slagao sve što je mogao, u dvije moje knjige pretrpio je sve što je moraoLagao je u pročetničkim Vijestima i Slobodnoj Bosni, čiji je većinski vlasnik Senad Avdić, zvani Šćepo Izlučevina, čuveni ovđešnji nitkov i jedan od junaka moje knjige Sedam balija, kome sam raščevrljio vilice i u knjizi Tunjo Veliki i u Tunje Mali.

To mrtvo puvalo lagalo je žešće u Šćepovu tjedniku no u prođikanskim Vijestima, i vjerovalo da me, sa umišljenog Olimpa, može šamarati kako mu i koliko mu prahne, jer nije znalo da je o onima što su se u polemikama sa mnom kurčili kao prevodilački Kiš iz Bajne Luke jedan moj prijatelj rekao: “Svakom bi od njih bilo bolje da je na zmiju nagazio no na tebe”. I Filip David, koji zna kako čašćavam svoje mušterije, u Tuzli mi je kazao: “Na sve bih pristao, osim da me ti javno biješ”.

Nije znao ni da od 1992. često govorim i pišem: daj mi da lemam Montenegrinjca ili Srbina, i neću ti se žaliti da je život besmislen, mada se to vidi i golim okom, ni da čovječanstvo ide u majčinu, mada je i blesi jasno da smo odavno u njoj. A pošto je Mićević pola Montenegrinjac, a pola Srbin, napenalio mi se kao idealan predmet za tulehanje. Pa sam se zakleo: devetaću ga dok se ne oždrijebi.
   
Čak ga pomalo žalim, jer nije znao, niti mogao znati kakav sam fanatik poezije i fanatik prevođenja. Ta dvojica su sročili 550 strana da mu jebu oca zadovijek.
 
UVODNE OPASKE

Kob žeđi nežne
 
Oko Kolje Mićevića, prevodilačkoga genija, čudotvorca, mađioničara, čarobnjaka reči, maga, vrača, žreca, vilenjaka, numerologa, horoskobdžije, atlete, fudbalera, i boga pitaj šta sve ne, prije rata se u našoj javnosti decenijama dizao oblak prašine, kao za krdom govedi u vesternima, ili bao za Zekanom našeg davnog komšije Ćamila Grobovića, najbješnjim hatom u Vraneškoj dolini koji je dobijao sve trke. 
 
Što mene zglave nije zanimalo. Nisam imao razloga da mozgam o prevodima, ničijim, ni o Mićevićevim, ni potrebe da ih poredim s originalima, kako bih vlastitim gledaljkama utvrdio valjaju li, jer glasinama, razumije se, nisam vjerovao, najmanje onim koje je lansirala beogradska književna čaršija i njegovala ih pomno, kao Srbi, Hrvati i Bošnjaci – ko manje ko više – svoje osuđene ratne zločince danas.

I kada je u Času anatomije Danilo Kiš  razbucao jednu od tih glasina koja se zvala Brana Šćepanović, rekao sam: ko da je mene pitao! Jer dalje od 30. strane nisam mogao čitati ni jednu knjigu tog montenegrinjskog sivonje, ne stihonje već prozonje, koji je u Beogradu proglašen svjetskim piscem i upoređivan sa Kafkom i sa Kamijem, sve dok mu Kiš nije priredio sahranu čija veličanstvenost, govorio sam, potvrđuje da je taj po ocu Jevrejin pravi pravcati sestrić Cetinjanina Rista Dragićevića.

Nije bilo nužde ni da pravim prevode, niti sam sanjao da ću postati prevodilački manijak, i bilo mi je svejedno jesu li vračevi prepjevi zaslužili talambase, mada sam čitao njegovu knjigu Štrik i šija u kojoj je čuveni Vijonov katren preveo u trista i više ne pamtim koliko verzija: prvih osam, možda i deset varijanti imale su smisla, ostale su mi bile egzibicionizam, a ko to voli, neka izvoli. Točka.

Bilo mi je, rekoh, svejedno je li Mićević genije ili jedna od laži koje je književna čaršija iz jugoslovenske prestonice uspješno puštala u promet, ili se radilo o izbirikanom meštru samopromidžbe, a tu primisao budili su i njegovi tekstovi o vlastitom prevođenju i javni nastupi tog vrsnog šoumena koji se vazda držao kao da mu je pravo lice ono javno, kao da drukčije i nema. Ili su maga izmislili Beograd i Mićević u udruženom poduhvatu, neću reći zločinačkom, ali ko pročita ovu i knjigu Mocartovi prevodi Bodlera, uvjeriće se da su čarobnjakovi prepjevi često kriminalni – odlika koja  bljesne kad ih stavim uz svoje prevode, a stavljani su gotovo uvijek. 

Ali kad sam 1976. iz sarajevske gimnazije Pero Kosorić prešao na Filozofski fakultet, gdje sam na Opštoj književnosti sa studentima, na vježbama, analizirao prevashodno pjesme velikih evropskih i svjetskih pjesnika – morao sam provjeravati valjanost prevoda, a potom i sam ih praviti, s težnjom da budu što vjerniji i čitljiviji, jer zbog netačnosti ili nerazumljivosti većina njih nije bila upotrebljiva na času. Taj posao, započet iz nevolje, pretvorio se u ovisnost o drogi jačoj od heroina i nije čudo što se moja duša danas osjeća kao prevodilačka heroina – ovu sam igru riječi vozdigao od Andreja Voznesenskog – kad se sjetim da u kompjuteru imam 22 000 stihova Josifa Brodskog, da pomenem jednog od sto pedesetak ruskih pjesnika koje sam prevodio.

Tražeći bar pristojne prevode kojima se mogu služiti u nastavi, zavirivao sam i u Mićevićeve, ali, poredeći ih s originalima, redovno bih, ne bez iznenađenosti, gotovo nikad male, utvrdio da se na času ne mogu analizirati: nekad su bili netačni, nekad sa previše magle, a nekad oboje. Primjer.

Valerijeva mlada Parka kaže: “L’immense grappe brille à ma soif de désastres“ , što znači: “Beskrajni grozd sija mojoj žeđi za nesrećama/porazima”. Studentima nije bilo teško shvatiti moj bukvalni prevod: beskrajni grozd su zvijezde, a u žeđi za 

nesrećama (ili porazima) vidjeli su biljeg pjesničke veličine. Kad sam im pročitao Mićevićev prevod: “Silan grozd sja kobi moje žeđi nežne”, Esad Pajević je kazao: ”Tako bih i ja umio!” Esad je bio zajeban momak. Vrlo pametan, i darovit pjesnik, i vrlo zajeban. Drugi, više nisam siguran kako se zvao, čini mi se Dragan Pavić, ali znam da je na časovima sjedio sa Esadom u istoj klupi, pitao je: “Zašto mu je žeđ nežna?“ “Da se rimuje sa neizbežna!” Što moram dopuniti.

Mićević mi nije bio važan, a njegovi javni nastupi, u kojim je bio toliko uvjerljivo pun sebe da si pomišljao: ovaj mora da je rastao pred kamerama, pouzdano su ga štitili od bilo kakvog oblika simpatije sa moje strane, ali sam na časovima često bio bijesan na sve naše krnjaše, kako sam, po crnogorski, zvao prevodilačke jugo-štetočine koji bi, govorio sam, zbog pregršti rima izdali domovinu, a nekmoli poeziju, te kad me studenti pitaju zašto ovo i ovo, otkud ono i ono u prevodu, često sam odgovarao: “Nema razloga za usplahirenost. Opet je krivac rima“. 

Ukratko: magov prepjev Valerijevog stiha u kojem je “žeđ za nesrećama (ili porazima)“ postala “kob moje žeđi nežne” netačan je i nerazumljiv. Dodajem: žeđ nežnu, koja je avanzovala u kob žeđi, proizveo je izbrikani lažov i prevodilački srednjak uvjeren da je čarobnjak. Mićević laže i zato što se upinje da porekne svoj format mediokriteta, ali niko u sebi nije našao više od onog što ima. Moje dvije knjige su i priča o zaludnom traganju za onim što niti je kad imao, niti će imati. U tom traganju lagarije, pogotovo one zbog rime, najubojitije su mu koplje. 
 
Mlađi 

Da provjerim svoj sud o Mićeviću, fakultetskog kolegu Nikolu Kovača koji je predavao modernu francusku književnost i ponekad bih mu nosio svoje prevode Francuza, osamdeset  i neke pitao sam šta misli o Mićevićevu prevodu Valerijeva Morskog groblja. ”Taj prevod je mrtav. I to nije jedini Koljin prevod koji smatram mrtvim”. U antrešelj je dodao još ponešto, više se ne sjećam šta, a ne bih izmišljao.

Ni među našom rajom nisam jedini sumnjao u vrijednost magovih prepjeva: pjesnik i esejista Slobodan Blagojević jednom je rekao: ”Mićević prevodi Pola Valerija kao da se radi o Vojislavu Iliću. Mlađem”. U obje moje knjige o Mocartu razmatrao sam žvrljotine kakve, bojati se, teško da bi i Mlađi naškrabao.   
 
Dobrih prevoda mag ima malo
 
Uporedio sam oko 180 Mićevićevih prevoda sa originalima – Andre Šenije, Alfred de Vinji, Alfons de Lamartin, Viktor Igo, Teofil Gotje, Žeral de Nerval, Šarl Bodler, Artur Rembo, Stefan Malarme, Žoze Marija d’Eredija, Žil Laforg, Pol Verlen, Žan Moreas, Šarl Kro, Šarl Pegi, Pol Klodel, Gijom Apoliner i Pol Valeri, i na temelju toga stvorene, analizom književnih činjenica obilato potkrijepljene prosudbe nudim onom koga bi to, eventualno, moglo zanimati. 
 
No nije isključeno, mada nije vjerojatno, da u sto i kusur obavljenih knjiga svojih prevodā, pretežno poezije, poglavito rimovane, Mićević jeste čarobnjak reči, a ovi koje sam proučio takvu ocjenu ne dopuštaju: među njima dobrih je malo, a ni oni nisu ništa osobito: i kad bi mu sviprevodi bili na najvišoj razini koju je kadar dosegnuti, ne bih razumio zašto je decenijama tetošen kao čarobnjak. Valjda mu tako pao grah.

I malo je vjerojatno da nisam imao sreće s Mićevićem, mediokritetom u čijem načinu prevođenja decenijama se nije poboljšavalo ništa, ili malo šta – i da među prevodima koje sam mu proučio nisam naletio ni na jedan, ili na odlomke u njima, koji bi me prisilili da pomislim: ovo ja ne bih mogao. Takvim sam skidao kapu. Takvim koji mogu više od mene. To mi nije bilo teško priznati, jer me činilo skromnijim. Što je važna vrlina istinskog prevodioca. Takvih na našem jeziku, prije rata, bilo je pet-šest, mada niko od njih nije rukopoložen i miropomazan za čarobnjaka, i ne vjerujem ni da je to očekivao. Prije će biti da su smatrali, kao i Marko Darinkin, da dobro rade drag posao i to je sve. Magovi prepjevi često su izazivali pomisao da mogu bolje, pa sam u obje knjige, uz njegove prepjeve, stavljao svoje koji jesu bolji, nekad mnogo bolji od Vračarevićevih, a pošto se smatram savjesnim profesionalcem, ne više od toga, za koji moj su Mićeviću o vrat okačili, kao ovnu predvodniku, zvono čarobnjaka? 

Istina, još pamtim izvrstan završetak njegovog prevoda jednog Malarmeovog soneta: “Odveć bi jasan smisao  / tvoje pisanje zbrisao“, što se dopadalo i meni i studentima, a jedan od njih je čak bio razočaran doslovnim prevodom originala: 

“Suviše precizan smisao / Precrtava tvoju neodređenu književnost“. Da sam u Mićevića našao stotinjak ovakvih stihova, teško da bi moje knjige o njemu bile napisane. Ali ove čarolije u Mocarta su rijetke kao po grobu jagode, kako bi rekao Mihailo Lalić, pa sam povodom tih izuzetaka volio sebi reći: i ćorava Kolja zrno nađe.

Nisam od onih što smatraju valjanim samo vlastite prepjeve, i priznam da sam čitao radove koji su od mojih manje tačni, a sa više snage, i ne mislim se ovdje baviti zakeranjima, a uz nešto malicioznosti, teško je naći prevod kojem se nema šta zamjeriti. Radi se ozbiljnim primjedbama stručnjaka koji je na fakultetu godinama predavao poeziju; ima napisane 4 knjige eseja gdje je razmatrao uglavnom poeziju; napisao je 20 objavljenih i neobjavljenih knjiga poezije; sam ili u duetu prepjevao između četrdeset i pedeset hiljada stihova; na fakultetu predavao prevođenje i napisao knjigu u kojoj je analizirao prepjeve poredeći ih s originalima, za šta se hoće i znanja i čitalačke mašte i strpljenja i pomnje, ali si nagrađen osobitim užitkom: prevodi su možda jedina oblast književnosti gdje svoje tvrdnje možeš dokazati. O istoj pjesmi dva suprotna vrijednosna suda mogu polagati isto pravo na istinitost, što nije moguće kad se prosuđuje uspjelost prevoda. Jer original je neporeciv autoritet.
 
Ovu istinu je Kolja Mićević, koji je u svojim prevodima Francuza počinio na stotine teških nasilja, čak i zločina nad originalima, sa jebivjetarskom lakomislenošću pokušao diskreditirati čuvenim aforizmom: “Prevođenje poetskog teksta oblik je njegovog dubljeg i ispravnijeg čitanja“, što spada u mistifikacije koje nikada nisu mogle da mi ne idu na ganglije, a od ove sam dobio osip. Ovo je napisao blećak i za blećke, a ko pročita ovu knjigu, uvjeriće se vlastitim gledaljkama da te magova dublja i ispravnija čitanja poetskog teksta, kojih u njega ima ka Džingiskanovih Tatara, često tjeraju da se upišaš od šege. Evo odmah primjer. 

Na početku poeme Obilje večeri (Profusion du soir), Valeri kaže:

Du soleil soutenant la puissante pareses
Qui plane et s’abandonne à l’œil contemplateur,
Regard !… Je bois le vin céleste, et je caresse
Le grain mystérieux de l’extrême hauteur.
 
Doslovni prevod Sunite Subašić-Thomas: 
 
Sunca koje potiče na silnu lijenost
Koje lebdi i predaje se posmatračkom oku,
Pogled!… Pijem nebesko vino, i milujem
Tajanstveno zrno najviše visine.
 
Prepjev Marka Vešovića i Sunite Subašić-Thomas:
 
Sunca, koje moćnu podržava lenost,
Lebdi, posmatračkom oku se dajući,
Pogled!… Pijem vino s neba, tajanstveno
Najviše visine zrno milujući. 
 
Prepjev Kolje Mićevića:
 
Podnoseći Sunca svemoguću lenost
Što lebdi i dā se oku posmatrača,
Pogled!… Pijem rajsko vino, a kroz snenost 
Dlan mi tajno zrno krajnjeg visa glača
 
Ostavljajući po strani sve ostale magareštine – potanko razmotrene na drugome mjestu – moram reći da nije čarobnjački već divljački njegov prevod četvrtog stiha: “Dlan mi tajno zrno krajnjeg visa glača“, umjesto “i milujem / tajanstveno zrno najviše visine“, ili “tajanstveno / Najviše visine zrno milujući“,kako kaže naš prevod. Mićević je razgazao original, kao na asfaltu netom bačeni opušak.

Stručnjak u meni ostavlja za obdanište priče o prevođenju kao sustvaralaštvu koje ima svoje slobode. Ima ih, ako ste veliki ili pravi pjesnik, ali drugorazredna vračeva rimovanja ne opravdavaju njegovo bezliječno uobraženje da je pjesnik. Ako ste, na primjer, Ivan Slamnig, ili Antun Šoljan, ili Stevan Raičković, vaš prevod biće kreacija, ali njihovi prepjevi koje sam poredio sa originalima vrlo su točni, što je važnije od svega ostalog, mada sam analizirao nekoliko nedopustivih greška koje je Raičković napravio u svojoj knjizi Sedam ruskih pjesnika
 
Ako pak nije pravedno stavljati Mićevićeve uz prevode velikih pjesnika, eno Ante Jurevića, sa čijim se prevodima Bodlerove poezije čarobnjakovi ne mogu mjeriti. Čitao sam ih, neke poredeći sa originalima, davne šezdeset i neke, jer ih je Antun Šoljan pohvalio u svom prikazu, valjda u Telegramu, ali ko danas zna išta o tamo nekom Jureviću, dok Mićević iskače iz kinderjaja i pašteta.
 
Duboko nerazumijevanje francuske poezije
 
Taj stručnjak zna da u približavanju nedostižnom originalu – s čime se ne bi složio vrač koji, kad sjebe original, ubijeđen je da je to dublje i ispravnije čitanje – Slamnig i Jurević idu mnogo dalje od Mićevića, i zna da je dostizanje originala ideal kojem bi trebalo bar težiti, Eliot bi rekao težiti da težiš, a još bolje zna i osjeća gdje je donja granica prevoda ispod koje su išli mnogi jugo-štetočine kojih je, za Titovine, u nas bilo ko šodera, a njima se Mićević često znao pridružiti, valjda smatrajući da ih ipak nema dovoljno i da je obavezan pojačati tu falangu. 

Moje zamjerke magu temelje se na uvjerenju da nije politika već prevođenje umijeće mogućeg, a vrač je najčešće daleko od tog da ”iscrpi polje mogućeg”, da se poslužim Pindarovim riječima koje je Valeri stavio kao epigraf pjesmi Morsko groblje. Valjda i zato što se na moguće mnogo ne obazire, Mićevićevi prevodi često su nemogući.

Sumnje u vrijednost tih uradaka pojačavali su i njegovi tekstovi o prevođenju, ali i ono što je taj genijalni šoumen, svesrdno hrabreći neupućene da u njemu vide čarobnjaka, često govorio o svom po njemu stvaralaštvu, po meni poslu  u kojem kašto možeš da se vineš do kreacije, ali rjeđe nego što se priča.  Mićevićevi prevodi se prolamaju od kreacije, što bi bilo dozla čak i da je Boris Pasternak.
 
Nametljivi i razmetljiviji i uobraženi sveznajša, koji je sebe navijao kao gramofon za razonodu gledalaca i slušalaca – mada je vazda bio bolji za gledati nego za slušati, što meni kao deklariranom biseksualcu nije teško priznati – o Bodlerovoj ili Valerijevoj poeziji umio je uopšteno brbljati satima, ali, kad ga slušaš, ili mu čitaš palamuđenja kako je preveo ovo ili ono, nerijetko pomisliš: ako bih mu ćušnuo pod nos strofu ili pjesmu i rekao: reci zašto je ovo poezija? ili: zašto je velika poezija? – ne bi umio ni beknuti, a uopštenim znanjem o poeziji može si, kao Rableov Pantagruel, zadak velmoški obrisati. Ovu predstavu stvarao sam  i na osnovu jednog svojstva 

koje krasi mnoge mu prevode stihova, strofa ili pjesama velikih francuskih pjesnika, i koje Milan Milišić zove duboko nerazumijevanje poezije. A nisu rijetki ni trenuci kad je ovaj prevodilac glup i dubok, kako bi rekao jedan američki romansijer.

Mićevićev pesnički svet
 
Banjalučki Kiš veli da prevodima “stvara svoj pesnički svet”, što djelimično objašnjava i kao da kuša opravdati jednu nemilu činjenicu: veliki broj francuskih pjesnika, ako ne svi, liče na Mićevića. Većina njih često ima gimnazijalsko shvatanje poezije. To jesu odlikaši s peticama iz svih predmeta, ali su gimnazijalci, zato su često mutavi, čemu je kriv i autistični jezik i stil Mićevićevih prevoda koji se nekad ne osvrću na original, ni na nas, pa je jazuk što će čitaocima ostati trajno nepoznata veličajnost njegovog “pesničkog sveta” stvorenog prevodima, jer ko bi normalan dobrovoljno pristao da mu padne na glavu polica sa sto i kusur knjiga, od kojih su neke debele 300 strana?
 
A kad se sjetim da je Nastasijević “sedam lirskih krugova“, stvorio čitav pjesnički svijet, pomišljam da bi maga trebalo brojiti u skribomane među prevodiocima. Pomislim, a potom sjetim da je od prevođenja živio, a meni  je to bila strast koja je sebi svrha i ni za jednu knjigu, ako izuzmem prevode pjesama Emili Dikonson koje sam prije rata pravio sa Jasnom Levinger, nikad nisam dobio ni banke. I pokušajte zamisliti, jer meni to ne uspijeva, prevodilački stroj kako stvara pjesnički svijet svoj.
     
Prvi stih prevoda Mićeviću šalju bogovi
 
U tekstu O Arnou u obliku pisma prijatelju, povodom stiha: ”Amor, gara! Sio ben vengtuz?” (u njegovu prevodu: “Gle Amore! Nisam li tvoj ceo?”), mag veli: “Zaista mislim da je Valeri bio u pravu kad je tvrdio da nam prvi stih dolazi od bogova. (Zašto to ne bi bio slučaj i prilikom nastanka  pesničkog prevoda?). Tako je počelo, tim početnim stihom treće strofe, ali nemam nameru da te zamaram detaljnim opisom celog postupka”. 

Zašto to ne bi bio slučaj? – mag se pita retorički, jer zna odgovor, ali zaboravlja da je Valeri dodao (citiram po sjećanju): a na nama je da ostali stihovi budu ravni prvom. Na pjesnicima, bezbeli. Ali prevod nikad, osim u Mićevićevim uobraženjima, ne može biti ravan originalu. Može takva biti, ili se bar činiti, ova ili ona strofa, kad se steknu srećne okolnosti, kao u mom  prevodu Valerijeva soneta Zajedno (Ensemble) : 

 

Comme un couvercle du tombeau, le soir
Bandera nos yeux, ouvrant notre cœur
Et nous marcherons, tenant  l’encensoir
Dans la Nuit silencieuse du chœur.
 
Kao poklopac groba, veče
Vezaće nam oči, otvarajući nam srca 
I mi ćemo poći, držeći kalež/putir  
U šutljivu Noć kora. 

Večer će nam ko poklopac groba
Da otvori srca, vežuć oči,  
I držeći kalež ćemo oba
U Noć kôra mučaljivu poći – 
 
ali nikad nisam naletio na čitav (rimovani) prevod ravan originalu. Ne daju dušmani, kazao bi pokojni Omer Hadžiselimović, s kojim sam preveo 1 200 strana anglosaksonske poezije.
 
Prevodilac koji nas često zamara “detaljnim opisom celog postupka” i pjesnik koji u stihovima ne ide dalje “od onog što je na elegantan način drugorazredno”, što rekao jedan Englez, u ovom i u drugim tekstovima kuša da za sebe kao velikog prevodioca, mada češće pravi amaterske no solidne uratke u kojima maternji jezik nerijetko čuva tako što ga kvari, prisvoji prava koja mu ni po kojem osnovu ne pripadaju.
 
Taj veliki krčmitelj magle živcira me pored ostalog i zato što potcjenjuje moju pamet: zanemarim li ostalo, budaleština da mu prvi stih prevoda dolazi od bogova može se prihvatiti jedino ako zaboraviš sitnicu da je pred pjesnikom prazan list hartije, a da su prevodiocu unaprijed dati svi stihovi pjesme koju treba prenijeti u drugi jezik.
 
Bozi se zezaju sa smrtnikom
 
No možda Mićeviću, čiji proizvoljni prepjevi često imaju besramno malo veze s originalima, bogovi zaista šalju ne samo prvi stih prevoda.  Evo primjer:

Bodler u sonet Posmrtna grižnja (Remords posthume) kaže: 
 
Quand la pierre, opprimant ta poitrine peureuse
Et tes flancs qu’assouplit un charmant nonchaloir,
Empêchera ton coeur de battre et de vouloir,
Et tes pieds de courir leur course aventureuse,
 
Doslovni prevod Sunite Subašić-Thomas:

Kad kamen, pritišćući tvoje strašljive grudi
I bokove gipke od dražesnog nehaja,
Spriječi tvoje srce da tuče i da se nada,
A tvoje noge da trče svoju pustolovnu trku.
 
Prevod Marka Vešovića i Sunite Subašić -Thomas:
 
Kad kam, što pritišće grudi strašljive ti
I bokove gipke od ljupkog nemara,
Spreči da ti srce želi, da damara,
Nogu da ti u trk pustolovan leti,
 
Mićevićev prevod:

kad kamen, stišćući tvoja prsa plačna
i bokove koje ljupki nehaj slama, 
oduzme tvom srcu žestine i plama
i lutanja tvoja skrati beskonačna.
 
Nije isključeno da su bozi, jer vječnost im je dosadna, u času kad im se prohtjelo da se prošaljakaju sa smrtnikom, bacili s neba Mićeviću cedulju s ovom škrabotinom. I trebalo bi ga vidjetii kao Barda koji neponovljive stihove pretvara u osrednje, što je vjerovatno najgori od grijehova protiv poezije. Velim vjerovatno, jer ima trenutaka kad mislim da su mu svi grijesi najgori.
 
Prevođenje je posao zaguljen, krajnje složen, u biti najčešće beznadan, ali je posao, i kad je Boris Ejhenbaum napisao čuveni tekst Gogolj i književni posao, taj naslov je bio jedan od signala da je tvoraštvo i najvećih pisaca u očima modernog čovjeka izgubilo metafizički oreol, dok mag, češće loš nego dobar zanatlija, ne odustaje od uzurpiranog prava da od bogova prima ekspres preporučene pošiljke. 
 
A oholost s kojom govori o Polu Valeriju, jednom od najvećih evropskih pjesnika 20. stoljeća, tjera te da kažeš: tugo moja banjalučka! Štijući njegov prevod Valerijeve 

Mlade Parke uporedo s originalom, često sam se pitao: je li ikad bolja poema pala u šape lošijeg prevoditelja? Dobro,Valeri je vrlo težak za razumijevanje, ali i stihove koje Mise pjevuši vrač zna udesti ko Panto pitu.

Konstante
 
U najboljem slučaju, prevođenje je fini zanat, i u njemu je glavno biti profesionalac, sve drugo su, manje ili više, bajke za predškolce.
A biti profesionalac, to ponajprije znači biti odgovoran za svaku riječ vlastitog prevoda. Tako je u mene počelo, da se mićevićevski izrazim: učini sve što možeš kako bi studentima omogućio da se dive pjesniku, a ne tvojim izmišljajima, i da im nikad ne prodaješ čavče pod golupče.
 
To je u mojim prevodima ostalo konstanta, da se opet poslužim magovom riječju koja u njega znači: učini sve što možeš da sačuvaš što više rima iz originala! Za one koji će ovo s nevjericom čitati ponoviću:  mag se živ odrije da se u njegovu prevodu rimuju riječi koje su rime i u originalu. Ako se, na primjer, stih u izvorniku završava riječu srce (coeur), na glavu će se posaditi da se i u njega stih završi tim leksemom. Zato u njegovu prevodu Bodlerovog soneta Neprijatelj “snagom vrca“ hrana, a ne hranjeni, da bi se rimovala sa srca. Treba li govoriti o strahotnoj količini laži i gluposti na koje je doživotno sebe osudio držeći se pravila o konstantama koje je našao – kako zli jezici govorkaju – u likaruši Andrićevog fra-Luke.Pravilom o konstantama mag je sebe prisilio da cio život bude dvaput veća budala nego što bi neminovno morao biti. Srokvi su vraču okovi sa kojim bajronski dražesno harmlje.

Koljine laži meni nisu koljivo 
 
Maga su najvišim nagradama obasule mila nam Pokojnica i Marijana, kako odmila zovu Republiku Francusku, ali i masovna grobnica koju od mila zovu Republika Srpska, a Marko joj tepa Šumska. Otud je, kad tumači svoje prevode, mag apsolutno uvjeren u ono što kaže, ali šta mu to vrijedi kad je Marijanin povjerenik za Balkan, igrom nevesele sudbe, pao u šake meni koji laž mrzim više od ičeg pod nebom, zato sam se sa lažovima i nitkovima strastveno obračunavao u deset svojih knjiga.
  

Ti prevodi često traže da Koljine izmišljotine uzimaš kao koljivo, ali je Marko Darin odbio pričešćivati se lažima koje je vrač proizvodio kao prevodilac i kao njihov pismeni ili usmeni tumač, i u dvije knjige pristupio meraklijskom razvaljivanju tih laži. No ako, i nakon objavljivanja mojih analiza čarobnjakovog fušeraja, taj bivši atleta nastavi da u javnosti pokazuje nabujale bicepse genija – a hoće, jer to samo grob liječi – onda faktički jebaji ga, što rekli Sarajlije.
 
Zakon tromosti 
 
Sunita Subašić-Thomas koja bolje od mene zna koliko je Mićević težak kao prevodilac, jer mnogo bolje od mene zna francuski, kaže u mejlu: 
 
“À propos čarobnjaka, u kakvom sam šoku bila kad je Boris Dežulović, koji je dobio Kočićevu nagradu, rekao na TV nekoliko konvencionalnih riječi, koliko mu ta nagrada znači, naročito što ju je dobio poslije jezičkog čarobnjaka Kolje Mićevića. Čak i ti momci iz ’Ferala’ koji su se svemu rugali poštuju takvu ‘veličinu’”. 
 
Odvratio sam: “Krleža je zakon inercije zvao zakonom tromosti i ljudsku glupost smatrao kosmičkim fenomenom, jer se u njoj najoštrije taj zakon zrcali. Čim prestaneš govoriti iz središta svog bića, padaš u šape inerciji, što se mora ovako ili onako platiti”.

Jer u Jugovića važi običaj: ako si čarobnjak, to je mićevićevska konstanta, nešto kao zakon gravitacije, i gomilanje dokaza da je banjalučki Njutn često težak hohštapler beznadežna je, čak blesava rabota: to je kao da pokušavaš poreći zemljinu težu. A zašto je ne bih poricao ako, kao prevodilac, mnogo bolje od Mićevića letim?  
DONJI VIR IZ GORNJE PRIPIZDINE

Sada cu secirati Mocartov prevod Vinjijevog soneta Pariski duh (Esprit parisien). Evo original i doslovni prevod:
       
Esprit parisien! Demon du Bas­-Empire!
Vieux sophiste épuisé qui bois, toutes les nuits,
Comme un vin dont l’ivresse engourdit tes ennuis,
Les gloires du matin, la meilleure et la pire;
 
Pariski duše! Demone Kasnog Rima!
Stari umorni sofiste koji piješ, svih noći, 
Kao vino što pjanstvom umrtvljuje tvoje dosade, 
Slave jutra, (ono) najbolje i najgore;   
 
Froid niveleur, moulant, aussitôt qu’il expire,
Le plâtre d’un grand homme ou bien d’un assassin,
Leur mesurant le crâne, et, dans leur vaste sein,
Poussant jusques au coeur ta lèvre de vampire;  
 
Hladni izjednačitelju, što liješ, čim izdahnu,
Gips velikog čovjeka ili pak ubice, 
Mjereći im lobanje i, u njihove široke grudi,
Guraš sve do srca svoju vampirsku usnu;
 
Tu ris! – Ce mois joyeux t’a jeté trois par trois
Les fronts guillotinés sur la place publique.
– Ce soir, fais le chrétien, dis bien haut que tu crois.
 
Ti se smiješ! – Taj veseli mjesec baci ti tri po tri 
Čela giljotinirana na javnome mjestu. 
– Ovo veče, budi hrišćanin, reci glasno da vjeruješ.
 
A genoux! roi du mal, comme les autres rois!
Pour que la Charité, de son doigt angélique,
Sur ton front de damné fasse un signe de croix.
 
Na koljena! kralju zla, kao drugi kraljevi! 
Neka Milosrđe, svojim anđelskim prstom 
Na tvom prokletom čelu napravi znak krsta.

Dajem, strofu po strofu, moj prepjev u kurzivu i Mićevićev boldirani:  
 
Ti pariski duše! Demon Kasnog Rima
I star sofist, smoren, što sve noći pije, 
Ko vino što pjanstvom čame ti ubije, 
Slave jutra, dobra najveća sa zlima;                           
 
Pariski duše! Demone Donjeg Vira! 
Stari trudni znalče što piješ, sred tmice, 
Vino čije pjanstvo skruti tvoje klice,
Slavo jutra, kad se dobro i zlo zbira;
 
Hladni ravnaoče što, čim umru, liješ
Gips velikanima ili zlikovcima,
Lobanje im mjeriš, široku grud njima
Vampirska ti usna sve do srce rije; 
 

Hladni ravnatelju, lijuć, za kraj pira,
masku velikana il pak nekog zlice,
mereć im lobanje, i, kroz sve žilice,
gurajuć do srca svoj jezik vampira; 

Prva verzija: 

Smiješ se! – Tri pò tri čela, taj ti vedar
Mjesec s giljotine baci, gdje puk gleda.   
– Večeras hrišćanin da si reci čvrsto.

Druga : 

Smiješ se! – Tri pò tri čela, taj ti vedar
Mjesec s giljotine baci, gdje puk gleda.   
– Noćas glasno da si hrišćanin objavi. 
 
Smeješ se! –Taj mesec dade ti tri po tri
giljotinirana čela da svet motri.
Noćas budi hrišćan, nek je vera čvrsta. 
 
Prva verzija:
 
Klekni! kralju zla, ko drugi kralji, e da  
Milosrđe bi ti anđeoskim prstom  
To prokleto čelo označilo krstom.
 
Druga:

Klekni! kralju zla, ko drugi kralji, da ti    
Milosrđe prstom anđeoskim zatim
Na prokletom čelu znak krsta napravi.

 
Klekni! Despote zla, kao svi despoti!
Da ti Milosrdnost, anđelskoga prsta,
na prokletom čelu načini znak krsta. 
 
U Mocartovom prevodu je katrene, slične muslimanskom selu kroz koje su prohujali 

Beli orlovi, pravio čarobnjak koji, doduše, malo baca na kretena, kako bi rekli 

Ivančićevi Splićani, ali jeste čarobnjak, ovijani i prosijani. Katreni u mom prepjevu su tvorba profesionalca i, mada se ne smatram obaveznim sačuvati rime koje se u katrenima ponavljaju, jer to najčeše vodi u različite vrste laganja, rijetko kad malog, htio sam pokazati da i to mogu a da sonet ne uništim kao vrač, a pošto se rime u katrenima tek djelimično ponavljaju, naknadno sam napravio tačniji prevod:
 
Ti pariski duše! Demon Kasnog Rima
I star sofist, smoren, što sve noći piješ, 
Ko vino što pjanstvom čame ti ubije, 
Slave jutra, dobra najveća sa zlima;                           
 
Hladni ravnaoče što, čim umru, liješ
Velikom čovjeku gips il krvoloku,    
Lubanje im mjeriš i kroz grud široku
Vampirska ti usna sve do srca rije;    

Vrač od minusa pravi pluseve 

Magov prepjev je pravio genij koji je s brbljanjem da u njegovu prevodu sve mora biti tačno počeo ne znam kad, ali čini se da je to bilo u dane kad je našu javnost  obavestio da je stručnjak za horoskope: oštrio se se za karijeru proroka i brzo uvidio da se to ne isplati u zemlji gdje vladaju ateisti, pa odlučio položiti za čarobnjaka.

Vraču je drago  da ono što je u originalu očiti minus prekriži uspravnom crticom i dobije plus, što mu se dešava vrlo često, pa je i ovdje: kao Biljana na ohridskim izvorima, sofiste oprao do ljiljanske bjeline, mada “izraz sofist”, kaže Filozofijski rječnik, “naročito pod utjecajem Sokrata, Platona i Aristotela, njihovih filozofskih protivnika, dobiva pokudno značenje u smislu prividne odnosno lažne mudrosti”. 
 
Ironiju na račun pariskog duha, očiglednu u sintagmi ”stari, umorni sofist”, mag je prometnuo u fini kompliment: ”stari trudni znalče”, jer je bez sluha za ironiju, za humor, za crni humor i uopšte za sve što je slobodna igra duha, mada je u svojim pjesama uvijek oran za slobobne igrarije riječima. Gluvilo za sve oblike smijeha jedna je od najžalosnijih odlika onog što radi kao prevodilac i tumač svojih prepjeva, zato u njega ima bukadar ovih trudnih znalaca koji ironiji iz originala zavrću šiju.
 
Mada nije isključeno da je taj jezički purist htio izbjeći riječ “sofist”, po njemu tuđicu, po meni našu riječ stranog porijekla, prije će biti da ju je šutnuo zato što je u vokativu trosložna i nije mogla stati u metar koji je kriv za veliki broj magareština u njegovim prevodima, što je Grobnica za čarobnjaka podrobnim  analizama pokazala.

Tog “trudnog znalca“ zatim je promakao u “ravnatelja” koji je u srpskohrvatskom jeziku direktor, upravitelj, zato sam napisao “ravnaoče”, ali nisam očekivao da na ovakve sitnice obrati pažnju prevodilačka mašina koje je naštancala više od stotinu knjiga prevedenih stihova, i kad se toga sjetim, u sebi ili naglas kažem: kakav zicflajš ovaj čarobnjak ima, boktemolovo!
 
Krnji participi
 
Upozorit ću na još jednu nevolju : participe “moulant”, “mesurant” i “poussant”, kojima se u francuskom prave relativne rečenice, mag je preveo bukvalno: “lijuć”, “mjereć”, gurajuć” – a krnjih participa u njegovim prevodima ima ko Geljića i Rokića zajedno. Mada je Isidora Sekulić, povodom jednog prevoda s ruskog, kazala da poezija na našem jeziku ne podnosi participe – krnje li ne, svejedno – mag ih obožava, jer činovnički kopira francusku sintaksu, što je u njega postalo čak strast, pa i to objašnjava zašto je ostao loš versifikator. 
 
Pošto dobro ne čuje naš jezik koji zahtijeva da kaže: “što liješ”, “što mjeriš”, “što guraš”, a ne voli kapati nad  prevodima, ne vidi da je tri participa mogao svesti na jedan: “Hladni ravnatelju, liješ, za kraj pira, masku velikana il pak nekog zlice, meriš im lobanje, i, kroz sve žilice, guraš im do srca svoj jezik vampira – smejuć se!”, pa bi ovaj prevod bio bolji i zvučao bi mnogo naškije. Vračarević ovakve stvari vidi kao vrlinu svojih prevoda, čak se u pogovoru Cveću zla hvali svojim oponašanjem sintakse francuskog jezika, stoga krnje participe “lijuć”, “mjereć”, gurajać” smatra dokazom da je u njega sve tačno prevedeno. Što ponavlja stoljećima.

Gluvilo za srpski jezik 
 
I zašto nije napisao: “Smeješ se! Taj mesec BACI ti tri po tri / giljotinirana čela GDE svet motri”? Aorist “dade”, umjesto “baci”, jer sa stratišta glave se bacaju, plus veznik “da”, umesto prirodne mjesne odredbe ”gde”, jer su se smaknuća obavljala na javnim mjestima, opet kažu da čarobnjak nema sluha za naš jezik, što je očito i iz naznake “za kraj pira”, umjesto “čim izdahnu”, koja izaziva pitanje: kakav je to pir na čijem kraju hladni upravitelj bog zna čega lije posmrtne maske? 
 
Vinji kaže: „Hladni izjednačitelju, što liješ, čim izdahnu, / Gips velikog čovjeka ili pak ubice“, i sve je jasno: nakon pogubljenja, duh Pariza lije posmrtne maske jednačeći velikane i zlikovce, dok vrač veli: „Hladni ravnatelju, lijuć, za kraj pira, / masku velikana il pak nekog zlice“, jer ne vidi da sintagmu “za kraj pira” govornici našeg jezika vezuju za duh Pariza, a ne za velikane i zlice. Dakle: čim okonča boga pitaj kakav pir, duh Pariza lije posmrtne maske! To je uistinu rekao, a kada stane ovako prcati naš jezik, ostaje mi da promrmljam: Bravu. Bravu od genija!
 
Ovakve jezičke defekte u svojim prevodima Mocart je, polemišući sa mnom u pročetničkim Vijestima, nazvao “greškama koje nisu greške”, čak vjerujem da se iskre kao alemi u očima narcisa zaljubljenog u sve što prdne. U prdeže kojim puni svoje pjesme može biti nekažnjeno zaljubljen, jer ih nemamo s čim porediti, ali mu je decenijama ostajalo nesankcionisano puštanje prevodilačkih vjetrova, jer se niko nije sjetio da njegove uratke poredi s izvornicima: vjerovalo mu se na riječ da su čarobnjački. Pa će mag  meni da plati što su mu godinama praštali drugi.

Gluvilo za humor

Sačuvao sam mjesečev epitet “vedar”, jer zatim dođe stroj za egzekuciju i ovo smjenjivanje mjesečeve vedrine giljotinom izvrsno je. Čarobnjak je tu crnohumornu iskru ubio, čega u njega ima koliko ti bog hoće, ali ga možda ne bi trebalo previše reziliti što uništava podsmijehom ili ironijom ozarene stihove, jer, vazda uozbiljen kao prvosveštenik poezije, ne nego kao da da prisustvuje vlastitom pogrebu – a u nas je ozbiljnost vazda bila zamjena za pamet ili talenat – lišen je osjećanja za najveći dar koji čovjek sebi daje, čemu i nije kriv on već majka Priroda, razume se. Taj u Šćepovom listu s gordošću  navodi rimu ab ovo-nabo vo iz svog privatnog pisma, slikovanje latinskog i srpskog vidi kao dokaz svoje duhovitosti : nevolja je u tome  što bi ovo morao rastumačiti, a jebeš dosjetke koje većini čitatelja treba  objasniti da bi djelovale. Ne treba objašnjavati moje dosjetke, na primijer: “Ova karina misli da je u srpskom prevodilaštvu prva okarina“.

Kako je kasni Rim postao Donji Vir ?

I kako je Bas­-Empire, kasni Rim, u Mocartovu prevodu postao “Donji Vir“ iz Gornje Pripizdine? Da je vrač u mom prevodu našao ovu izvaljotinu, zahtijevao  bi da me uapse zbog neznanja francuskog jezika. Ili je on, koji se uzda u mađije kao u glavnu sablju, bio lijen da lista po rječnicima, gdje bi našao: “Le Bas-Empire.L’Empire 

romain après Constantin” (“Rimska imperija iza Konstatina”). Na proizvoljnost

”Donji Vir” čiji besmisao vapi do neba prisilio ga je despot Srok pred kojim je mag često primoran da klekne i govori budaleštine, a ja, kao ateista, nisam hrišćanski milosrdan da mu praštam grijehe ispisujući mu križeve po čelu.
       
Vinji nadrealista
 
I kako ”kroz sve žilice”, a ne kroz ”široke grudi” kao u originalu, pariski duh ”gura do srca svoj jezik vampira”, to će ostati tajna svima koji ne pristaju da njin mozak siluju štokakvi mađioničari sa Balkana. Da je kazao “kroz žilice”, to bi i dalje ostalo glupost, ali bila bi nešto manja, ali da jedan jezik možeš gurati kroz sve žilice, to je kadra reći samo odrta budala. Ili pak nadrealista.

Jezik koji vampir gura kroz sve žilice u nadrealističkoj pjesmi ne bi bio besmislica već anti-smisao, ruganje smislu, sprdnja s razumom, razaranje logike kao temelja svijeta koji treba uništiti. Taj okorjeli malarmeovac izborio si je titulu prevodilačkog vrača pored ostalog i čestim ruganjem s razumom: u njegovim prevodima nekad ima smisla koliko i u vradžbini “Šagadam, magadam, pic, pac, pacu”. Malarme jeste bio veliki vrač, ali Mićević koji ga oponaša zaboravlja da ono što priliči Jupiteru, ne priliči volu.  Banjalučkom. A kao prevoditelj biti malarmeovac, to meni zvuči vrlo blesavo. 

Vrač vokativom siluje original
 
I kako se desilo da četvrti stih prvog katrena pogrešno pročita i “slavu jutra” pretvori u ”slavo jutra”? Opet su krive muke s metrom i rimom. U prevođenju neizbježni su gubici, ali stojim vam dobar da je mag, u 180 prepjeva koje sam mu proučio, više zijana počinio nego ja u svim stihovima koje sam preveo, sam ili u duetu.

Vinjijev stih: ”Les gloires du matin, la meilleure et la pire” [“Slave jutra, (ono) najbolje i najgore”] nije pogrešno pročitao: besmisleni vokativ posljedak je tiranije metra koji nikad nije prestao da ga tlači, Ujević bi rekao gnjete, plus nesrećno nađenog sroka. Pod metričkom prisilom, iz trećeg stiha izbacio je poredbeni veznik “kao” – mada to nije bilo neizbježno, jer je mogao reći: ”što piješ, sred tmice, / ko vino što pjanstvom skruti tvoje klice, / slavu jutra” i tako dalje – pa mu je četvrti stih ostao visiti u zraku i kuša da ga vokativom “slavo jutra” spasi od besmisla, čime je ubio krasnu sliku: duh Pariza, duh dekadencije kakva je zahvatila kasni Rim, kao vino protiv čame u svim noćima pije slave jutra, slave od nekad! 
 
Ovo je jasno i precizno i vrhunska je poezija. Ali svaki prevod je smislom siromašniji od originala, jer “gloire” znači i “sjaj”: dekadentni Pariz u svojoj noći kao vino pije svoje nekadašnje sjajeve. Nešto kao kad Valeri “pije nebesko vino“, to jest sjaj sunca koje zalazi, što se može prevesti, a dvoznačnost Vinjijevih ”gloires du matin” ne može i na ovo  upozoravam da čitalac osjeti i preciznost i dvosmislenost slike. U prevodima vrač je često dušmanin preciznosti kakva krasi veliku poeziju, čemu je manje kriv on a više slaba versifikatorska vještina, neznanje našeg jezika, nerazumijevanje

pjesništva i plitka pamet. Tačno je da je Puškin negdje kazao kako pjesnik treba da bude glup, a Gete da pjesnik ne mora misliti, jer, čim se jave metar, ritam i rima, tu je i smisao; jezik za njega pjeva i misli, dodao je na drugom mjestu. Ali nije moguć prevodilački čarobnjak ograničene pameti, pa ili moja prosta pamet nije kadra shvatiti dubinu njegovih budalaština, ili je titulu čarobnjaka dobio na guzove. Mada  se ne smije zaboraviti  da usmena pjesma veli: “Srbin ima što niko nemade“. 

Vokativom ”slavo” silovao je original: dekadentni pariski duh, uronjen u svoju noć, proglasio je slavom jutra, pa se pitam je li nagazio na đavolju sofru, ili šta? Možda jeste, možda nije, teško je reći, ali jedno je očito: mag često zna biti prevodilačka liša, kako u Crnoj Gori u igri fircik zovu kartu bez vrijednosti, onu koja ne donosi poene.
  
I kakva su to, anđela ti, jutra “kad se dobro i zlo zbira”? Zar se, otkad je kika  i vijeka, zla i dobra nisu sabirala na kraju, a ne na početku? Onaj ko bi sebi dočarao jutro kad se “dobro i zlo zbira” morao bi biti vanzemaljac. Mag je katrene Vinjijevog soneta preveo kao da je prekjuče pao s Marsa,a moje knjige analizama pokazuju da su ova nasilja nad originalom zaštitni znak magovih prepjeva.

“Vino čije pjanstvo skruti tvoje klice”
 
A stih: “Vino čije pjanstvo skruti tvoje klice”, koji bi Viktor Ivančić nazvao nestvarno glupim, napravila je prevodilačka liša i trebalo bi ga prepustiti udbinim stručnjacima za šifre, mada se bojim da bi otišli ututanj svi napori da ga odgonetnu. I krupnice i sitnice u njegovim prevodima kazuju da mag maternji jezik ne zna i ne čuje dobro, a ovdje ne vidi da je morao reći ”vino koje pjanstvom”  a  ne ”vino čije pjanstvo skruti tvoje klice” , jer je ispalo da je pjano vino, a ne duh Pariza. 
 
Mutavim jezikom banjalučki mag nas često prisiljava  da ga brojimo u okorjele malarmeovce, te ako ovo smetnemo s uma i pozovemo se na original, to će biti dokaz da ne znamo najbitnije: prevođenje je novogodišnja noć u kojoj, mjesto konfeta, mag prosipa vradžbine.

Malarme je često ironično govorio o sebi i svom pjesništvu: kad ga je, kaže Hugo Fridrih, “jedan  novinar nestrpljivo molio da mu preda neki rukopis, on mu je odgovorio: ’Pričekajte bar dok unesem u nj još malo tamnosti’.” I Malarme iz Šumske svakojakim tamama puni prepjeve, zato im ne fali besmislica, što su moje knjige zorno pokazale. Jer u poeziji, po Fridrihu, nerazumljivo mora da opčinjuje kako bi bilo poetski djejstveno, a mag nije kadar praviti takve stihove: njegovi tamni iskazi, koje je pravio običan mrtvak, očite su besmislice ili budaleštine. 

Ovdje ga je rima primorala da od posve razumljivog pijanstva koje “umrtvljuje tvoje dosade” napravi posve nerazumljivo pijanstvo koje “skruti tvoje klice” – proizvoljan prevod kakvih u njega ima ka žutih mrava, a ovakvi bude pomisao da su iz glave svučene budale: umjesto dosada turio je klice, mada se to dvoje isključuje: gdje ima dosada, nema klica koje su obećanje (novog) života. 
 
I zašto nije rekao: “što piješ, sred tame, ko vino što pjanstvom umrtvi ti čame, slavu jutra” i tako dalje, čime bi izbjegao nasilje nad smislom tih stihova koje je posljedak vokativa ”slavo”. Nije tako rekao jer bi se rime prvog katrena vira-tame-čame-zbira 

tek djelimično ponovile u drugom: pira-zlice-žilice-vampira, a vrač se strogo drži rima originala, što često plaća skupo, dok ja mislim da rime nisu plot kojeg se moraš ko pjanac držati, pa su i zato moji prevodi francuskih soneta, mada me mag zove jalovim i zavidljivim Salijerijem, svagda bolji, nekad mnogo bolji od Mocartovih. 
 
Uostalom, vrač nije vidio da se rime u drugom katrenu jedinog Vinjijevog soneta ponavljaju djelomično, toliko je poman čitač originala. Ili je vidio, ali je to smatrao falingom, pa je original usavršio. Poredeći njegove prevode s izvornicima, često sam se hvatao za kosu ne vjerujući šta sebi dozvoljava ćutuk od genija, s kojom lakoćom sipa gluposti i besmislice. I mada je oba katrena u sonetu sravnio sa zemljom, tu je trolist krnjih participa “lijuć”, “mjereć”, gurajać” kao dokaz da je u prevodu ovog oponašatelja francuse sintakse sve kako piše u originalu.

U prvoj verziji prevoda ponovio sam rime u katrenima da nepjesnik vidi kako prevodi pjesnik. Koji pored ostalog zna da je jedno kada duhu Pariza kažeš, kao u originalu, “kralju zla, ko drugi kralji”, a nešto je deveto kad mag veli: “despote zla, kao svi despoti”, jer mu treba rima s “motri”, što je asonanca. Svagda čiste rime Šarla Bodlera koji je njegovao strogu klasičnu formu, vrač često zamijeni asonancama, pa bih maga čija je majka “iz čarobnih Dučića” pod Lovćenom pitao: može li Jovana Dučića, koji je pomno brusio svoje rime zamisliti u francuskom prevodu gdje se baškare asonance? Ja ne mogu. Dučić je govorio : ”U Isusove muke vidim dok urimujem sadržinu”, čega bih se kašto sjetio dok tražim rime koje će omogućiti da napravim prevod sa što manje laži i gubitaka.  

I u prevode drugih francuskih pjesnika Mocart često stavlja asonance umjesto rima, jedan od dokaza da ne zna solidno zanat. Pjesnik u meni dobro čuje maternji jezik i ima glavu punu naših stihova koji mu pomažu da nađe valjana prevodilačka rješenja, i morao je sačuvati i spreg “kralj zla”, jer Njegoš veli: ”Junaštvo je car zla svakojega”. Moja oslanjanja na naše stihove, to je kao da su pjesnici mog jezika gostu  spremili doček. Mag misli da može nemati pojma o našoj poeziji a biti prevodilački čarobnjak, te nije čudo što je često žrtva svog uvjerenja.Češće je žrtva svojih preduvjerenja.

Njegovo predubjeđenje da riječi koje se rimuju u originalu treba da se, gdje god je moguće, rimuju i u prevodu, napravilo je od maga neopevanu budalu, rekli bi u Beogradu.  Osevapio sam se kad sam ga opevao na 550 strana.
 
Veliki i trećerazredni
 
Citirat ću opet svoj prevod Vinjijevih katrena:
                        
Ti pariski duše! Demon Kasnog Rima
I star sofist, smoren, što sve noći piješ, 
Ko vino što pjanstvom čame ti ubije, 
Slave jutra, dobra najveća sa zlima.
 
Hladni ravnaoče što, čim umru, liješ
Velikom čovjeku gips il krvoloku,    
Lubanje im mjeriš i kroz grud široku
Vampirska ti usna sve do srca rije;    
 
Svatko kome nisu ispale vidi da je ovo napisao veliki pjesnik, a na meni je bilo da ničim svojim tu veličinu ne umanjim. Ili je ne uprljam. Sve drugo je sporedno.
                           
Citirat ću opet Mićevićev manje prevod a više zločin:
 
Pariski duše! Demone Donjeg Vira! 
Stari trudni znalče što piješ, sred tmice, 
Vino čije pjanstvo skruti tvoje klice,
Slavo jutra, kad se dobro i zlo zbira.
 
Hladni ravnatelju, lijuć, za kraj pira,
masku velikana il pak nekog zlice,
mereć im lobanje, i, kroz sve žilice,
gurajuć do srca svoj jezik vampira; 

 
Svako kom nisu ispale vidi da je ovo pravio šupak koji je velikom pjesniku jebo oca, a vidi i da su se naši čitatelji mogli diviti Vinjiju trećeg reda, mada je u originalu ovo prvorazredna pjesma. Sve drugo je sporedno.Sad vam jasnije zašto sam, za potrebe nastave, pravio svoje prevode: trebalo je spriječiti studente da se zanose velikim pjesnicima srozanim u trećerazredne. U magovu prevodu ovih katrena ima (su)stvaralaštva da ga lopatom zgrćeš, što i priliči malome mišu iz jugo-palanke. 
 
A pošto ovi zočini ne zastarijevaju, nije čudo što sam se, poredeći vračeve prevode s originalima, kašto osjećao ko Simo Vizental. Tako je sebe nazvao Šeki Radončić, istražitelj zločina nad bosanskim muslimanima, od rata pobjeglih Crnu Goru đe ih je policija fatala kao Jevreje i slala pod nož Dabiću. Simo Vizental iz Papa,  četrdesetak ljeta nakon zločina nad Vinijevim sonetom, magu je pošteno dao preko njuške. 
 
Lako dokazive laži
 
Mićevićev uradak može se čitati i iz oprečnog ugla. Vrač se drži aksioma da je “prevod dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta”, što u konačnom izvodu znači da se može vjerovati samo njegovom  laganju kojemu sam digao veleban spomenik. 
 
Banjalučki Kiš kaže da je moja knjiga Prevodilački čarobnjak “od početka do kraja utemeljena na besomučnim lažima“, što je rekla senilna karina koja ne zna šta bleji i čije je mnoge prevode pravila obična poprdulja. Jedna Vukova izreka veli: “Ko prde, kolac potrže, a ko ču, jedva uteče!“ Mag me pljuje me jer sam čuo njegovu prdnjavu. 
 
Te su laži lako dokazive“, a magu i jesu: dosta je da to kaže i da ih dokaže. Hoće li mu se na riječ vjerovati nakon objavljivanja 550 stranica analize njegovih promašaja, gluposti i lagarija, ostaje da se vidi, ali znam jedno: insane čiji bezobrazluk prolazi kroz betonski blok u Crnoj Gori zovu pečobraznici. Kad đon-obraznika pomnožiš sa samim sobom, dobiješ pečobraznika. Dešavalo se da, takvima kao mag, otkopaju grob nakon 200 godina i nađu samo njegov obraz koji ne bi probila pancirna granata.

 

 

 

DVA LJUBAVNIKA

Sada pogledajmo  Eredijin sonet Otmica Andromede (Le ravissement d’Andromède):
 
D’un vol silencieux, le grand Cheval ailé
Soufflant de ses naseaux élargis l’air qui fume,
Les emporte avec un frémissement de plume
À travers la nuit bleue et l’éther étoilé.
                    
Tihim letom, golemi krilati Konj, 
Pušući raširenim nozdrvama vazduh što se dimi, 
Odnosi ih treperenjem perja
Kroz plavu noć i ozvjezdani etir.
       
Ils vont. L’Afrique plonge au gouffre flagellé,
Puis l’Asie… un désert… le Liban ceint de brume…
Et voici qu’apparaît, toute blanche d’écume,
La mer mystérieuse où vint sombrer Hellé.
   
Odlaze. Afrika tone u šibani ponor, 
Zatim Azija… pustinja… Liban opasan maglom… 
I najzad se pojavi, posve bijelo od pjene, 
Tajanstveno more gde je nestala Hela. 
 
Et le vent gonfle ainsi que deux immenses voiles
Les ailes qui, volant d’étoiles en étoiles,
Aux amants enlacés font un tiède berceau;
 
I vjetar nadima kao dva golema jedra 
Krila koja, leteći od zvijezde do zvijezde, 
Zagrljenim/spletenim ljubavnicima prave mlaku zipku
     
Tandis que, l’oeil au ciel où palpite leur ombre,
Ils voient, irradiant du Bélier au Verseau,
Leurs Constellations poindre dans l’azur sombre
 
Dok, s okom u nebu gdje drhti njihova sjenka,
Vide, zračeći od Ovna do Vodolije,
Njina Sazvježđa javljaju se u tamnom azuru.
 
U mitu Hela je pala u more sa zlatorunog ovna kad je prelijetao Dardanele, Liban je kratica za libansko gorje, konj je, dakako, Pegaz, a “njina Savježđa” su, razumije se, Persej i Andromeda.

Već sam rekao: mada se kašto zainatim i prevedem sve kako je u originalu soneta, taj oblik formalne točnosti najčešće ne bendam, jer, ako se ne računaju izuzeci, odluka da se sačuva ponavljanje rima u katrenima vodi u manje ili veće nasilje nad smislom stihova oba katrena. Pa sam napravio prevod zbijen i bez grešaka:

Golemi krilati Konj dok tiho leti,
Raširene nozdre pušu mu zrak diman,  
I, trepteći perjem, odlazi sa njima 
Kroz noć plavu i kroz ozvezdani etir. 
 
Afrika u ponor šiban tone, eno 
Azije… pustinje… Libana s maglenim
Pojasom i, najzad, sve u beloj peni,  
Gde nestade Hela, more tajanstveno. 
 
Vetar ko dva jedra golema nadima 
Krila mu, od zvezde do zvezde dok lete –
Mlačna zipka za taj ljubavni par spleten;
    
Vide, dok u nebu drhti senka njima,
Kako sve od Ovna pa do Vodolije
U tamnoj plaveti njino Zvežđe sije.   
 
Mićevićev prevod:
 
Tihim letom, silan konj krilatog tela,
dok mu vazduh srču nozdrve vatrene 
stresavši se blago s njima će da krene
ispod modre noći i zvezdanog vela.
 
Prolaze. Afrika u ponoru cela,
pa Azija… pustoš… nad Libanom sene…
Najzad se pomalja, puno bele pene,
tajanstveno more u kom nesta Hela.
 
A vetar nadima k’o jedra što jezde
krila koja, leteć od zvezde do zvezde,
ta dva ljubavnika vežu još toplije.
 
dok, gledajuć nebo kud im senka leti, 
vide gde, od Ovna sve do Vodolije, 
njihova sazvežđa niču u plaveti.
 
Mićevićevi prevodi soneta  u kojima ponavlja rime originala često mi, pa i ovaj, prizivaju konje iz djetinjstva koji su u livadi pasli spućenih prednjih nogu. To mi je jedna od najmučniih uspomena. To kako konopac zdravu životnju pretvori u kljastu. Mićević je, užetom ponovljenih rima, Eredijinog konja pretvorio kljuverinu. Pa nek neko kaže da nije mađioničar: njegov krilati konj hramlje u vazduhu.
 
Počeću  od dvije sitnice. Prva. Mocart veli: “more u kom nesta Hela”, jer ne zna da treba napisati “u kojem nesta”, a pošto bi imao slog više, nije bilo teško naći zamjenu: ”gde nestade Hela”. Druga. Dva miliona puta je riječi kojih nema u originalu dopisao da dobije rimu – takve laži ne broji, jer ih smatra pesničkom slobodom – kao što je u prvom stihu prve tercine dodao “jezde” da se rimuju sa “zvezde”. Mora da mu je iskaz: “a vetar nadima ko jedra što jezde” zvučao vrlo svečano, ali to je šuplja pompa, taj glagol je parazitski, tu je isključivo zbog rime i škodi prevodu, jer ako krila “lete od zvezde do zvezde”, suvišan je dodatak ”jezde”, dovoljno je reći da krila “vetar nadima ko jedra”. Nekad mi dođe da pobljujem od magovog ponavljanja istog načina pravljenja rima. 
Jer je lak. A prvođenje je teško kao kamen.

Uz to, u drugoj tercini opet se javlja glagol leti kojeg nema u originalu, da se rimuje sa plaveti. Sve ovo skupa, zornije no mnogi drugi krupniji i važniji primjeri, pokazuje otkud onolika praznoslovlja u njegovim prevodima, doduše vrlo poetična, vrlo zvučna, ali Marko Darin i kao prevodilac je moderni pjesnik, a Miodrag Pavlović s pravom veli da je u modernoj poeziji značenje važnije od zvučanja.Magovi prevodi su milozvučni u božju meter

U vrača nema “mlačne zipke” koju konjska krila prave ljubavnicima, a prekrižiti sliku lakše mu je no mene prekrižiti se od ibreta pred čarobnjaštvom koje brsti original. Ovaj grijeh kuša da iskupi jeftinom poetizacijom: konjska krila svojim letom ljubavnike “vežu još toplije”, mada su u originalu ljubavnici  enlacés (“zagrljeni, spleteni“), a dodao je “još toplije“ jer misli, za poeziju gluh kao top, da je taj prilog valjana zamjena za “mlaku kolijevku“.  
 
Njih dvoje se osjećaju kao u kolijevci u koju su Pegazova krila pretvorila beskraj, i uz to se njišu kao jedra lađe na vodi, a ovo presijecanje etirskog i zemnog i velika je poezija, ovaj let po nebu koji je i ljuljanje u kolijevci i plov po vodi: dvoje ljubavnika po kojim će biti nazvana dva sazvježđa imaju u duši doživljaj ljuljanja zipke i njihanja jedrenjaka i, ako igdje, ovdje su mitski junaci oživljeni na posve moderan način. Da sačuva ponovljene  rime, mag je ko zadnji papak ovo bogatstvo konotacija uništio. Među prevodiocima na naš jezik nije mi poznat gori formalista od banjalučkog Kiša. Formalista, to u njegovu slučaju ponaprije znači majstor za štrojenje pjesme. 
 
Taj mudroser često ne razumije poeziju, i sve drugo mu je džaba. U njegovim tekstovima o prevođenju i u prevodima pjesama nisam našao dokaz da ima dublji kontakt sa stihom, strofom, odlomkom, pjesmom: to su uglavnom preživanja onog što se o pjesmi znalo, to su površnosti lepršave kao svibanjski leptiri, mada taj skolastičar krasno crta “rešetku rima” u poeziji Morisa Seva i divno prepričava ono što je u Francuza čitao o “psećim slovima”:

“Na primer, zagonetno  slovo R na kom je Perneta de Gije izgradila celu jednu decimu, a to slovo R nije ništa drugo do ’zajednički znak’ i neka vrsta ‘suglasničkog žarišta’ između njenog imena i imena  Morisa Seva za koga je napisala tu čarobnu pesmu*…” 

Nakon zvjezdice dođe fusnota u kojoj mag uz ostalo veli: ”Ako je Vionovo R zaista ‘letera kanina’, ‘pseće slovo’, ono koje ujeda, kod Pernete to zaista nije slučaj; kod nje je to slovo idealni ukrštaj, kako bi rekao Laza Kostić, njene i Sevove strasti i trijumf ljubavi sažet u zajedničko slovo.  (…) Više je nego zanimljivo primetiti da je to slovo, u originalu, čas ženskog čas muškog roda, zavisno da li ga pesnikinja ’vadi’ iz svoga, ili iz Sevovog imena”.    

Nije mi poznato, jer ne znam francuski –  kako je mag dokazao crno na belo i zatim od mene dobio po pizdi – da li u tom jeziku slovo R ujeda, ali znam da u fonološkom sistemu našeg jezika ponavljanje tog fonema se može doživjeti kao pseće režanje, ne kao ujedanje. Jer ujedanje, blesane banjalučki, zvukopisom se ne može prenijeti, a režanje može. Tako je bar u našem jeziku, a vrag zna kako je u francuskom.

Jedanaesti stih ovog prevoda podsjetio me na pripovjedačev razgovor sa spisateljkom “la tetom” u Slamnigovu romanu Bolja polovica hrabrosti: ” – Ah, mladi gospodine, vi kao da ne shvaćate da sam zaokupljena, mislim, što se tiče Ane, momentom izdaje, izdaje prema Vojku, nismo toliko u mraku, mislim nas dvojica. – Nas dvoje – slavodobitno zaurlah”.

I mag veli “dva ljubavnika”, pa pomišljamo da je Eredija smjelo pjevao homoseksualnu ljubav. Dva Banjalučanina, kojim sam podavno poslao rukopis ove knjige, psihoanalizirali su ovu omašku. Jedan je zaključio da je vrač latentni homoseksualac, a drugi je rekao da ga muški rod ”dva ljubavnika” ne čudi, jer je Koljina supruga pobjegla sa ljubavnicom: pošto su oboje voljeli žene, i njegovu bivšu hanumu možemo zvati ljubavnikom. 
 
Sunita Subašić-Thomas me pitala: Kako taj zna da je Koljinica u toj vezi muško? E jebiga, velim, nisam se setio da ga pitam (naknadno dopisano). 
 
Kako god bilo, čarobnjak ne zna da se, kad govoriš o muškarcu i ženi, kaže “dvoje”, ne zna ni toliko, a na tu grešku nije prisljen metrom, jer je mogao reći: “dvoje ljubavnika vežu još toplije”. Mogao je reći, ali nije, jer je i u prvoj verziji ovog prevoda kazao: ”ta dva ljubavnika nose najnežnije”, mada je i ovdje mogao reći: ”dvoje ljubavnika ”, ali nije, to je po njemu ”greška koja nije greška”I zaista nije greška latentnog peška, već genija nad čijim se budalesanjem nekada tek smeškam.

U jednom od tekstova iz Slobodne Bosne Mocart je priznao da se ovdje “okliznuo”, a ovaj glagol sugeriše njegovu nježnost prema sebi: i kad sebe kritikuje, to čini kao peruškom. Ali je, prilikom okliznuća, slomio vrat Erediji, a ne sebi, jer, nakon ovakvih padova, vrač ustaje još genijalniji.

Govorio sam već o krnjim participima od kojih vrve njegovi prevodi, i mada znam da ih se u ovom poslu ne može sasvim izbjeći, trebalo bi ih bar prorijediti, jer vrijednost prepjeva umanjuju, a “leteć” i ”gledajuć” još jedan su dokaz da Mocart ne broji krnje participe, čak da su mu po ukusu.
 
Već sam upozorio da je u prevod Vinjijevog katrena turio ”lijuć”, “mjereć” i “gurajuć”, čemu dodajem katren iz prevoda Bodlerove Fontane krvi: “teče, mrveć pločnik u ostrvca gola, / svakom biću gaseć žeđ kao na vrelu, / i crvenom bojom kvaseć zemlju celu”, što zvuči vaistinu čarobno: i kad laže, liči na Vaistinu slugu iz guslarske pjesme. A kad u prevodu Bodlerova soneta Buntovnik (Le rebelle) kaže: “kazneć kao što zna da ljubi”, ovo nežno silovanje  jezika participom,i opet krnjim, kojeg u našem jeziku nema, budi divljenje: “Bravo, bravu neslani!” 

I kakav je to “ponor” u kojem “Afrika” je “cela”? Odakle gleda ako vidi kontinent u “ponoru ceo”? Niodakle, jer se pati da ponovi rime iz prvog katrena, a ne haje za  ono što Eredija kaže. U originalu “Afrika tone u šibani ponor”: Pegaz je sve dalji od nje, i taj ponor govori o sve većoj visini s koje ljubavnici gledaju, a obrnuta slika koja visinu pretvara u dubinu krije prefinjenu poeziju koju je mag, smještajući cijelu Ariku u ponor, likvidirao po kratkom postupku, jer Erediju ne razumije. Svaki čas uvjerava nas da ne kapira ono što prevodi, a kad tumači poeziju koju je preveo nikad mu se nije ni omaklo da pruži dokaze razumijevanja teksta iznutra

A povodom stihova: “od Ovna sve do Vodolije, / njihova sazvežđa niču u plaveti”, pitao bih koliko je desetina ili stotina ili hiljada “njihovih sazvežđa” niklo u golemom nebeskom prostoru između Ovna i Vodolije? Magovu nasilju nad maternjim jezikom nema kraja, ali je žalosnije što to nasilje vidi kao dokaz čarobnjaštva. 
 
Original je jasan: “vide, zračeći od Ovna do Vodolije, Njihova Sazvježđa”. Ne niču, dakle, već zrače, što je krasna hiperbola: sazvježđima Persej i Andromeda sva ostala su nadsijana, što rekao Zmaj, a pominjem ga zato što mi znanje poezije na našem jeziku, o kojoj Mocart nema blagog pojma, pomaže da lakše shvatim i uspješnije prevedem stihove sa stranih jezika. I Zmaj je jedan od naših pjesnika koji gosta sreću s dobrodošlicom. Prevodilački amater ne vidi da je besmislicu mogao lako izbjeći: “Dva njina sazvežđa niču u plaveti“, mada je pitanje je li čuo za kraći oblik te zamjenice. Kad se u njemu pojebu loše ispečen zanat, duboko neznanje jezika i još dublje nerazumijevanje poezije, u njegovim prevodima rađaju se same vradžbine.
 
Mag često ne misli šta znače njegove škrabotine, zato mu ne manjkaju budalaštine kao “Afrika u ponoru cela” i  multiplikacija dva sazvježđa u beskraju. Pošto ne osjeća šta su u pjesmi “konvencije”, a šta “bitnosti” – njegovski rečeno – izbacio je moćan particip “irradiant” (zračeći), a sačuvao konvencionalni glagol “poindre” (pojavljivati se, izbijati se, pomaljati se), dok moj prevod veli da pjesma bez toga glagola može, a da je važno to što se, u prostoru između Ovna i Vodolije, vidi samo zračenje njihova dva sazvježđa, svejedno da li nebo  tako gleda  pjesnik ili njegovi junaci. 

Treći i četvrti stih drugog katrena prevedeni su dobro, ostalo je stradalo, ali je iz originala bar nešto preživjelo, jer sam uzeo njegov prosječan prepjev soneta s rimama abba abba, a banjalučki Kiš, koji se godinama kune u tačnost svojih prevoda kao mati u jedinca, nekad zna uništiti oba katrena da sačuva rime izvornika, kako sam pokazao i analizom prevoda  Vinjijevog soneta Pariski duh. Evo još nekoliko besmislica koje je u Eredinjin sonet unio da u katrenima sačuva rime.

Šta znači izmišljotina “stresavši se blago?” Ništa. Ili misli da u tom stresanju moramo vidjeti treperenje Pegazovih krila? Ali zašto nije rekao: “trepereći perjem”? U tomu ga je onemogućio futur ”s njima će da krene” da dobije rimu sa “vatrene” – treperenje perja tek ima da bide. A kako zna da je “tih” let konja koji još nije krenuo? To piše u originalu. Vrač dopola proriče: konj će da krene u tihom letu, a otpola laže: konj se “blago stresa” , jer još nije krenuo i zato, jebiga, ne može da treperi perjem, ali mag je uvjeren da time ne siluje original već da se “ponaša kao pesnik”. Malo je reći da je ovo loš prevod, jer je skandalozan, i dobar je da se, po Juvenalovoj preporuci, “čita pri sranju”. Kako bi se, iza toga, imao čime obrisati. 

Skandalozan je i zato što nozdrve konja nisu raširene , već “vatrene”, možda iz njih “modar plamen suče” kao kulašu Miloša Vojinovića u pjesmi Ženidba Dušanova, jer pridjev ”raširen” nije mogao stati u metar. Mag zna francuski jezik kao Kasparov sicilijansku odbranu, ili Nogo guslarsku poeziju, ali ne zna da u srpskom jeziku postoje nozdrve i nozdre i da je mogao reći: “dok mu vazduh srču nozdre raširene”, što bi bilo mnogo tačnije  i dobio bi rimu sa “krene”, pa bi nam ostalo jedino da se divimo finoći uha koje čuje konjsko srkanje vazduha, mada u originalu Pegaz vazduh ne udiše, jer se daleko udisanje ne čuje, već izdiše, vidljiv je, dimi se – još jedna od finih slika kakve mag gotovo redovno giljotinira. No njemu je bila važna poetizacija “dok mu vazduh srču“, vjeruje da će takvim uresima svoje budalaštine iskupiti.

I šta znači iskaz: “dok gledajuć nebo kud im senka leti”? U originalu, njih dvoje gledaju nebo “gdje drhti njihova sjenka”: treperenje Pegazovog perja s početka pjesme produžuje se u drhtanju te sjenke na nebu, što je opet izvrsno, i u mom prevodu je sačuvano, dok je vrač perje šutnuo iz pjesme, a sjenku dva ljubavnika bičem nagnao da prkosi zakonima i razuma i mašte, jer kako njina sjenka može letjeti u nebo kad su već u nebu? Tu besmislicu bi izbjegao da je napisao: “dok, gledajuć nebo kojim sen im leti”, ali šta se može kad besmislice smatra dokazima sustvaralaštva, ili biljegom originalnosti.

Čarobnjak našu maštu često stavlja na gadna iskušenja, a ovdje kuša prisiliti nas da zamislimo Pegazov let “ispod modre noći i zvezdanog vela”, te ako nam to ne uspije, utoliko gore po nas, ali što ne veli: “kroz noć modru, ispod ozvezdanog vela”?  Mora  

sačuvati “i” iz originala koje je dokaz da je sve točno preveo.  Nepojmljivo mi je koliko je budalaština počinio da  bi jedno “i” sačuvao.  
 
U njega nisu rijetki dvanaesterci koji su klecavi zato što imaju slog više: “nađoh ga drhtavog i mršavog gde stenje”( 6+7) kaže u prepjevu Laforgove pjesme Umesto ‘poslednjeg oproštaja’. Zašto nije napisao: “nađoh ga drhtavog, / mršavog gde stenje”? Zato što u originalu postoji “i”, a mag se satrije pričom da u njegovu prevodu sve mora biti kao u izvorniku. 
A zar nije mogao reći: “i nađoh ga drhtav i mršav gde stenje” ? Mogao je,  ali morao bi dodati jedno “i“ kojeg u originalu nema, a i to je  za maga svetogrđe. Svojim lažima raskurca strofu, nekad i pjesmu, ali ne dao mu bog da “i“ dopiše ili izostavi. Svojim formalizmom se hvali sto godina: u njega sve mora biti kao u originalu.  I zar da on, koji je prevodima stvorio “svoj pesnički svet”, gorostasan, u sto i kusur knjiga, obraća pažnju na sitnice u koje spada slog viška? I taj slog sugeriše da je to njegov svijet koji nema mnogo veze sa svjetovima prevedenih pjesnika.

Hajduk Veljko je rekao: ”Glavu dajem, Krajinu ne dajem”. Vrač bi mogao reći da ni jedno “i” iz originala ne daje pod cijenu života. Povodom stiha: “sanjo lepa, varko najskromnija” iz prevoda Morskog groblja, napisao je: ”Smeta mi (…) što nisam uspeo sačuvati Valerijev veznik i. Sad mi se čini da bih ovaj stih, čak i po cenu da stvorim jedan pomalo neskladan deseterac, preveo ovako: ‘Lepi sne i varko najskromnija!’”. Smeta mu što nije sačuvao “i” u prevodu gdje je Valerijevu najslavniju pjesmu izbucao ko krme mastan džak, Nikola Kovač je rekao da ju je ubio namrtvo, a po meni u tom prevodu je Valeriju očitao opelo, kao Milutin Bojić u Plavoj grobnici 

dušama srpskih vojnika čiji su leševi bacani u more kod ostrva Vido. Bog zna koliko je Francuza u tim prevodima progutalo more mađija koje šupalj groš ne vrijede.

Mićević je u mladosti bio lep i genijalan. Kad su prošle godine a došao Marko Darin s bičem, od njega je ostalo “i”. Za prava svakog “i” iz originala mag se vazda srčano bori. A kad sam u prevodu Bodlerovog soneta Neprijatelj stavio “i” tamo gdje ga u originalu nema, povilenio je, jer sliči babi iz narodne priče koja ne vidi kolibu, a vidi iglu na njenom krovu, i nekad ruši kolibe da igle sačuva. No ne čuditi što su jezičke i stilske traljavosti česte u prevodioca koji je objavio dobar konjski tovar knjiga, kako bi rekao Zogović. Zarekao se u mladosti da će prestići Balzaka, i davno ga prešišao, jer se radi o našem naslavnijem udarniku, o Aliji Sirotanoviću među prevodiocima, i kad prevodi, brz je kao rijeka Rona o kojoj jedan francuski pjesnik veli da “trči”. 
 
Zato od prevoditelja u šprintu ne treba očekivati da mozga o razlici između sintagmi “ispod noći” i “kroz noć”, ni da poštuje logiku: pošto noć, bila modra ili ne, ima običaj da ispuni sav prostor od zemlje do neba, letjeti ispod nje isto je kao kušati da do Korzike dopreš kopnenim putem, da se sjetim Bodlerove duhovitosti. Vilenjak koji leti ispod noći verojatno ispod zemlje razvija krila. U svakom slučaju  ovakvim prevodima Francuze ućeruje u crnu zemlju, on koji cio život, po vlastitom, ko zna koliko puta ponovljenom priznanju, bije bitke da u njegovu prevodu bude sve kao u originalu. 

Moje iskustvo veli da je u prosjeku lakše napisati svoju nego prevesti tuđu pjesmu, ako su iste duljine, ili da ti treba manje vremena. Zamislite pjesnika koji je na našem jeziku napravi preko sto knjiga pjesama, nekad vrlo obimnih, i za godinu dana objavi tri knjige stihova od 300 strana – ko bi to ozbiljno uzeo?Prevodilačko štancanje K. Mićevića desetljećima izaziva divljenje, i nek izaziva kad mu vjeruju na riječ. Ali  ne znam otkud prećutni konsensus  da je Mićević najovlašteniji za tumačenje Mićevića.  

U vrača Liban nije “opasan maglom” kao u originalu, jer voli da pjesničke slike, u parnasovaca precizne, nogira iz prevoda, ali ne pitajte šta znače “nad Libanom sene” i tko ili šta ih baca ili pravi i kako su dva ljubavnika mogla te “sene” vidjeti  kad je svud noć, i nad Libanom, i kako to da njih dvoje  s konja, to jest s neba, ne gledaju dolje, u Liban “opasan maglom”, već svako od njih nalik blesi zijeva šta ima na nebesi ponad Libanskoga gorja? U maga ima koliko ti duša voli ovakvih mjesta gdje poeziju ubija pobješnjela proizvoljnost prevođenja koja vjeruje da je stvaralaštvo. Lepše su mu sene nad Libanom nego pojas magle oko njega, i šta mu moreš.

U Mićevića ponor nije “šiban”, jer mu je važno dobiti rime kao u izvorniku, a šta ga briga za nezaboravnu sliku: u mitu su Persej i Andromeda odletjeli iz Etiopije i njihovim očima gledamo kako Afrika, dok se krilati konj diže, tone u sve dublji ponor, ali zašto je ”šiban”? Ovo je objašnjeno ”drhtavim perjem” njinog prometala: gledan kroz zamahe konjskih krila, taj ponor je šiban perjem, što je i dokaz da je ovaj sonet napisao pjesnik veći no što po navici očekujemo od parnasovca. Danas nam njino majstorstvo djeluje slutljivije nego što je čitateljima izgledalo nekad.
 
Kad pomislim koliko je pjesničkih ljepota taj polumontenegrinjac uništio ko sivonja, dođe mi da mu po crnogorski ispsujem sve od devetoga đeda. Do kurlebala. “Šibani ponor” uklonio je iz nevolje: pošto je iz prve strofe izbacio perje, iz druge je morao da leti van i epitet “šiban” – takav je štetočina mag kada kuburi oko metra, a stoljećima se puše točnošću svojih prevoda, što je bezobrazluk koji mu je, bojse, došao po majci, jer hvalisavost je Montenegrinjcima naprosto ušla u gene.

I, umjesto “pustinja”, napisao je ”pustoš”, u čemu je često bit njegovog stvaralaštva: ako metar ili rima ne dopuštaju da upotrijebi tačnu riječ, vrač kaže nešto slično, o čemu ću često govoriti, a rezultat su razne vrste lakrdija. Evo jedan primjer. 
 
Lamartin u pjesmi Iskija govori o “njenoj kosi koju vjetrovi dižu” [“ses cheveux, soulevés par les vents”], što je čarobnjak pretvorio u “kosu koju vetar penje” da se rimuje sa “prstenje”, mada u Lamartina  vjetar kosu nikud ne penje već je rasipa po licu žene, a ovakvih magijskih pretvorbi u njegovim prevodima svih modernih francuskih pjesnika možete naći ihihi koliko, ali to nisu besmislice već pesničke slobode. Koje omogujuću slobodu bulažnjenja i slobodu nasilja nad srpskim jezikom.
 
Slično je i u prevodu Eredijinog soneta: pošto trosložna “pustinja” ne može stati u metar, turio je “pustoš”, ali ko leti nebom, obavezan je dolje vidjeti doslovnu pustinju. I zašto nije kazao: ”Azija… pustinja… nad Libanom sene”? Zato što mora sačuvati “puis” (“zatim”) iz originala, i napisao je “pa”, jer svako puis mora sačuvati, a tko sam ja da čitam lekcije mađioničaru koga čak Boris Dežulović zove “čarobnjakom riječi”? To je Jugovićima decenijama bio dežurni čarobnjak. Mada ovaj prevod, gdje je turio “pustoš” umjesto pustinje da sačuva  ”pa” –
 
kunem se, ali se kunu 
još neki, u sunce i u lunu
i u dva ljubavnika u čunu – 
mag more nabiti na čunu. 

I ulepšalo mi je dan njegovo iznašašće: konj mu nije krilat već ima ”krilato telo”. I Pegaza s krilatim telom, da bi bilo rime sa “velom”, vrač smatra 
 
sustvaralaštvom vrsnim, 
a Marko Darin –  brsnim: 
dok original mag brsti, 
ti se od čuda krstiš. 
 
U njega ćete naći čak “pogled mračne boje”. Francuski mu ide po loju, a iz srpskog ramlje kao predratnim Sarajevom, kad sretnete ekskurzije, đaci sa sela koji su prvi put obuli cipele. Zato njegov jezik nekad budi samilost: jadni Kolja! Njemu je metar što i tijesne cipele, ali se hramanjem gordi, jer je i Bajron divno hramao “kao anđeo koji se spotakao na zvijezdu”, što rekla jedna lordova obožavateljka. Ili oponaša hramanje omedaljenih boraca kojih se kao dijete mogao nagledati u “čarobnim Dučićima“, rodnom zaseoku svoje majke, pod Lovćenom? I mag zaslužuje spomenicu za zasluge u njegovanju antisrpskoga jezika.

 

RIJEČI NA DUNI

Pesak i duna
 
Sad ću secirati magov prepjev pjesme Viktora Igoa Paroles sur la dune, to jest Reči na pesku, po Mićeviću, ili Riječi na duni, po Vešoviću. Ova razlika, u prvi mah, ne čini se važna, mada se i iz nje vidi težnja ka što tačnijem prevođenju: trudio sam se da za studente pravim prepjeve bez izmišljotina, ili da budu svedene na minimum. 

Ali prvi mah nije i najvažniji mah, ima i drugi i ostali mahovi, kaže Jovan Hristić. U treći mah je očito da je moj naslov sugestivniji, jer duna, čija se “rijetka trava”, ne slučajno, pominje u pjesmi, priziva pustinju: ovo su i riječi iz pustinje, vlastite, ali i one iz koje su vapili poroci, a Igo jeste bio prorok i često se oglašavao iz pustinje. 

Magov naslov Reči na pesku sugerira zaludnost pisanja, o čemu ova pjesma ćuti.
  
Igo na dno crne rake svaljen
 
Dajem a) original, b) bukvalni prevod, c) boldirani Mićevićev i d) moj prepjev u kurzivu, plus komentare.
 
a) Maintenant que mon temps décroît comme un flambeau,
Que mes tâches sont terminées; 
Maintenant que voici que je touche au tombeau 
Par les deuils et par les années,
 
b) Sad kad mi vrijeme slabi kao baklja,
Kad su moje zadaće okončane; 
Sad kad evo groba se dotičem 
Žalostima i godinama.
 
c) Sad kad moj je život kao baklja spaljen, 
kad moj je zadatak svršen, 
sad kad na dno crne rake ja sam svaljen,  
starošću i bolom skršen;

Prva verzija :  

Sad kad mi vrijeme slabi kao zublja,
Kad svrši se moj zadatak;
Sad, u godinama kad žalost, sve dublja,
Evo groba čak se hvata
;  

Druga verzija:  
 

Sad kad mi vrijeme slabi zublji nalik, 
Kad svrši se moj zadatak;
Sad kad evo moje godine i žali,
Svaka, čak do groba hvata
;  

Koliko su pomno rađeni magovi prevodi pokazuju i dvoje “j” koja su mu se pojebala u prvom i drugom stihu, a u njega se često suglasnici dviju susjednih riječi slijepe kao karamele. Što se moglo lako izbjeći: “sad kad je moj život” i ”kad je moj zadatak”, ali valjda nije imao vremena da prevod pročita dvaput, jer je radio u žurbi: on, kome je valjalo nakulati sto i kusur knjiga prepjeva, on čija su sabrana djela stub veći od svog autora, zar taj da boljoglavi o takvim sitnurijama?
 
Kad svoje knjige kao cigle složi jednu na drugu, od njih bi se mogao sazidati dimnjak. Dobro, i Balzak je živio od onog što napiše, ali Balzak je Balzak, a Mićević je srednja žalost od prevoditelja koji je uobrazio da je gorostas, a kao dokaz mu služi stub knjiga s kojim se uslikao i to objavio u Oslobođenju. Tu je veći od svog stuba, ali je u tekstu uz fotografiju zaprijetio da će se slikati kraj stuba knjiga većeg od sebe i poslati nov fotos da ga objave, a ja mu vjerujem na riječ: nakon što je naša Grobnica za

čarobnjaka na 550 strana ispitala kvalitet Mićevićevih prevoda, prevodilačkom stroju ipak ostaje da se puše njihovim kvantitetom. 

Ali se vara ako vjeruje će da zvučnost sintagme “kao baklja spaljen” prikriti, možda i iskupiti, dvostruku laž u prvom stihu. Original kaže da Igou život nije spaljen, a ovakim pretjerivanjima od velikih pjesnika često pravi drugorazredne. Baklje daju svjetlo, i mogu gorjeti, ali ne i biti spaljene. Spaljuju vještice, Đordana Bruna, iza sebe mostove, a ne baklje. Dabić je spaljivao sela i gradove, ali nije poznato da je spalio i jednu baklju, mada jeste u doba opsade Sarajeva kušao da mene, baklju antisrpstva, spali granatama, ali jebiga. Život kao baklja spaljen svjedoči o  

neukusu s kojim će mag i u grob biti svaljen: teško da će ga se osloboditi  ikad, jer napuhivanja njegova su dika. 

Pjesnikovo vrijeme je oslabilo kao baklja, i tu sliku koja sugeriše da je Igo bio ne samo veliki, već nerijetko genijalan pjesnik, mag je pretvorio u život spaljen kao baklja, što si mogu dopustiti tek diletanti. Uništio je finu nijansu iz originala: pjesnik osjeća da je oslabila svjetlost koju baklja isijava, a njegov život i jest bio baklja, ali vrač ne kaže ni da je dogorjela, već da je “spaljena”, pravi od Igoa pjesnika čiji jezik ne poštuje elementarna pravila ljudskog mišljenja. 
 
Sprega riječi kao baklja spaljen 
veli da amater, sa svih strana hvaljen, 
trudio se da Igo bude svaljen 
na razinu stihotvoračke švalje. 
Ali i da voli prodavati maglu 
taj čarobnjak reči za naš jezik nagluh.

Možda je gora, a jamačno je blesavija, izmišljotina da je pjesnik “na dno crne rake svaljen”. E jes ti stil, svaka čast, veliki maestro! Ili možda Mocartova sestro ?! Njegoš bi ga pitao: amana ti, đe nauči tako, jesu li te u Mletke šiljali? I kad bi bilo tačno, a nije, da se pjesnik osjeća kao u raci, izlišno “ja“ i dodaci “svaljen” i “na dno crne” tu su da popune metar, obezbijede rimu, i pokažu kakov bogomdani netalenat  za poeziju čuči u tom geniju. Ovakvi viškovi, u maga česti, i napuhivanja za koja ne važi detant,

 jak su dokaz da taj amater zna biti i diletant. 

Po Česlavu Milošu, u prevođenju je glavno kako naći dovoljno zgusnute formulacije koji će prenijeti neoštećenu pjesnikovu misao, što u praksi znači: kako eliminirati viškove koji se jave kad pjesmu bukvalno prenesete sa stranog u naš jezik, a to će reći da prevodilac nema pravo na suvišne riječi i da su dopisivanja dokaz nevještine, osim kad se drukčije ne može, a ti slučajevi su po mom iskustvu mnogo rjeđi nego što se priča. Vrač si prečesto dopušta luksuz da dopiše čega u izvorniku nema i izbaci što u njemu postoji, šnajderaj od kojeg mi se zna smučiti, jer često izbacuje važne stvari, a dopisuje praznoslovlja.    
 
I mada su rime spaljen-svaljensvršen-skršen zvonke kao vojničke čizme na ulicama Beograda za prvomajskih parada, ne očaravaju toliko da zaboravimo činjenice: Igo je živio 83 ljeta gospodnja, a ovu pjesmu napisao u 52. godini, i vještiji prevodilac, s više sluha za poeziju, ne bi ga svalio u raku i skršio starošću, što su bedne laži, mada mag, i kad izmišljotinama original svodi na sivo, ili na sivomaslinasto, na boju uniformi koje pjesnicima šije, misli da “kreira sunčev spektar”, kako bi rekao Zogović.  

Usamljena sena
 
U prevodu drugog katrena ima rupa kao da je bio izložen dejstvu Dabićevih topogruvaca, kako je razvaljivače Sarajeva zvao Miodrag Stanisavljević. Vrač je original očerupao više nego što bi početnik, a kamoli čarobnjak, smio sebi dozvoliti: 

a) Et qu’au fond de ce ciel que mon essor rêva, 
Je vois fuir, vers l’ombre entraînées,
Comme le tourbillon du passé qui s’en va, 
Tant de belles heures sonnées;
 
b) I kad u dubini tog neba što ga moj uzlet sanjaše
Vidim kako bježe, prema sjenci odvlačeni, 
Kao vihor prošlosti koji odlazi, 
Toliki krasni časovi što odzvoniše;
 
c) Sad kad prema dugo snevanome svodu, 
prema usamljenoj seni, 
kô vihor prošlosti naglo će da odu 
svi oni prekrasni treni;
 
Prva  varijanta

Kad k nebu, o kojem sne moj uzlet snova, 
Bježe, jer ih tama siše,
Ko vihor prošlosti, toliko časova 
Lijepih što odzvoniše;  

Druga varijanta
 
Kad u nebu, kud sam uzlet znao da snim,
Bježe, sjenkom odvlačeni,
Ko vihor prošlosti, mnogi časi krasni
Što odzvoniše meni.

Iz ove strofe mora se nešto izbaciti, ali se odmah vidi da se završetak trećeg stiha “qui s’en va” (“koji odlazi”) može ispustiti da se dobije prostor za stvari koje se ne smiju  izostaviti. Magu koji sanja o prevodiocu sa ”nepogrešivim kritičkim osećanjem” ovdje su važne baš riječi bez kojih prepjev može, čak prilogom (”naglo će da odu”) naglašava njihov značaj, a – zašto, da nađeš odgovor treba razbaciti hazreti-Fatimin grah. Ili je dovoljno reći: lijek od osrednjosti ne postoji i u šta god se presvlačlio, u pjesnika, ili u prevodilačkog maga, mediokritet neće skriti šta je. 

Važan polustih “što ga moj uzlet sanjaše” (“que mon essor rêva”) vrač je sveo na pridjev “snevan”, jer “kritičko osećanje” često mu je mizerno. Zašto bi Igo, ili bilo koji pjesnik, ili bilo koji čovjek, uprazno ”snevao” svod koji mu je nad glavom, i svagda vidljiv? San o uzletu na nebo pjesnički i ljudski je legitiman, a snevati ga ‘nako mogu drugorazredni pjesnici. Pjesnike koje prevodi mag svojom drugorazrednošću često zna da usreći. Dajem 100 konvertibilnih maraka onom ko u sintagmi ”snevani svod” otkrije relevantan smisao, unatoč tomu što krasno zvuči: laži su mu često umilnije nego cigansko ćemane.

I ”usamljena sena” mu je vrlo dražesna. Vrlo poetična. O ovim se prevodima može reći sve osim da nisu poetični: čarobnjak sve uljepšava kao gimnazijalka iz literarne sekcije u Matarugama i evo jedan primjer. Stihove iz Lamartinove Iskije
 
Djevica, u snu gdje se njena duša gubi, 
Podiže plavo oko koje odražava nebo. 
 
[La vierge, dans le songe où son âme s’égare,
Soulève un oeil d’azur qui réfléchit les cieux“] – 
 
mag je preveo da nije moguće lepše:
 
Devica, sva u snu što joj dušu zari
Diže plavo oko što nebo obasja“ (kurzivi moji). 

Kako je oko koje u originalu odražava nebo dobilo moć da ga obasjava? To je poetičnije. Ali ni u izvornom stvaralaštvu, i kad nisu mićevićevski jeftine, poetizacije najčešće ne vode daleko, i neće vračeve prikriti promašaje, ovaj put proizvoljnost: zašto je sjena ”usamljena”? Njegovi uratci nepodnošljivi su iz različitih razloga, a proizvoljnosti su im najgore svojstvo: ta tama, ili sjenka, nije u izvorniku usamljena već vuče, privlači, odvlači minule časove života. I ko može reći šta pridjev “usamljen” u ovoj strofi radi, osim što popunjava metar i kaže da je vrač prdimahovina od prevoditelja. (Divan je sarajevski jezik u kojem ćeš naći i prdibega i prdimahovinu).

Mocart ne vidi koliko prepjevu škodi epitet “snevan” koji nas gotovo poziva na sućut s kosmičkim mrakom što guta pjesnikov život! Kako drukčije, ako ne kao poziv na saosjećanje, doživjeti pridjev ”usamljen”? Ima u dubini neba njakva ”usamljena sena” kojoj pjesnikovi minuli časovi hite da joj prave društvo. Ako je ovo čitanje maliciozno, što prevod zaslužuje, nema sumnje da u Igoa vrve, nadiru, kuljaju, šikljaju mrakovi, tmuše, tmine, tmice, pomrčine, tame, sjenke, u njega ima i “strašno crno sunce iz koga noć zrači” i nije vjerovatno da je i jedna njegova sjena ikad bila “usamljena”, ali taj malarmeovac voli unositi tajne tamo gdje je original sasma jasan.

Čarobnjak ne vidi ni mogućnosti koje se same nude. Mogao je napisati: “prema sjenci odvlačeni”, što bi bio tačan prevod, imao bi rimu sa treni i izbjegao bi besmislicu, ali tačnost slabo zarezuje genij koji prevode voli sustvarački zašećeriti srednjoškolskim poetizacijama. 

O najboljim polemikama Vuka Karadžića jedan njegov pristaša je rekao da su to ”matematički dokazane magareštine serbskih spisatelja”. Sličnim poslom se bavi Grobnica za čarobnjaka. Pobrojmo magareštine u ovoj strofi: laže da je svod snevan i na kvadrat laže da je dugo snevan; laže da je sena usamljena, laže da će treni da odu jer upravo odlaze, a na futur ga je prisilila rima; u maga nema sna o uzletu k nebu, najigovskije slike u pjesminema bijega časova, jer je slijep za nijanse: sve što je proživljeno ne odlazi već bježi od pjesnika; u magovu prevodu časove ništa ne odvlači kao u originalu i jebe mu se što ih mrak otima i što je život kao utopljenik iz njemačke bajke: “malo on tonuo, malo ga vukla vila”; časovi  nisu “odzvonili” kao u originalu: izbacio je glagol koji sugeriše da je od svega lijepog ostao tek zvuk izbijanja ura; a zamjenicom ”oni” i pojačanjem ”prekrasni” popunio je metar. 
 
Ukratko: more i ovu strofu 
komotno nabiti na hašimagu. 
I prečesto događa se magu
da mjesto prevoda pravi katastrofu 
ili da ne prevodi nego da, avaj, 
izvornik loše prepričava.
 
U obje varijante mog prevoda zrcali se isto: svesti gubitke na minimum, a vrač je kao nastojnik imanja koji je zavro da gazdu raskući. Razlika između mojih i magovog prevoda razlika je između prvo- i drugorazredne poezije. Pogotovo su drugorazredni snevani  svod i dugo snevanje i prekrasni treni koji naglo će da odu, motivacija im nedostaje, sve je rečeno ofrlje, sve su to proizvoljnosti, uz to banalne. U mojim prevodima svaka riječ je nužna i podupire značenja drugih riječi.    
 
Tašta mašta
 

Treću strofu nije preteško prevesti, pa se od vrača, tačnije od mađioničara, precizinije vilenjaka, očekivalo da posao obavi lako i uspješno:
 
a) Maintenant que je dis: – Un jour, nous triomphons;
Le lendemain, tout est mensonge! –
Je suis triste, et je marche au bord des flots profonds, 
Courbé comme celui qui songe.
 
b) Sad kad kažem: – Jedan dan, trijumfujemo;
Sutradan, sve je laž! – 
Tužan sam, i hodam kraj valova dubokih, 
Pognut, kao onaj koji sanja.
 
c) Sada kad kažem: jednog dana slavih, 
sutradan sve varka tašta.
Ja sam tužan, bludeć pored vala plavih,
zguren kao stvor što mašta.
 
d) Sada kad kažemo : – Jednom – dan pobjede, 
Sutradan su sve laganja! – 
Tužan, kraj valovlja dubokoga gredem,
Pognut, kao stvor što sanja.

Mićevićev Igo “bludi”, a i ova poetizacija, kakvih u njega ne manjka, znak je da je vrač u vlasti predodžbe o pjesnicima koju srednjoškolski profesori srednje kvalitete njeguju u razredu: romantičar je u obavezi da bludi, sve drugo mu je ispod časti.
 
Laž naziva varka tašta, jer se mora rimovati s mašta i jer voli da desnom rukom češe iza vrata lijevo uho, i zbog rime sa slavih podmeće Igou banalnost vala plavih: trivijaliziranje izvornika, najčešće zbog srokova, omiljen mu je tvorački metod. Brojna dopisivanja, pod prinudom rime, kojih s godinama u njega nije manje, dokaz su da ne zna praviti dobre vezane stihove, ili da su mu prepjevi rađeni na brzinu,

 

ili da se ne uzda u rmbanje

puno slatkih muka

već u mađijanje 

koje mu je kod puka,

više ili manje,

prolazilo ko halva babe Janje.
 
U njega nema punih patnje i gušta kapanjā nad prevodom, u šta spada i traženje rime koja pruža mogućnost da original preneseš sa što manje gubitaka. I kako da bude kapanja nad pjesmom kad je objavio preko sto knjiga prevoda, što kaže prije da   mašina nego čarobnjak: stroj koji uvijek na sličan način melje izvornik ubijanje je poezije, pogotovo velike, pretvorio u ritual: samozvani žrec bozima prinosi žrtve iz zahvalnosti što mu šalju prvi stih prevoda. Samo mediokritet može biti toliko umišljen, jer talenat je pola vjera, pola sumnja, i često iz sumnje polaze njegovi najviši uzleti. Zato u maga istinskih uzleta i nema. 
 
Na časovima prevođenja ponavljao sam Frostovu definiciju da je poezija ono što se gubi u prevodu i da je u tom književnom rodu najmanje izvjesnosti u pogledu značenja i vrijednosti. Kad pomislim da vračevu vjeru u vlastite budalaštine, i to nesumnjive, ni jedna macola ne bi razbila, očito mi je da ne zna šta je poezija. 
 
Nekad prevodiocu svašta oprostiš zbog jedne ili dvije izvrsno prevedene strofe, a ne mogu se  sjetiti kad sam na takve u maga naletio, zato što mu je poetika činovnički 

pomno razrađena. U njega se vazda zna kako šta treba prevesti, sve je previđeno, i teško ćeš mu ukucati u glavu da je prevod tuđe pjesme pustolovina kao pisanje svoje, zato u njega nema neprevidivog, ali ima koliko hoćeš proizvoljnog i banalnog.

Po Mićeviću, zgurenost je svojstvo maštara, čak ste u iskušenju dodati mu grbu kojom je, kao Leopardi, osuđen na vječno maštanje, mada Le petit Robert kaže da je glagolski pridjev “courbé” figurativan i da znači ”courber la tete, le front” (pognuti glavu, čelo), i da pjesnik koji kraj talasa hoda pognute glave, nalik onom koji sanja, ima precizan smisao: ne gleda u valove već u svoj san, zato talasi ne mogu biti “plavi”, jer ih pjesnik ne vidi, a mogu biti duboki, jer se to vidi u duhu. 

Radi se o sinegdohi: Igo uzima dio umjesto cjeline, talase umjesto mora, a opisuje ih kao da su cjelina, zato pridjev ”dubok” polučuje fin učinak: cjelina se ogleda u dijelu, što je na površini svijeta puti ka njegovoj dubini, zrcali je, a ovu sliku vrač je uništio milozvučnom lažju “vali plavi”, šupljom poetizacijom koja puti i ka rđavom ukusu i ka slabom vladanju vezanim stihom i ka mukama s rimom i ka tužnoj istini da se srednja žalost od prevoditelja prečesto kurči kao mađioničar.     

I u krivu je ako vjeruje da je slavljenje valjana zamjena za trijumf, za pobjedu. Mag cio vijek slavi sebe, pa mu je prvo i potonje isto, sebe vidi kao vječnog pobjednika, ali kuša da i degeneke koje je od mene popio javnosti predstavi kao pobjedu i nastavlja slaviti sebe kao genija i istinoljupca, a moje analize zove besomučnim lažima, što je dokaz da budala, ma šta kušala odigrati, ostaje ono što jest. Ostaje istina da su pobjede jedno, a slavljenja drugo, i da su nevolje s metrom i rimom glavni razlog za laži u ovim prevodima: kad je stih prekratak, popuni ga suvišnim, a kad je predug, poseže za kraćim a nedovoljno tačnim riječima. Ako mu metar, ili rima, ili oboje, ne dopuštaju pravu riječ, napiše nešto slično, a rezultat je čorbina čorba, te ako ne znate original, ni ovdje se ne naziru igoovske pobjede koje su sjutradan laž. 

A ono što nije tek pjesnikovo iskustvo ili udes, sugerirano množinom “trijumfujemo”, mag pripisuje isključivo pjesniku, što je značenjski osiromašilo strofu  uobličenu od ličnog i od svačijeg, od nadličnog.Više je čovjek po onom  što dijeli s drugima nego po onom što je samo njegovo.  
 
Crtani mačak Tom
 
Četvrtu strofu nije lako prevesti i opet se čini neizbježnim da se iz nje štošta izostavi, ali od prevodilačke institucije ne bi se očekivalo da je rasturi ko bugarsku skupštinu: 
 
a) Je regarde, au-dessus du mont et du vallon,
Et des mers sans fin remuées,
S’envoler sous le bec du vautour aquilon,
Toute la toison des nuées;
 
b) Gledam, preko brda i dôlje, 
I beskrajnih nemirnih mora, 
Kako uzlijeće pod kljunom supa-sjeverca 
Oblakā čitavo runo.
 
c) Gledam preko brda i poljane ove 
i preko pučine cele, 
pod kljunom severca oštrog kako plove 
oblaka zavese bele.
 
d) Gledam preko brda, dôlje i pučine 
Beskrajne, s nemira puno, 
Kad pred kljunom supa-sjeverca se vine
Oblakā čitavo runo.  
                                                                    
Nakon ovog točnog prevoda – koji sam od sebe i očekivao, jer sam pjesnik, dok čarobnjak, mada je publicirao priličan broj stihozbirki, i na internet stavlja svoje pjesme na francuskom, pjesnik nije bio nikad – valjda je shvatljivije zašto su mi smiješne priče o njegovu čarobnjaštvu. Prevođenje je dirinčenje – Gete je rekao: “Talenat, to je svakodnevni, tihi rad“ – a vrač je napol montenegrinjski ljenguz koji s nesnosnom lakoćom štanca rime cele-bele, tašta-mašta, slavih-plavih, i ovakvoga zelja u njega ima toliko da ga ne bi popasao ni dželep govedi. 

Neću pitati: đe ti je “sup”, mrčio se? Mag mrzi supove, a obožava labudove, jer su dekorativni, i u jednom prevodu žensko stopalo, koje je u originalu “malo, u šaku da stane“, uporedio je s kljunom labuda, jer nije odolio kušnji da prevod zacukri lažnom poezijom koju proizvodi lakše nego što se odvrće žarulja. Izbacio je supa da bi njegov i oblaci mogli ploviti kao zavese: sup bi ga ometao da beslovesno  slaže.
 
Jer u kakvoj su vezi ”kljun sjeverca” i “bele zavese” koje mebliraju pjesaž čineći ga komfornim. Ni u kakvoj. Treba mu srok za “cele”, što traži riječ u ženskom, a runa su u srednjem rodu,i trebaju mu trosložne “zavese”, a “runa” su dvosložna. Kad mi tu žrtvu vezanog stiha bude žao, kažem si: koji ga moj tera u Moravu kad ne zna da pliva? Ovdje su rima i metar krivi što je Igo gotovo nadrealista: u njihovim pjesmama ne bi bilo odveć čudno, ako bi uopšte bilo čudno, što se sup-sjeverac hrani zavjesama, a ne ovcama! 
 
Uz to, sjeverac je “oštar”, epitet dostojan mediokriteta: sjeverci su plaćeni da budu oštri, pa je to njino svojstvo Igo prećutao. Banalne metafore kao “oblaka zavese” i opšta mjesta kao “oštri sjeverac” važni su uresi dobrog dijela magovih prevoda i pouzdan recept da veliku poeziju prometne u drugorazrednu. 
 
Mag uopšteno, a ne konkretno, zna šta poezija, a to znanje može mačku o rep. Valeri je rekao da je lako ovo ili ono znati, ali je teško to sebi dodati. Prečesto su baška Mićevićevo znanje, a baška Mićević, otud tolike budaleštine u njegovim prevodima:  znanje ga ne šiti od gluposti, što bi moglo kad bi imao talenta.   

U izvorniku oblaci koji su runo ili su žrtve supa-sjeverca, ili ga se boje, jer bježe od njega, uzlijeću pred njim, dok u magovom prevodu, pretvoreni u zavjese, spokojno ”plove”, što je jeftina poetizacija i neprobavljiva laž: jebe se njima za kljun oštrog sjeverca! Takav prdonja zna biti čarobnjak. Ovaj živi upiš od prevoda sročilo je magare koje tvrdi da je moja knjiga Prevodilački čarobnjak ”od početka do kraja kraja utemeljena na besomučim lažima”, mada nije rekao čije su: moje ili njegove. 
 
Jer neće biti da su besomučne laži 250 kompjuterskih stranica seciranja njegovih laži i gluposti. Pozivao sam ga  da pobije jednu od tih analiza, što bi bilo vraški teško, pa je sve njih na kamaru pobio debilnom etiketom ”besomučne laži”: i kad prevodi i kad polemiše voli lako i jeftino. Maga krasi nepodnošljiva lakoća postojanja. Duhovnog. 

U originalu, uzlijetanje oblaka, skupa s “nemirnim morima”, tvori dinamičan, čak dramatičan prizor koji je vrač uništio i strofu srozao do stihoklepstva: pučina nije beskrajna, nema na njoj nemira, sjeverac nije sup, oblaci nisu runo, a ono što je ostalo od izvornika liči na crtanog mačka Toma u čas kad iziđe iz eksplozije. Moj prepjev je sačuvao sve što je vrač usmrtio, jer profesionalac se zna okoziti da original prenese s manje gubitaka, a mićevići proizvoljne izmišljotine, koje se lako prave, smatraju (su)stvaranjem. Taj ne shvata da je prevoditi veliku poeziju teže nego pisati svoje stihove, zato mu je plitkoumna samouvjernost nekad tužna, a nekad me jedi. 
 
Šumovi i glasje u obrvanoj  duši
 
Drugu polovinu pete strofe ne znam je li razvalio ili sjebao, ali je ograjisala kao Chicha na Neretvi:
 
a) J’entends le vent dans l’air, la mer sur le récif,
L’homme liant la gerbe mûre;
J’écoute, et je confronte en mon esprit pensif
Ce qui parle à ce qui murmure;
 .
b) Slušam vjetar u zraku, more na litici, 
Čovjeka što veže zreli snop; 
Slušam i u svom zamišljenom duhu 
Sučeljavam to što govori i to što mrmlja.
 
c) Slušam povetarac, more što se ruši, 
čoveka što veže klasje; 
i čujem u svojoj obrvanoj duši 
sve šumove i glasje.
 
d) Slušam vjetar, more što na hridi ori,
Onog što snop veže zreli ;
I ono što mrmlja s onim što govori
Moj zamišljen duh sučeli.
 
Dopustite da se divim točnosti ovog prevoda, ne zato što mi jeužitak u sebi jaka strana, kao vraču, već zato što se iz ovakvih prepjeva jasno vidi zašto je Igo veliki pjesnik. Kao njegov sluga, sve dobro što napravim na diku je njemu, a tek potom i meni, jer se ne smatram genijalnim prevodiocem kao vrač koji prevodi uvjeren da je mrmljanje sebi u bradu isto što i govor. Ovo je za prevođenje možda najteža strofa i napol sam spreman da magu štošta oprostim, jer nije pjesnik. 

Mada je objavio dosta knjiga. Tri sam pokušao čitati, bez uspjeha: nije me ubijedio da je pjesnik. Pamtim stih koji je dobar: “Sa turobnoga turbana“ i sjećam se da se ovo rimovalo sa “urbana“. Sonet Bodler, kojim završava svoj pogovor Cveću zla, uprkos akrobatskim rimama (poočima-podbočim a-po očima), zaslužuje dva plus, a pošto je bolji od pogovora, može dobiti i tri minus, najviše zbog stiha “morem prati prah brodovlja” koji je dobar, mada i on priziva onu o zrnu i ćoravoj Kolji. Pardon, koki. A njegove pjesme na francuskom prizivaju onu staru: „Ovdje je Rodos, ovdje skači!“ Mada je moguće da jednom postane – jer dugo je zadovijek, rekli bi u Crnoj Gori – veliki francuski poeta, pošto taj jezik zna mnogo bolje nego maternji. 

Uza svu popustljivost s kojom sudim o njegovu prepjevu ove strofe, moram kliknuti: obrvana duša“ i “šumovi i glasje“ zbilja su mu slavni! Ko zna koliko puta je glasje“ upotrijebio kao rimu, a najdivnija je ona iz Lamartinove Iskije gdje djevica, sa gitare, u večernji vjetar ne baca zvuke tajanstvene“, kao u originalu, već tajna glasja“, da se rimuju sa obasja“,i nije mnogo čudno

 

 što ovo tajno glasje 

u kojem vrač vidi ne kukolj već klasje

budi želju da ga izgrdiš na ruge pasje.
 
Pod prisilom metra u njega tajanstveno vrlo često postaje tajno, u skladu s načelom kaži nešto slično, ali s magom bi se moglo povući-i-potegnuti oko toga koliko su tajanstveno i tajno slični. Tajanstveno ne mora biti tajno, ni tajno tajanstveno. U magovim prevodima pjesnici su žrtva tajne zavjere u kojoj nema ništa tajnovito, svjetske zavjere mediokriteta da unište sve gdje gdje ima i trun veličine. Mag često pati od potrebe da bude kreator u jeziku, ali  prevodilačku impotenciju neće prikriti poetizacije kao što su “šumovi i glasje“. Igo u duhu suočava ono što u prirodi mrmlja i ono što govori, a to su veliki stihovi koje je vrač uništio.

Te stihove preveo sam tačno, jer se ćutio obaveznim da sačuvam najbolja mjesta u izvorniku. Ovo je besmrtni Igo. Od kog će pjesnici vazda imati šta da uče. Poredeći mu prevode s originalima, maga sam često slao u materinu jer najbolje stihove sjebe ko Turci Srbe na Marici. No možda sam ga tamo slao nevinog, jer nije imao ko da mu kaže šta je u pjesmi najbolje. Da mi je telefonirao, rekao bih da ti stihovi idu u najviše Igoovoe uzlete i valjda se ne bi drznuo od njih da napravi Zgazimestan pravi. 

Mag sanja o prevodiocu koji bi ”odstranio iz teksta sve ono što je konvencija između bitnosti”, a u njega su ”konvencije” često sačuvane, dok stradaju ”bitnosti”. Evo još jedan primjer da s guštom ubija bitne stihove. Kad sam u prepjevu Luckastih triola 

Šarla Kroa u prvoj strofi pročitao stihove: “Pošto, za nju, biti gola / jeste najlepša prilika“ – smio sam se uneviđeno kladiti da je ubio original, jer gola žena Francuzu bi trebala biti najljepša prilika, koja se propustiti ne sme, da galskim duhom blesne.
 
Bio sam u pravu: “Jer je, za nju, biti gola / Njena najljupkija odjeća“ [Parce que, pour elle, être nue / Est son plus charmant vêtement”] – stihovi koje je teško zaboraviti, jer su i duhoviti i na dubljoj razini istiniti: ima li ljepšeg ruha od onog koje ženi skroji Priroda? A još je teže oprostiti mrtvaku koji je ovaj bljesak duha ubio tupoumnim prevodom koji je i dokaz da ne zna srpski jezik. Kao što siluje riječi odsijecajući im pola prefiksa da stanu u metar, vjeruje da može činiti šta mu je ćef s idiomatskim sklopovima, kao što je ”slika i prilika”. Ne čuje da “prilika” bez “slike” ne znači ništa, i zalud se pitate: to što je gola zašto li joj je, isuse, “najlepša prilika”? 

I u petoj strofi pjesme Riječi na duni vrač je uništio veliku poeziju. Stihove: ”I čujem u svojoj obrvanoj duši / Sve šumove i glasje”, sročio je evnuh kadar tek za plitke, nekad vrlo pitke, poetizacije koje mi često prizovu u pamet stare fotografije iz Slamnigovog romana Bolja polovica hrabrosti na kojim su “vitki mladi muškarci utegnuti u svilene pojase tako da su izgledali još vitkiji”. No ako poredite njegov i moj prepjev, ko zna koji put ćete se uvjeriti u isto: što je vrač dušmanski  razvalio, Marko je sačuvao nežno ko iz vatre da spasava ptiće, kako bi rekao Brana Petrović.  
 
I za koji je moj duša obrvana?To je neodgonetljiva misterija kakve mag neumorno proizvodi. Kad stihove s jasnim i preciznim značenjem kuša učiniti višesmislenim, ne vidi da ih pravi besmislenim, i vjeruje da ih ne falsificira već produbljuje. Kad uđe u magovu obrvanu dušu, ono što mrmlja i ono što govori prometnu se u šumove i glasje, pička mu materina! Morao sam opsovati, jer ovo je bezočnost, a ne prevod: ko zna koji je put velike stihove taj mediokritet pretvorio u drugorazedne.

I nisam u svom prevodu pod prisilom metra izbacio povratnu zamjenicu “ori“, umjesto “ori se“. Goran u Jami veli: “krvnikov glas ori“, a naša poezija, rekoh, pomaže da bolje riješim prevodilačke zadaće, jer je jezik naših pjesnika rezonatna kutija u kojoj stihovi izvanjaca zvuče prisnije.
 
Potiljačno oko
 
Prevođenje šeste strofe olakšano je i tim što se srok duna-luna nudi sam, pa smo očekivali da posao obavi s lakoćom prokušanih mađioničara: 

Et je reste parfois couché sans me lever
Sur l’herbe rare de la dune,
Jusqu’à l’heure où l’on voit apparaître et rêver
Les yeux sinistres de la lune.
 
a) I ostajem katkad ležati ne ustajući 
Na rijetkoj travi dune, 
Do časa kad se vidi kako se pojavljuju i sanjare 
Zlokobne oči lune.
 
b) Ostajah dugo, pognut, ne dižuć glave, 
na retkoj travi dune, 
u času kad se na tamnom nebu jave 
zlokobne oči lune.
 
c) I ležah katkada, i bez ustajanja, 
Na rijetkoj travi dune 
Do trenutka kad se jave, pune sanja,
Te zlokobne oči lune.
 
I „rijetka trava“ govori da magov naslov Reči na pesku nije od osveštanog masla, jer sugeriše zaludnost pisanja, a Igo se pisanjem suprotstavlja zaludnosti življenja koje pred njim iskrsava kao pustinja. 

Prvi magov stih je razritmovan: dvanaesterac nije simetričan (6+6), a kršenje pravila igre kojih se čvrsto držao prevodeći ovu pjesmu priznanje je poraza; stvar je utoliko gora što je poražen stihom koji nije težak za prevesti. I zašto je dopisao “pognut” kad je mogao reći: “I ostajah dugo, ne dižući glave”, i stih bio tačniji i ritmički ispravan? Kad magu dođu lutke, nadrljaju i francuska poezija i naš jezik i Aristotelova logika.  

Ko drži do sebe sedmu strofu prenijeće u naš jezik bez dopisivanja, to će smatrati pitanjem časti, dok mag opet ide lakšim putem: preudesio je Igoa tako da izaziva smijeh. Jer, ako na travi ne leži bez ustajanja kao u originalu, već sjedi “pognut, ne dižuć glave” u času kad izgrije luna, kako joj je, isusati, “zlokobne oči“ video? Ovo je sočinio mag čiji bi talenat sav mogao ponijeti mrav,

 

a ne bi stala na konja

sva bezakonja

koja je počinio

kad je čarobnjaka hinio.

Prevod ove strofe vrijedi koliko akcije firme u stečaju. Ovakve budalaste besmislice, jer besmislice nisu sve budalaste, ovakve besmislene budaleštine, jer budaleštine nisu sve besmislene, može si dozvoliti šupak. Ovo je gore i od njegove laži da sam rekao kako bih u Banju Luku letio samo u bombarderu. Pošto je čisto i bistro kazao da je pognutom pjesniku u čas luninog izlaska glava ostala nedignuta, pripisao mu je moć gledanja potiljačnim okom. Ili se služio malim mozgom, jedino tako ćeš bez dizanja glave registrirati nebo, i to tamno, kakvo u Igoa nije, i u njemu “zlokobne oči“ zemljinog satelita. Ovakve gluposti, koje ne govori  već reve, mag kao medalje decenijama kači sebi na rever. 
 
Najfiniji potez uobrazilje možda u cijeloj pjesmi jeste slika luninih očiju koje su  “zlokobne“ i  “sanjare“, čega u vrača nema, što nije tek dokaz nevještine. Smatra da bi ta zavrzlama otežala razumijevanje strofe, često sumnja u našu moć poimanja i stihove objašnjava, umjesto da ih prevodi, ili ih uprosti da su shvatljiviji, da su po mjeri  njegove plitke pameti. Lunine oči koje su zlokobne i sanjare pojela je maca i zato što ne zna šta su u pjesmi “bitnosti“, a nema ko da mu to objasni. 
Ni meni nema ko objasniti je li ove stihove pravila prdimahovina ili prdibeg, ali je pustio vjetar. 

Pjesnički su moćne zlokobne oči koje sanjare, i raznim čitateljima sugerisaće razne stvari, a meni se kaže da su to sanjarske oči žene, zato su opasne, jer zamađijavaju. U svakom slučaju nezaboravno je to zlo koje sanjari pa ga se može čitati i kao nagovijest onog zla koje u Bodlerovoj poeziji sanjari genijalno. Jer se zna da jedan rukavac francuske poezije od Igoa preko Bodlera vodi do nadrealista.
 
Spuštanje pogleda
 
Sedma strofa mogla je biti dobra, ali uspjeh je polovičan, a razlog je lijenost, ili nestrpljivost, ili nemanje volje da nad prevodom rađa mečku, ili sve troje:

Elle monte, elle jette un long rayon dormant
A l’espace, au mystère, au gouffre;
Et nous nous regardons tous les deux fixement,
Elle qui brille et moi qui souffre.
 
a) Penje se, baca dug zrak uspavani 
U prostor, u tajnu, u ponor; 
I mi gledamo jedno drugo netremice, 
Ona što sija, i ja što patim. 

Penjuć se, poglede spuštala je svoje
Na prostor, na ponor zatim,
I tako se dugo gledasmo nas dvoje,
Ona što sja, ja što patim.
 
Odmah ću popraviti prva dva stiha, zato što me nervira krnji particip, i zato što luna spušta poglede na prostor kao na patos – tako fin sluh za naš jezik čarobnjak ima – i zato što u originalu nije pogled, već zrak, a krnjim participom se pomaže kao oruđem u laganju, ne samo ovdje:  
 
Penjući se, zrake spuštala je svoje
U prostor, u ponor zatim.
 
Prva verzija: 

c) Penje se – u prostor, u ponor, u tajnu
Uspavan joj dug zrak pada;
I u gledanju smo nas dvoje ustrajnu:
Ona što sja, ja što stradam. 
 
Druga :
 
c) Penje se – u prostor, u ponor, u tajnu
Uspavan joj dug zrak pada;
U netremičnu smo nas dvoje gledanju:
Ona što sja, ja što stradam. 
 
Treći i četvrti stih preveo je dobro, što se ne može reći o prvom i drugom: dovoljno je što je izbacio “tajnu“ u koju luna baca dug zrak da prevod ne bude sasvim prihvatljiv. Ako je morao izbaciti jedno iz trolista prostor-tajna-ponor, mada  moj prepjev kaže da to nije obavezno, trebalo je izostaviti prvo, jer gdje bi, ako ne u prostor, luna mogla bacati zrake? U magovu prevodu ostao je prostor, a izbačena je tajna, mada brblja o „bitnostima“ u pjesmi i o prevoditeljevu  nepogrešivom kritičkom osećanju“. Koje mu tragično fali. Izbacuje tajne tamo gdje ih u originalu ima, a gdje ih nema, na silu boga ih proizvodi i to zove sustvaralaštvo. Laštvo uistinu jest.
 
U ovoj strofi, s neba gledan, svijet je neodređeni prostor koji se zatim konkretizuje i produbljuje: prvo je ponor, pa tajna. Luna obasjava zemaljsko da ga pretvori u tajanstvo! Ne luna, već njeno penjanje: što je veća visina s koje sja, ono dolje sve je zagonetnije. To može samo veliki pjesnik. I samo je gluhać za poeziju mjesečev “zrak“ mogao zamijeniti “pogledom“, te ako rima traži množinu, bolje bi bilo da je rekao “zrake spuštala je svoje“, mada ni to nije valjan prevod, ali ne bi bilo nasilja nad originalom koje od velikog pjesnika pravi stihodjeljca: ni jedan pravi pjesnik, a kamoli Igo, ne bi luni dozvolio da ”spušta poglede”, ali hajde to objasni nepjesniku koji je i kao čitalac često obična truba za poeziju. 

Man je rekao da treba mrzjeti osrednjost“ jer ne zna ništa o majstorstvu i zato provodi lak i prazan život“. Ko zna koliko puta sam osjetio mržnju prema toj srednjoj žalosti od prevodioca kad ubija majstorstvo: meni je to što i bogohuljenje vjerniku, a poezija je jedino božanstvo u koje neću prestati da vjerujem.
 
Ovdje je slika majstorska: zrak je jedan, uz to “dug“ i “uspavan“, iz čega  će u trećem stihu nastati netremično gledanje. Igo je gradilac na moderan način: to gledanje je pripremljeno prvim i drugim stihom, zato pridjev “dug“ ima i vremensko značenje, zrak je (ženski) pogled koji dugo traje i taj pogled s pravom se može zvati sanjivim. Ovu čaroliju mag je raspršio pripisujući luni sposobnost da “spušta poglede“, naivna antropomorfizacija koja je i znak neukusa; čak ako je ovo pjesnička sloboda, ima sloboda za kojim nije preporučljivo posezati, jer se njima služe loši prevodioci. Nekad se toliko oslanja na te slobode da prevođenje postaje divljanje običnog amatera.
 
Mladost koja je, bezbeli, sveta 
 
Osma strofa nije loše prevedena, ali ni to nije pun pogodak. Sarajevski profesor estetike Ivan Foht, kad je bio glavni urednik Odjeka, pročitao bi sve što mu autori pošalju i na kraju pisao kratke komentare. Jednom mu je Slavko Leovac poslao  

ponjavu od teksta na čijem je kraju Foht napisao: ”Tačno, otprilike!” Takvi su često i magovi prevodi, puni određenja otprilike, takav je i prevod ove strofe: 
 
Où donc s’en sont allés mes jours évanouis?
Est-il quelqu’un qui me connaisse?
Ai-je encor quelque chose en mes yeux éblouis,
De la clarté de ma jeunesse?
 
a) Pa gdje su otišli moji iščezli dani? 
Ima li koji da me prepozna? 
Imam li još nešto u očima zabljesnutim 
Od svjetla moje mladosti?
 
b) Kuda se rasuše prošli dani moji? 
Hoće li da me se sete? 
Da li u mom oku još nešto postoji 
od sjaja mladosti svete? 
 
c) Pa gdje su otišli dani mi nestali?
Bi li me poznao koji?
Zabljesnuto oko trun sjanja čuva li 
Iz mladih godina mojih? 
 
Mladosti je priflasterio pridjev “svete” zbog rime sa ”sete”, što ne bi trebalo da je naročita greška, ali ozbiljna greška jest, jer je dopisao čega u pjesmi nema, a izostavio snažan epitet “éblouis” (“zabljesnut”), ubio sliku velike vrijednosti: oči su još zabljesnute sjajem mladosti koja je nestala! Kad uništava ono najfinije u pjesmi, kašto u sebi kažem: nesretnji Kolja! Tako u Crnoj Gori vele kad pominju mrtvaca.

I čini da “setiti se” nije loša zamjena za “prepoznati”, ali pomniji pogled vidi da to mijenja težište iskaza: stvar nije ni u sjećanju ni zaboravu – to vuče u sentimentalnost i sjeftinjuje stih – već u tom da pjesnik sluti, boji se da mu je vlastiti život postao tuđ

Ovo je obrnuta perspektiva, jer prirodno je reći: hoću li koji prepoznati? Ali, umjesto od subjekta ka objektu, prepoznavanje ide od objekta ka subjektu, kao da su dani nešto zasebno, gotovo da su zadobili, jer su prošli, status odjelitih bića, pa se pjesnik pita: ima li među njima koji bi me mogao prepoznati, priznati da je moj? Sačuvao sam tu finesu koju mag možda nije zamijetio.Stog nekad sebi velim: možda bez razloga

bjesniš od njegovih prevoda. Šta ako njemu ništa ne znači ono što je u originalu tebi važno? Zašto bi te ljutila njegova plitka pamet? Drugu nema.

Pomnije oko otkriva da nije dobar ni futur, jer pitanje: ”hoće li da me se sete” izaziva pitanja: kad, kako, zašto da ga se sjete, pa je preciznije reći: bi l mogli da me se sete? Sunita Subašić-Thomas, prvi čitalac moga teksta O prevodilačkom čarobnjaku, iskosa, u kojem sam maga rasturao s istim užitkom u istini i u rasturanju, dodala je da se u originalu nameće sibžonktiv (“connaisse”) koji izražava sumnju i nesigurnost, što odgovara potencijalu u našem jeziku. 
 
Ali za sve konjuktive živo se jebe magu koji nije pojedinac već ustanova i misli da mora biti kako on kaže. No ako s originalom poredi moj i magov prevod ne samo ove strofe, i ne samo ove pjesme, čitatelj će se uvjeriti da je onako kako ja velim, mada nisam genije i ne znam francuski, a kad bih ga znao, možda bi mi prevodi bili genijalni. Iz mojih analiza magovih prevoda očito je da smo ja i moje njeznanje francuskog  jezika čarobnjaku jebali baba. I nek čitatelj sam odluči šta je gore: kad Mićević kaže da ne znam francuski, ili kada dokažem da ne zna srpski jezik. 

Opet plavi talas        
 
Deveta strofa mu je bez vidljivih grešaka, ne i bez gubitaka koji nisu mali:   
 
a) Tout s’est-il envolé? Je suis seul, je suis las;
J’appelle sans qu’on me réponde;
Ô vents! ô flots! ne suis-je aussi qu’un souffle, hélas!
Hélas! ne suis-je aussi qu’une onde?

 b) Sve odletje? Ja sam sâm, ja sam umoran; 
Zovem a da mi se ne odgovara;
O vjetrovi! o talasi! Zar sam i ja tek dašak, avaj! 
Avaj! zar sam i ja tek val?
 
c) Zar sve nesta? Ja sâm sam; i smoren.
Zovem, al nikog da se javi. 
O, vetre, nisam li u dašak pretvoren,
vaj, talas nisam li plavi?  
 
d) I zar sve odletje? Umoran sam i sâm.
Odziv na moj zov ne dođe; 
O vjetri! o vali! Zar pirak i ja sam? 
Avaj, zar sam val takođe?  
 
Otkud mu  deseterac: “Zar sve nesta? Ja sâm sam; i smoren“? Prahnulo mu tako. Ili nije zamijetio da stihu fale dva sloga. Pa mu opet čestitam na pomnji u prevođenju.
 
Moj prepjev je sačuvao vjetrove i talase iz apostrofe koja je temelj dalje gradnje: pjesnik poredi sebe s vjetrovima i s valima kojim se tren prije obratio, očuvan je stilski ceremonijal izvornika, da tako kažem, osjeća se čvrstina pjesničke tvorbe, rađanje jednog iskaza iz drugog, što je u maga oslabljeno: poredba s valom je nemotivirana, jer je izbacio valove, stoga Igo hrama po uzoru na vrača. Ako je suditi po tom šta je sve šutnuo iz originalā, pomišljaš da zna prevoditi nogom. A kad se sjetim kakve je gluposti pravio u prevodima, čini se da mu repna kost služi kao stvaralački organ.

Strofa ne izgleda teška za prevesti, ali nije lako naći rime. U mene, prva rima, homonimska, omogućuje tačan prevod trećeg stiha, a u drugoj dodao sam riječ koje u strofi nema, mada je u suglasju s njenim smislom: “takođe” znači – i ja. Dodavanje čega u pjesmi nema izbjegavam kad je moguće, a kad nije, pazim da ne izmijenim smisao izvornika. Što se ne može reći o rimi ”smoren-pretvoren”. Riječ je o Igoovoj slutnji da je njegovo biće tek dašak, da nitko nije više od daška, sluti istinu i opire joj se, pa je promašaj reći “u dašak pretvoren”, jer čovjek je od daška stvoren. Bolje je i tačnije reći: O, vetre, nisam li od daška satvoren? Mogao bih napisati dug tekst gdje bih analizirao njegove brljotine i predlagao bolja rješenja, što sam u Grobnici za čarobnjaka ponekad i činio.

I opet epitet “plavi” kojeg nema u pjesmi, opet od Igoa pravi stihoklepca, jer kad kaže: ”Vaj, talas nisam li plavi?”, taj pridjev u rimi, na povlaštenome mjestu, skreće pažnju na sebe i sugeriše jednačenje s prirodom: biti plavi val! Ovo su “sporedne asocijacije” koje su, po Miodragu Pavloviću, mana mnogih prepjeva na naš jezik. U originalu val nema atribut i veli da čovjek traje koliko val, javi se i gubi kao val, ne nestajemo kao plavi vali, to bi bilo poetično ! Kad zamisliš da nestaješ kao plavi val, skoro oćutiš slast. U njega gluhoća za srpski jezik često je u sprezi s gluhoćom za poeziju. 
 
Taj ne sluti koliko njegovim prevodima škode poetizacije koje liče na skupe restorane gdje zaljubljeni večeraju uz svijeće i mogao bih napisati studiju Kič u prevodima Kolje Mićevića. Pamtim iz Kišovog Časa anatomije citat više ne znam čiji: “Kič se može meriti banalnošću asocijacija“. Te riječi pute kad srži magove genijalnosti: banalnosti sipa ko iz rukava, a smatraju ga čarobnjakom reči. 
 
Vrač u mraku vidi brda u magli
 
U desetoj, rđavo prevedenoj strofi, jedan promašaj mi je neshvatljiv i zalud sam pokušavao da mu otkrijem razlog:          
 
a) Ne verrai-je plus rien de tout ce que j’aimais?
Au-dedans de moi le soir tombe.
Ô terre, dont la brume efface les sommets,
Suis-je le spectre, et toi la tombe?
 
b) Zar neću više vidjeti ništa od svega što voljeh? 
Unutar mene pada veče. 
O zemljo, čija magla briše vrhove, 
Jesam li utvara, a ti grob? 
 
c) Zar nikada neću videt drage svoje? 
Oko mene pada tama.
O, zemljo u čijoj magli brda stoje, 
nisam li leš, a ti jama? 
 
d) Zar ništa voljeno ne vidjeti više? 
U nutrini hvata se mrak. 
O zemljo, vrhove čije magla briše,
Nisi li grob, a ja prizrak?      
 
Nezadovoljan rimom mrak-prizrak, dajem novu verziju, ali još ne znam koja je bolja:
 
Zar ništa voljeno da ne vidim više?
Nutrinu mi tmine plave.
O zemljo, vrhove čije magla briše,
Nisi li grob, a ja avet?

 
Mag je mogao je izbjeći supin ”videt” da je drukčije poredao riječi: ”Zar videti nikad neću drage svoje?”, ali vrač koji uništava nijanse u originalu nije kadar za nijansiranja u našem jeziku. Da bi upućenim bilo sve jasno, možda je dovoljno reći da prevodi lošom verzijom srpskohrvatskog jezika. Jer ni najpreciznija i najbolja varijanta našeg jezika nije dovoljna kad se veliki prevode s velikih jezika. Po meni, veliki je jezik s velikom književnošću. U Titino doba možda je i srpskohrvatski bio veliki jezik. Možda je bio, ali neće biti više nikad.

I zašto veli: “oko mene pada tama” kad je to večer u pjesniku? Ne može reći “u meni pada tama”, jer bi imao slog manje, ali što nije napisao: “U nutrini pada tama”? Vrag zna, ali opet banalizira original: radi se o klišeju večer života koji nije sasvim istinit  i smješta ga unutra, pravi veče duše, a to dvoje ne mora ići skupa: veče duše zna doći prije večeri života, i to pounutrenje  jezičkom stereotipu vraća život. 

Mag ne vidi da je veče koje pada oko pjesnika u sukobu sa slikom: “O zemljo, u čijoj magli brda stoje”, jer kako u tami oko sebe vidiš brda u magli? Koristio je durbin kroz koji je nedignute glave vidio izgrijavanje lune? Milsi da se pjesme pišu po pravilima 

babe Sulumije i prevodi ih po pravilima babe Jegde. U prepjevu ove strofe Igo je opet amater, a ne majstor. Jedan od najvećih.

Izvornik veli: u pjesniku je veče, a vani magla briše vrhove kojih u čarobnjaka nema, ni vrhova, ni brisanja. Nema najuspjelijeg u strofi. Ovakvi prevodi bude želju da ga razbiješ ko dijete zvečku. Zbog rime svoje-stoje pravi dva nasilja nad originalom: 

1) Ubio izvrsnu sliku magle koja briše vrhove, magle u kojoj se vrhovi gube i dobro sarađuje s padanjem večeri u pjesniku. Vrhova u maga nema jer su trosložni, zato ima dvosložnih brda. Vrhovi privlače maglu, magla oko njih bukvalno je tačna slika s metaforičnim značenjem: brisanje vrhova je niveliranje svijeta, gomilanje godina lišava zemlju vrhunaca, ravna ih s dolinama, ali mag vjeruje da su brda u magli valjana zamjena za vrhove maglom brisane, jer je osrednji bez lijeka, otud sklonost da poeziju ubija možda i ne znajući, često veliku, jer je rđav čitač. Da budeš dobar prevodilac, moraš biti dobar čitalac poezije, što magu tragično nedostaje.
 
2) Rima ga sili da se pita: “Zar nikada neću videt drage svoje?”, što sjeftinjuje iskaz, sužava mu smisao, jer Igoovo pitanje obujima svijet: zar ništa od voljenog više neću vidjeti? Gdje je u originalu očaj, u maga je uzdisaj za svojim dragim. Jer puk voli jeftinoću. Onaj  puk o kom Njegošev junak veli: “Budala je narod od starina “. 

Takva su krivotvorenja potekla iz nesrećne rime svoje-stoje. Mada je napravio mali milion vezanih stihova, slab je versifikator, često očajno loš, ali zaslužuje priznanje: dosljedan je kvaritelj izvornika. Nekad u kvarenju zna biti udarnik. 

Igo ne kaže da sebe vidi kao mrtvaca, a vrač ga u prvoj strofi pjesme svalljuje u dno rake, pride crne – banalno crne, jer kakva će raka biti ako ne crna – a ovdje, zbog rime “tama”-”jama”, promiče ga u leš! Moraš biti gluh za jezik i poeziju i logiku da ti je nevažna razlika leša i utvare: ne moraš biti leš da si utvara. Iz grobova izlaze utvare, nikad leševi, osim Lazara. Povodom leša i crne rake dodaću: možda je najgore  to što vrač ne prevodi pjesmu kao cjelinu: nema osjećaj za nju, ili ne benda kontekst 

koji ne dopušta da Igo bude leš, ni da ga svališ u raku.

Ko ima dvije čiste o poeziji i prevođenju, vidi da su obje verzije mog prevoda mnogo bolje. To je običaj kojeg se strogo držim: sve stihove prevesti bolje od maga, jer taj bič najteže mu boli taštinu gromadnu kao Rodopi, i jer je u mom mnogo tačnijem prevodu Igo mora mnogo veći pjesnik, što je najvažnije. Obje moje knjige kažu da rezultate svojih čaranja ovaj beg može stavi pod svoje dupe, kao šiljte. 
 
Muke pa fiskovi, to jest bol pa grčevi
 
Osim besomučne laži u prvom stihu,jedanaesta  strofa korektna je, ne više od tog:    

a) Ai-je donc vidé tout, vie, amour, joie, espoir?
J’attends, je demande, j’implore;
Je penche tour à tour mes urnes pour avoir
De chacune une goutte encore!
 
b) Jesam li ispraznio/iscrpio sve, život, ljubav, radost, nadu? 
Čekam, ištem, preklinjem; 
Naginjem redom sve svoje urne da nađem 
U svakoj još jednu kap.
 
c) Ne spoznah li ljubav, sreću, bol, grčeve? 
Ja čekam, molim i vapim, 
i naginjem svoje već prazne vrčeve 
posljednju kap da iskapim.
 
d) Život, ljubav, radost, nâd – zar prazno nije
Sve? Ja čekam, ištem, vapim;
Naginjem sve urne redom da ispijem
Iz svake i zadnje kapi.
 
Vraču trebaju “grčevi” zbog rime s ”vrčevi”, no ako bi bili sami, izgledalo bi da su iz drugog vica, pa im dodaje bol, što je teško krivotvorenje slike vrijednosti u originalu. Dvostrukom laži Igoa na silu modernizira: dopiše “bol” i ”grčeve”, a izbaci “život” i “nadu”, mada ne prestaje ukucavati nam u glavu da u njega sve mora biti tačno, te ako su ove proizvoljnosti dokaz čarobnjaštva, prevoditi je lako. Meni je pisanje 

svojih pjesama mila majka kad se sjetim kuluka dok sam prevodio tuđe.

Mag tjera pjesnike da govore ono što, s obzirom na razvoj poezije i njenog jezika u svom vremenu nisu mogli reći, ili im vraća poeziju nazad, sili ih na prevaziđen i jeftin jezik, ubija temeljnu kategoriju: vrijeme kad je nastala pjesma.   

U originalu prvo dođe ”život” koji obuhvata sve, a zatim tri glavne vrednote u koje se razlaže cjelina: ljubav, radost, nada, što priziva biblijsko trojstvo vjera, nada, ljubav. Igo nije slučajno šutnuo vjeru, a umjesto nje stavio radost. U svakom slučaju, život je na čelu kao kralj, a ta trojka mu je svita, ali mag smatra da Igo nije smio zaboraviti drugi pol života, jer zna se da ”čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagorči” – kako reče onaj kralj pod kamilavkom – pa je zajunio da Igoa brani od Igoa: leči ga od jednostranosti! Od iste boljke voli da vida i Bodlera. Ovo je onaj naduveni mag koji Valerija smatra jedinim francuskim pjesnikom koji zaslužuje anagramsku titulu o lep rival. To čudovište od inteligencije jedini je pravi rival banjalučkome mediokritetu plitke pameti.

Original govori o “urnama”, mag o “vrčevima”, što nije greška: u Poljančevu Rječniku urna je posuda za vodu, ali sam ostavio urne, jer i taj stih veli da je Igoova poezija puna budućnosti, svejedno hoćemo li ispijanje urni, to jest pepela iz njih, vidjeti kao bljesak apsurda, kao crni humor, drag nadrealistima, ili možda kao surovi realizam.  

Valeri kaže: “Djelo traje pod uslovom da je sposobno pojaviti se potpuno drugačijim nego što ga je njegov autor ostvario (njegov kurziv).Ono traje zato što se preobrazilo, zato što je sposobno za hiljade preobražaja i tumačenja”. Kako god ga čitali, ispijanje urni ne može se ne doživjeti kao veliki stih.

Da rekapituliram: iz srokova vrčevi-grčevi, javi-plavi, sete-svete, cele-bele, mašte-tašte, slavih-plavih, i tako dalje, vidi se i okoštali manir: u rimama spreže jednu istinu i jednu laž, pa bi moj davni student  Esad opet rekao: “I ja bih tako umio”.     
 
Ključ i kračun 
 
Mićevićev prepjev dvanaeste strofe, čini se u prvi mah, ne sadrži ozbiljnije greške:
 
a) Comme le souvenir est voisin du remord!
Comme à pleurer tout nous ramène!
Et que je te sens froide en te touchant, ô mort,
Noir verrou de la porte humaine!
 
b) Kako je uspomena bliska grizodušju! 
Kako plakanju sve nas vraća! 
I kako te ćutim hladnom tičući te, o smrti, 
Crni kračune ljudskih vrata!
 
c) Kako na kajanje liče uspomene,  
kad zbog njih jecaj nas hvata! 
Smrti, osjećam te da ideš po mene, 
ti, crn ključ zemaljskih vrata!
 
d) Kako uspomene grizodušju sliče! 
Kako plaču sve nas vraća! 
Smrti, kako ćutim studen dok te tičem, 
Crn si kračun ljudskih vrata!

Druga verzija:
 
Kako uspomene grizodušju sliče! 
I kako nas vrate plaču! 
Smrti, kako ćutim studen dok te tičem, 
Ljudskih vrata crn si kračun!
 
Ali, vidjeli smo, ima i treći mah. Ako zanemarimo “kajanje”, umjesto tačnije riječi ”grižnja” ili “grizodušje”, i “jecaj” umjesto “plača”, što je posljedica metričke prinude: ”grizodušje” je preduga – njemu jest, a meni nije – dok je ”grižnja” prekratka riječ, očit je promašaj u iskazu: “Smrti, osjećam da ideš po mene”, što je jako oslabilo original gdje taktilna slika ima veliku snagu: pjesnik ne osjeća, kao u magovu uratku, da smrt ide po njega, već smrt osjeća pod prstima, tiče joj stud koje u maga nema, osjeća hladno željezo kračuna, što ovu strofu veže sa prvom u kojoj se pjesnik tiče groba. Ali bi me čudilo da je gluhać za poeziju ove stihove sačuvao.
 
Ni “ključ” nije srećno rješenje, jer u originalu je zasun, kračun, zavoranj, što nije isto: gdje je ključ, tu je brava, ključem se vrata mogu otvoriti spolja, a kračunom se iznutra zatvaraju i samo se iznutra mogu otvoriti: smrt ne zaključava već zariglava vrata koja

niko ne može otvoriti. A crni ključ” koji “ide po mene” komična je modernizacija: kuša nazor biti pjesnik, oprobani način da poeziju razvodni, sjeftini ili i upropasti.   
            
Talasju svaka čast
 
Posljednja strofa, prevedena možda bolje od svih, sadrži jednu  manjkavost:       

a) Et je pense, écoutant gémir le vent amer,
Et l’onde aux plis infranchissables;
L’été rit, et l’on voit sur le bord de la mer
Fleurir le chardon bleu des sables.  

b) I razmišljam, dok slušam jecati gorki vjetar
I val u nesavladnim borama; 
Ljeto se smije i vidi se da na obali mora 
Cvjeta plavi pješčani čkalj.
 
c) I mislim dok slušam jecaj gorkog vetra, 
i talasje što se bleska; 
leto se smeška i vidim kako cveta
plavetni čičak sa peska.
 
d) Mislim, dok jecati slušam gorki vjetar, 
I val, pun nesavlad-bora; 
Ljeto se smije i vidim plav čkalj cvjeta, 
Pješčani, na žalu mora.      
 
Odao sam priznanje poetičnosti ”glasja”, pa ga odajem i “talasju” koje neće prikriti rupu u prevodu: da dobije rimu, i prisiljen kratkoćom stiha, stereotipom ”bleskanja” zamijenio je “nesavladive bore” i uništio jednu krupnu sitnicu ili sitnu krupnicu, kako hoćete. Ovaj stih je teško prevesti valjano, ali bljeskanje je predaleko od izvornika. 
 
Ovo liči na sinegdohu iz treće strofe: umjesto mora stoji “talas”, njegove bore zrcale nepobjedne, nesavladne bore cjeline: zaslušan u val, pjesnik vidi naboranu pučinu, i ta slika se morala sačuvati. Sačuvao sam je. Jer vjerujem u crnčenje, ne u vradžbine, a mistificiranje tog posla prepuštam vraču koji vjeruje da mu prvi stih prevoda dolazi od bogova.Dolazi mu moda marjanova.
 
Nek to gusla Nailovoj majci
 
Da dam tačniji snimak magovog manje umijeća a više manira, umijeća skamenjenog u manir, analizirao sam rad ni najbolji ni najgori: ovaj prevod ide u one kakvih u njega ima najviše, a vidi se i iz satelita da nisu tvorbe čarobnjaka.Ima li u toj dugoj pjesmi i jedno rješenje koje bi nas nagnalo da kažemo: svaka čast? Ni u onom što je dobro preveo nema ništa osobito.To spada manje-više u prosjek: i kad ne pravi greške, sa Šehitluka se vidi da je mediokritet. Ni uz golemu dozu obzirnosti, uljudnosti, učtivosti i ljubaznosti, kakvom raspolažu velika gospoda – a potpisnik ovih redova je plebejac – magov prevod ne bi mogao biti proglašen korektnim, jer odveć su brojna i teška stradanija kroz koja je prošao original, premda mađioničar stalno vergla o tačnosti svojih prevoda, češe se đe ga najviše svrbi. Nek odsad to gusla Nailovoj majci, kako bi rekli u Sarajevu, a meni je jasno da se njegova tačnost često sastoji od laži i proizvoljnosti koje me kašto tjeraju da se pitam: je li normalan? 

Iz mojih analiza očito je da nije valjano preveo ni jednu od 14 strofa, mada znam da sve što rekoh mogu turiti kenjcu pod rep, jer će vrač do smrti ponavljati da su ovo moje besomučne laži, a čarobnjaku se mora verovati na reč, kao vazda. Ipak ću dodati: sjećajući se Direrovih riječi: ”Znam da je zaista lakše neku stvar kuditi, nego neku bolju napraviti”, svoje prepjeve sam stavljao uz vračeve, jer kritika tuđeg rada je do kraja legitimna i mnogo ubojitija ako možeš dati bolji. I svaki put sam dao bolji ili mnogo bolji. Ili da se sjetim Krležine igre riječima: Mićević vjeruje da je umnik i u tekstovima o poeziji i o svojim prevodima umuje naprazno, a ja sam umjetnik 

koji umije ono što vrač ne bi mogao ni kad bi bio orlova vijeka. Prečnik njegovog mozga premali  je da bi se mogao nositi s tajnama poezije.
 
Što vjerniji prevod, to ljepši
 
I zlo mi je od poredbe prevoda i žena: ako su lijepi, nisu vjerni, ako su vjerni, nisu lijepi. Kad sam razmatrao tuđe prevode, ili prevodio sam i u duetu, stoput sam se uvjerio da prevod, što je vjerniji, to je ljepši. Vjernost prevoda svjedoči o vjernosti pjesništvu, od mene većoj: kad napravim maksimalno vjeran prevod, ćutim se veći od sebe. Prevođenje je najpažljivije čitanje, kaže Sinan Gudžević, vrstan prevodilac.
 
Moći i nemoći 
 
Isidora Sekulić veli: “Ko govori o svetlim moćima svog talenta, a ćuti o mračnim nemoćima svog talenta, taj nema talenta”. Često se događalo da, pred jezičkom barijerom, osjetim najcrnju bespomoćnost, ali nije se jednom desilo da, kad napravim dobar prevod, oćutim da su moje mračne nemoći manje ili podnošljivije.Ti povlašteni trenuci kad se čini da pjesnik u meni nestaje, jer se, služeći poeziji koju prevodi, sav pretvorio u operacije jezikom, možda su moje nadragocjenije duhovno iskustvo. Često bih se tada sjetio Remboovih riječi iz Pisma vidovitog: ”Jer ja – to je neko drugi”. Upravo tako: dok služiš velikim, nisi koji si bio.
 
Nije tako kad pišeš stihove, jer ne možeš biti siguran koliko vrijede, što je bio razlog da ih dorađujem i po 12 puta. Često sam dorađivao prevode, ali se može znati koliko si, u izuzetnim časovima, sebe nadmašio, i jesu li dorade istinska poboljšanja.
 
Mićević je dozlogrdio drslanjem o svetim moćima svog prevodilačkog talenta. Jer nije pjesnik. Oponaša pisanje poezije. S manje ili više uspjeha, ali oponaša.
To nekad liči na poeziju, ali do nje  se rijetko vine. Jer je književna laž. Zato u njegovim prevodima ima toliko lagarija. Pesnik Mićević najveći je  dušmanin prevoditelju Mićeviću. Od njegove plitke pameti daleko je istina da je samoukidanje pjesnika u prevodu dokaz da je pjesnik. Zato gotovo svi francuski pjesnici sliče Mićeviću. Njegovi prepjevi često su teror minornog srpskog pjesnika nad velikom francuskom poezijom, i liče na Nervalov potok trajno zagađen, kao muljem, čarobnjaštvom Kolje Mićevića. 
 

PISMO KOLJI MIĆEVIĆU

Sunita Subašić, romanistikinja i moja bivša učenica, sa kojom sam dosad napravio trista strana prepjeva francuskih pjesnika, poslala mi je mejl: 
 
„Sinoć sam upoznala H. I. pa smo malo pričali i tako dođemo do Kolje Mićevića s kojim je imao priliku razgovarati, ne znam više gdje. Pita ga Mićević: ‘Prevodi li Marko?’ H. I. kaže: ‘Prevodi’. Na to Mićević: ‘Kako prevodi kad ne zna francuski?‘” I sjedoh da sročim ljubavno pisamce Kolji Mićeviću.

Visokoslavni gospodine!

Nikad nisam imao čast da vas upoznam, što je za istinsko žaljenje, a još više žalim što vas odmah moram ugnati u laž.

Vojka Đikić-Smiljanić nije samo vaša nego i moja velika prijateljica i nikad nisam zamijetio da je sklona laganju. Ta Vojka mi je pričala da ste pročitali moje prepjeve Cvijeća zla i da ste joj rekli: „Tu ima grešaka koliko voliš“. 

„Ljubomora“, dodala je Vojka.

Slagali ste, dakle, da ne znate „prevodi li Marko“.

To nije sve. Očito je da ste pročitali moje analize vaših prepjeva francuskih pjesnika koje je Miljenko Jergović objavio na svom portalu, a taj tekst vas je snabdio neoborivim dokazima da, uprkos svom neznanju francuskog, ne samo sa tog jezika prevodim, nego i da taj posao radim bolje od vas, jer sam istinski pjesnik, a  vi će pjesnik biti na Škripovdan, kad  se paščad strigu. 

U tom tekstu sam, uz svaki vaš prepjev koji sam analizom razvalio, ponudio vlastiti, nek čitalac sam prosuđuje koji je tačniji i bolji, pa ipak ste mladog H. I. pitali: “Prevodi li Marko?“

U mom tekstu, dugom pedesetak kompjuterskih strana, ne možete, gospodine Mićeviću, pobiti niti jednu moju analizu, ali ne, mnogo sam rekao, ne možete pobiti ni jedan pasus, pa ipak nije sve izgubljeno: sjednite i pokažite da u mojim prepjevima Cvijeća zla ”ima grešaka koliko voliš“.

Navedite original, doslovni prevod, Vešovićev prepjev, i napokon vaš, a potom analizama pokažite đe sam fulio, kao što sam to ja radio kad sam vas, na Jergovićevom portalu, rasturao ko bugarsku skupštinu. Ali to bi bio vraški težak posao, pa ste se odlučili za ogovaranje, što je milion puta lakše: idete okolo i govorite da Vešović ne zna francuski jezik: veliki gospodin iz Banjaluke naprasno je evoluirao u babetinu iz Donjeg Brgudovca.
   
Gospodine Mićeviću!

Da nije bilo jedne sitnice, ali krupne, da nije bilo zapravo jedne sitne krupnice, ko zna bih li ikad sebe prislio da zapišem ono što o vašim prepjevima znam još od 1978. godine. 

Koliko poznajem samog sebe, teško da bi se to ikada desilo, najvjerojatnije bi montenegrinjska ljenčuga u meni, kad god stanem da je nagovaram: „Sjedni za kompjuter“, svaki put odmahnula rukom:  “Enti Mićevića“.  

U ratu, ne znam tačno kada, moja prijateljica Bošnjakinja, takođe romanistikinja, srela vas je u Parizu, i vi ste se pred njom rasplakali: “Šta su oni divljaci uradili od moje Banjaluke!“ 

Toga sam se sjetio prije četiri, možda i više godina, pa sam sebi kazao: taj Kolja Mićević, koji u Parizu pred Bošnjakinjom plače ko godina, a nikad ni jednu nije lanuo protiv “tih divljaka“, zaslužio je da mu Marko Darinkin dadne što mu niko uzeti neće, kako bi rekla Darinka.

Sad znate šta me nagnalo da urođenu lijenost savladam i sjedem da vam, bez hiće i srkleta, u analitičkom tekstu dugom 50 kompjuterskih strana, iz kojeg ne možete 

pobiti niti jedan pasus, da vam, kao prevodiocu, gospodine Mićeviću, jebem oca.   

Bilježim se vaš,

Marko Darinkin Vešović   

09. 08. 2013.
 
Naknadno dopisano 

U originalu, pismo se završavalo riječima: „da vam se, kao prevodiocu, gospodine Mićeviću, najebem mile majke“. Mea culpa, me culpa, mea maxima culpa! Tko je rođen u Crnoj Gori, tamo rastao i živio osamnaest i pol godina, obvezatan je da u nezgodnom kontekstu pominje oca, nipošto majku.

„Fino, bogami“, kaže mi prijatelj. „Onda si mu jebo majku, a sad i oca“. Crkao sam od smijeha. Onda velim: „Svijet ne može biti crn, ili ne može biti non-stop crn dok u njemu ima mićevića, a biće ih do sudnjeg dana. Jer nije mala utjeha što se u tom paklu bar imaš s kim zezati“. „ A Kolja koji smrtno ozbiljno uzima sebe ubio se za zezanje“.“Da. Biti naduven, to je najmanje što duguje samom  sebi kao renomiranom čarobnjaku. To je prvosveštenik poezije dužan da se drži kao da je progutao metlu“. 

Najkomičnije je kad Mocart o Francuzima, uz osmijeh sa Monblana, govori kao Veliki o Velikim. To je dokaz da u njemu nema ni gram pjesnika. Kad bi imao, znao bi gdje mu je mjesto i bio bi stoput skromniji .Eh, kad bi, kad bi ! Davičo je rekao: kad bi baba imala točkove! U njegovim prevodima  modernih pjesnika decenijama nije se mijenjalo ništa na bolje, što je jedan od temeljnih dokaza da je bezliječni mediokritet. Takve lako poznaš po jednom: nema napretka. Ali umije da fino nazaduje, mašalah! Kad popravlja svoje stare prevode, ne jednom napravi gori.
 

 

 

SA MOCARTOM RAZGOVOR UGODNI 

Perovićeve književne zasluge
 
1. Jevrema Brkovića, darovitog pisca policijskih prijava – koji je kolege po peru, kao jedini svjedok, u doba Titovine slao na robiju – prije petnaestak godina, u Monitoru 

podgoričkom,  devetao sam kao u djetinjstvu našu kravu Prutulju kad je ufatim u Staninom žitu. Ali je vlasnik Monitora dr Miodrag Perović prekinuo tu polemiku, na čemu sam mu zahvalan: da me pustio da ga dotučem, ne bih o Jevremovu doušničkom liku i književnom djelu napisao studiju od 290 strana pod naslovom 

Špijun iz Piperah. Zato taj profesor računa – ne znam kakav je matematičar, ali je genijalan profa računa – može biti ponosan što je crnogorsku književnost zadužio dobrom knjigom.

2. Podgoričke Vijesti, koje građanima Crne Gore četničku demokratiju batinom u kosti ućeruju, o meni su 13. 10. 2013. objavile Mićevićev tekst Prljavo prevođenje, pa sam se vlasniku dnevnika dr Miodragu Peroviću telefonom zahvalio što će moja sabrana djela biti bogatija za još jednu studiju, koju sam pravio kao Jugoslaven, pod naslovom Prevodilački čarobnjak. 
 
3. Zulumom koji je zaveo u javnosti medijski mafijaš dr Miodrag Perović naćerao je mene i Šekija Radončića da napišemo 320 strana debelu knjigu Miško Kesedžija i njegove bize gdje smo tom doktoru matematike i njegovim lovačkim psima jebali sve po spisku: od oca do devetog đeda. U krivu je svatko ko podcjenjuje književne zasluge toga moračkog lupeža zakićenog titulom doktora. 
 
Avdićeve književne  zasluge
 
1. Svojedobno je Senad Avdić, zvani Šćepo Izlučevina, unajmio nesuđenog bošnjačkoga genija Nenada Filipovića, zvanog Lažov Behby, da za Slobodnu Bosnu  o meni bleji dvjesta na sat, i kako je stvar završila? Behby je danas anonimni arhivar, zaoboravio sam gdje ono bješe, a Marko je napisao knjigu Tunjo Veliki i u Tunje Mali, o kojoj mi je jedna čitateljka, prenzionisani profesor književnosti, rekla da joj nije važno što je to knjiga o Muhamedu i Nenadu Filipoviću, nju svaki čas zasmijava dobro napisan tekst. 

2. Šćepo Izlučevina je unajmio bivšega genija Kolju Mićevića da u Slobodnoj Bosni  o meni blebeće možda i do svoje smrti, i šta se u međuvremenu desilo? Prevodilački Kiš iz Banje Luke, na sajtu Par nas s Parnasa, dobio je tri knjižice: dvije iz mog pera, a treću sam pravio sa Sunitom Subašić, sve skupa 550 kompjuterskih  stranica. Šćepo jeste jedan od najvećih meni poznatih beha nitkova iz reda bošnjačkog naroda, ali njegove zasluge za sarajevsku književnost teško da se smiju podcijeniti.
 

Vulgarni amater
 
U tekstu Prljavo prevođenje Mićević je moj jezik nazvao “vulgarnim govorom nedostojnim jednog profesionalca”. Da sam profesionalac pokazao sam u tekstu objavljenom na Ajfelovu mostu, gdje sam čarobnjaku stručno raščevrljio vilice, a moje dvije knjige o njemu tu su profesionalnost  i dokazale, druga je stvar što ne mislim da moj stil, dok bijem lažova i nitkova, mora biti “ukočen kao feldmaršal”, što rekla Ana Sekston.  A pošto naš jezik znam mnogo bolje nego čarobnjak, i tim jezikom pišem i prevodim mnogo bolje od maga, nek meni prepusti da odredim šta je u tom jeziku vulgarno a šta nije, jer od mojih psovki mnogo je vulgarnije prevoditi i pisati sav život a ostati prevodilački diletant i jezički nedouk.

Čovjek uči dok je živ

U tekstu iz Vijesti  vrač je rekao: “Bodler se posebno gadio takvih, počev od svoga poočima, što sam ja opisao u svome sonetu Bodler koji je Vešoviću zastao u grlu posle treće rime poput bodljikave vekne, pa u jednom trenutku nije mogao ni da bekne.”  Što je točno: kad sam ga prvi put čitao, nisam mogao ni beknuti, jer sonet mi nije valjao ni po pizde ladne vode, kako je po svjedočenju Mirka Kovača volio reći Živojin Pavlović o lošem filmu ili knjizi. Ali kad sam ga pročitao još jednom, shvatio sam da sonet ipak valja po pizde ladne vode: čovjek uči dok je živ. 
 
Poduka iz jezika 

A glede “poočima” vraču ću dati još jednu poduku iz srpskog jezika: poočim je onaj koji je usvojio nečije dijete, dok je general Opik bio drugi muž Bodlerove majke, dakle pjesnikov očuh, a riječi koje mu je jednom Bodler uputio ubile su se da ih okrenem protiv Mićevića: “U Vijestima ste me, gospodine, teško uvrijedili, što traži ispravku, pa ću imati čast da vas zadavim!” Kao prevodioca. Knjiga o njemu koju sam tada pisao imala je radni naslov Smrt Kolje Vračarevića.  

Bodljikava vekna

Mocart je rekao i da mi je njegov sonet “zastao u grlu posle treće rime poput bodljikave vekne“, jer misli da je pjesnik, i sve mu ovakvo: maštovitost nasiluboga i originalnost nazor, a o rimama poočima-podbočim a-po očima Isidora Sekulić bi rekla da su za kosu dovučene u pjesmu. Nije slučajno što se, pišući o magu, često sjetim Sekulićeve, jer sam iz njene knjige Govor i jezik učio i kako se prevodi analiziraju. Ali bodljikava vekna možda nije Mićevićev nego srpski izum dobijen ukrštanjem vaskrsne pogače i bodljikave žice koja je resila njine logore za Bošnjake.

I pjesme mu liče na njega: u njima jezičke akrobacije koje su same sebi svrha liče na retoričke akrobacije kojima je taj egzibicionist desetljećima usrećivao jugoslovensku javnost. Kad sam ga gledao i slušao, bilo mi je kao da jedem šećernu vunu zvanu lilihip: puna usta ničeg. Takvi su i njegovi stihovi i narcisoidni tekstovi o vlastitim prevodima: ne kažu ništa osobito, ali akrobatikom očaravaju kao kasabu 
Andrićeva Švabica na užetu. 

Genije za glazbu

Jedna prijateljica mi veli: “Takvi su i Koljini eseji o muzici. Blistava praznina.” A ja ću njoj: “Nek o njima sude muzičari i stručnjaci za glazbu, a ja sam stručnjak za poeziju”. Zatim se sjetih: a zato mag veli da je u “merenju muzičkog trajanja pojedinih slogova” “sadržana sva tajna pesničkog ritma”. To jedna od brojnih ubleha koje prodaje otkad ga znam, a ovaj put nam nudi muda  pod bubrege kao genij za glazbu.
 
Trinaest naprama jedan za vrača

Vrač je sročio tekst o tome kako je u Valerijevoj pjesmi Palma u prvom prevođenju previdio anagram ample palme (“široka palma”), a zatim napisao plamna palma, mada je dodao da nije sasvim zadovoljan tim prevodom. I kad je zajunio da prevodi neprevodivo, što mu nije prvi put, možda bi bio zadovoljniji da je rekao lampa palma? Taj anagram je i bolji i bliži smislu originala, jer plamna palma znači jedino to što znači, dok lampa palma puti u raznim pravcima, i nije odveć teško zamisliti da svjetlo koje lampa širi podsjeća na krošnju palme. 

Pol decenije potom, vrač je sočinio pjesmu Rodna lipa u kojoj je, kao iz kalašnjikova, ispalio rafal od 13 anagrama: 
 
Sen koju Lipa
sli poput diva 
duša je pila 
svom silom vida.
 
Njena se kosa 
u plavet pela
ne puštah s oka 
krila joj lepa;
 
vazdušna luča 
u dnu svog mira
prva je čula
zov mojih rima; 
 
krilata Lira 
Snu mome posta
a Tle je rila 
tu ispod stopa; 
 
magična Kűpa
kruna ta kósa,
gde skrit od puka 
pih čedna soka 
 
i sad mi kúpa 
senom svog luka 
sećanja puka 
koja Duh kula
 
sav pružen k Ruži 
koje već nema:
vrh svega kruži
skrivena mena.

Odlikaš se potrudio da domaći zadatak uradi za peticu, ali kao poezija sastav o lipi ne valja sto Tuđmanovih lipa. Mag veli da u Valerijevoj poezij postoji samo jedan anagram, vjerujem i zato što je veliki pjesnik znao da se slučaj ne može oponašati, ili može ali to lako postane ples na užetu, jer ljepota slučaja je baš u tome što je neponovljiv. Pošto je Valeri sebi dozvolio samo jedan anagram, vjerojatno je te jezičke premetaljke smatrao jeftinim pjesničkim oruđem i prepustio ih Mićeviću koji ionako nema šta da kaže. Stoga vrač protiv Valerija u anagramima vodi najmanje sa 13:1, da ne pominjem druge egzibicije koje vele da bi mag bio u vrhu evropskog pjesništva kad bi poezija bila jezička akrobatika. Ali nije i Mićević ni u srpskoj književnosti kao pjesnik nije više od fusnote. 
 
Rodna lipa je, rekao bi onaj Englez, štivo elegantno na drugorazredan način, to jest nesporno poetično, ali do istinske poezije, ni ovdje, ni drugom što sam mu čitao, vrač uglavnom ne dopire. Sve je tu manje ili više derivativno, jer je naučeno, i evo dva primjera: magova krilata lira je očito iz Eredijinoga soneta o skakavcu, a Ruža koje već nema ašićare je malarmeovska. Što ne bi bila osobita nesreća da je usvojeno bojio sobom, ali Mićević kao pesnik nema sebe, i sve drugo mu je zaludu.
 
I mada je pjesništvo igra, nekad najvišeg reda – Andrić je negdje zapisao da je književnost najozbljnija upravo kad najviše liči igri – Mićević se ljuto vara ako misli da je igrarija, i da će čitalac koji ima ukusa u njegovim anagramskim i inim kerefekama vidjeti išta više od onog što one uistinu jesu: kerefeke. A njegove poetizacije kojim u svojim prevodima veliku francusku poeziju čini elegantnom na drugorazredan način podrobno sam razmatrao u obje knjige.

Mićević kao Simeun Đak

Bilo  mi je nevjerojatno kolik se gad krije u Mićeviću koji je sav život igrao francuskog plemića, ovijanog i prosijanog, ali takvi su plemići: čim dobiju po prknu, shvatiš tko su. Moj tekst O prevodilačkom čarobnjaku, iskosa, objavljen na Ajfelovom mostu, udario ga je kao voz, stoga su u tekstu Prljavo prevođenje iz vrača pokuljale gadarije u vrlo bogatom asortimanu, ali to nije sve: Mocart je dorastao svakom lažovu iz Crne Gore koji je o meni ikad pisao, što mi ranije nije bilo poznato. 
 
Znao sam da je klasičan egoman, velik opsjenar i strastven mistifikator, ali da umije lagati kao Dabić, to mi je novo. Mada su mi ljudi govorili da su mentalitet Krajišnika i Montenegrinjaca u mnogom slični i da Petar Kočić nije Simeuna Đaka isisao iz prsta. I nije slučajno što je Krajišnik i Muhamed Filipović, jedini mene znani Jugos koji se može nositi s najvećim montenegrinjskim lašcima. A šta su Montenegrinjci bili stoljećima ako ne krajišnici? Kad stotinama godina gledaš niz puščanu cijev, svijest se toliko suzi da ti ostatak svijeta počne ličiti na dječju igru o kojoj se može bilo šta reći a da nikad ne slažeš. 

Lako li je biti Kolja Mićević

Mićević veli: „Marko Vešović se potrudio i napisao pedesetak stranica kako bi razvalio, kaže, moje prevode Šarla Bodlera, tekst koji je okačio na jedan portal tokom 2012. godine”. Mićević laže: to kaže on, a ne Vešović. I najčešće laže blesavo kao da sam umro i ne  boji se da bi opet mogao od mene dobiti nogom u dupe. U tom tekstu rekao sam: “Uporedio sam 130, možda 140 Mićevićevih prevoda sa originalom (Šenije, De Vinji, Lamartin, Igo, Gotje, Nerval, Bodler, Rembo, Malarme, Eredija, Laforg, Verlen, Moreas, Kro, Apoliner, Valeri)“. Mocart laže da umanji sramotu: razvaljivao sam i njegove prevode Bodlera, a pošto je on bez dokaza i analize mojim prevodima Bodlera sa Monblana izrekao presudu “prljavo prevođenje”, rezultat tekme je 1:1! Kako je lako biti Mićević! Vjerovao je da će lako i sa mnom koji sam cio vijek živio za poeziju, za pisanje, tumačenje i prevođenje poezije, a nikad od prevođenja

poezije, kao čarobnjak iz Banje Luke.

Podmetanja podmetaču

Mag je još rekao: “Podmeće mi Vešović i neku Bošnjakinju, ali bez imena i čak bez inicijala, kojoj sam navodno rekao neke stvari povodom banjalučke džamije, stvari koje zaista nemaju veze s ovim o čemu je ovde reč, a ako i imaju, imaju tek toliko da se Vešović, nakon klonera i podmetača, pokaže, pod velom kao usputne upadice, kao potkazivač najcrnje vrste!“

Ako misli da sam ga pismom objavljenim na zagrebačkom portalu potkazivao “onim divljacima“ iz Banje Luke, jebem i njega i njih i nju! U ratu sam zborio: divna je Banja Luka, a najljepša je kad je u snu gledam iz kabine bombardera. Danas i njoj i njima i njemu želim tek ono što ih ionako čeka. A Bošnjakinja koju sam „podmetnuo“ tom agilnom podmetaču zove se Hanifa Kapidžić-Osmanagić, moja kolegica sa fakulteta.

Vrač laže da sam mu podmetnuo da je Hanifi “rekao neke stvari povodom banjalučke džamije”: nisam pominjao nikakvu  džamiju i ne radi se o „usputnoj upadici“ već o bitnoj stvari: objasnio sam šta je odlučilo da ga kao prevodioca uzmem u postupak: 

„U ratu, ne znam tačno kada, moja prijateljica Bošnjakinja, takođe romanistkinja, srela vas je u Parizu, i vi ste se pred njom rasplakali: ‘Šta su oni divljaci uradili od moje Banjaluke’. Tog sam se sjetio prije četiri, možda i više godina, pa sam sebi kazao: taj Kolja Mićević, koji pred Bošnjakinjom plače ko godina, a nikad nije ni jednu lanuo protiv ‘tih divljaka’, zaslužio je da mu Marko Darinkin dadne što mu niko uzeti neće”.
 
Vrač je još rekao: “Ali, Marko Vešović voli ne samo da klonira, da zakukuljuje-zamumuljuje, nego i da podmeće. Tako podmeće nekog svog studenta, koji je navodno na jednom njegovom školskom času za jedan stih Pola Valerija iz Mlade Parke u mome prevodu, rekao da bi i on mogao tako da prevede, što znači i bolje od Kolje!”  
 
“Podmeće nekog svog studenta”, veli svaštoznanac tonom koji, jer iz pouzdanih izvora zna šta su moji studenti na času govorili, ne trpi prigovre. Ovo je besprekoslovni ton istog onog istog čarobnjaka koji je decenijama u javnosti sebe veličao čvrsto se držeći načela na kojem se – rekla je Hana Arent kad je govorila o reklami – temelji savremeni svijet: samopohvala je najbolja preporuka. Njegove samohvale nekad su znale biti tvrđe od grada Bobovca, jer u njima je baratao apsolutnim istinama.
 
Neću nagađati na osnovu čega je zaključio da “to znači i bolje od Kolje”, možda su mu i ovo priopćili bozi koji mu poštom redovno isporučuju prvi stih prevoda, ali ovaj zaključak, golom proizvoljnošću, puti ka prevodilačkom čarobnjaku čija proizvoljna rješenja često nemaju veze ni sa mozgom, ni sa originalom. O tome što čarobnjaku može na um pasti kad prevodi, Darinka bi rekla: “Manit mi ga  kazivo“ .

Riječ je o stihu iz Valerijeve Mlade Parke: “L’immense grappe brille à ma soif de désastres“ (“Beskrajni grozd sija mojoj žeđi za nesrećama/porazima”) koji je mag preveo ovako: “Silan grozd sja kobi žeđi moje nežne”, a Esad Pajević, bistra hercegovačka tikva sklona sarkazmu, kazao je: “tako bih i ja umio”. 
 
Bio sam spreman vjerovati jednom od najboljih studenata kojim sam predavao i darovitom pjesniku. Ciljao je i u nešto krupnije od Mićevića. Bio je bespoštedan kritičar svega postojećeg, kako bi se vo vremja ono u nas reklo, pa smo često na času žučno raspravljali, ali ovaj put bili smo na istoj strani, a njegove riječi su sugerisale: enti zemlju u kojoj prva violina na prevodilačkom poprištu pravi prepjeve kakve bih umio i ja koji nikad nisam preveo ni stih. 
 
Ne znam je Ii se o Mićeviću izrazio baš tako, ali je volio služiti se ovim sarkazmom koji miješa poprišta i violine. Tvrdio je da to citat, zaboravio sam čiji, ali mu je sličio i njemu i njegovoj poeziji. Na primjer, stihovima o sebi kao pjancu u čijim  se očima sve uduplalo: 
 
Bože, daj da progledam 
jednostruko: 
zapaliću ti najveću svijeću,
zapaliću ti autobus,
bogomolju, fabriku, svijet…
 
Mićevićev prevod stiha iz Mlade Parke je kriminalan – “lošeg kvaliteta, slab; veoma rđav, loš”, kako veli Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika – ali nemojte se ibretiti: “Čuj: žeđ mu nežna!” To nije žeđ balkanska, nego je uvezena iz Pariza, to je žeđca kultivirana stoljećima dok nije postala nežna kao vrbova maca. I proizvodnja nežnih žeđi Mićevića je odvela od titule čarobnjaka. 

Veliki analitičar u akciji

Mićević je rekao: “Jer ako je l’immense grappe iz Valerijevog stiha slika jednog sazvežđa na nebu, kako sugeriše Vešović, pitam ga kakvo je to sazvežđe koje je beskrajno u beskraju, kako bismo znali da je u obliku grozdaca ako je beskrajno, infini, kad ne znamo ni kakvog je oblika Beskraj? Jer, Valeri se ne gađa epitetima! Sazvežđe Grozdac, ako prihvatimo tu sliku, ali ne po svaku cenu, je ogromno, veoma veliko, ali ipak vidljivo u celosti, a ne beskrajno, beskonačno, itd. Ali ogromni grozdac ovde može da dovede na scenu i Malarmeovog Fauna – tako da reč žeđ dobija sasvim novi ukus – čime je Vešovićevo tumačenje studentima dovedeno u pitanje, ili je samo jedno od mogućnih. Ali pridev immense ne menja svoju vrednost, grozdac je u oba slučaja ogroman, ne beskrajan. Vešoviću, marš iz učionice!”

Vrač opet laže. Tako mu je najlakše i kad prevodi i kad polemiše. Jer je zaljubljen u lako. Likvidirati lažju tuđu tvrdnju ili stih koji prevodi – u toj raboti je opasno izbirkan. Nije „sugerisao“ Marko već magova plitka pamet da je l’immense grappe „slika jednog sazvežđa na nebu“, a Vešović je čisto i bistro kazao: „beskrajni grozd su zvijezde“, zvjezdano nebo, zato grozd mora biti beskrajan, musje Misevik, koji vjeruješ, čak i javnost kušaš ubijediti, da se pjesme pišu i tumače kako je tvom qurcu ćejf.

„Beskrajni grozd“ je genijalna metafora, čak je genijalno jednostavna, ne po učinku, koji je vrlo složen, već po nastanku. Nebesko je upisano u zemaljsko, svemir je sveden na jedan grozd, kao što je Viljem Blejk u zrncu pijeska vidio zrcalo vasione, a napraviti grozd beskrajnim tajna je poetske alhemije o kojoj pojma nema banjalučki nadripjesnik Kolja, jer takva je božja volja.
 
Moderni pjesnici napali su sve granice unutar kojih je dotad živjela poezija, stoga često ukidaju i međe što dijele trope koji u njinim slikama mogu imati dva ili više lica: metafora zna biti hiperbola, kao u Majakovskog, ili paradoks, kao u Valerija. U modernoj poeziji koja je dinamizirala sva pjesnička oruđa često jedna slika sadrži interakciju dva ili više tropa. To su iza rata beogradski kritičari ofrlje nazvali  “višespratne metafore“ s kojima se u svom blistavom eseju Oketa, kako su zvali Daviča, duhovito zezao. Još pamtim riječi: “Oblakodernost metafore? Ma hajte, molim vas“. 

„Beskrajni grozd“ je spoj apsolutne metafore i paradoksa. Apsolutna metafora izostavlja predmet koji se poredi (ovdje: zvjezdano nebo) i daje samo predmet sa kojim se poredi (ovdje: grozd sa čokota), u čemu, kad se sjetimo njihovih vinograda, osjetimo i nešto dublje francusko. 
 
Apsolutnu metaforu nije teško razumjeti: ko ima mrvu mašte, uzbudiće ga jednačenje punoće grozda i zvjezdane punoće neba, stoga  je Mićevićevo trtljanje o “sazvežđu 

Grozdac“ dokaz da Valerijevu metaforu ne razumije. Ali “beskrajni grozd“ je i

paradoks,jer takvih grozdova nema nigdje osim u pjesmi.

Ipak taj zvjezdani grozd, proizveden pjesničkim sredstvima, djeluje skoro realistično, jer ova stvar je veoma prosta: zvjezdanom punoćom nebo sliči grozdu, a pošto zna da je beskrajno, pjesnik je grozd proglasio beskrajnim, što ne kapira Mocart koji će biti pjesnik kad u Banjoj Luci rodi pirinač. 
 
Pao u vatru i o epitetu „beskrajan“ u Vestima nakenjao poveliku kamaru, a nakon moje  analize sve mu je palo u vodu, jer kako da dokaže nedokazivo? Ponavljam: mag ne može pobiti ni pasus iz mojih analiza u eseju od 50 strana gdje sam ga razbio ko dijete zvečku. Diletantu koji je Valerijev „l’immense grappe qui brille à ma soif de désastres“ pretvorio u „silan grozd“ što „sja kobi moje žeđi nežne“ još ću reći: ovako se ne prevodi velika poezija, ovako se jede ono ispod sebe. Dobro je rekao Slobodan Blagojević: Valerija prevodiš kao da je Vojislav Ilić. Mlađi.

Magova kenjaža  o epitetu immense

Vrač je još dodao: ”Povodom pomenutog Valerijevog stiha iz Mlade Parke, Vešović u proznom prevodu pravi već u prvoj reči takvu jezičku, i posledično analitičku omašku da bi mu trebalo zatvoriti vrata svih nižih škola, a kamoli univerziteta, odnosno zaista preispitati njegovo stvarno i koliko štetno (ne)znanje francuskog jezika, pošto ovdje zaista nije reč o nekom složenom pitanju. Jer, u ritmovanom prevodu pridev immense i može se prevesti kao beskrajan ili beskrajna, pesnička sloboda bi to prećutno dozvolila, ali u analizi-tekstualnom raščlanjivanju stiha – koje Vešović besomučno naziva razvaljivanje – onaj ko tako prevede taj pridev, a ne jedino ispravno: ogroman, ogromna, hvaleći se pritom da je nepogrešiv, pada zauvek na ispitu!”( moj kurziv i bold – M. V.).

Papljani bi me pitali: što se ovaj Kolja ovoliko koljodavi? Tako se u mom selu zvao histerični lavež psa. Taj opsjenar misli da će hokus-pokusima i abrakadabrama, plus drekom koja je stoposto montenegrinska, jezičke činjenice nagnati da prestanu postojati, ali ovakve napade logoreje Marko sluša kao Desničini seljaci koji se, kad im se obraćaju praznozborci, podgurkuju i vele: “Pusti ga, bolan, nek divani”. 

Mislio sam da budala kao Mićević ima samo u Montenegru i nije čudo što su dva kriminalca iz Vesti, dr Miodrag Perović, zvani Miško Kesedžija, i Željko Ivanović, zvani Goveče sa Krštenicom, svršavali kad su Koljin tekst čitali, a sad znam da u Banjoj Luci ima jedan u sebe zaljubljeni prdizvek jednak montenegrinjskim, čak bi  mogao popraviti moje loše mišljenje o tome polunarodu.

Jedinom i isključivom vlasniku francuskog jezika pokorno javljam da u rječnicima prvo značenje pridjeva „immense“ nije ogroman: taj leksem dolazi od latinske riječi mjera i znači neizmjeran (latinski „immensus“ –„bez mjere“), kako kaže i Le Petit Robert: „qui n’a ni borne, ni mesure“ („bez granica i mjere“). Mićević laže ko ništa čoek da je „immense“ „jedino ispravno“ prevesti sa “ogroman, ogromno“. To veli i zato što kuša braniti svoj stih: „Silan grozd sja kobi moje žeđi nežne“ koji ta prevodilačka ljuta žiška more nabiti na miška, ali u njemu „silan“ može značiti 

ogroman

Na internetu, u Riznici francuskog jezika (Trésor de la langue française) kaže se: IMMENSE, adj. A. Qui est illimité, qui n’a ni bornes ni mesures. Synonyme: 

infini. (Koji je neograničen, koji nema ni međa ni mjere. Sinonim: beskrajan.). Potom se navode jezički primeri: Dieu est immense; c’est un être immense (Ac.) (…). C’est lui qu’on attendait dans l’immense univers  (PÉGUY,  Ève, 1913, p. 856).

Ako kažeš da iskaz „Dieu est immense; c’est un être immense“ znači „Bog je beskrajan; to je beskrajno biće“, mag te može iz mraka tuleknuti palijom, to je Francuz s palijom, stoga Bog mora, da su mu zubi od čelika, postati ogroman, biti ogromno biće, jer tako hoće blesa koja mi je na megdan izišla sa drvenom puškom u junačkoj ruci. Njegova bulažnjenja o pridjevu immense kazuju i da je od njega svjetlosnim godinama daleko misao da u svojoj taštini, osim blamiranja, nema šta da traži, ni da nađe. Ovakve lažove u Crnoj Gori zovu pečobraznim i često ih stavljaju u srednji rod: to je upečobrazilo, u oči ti laže. 

Taj  će poslati u majčinu sve koji vele da „l’immense univers“ znači „beskrajni svemir“, jer se u Banjoj Luci zna da je to “ogromni svemir“ i da je ogroman „jedini ispravan prevod“ pridjeva immense. Kao što jedini ispravan prevod naslova 

Valerijeve pjesme Ébauche d’un serpent nije Skica zmije, kako smo ga Sunita i ja preveli i pokazali da pojma nemamo o francuskom, već Nacrt zmijca, kako ga je preveo banjalučki Kiš, od francuskog ministarstva za kulturu zadužen da bdi nad jedinim ispravnim prevodima francuskih riječi na naš jezik, ali nije objasnio radi li se o građevinskom nacrtu objekta zvanog “Zmijac“, ili o nacrtu zakona o zmijama. Riječ je o jezičkom puristi koji ne voli naše riječi stranog porijekla, zato veli nacrt, mada 

Rečnik književnih termina to zove SKICA o kojoj pored ostalog kaže i ovo:
 
3. “– S. je zatim prva umetnikova misao, koncept, plan: to su u glavnim potezima naznačene ideje i linije jednog književnog dela (…) koje kasnije služe kao osnov za  definitivno izvođenje po kojima delo treba da se izradi i dovrši ili opširnije, detaljnije razradi i razvije. 4. – U muzičkoj i likovnoj umetnosti  s. je letimičan, grublji crtež, improvizacija, sumarno, provizorno  zabeležen oblik ili kontura buduće likovne (ili muzičke) kompozcije koji se često pravi kao priprema za studiju, koja vodi ka konačnom uobličenju dela. Svojom neposrednošću u fiksiranju primarnih doživljaja i zamisli takva s. daje uvid u proces stvaranja, a i sama je ponekad umetničko delo. 5. – To je upravo s. stvorena posebnom tehnikom kao završeno delo, sa detaljima koji se samo ovlašno nagoveštavaju a ne obrađuju do tančina i koji na taj način u likovnoj i proznoj s. treba stimulativno da deluju na maštu gledaoca ili čitaoca“. 
 
Ukratko, skica iz naslova Valerijeve poeme sugeriše cijelu jednu poetiku koju je  mag precrtao leksemom nacrt iz adminstrativnog jezika. Poema sa skicom u naslovu  od čitaoca zahtijeva mnogo, jer su detalji u njoj  “ovlašno nagoviješteni“, i “treba da stimulativno djeluju na našu maštu“. 

U tekstu Prljavo prevođenje do paroksizma je doveden bezobrazluk koji nije samo Mićevićev već i srpski, a potonji sam pod granatama upoznao dovoljno da bih o njemu mogao odbraniti doktorat. 
 
I samo je nitkov koji je pola Montenegrinjac mogao histerično zalajati da je Vešović u sintagmi “beskrajni grozd” napravio “takvu jezičku, i posledično analitičku omašku da bi mu trebalo zatvoriti vrata svih nižih škola, a kamoli univerziteta”, zato će njegova leđa imati priliku da detaljno prouče tvrdoću mog drenovaka za stoku: kad je neko junac, treba ga i lemati kao junca. 

To nije sve. Da je ogroman jedino ispravan prevod pridjeva immense kazao je insan bez elementarnih znanja iz lingvistike koja veli da ni jedna riječ nema samo jedno značenje, a plitkoumlje s kojim pridjev immense kuša bičem naćerati da znači jedino ogroman isto je ono plitkoumlje s kojim u svojim proizvoljnim prevodima taj štetočina ubija najveće stihove na francuskom jeziku.
 
Mićević laže kao vlasnik apsolutne istine koja ne trpi objekcije i ne podliježe provjeri: navikao cio vijek da mu se vjeruje na riječ, često laže maloumno, ali nisam znao da kao polemičar umije biti debil kad laže. Taj se ćuti kao jedini naš ovlašteni propisivač značenja francuskim riječima, ali je samo insan s mozgom manjim od gumice za šesti osnovne mogao reći da «pada zauvek na ispitu» onaj ko u analitičkom tekstu immense  prevede kao beskrajan, a ne jedino ispravno: ogroman, ogromna”. Ali ne znam radi li se ovdje  o degenu, ili o egomanu koji je podivljao kad je dobio po prknu, a ja nikad ne bijem da ne boli.
 
Civilizacije su smrtne

Da je vrač zaslužio moje batine postao sam još uvjereniji kad sam u njegovoj knjizi prevoda Valerijevih eseja Mediteranska nadahnuća pročitao rečenicu: 
 
“Tri godine kasnije, širom Bosne, čak i dalje, predstavljane su Sveske i Dela Pola Valerija, a onda je Zlo sve uzelo pod svoje: intelektualnom teletu postala je jasna Valerijeva misao da su civilizacije smrtne”. Zato je zbrisao u Pariz da prevodi besmrtnog Dantea, sebi za utjehu, i objašnjava ga ne samo Francuzima već i Talijanima, kako se hvalio na Ratkovićevim večerima poezije u Bijelom Polju.

Mag riječ Zlo piše velikim slovom jer kuša da na metafizičku razinu digne ono što je bilo grozomorna fizika i što se zvalo agresija na BiH, što se zvalo šest korpusa JNA uoči rata stacioniranih u BiH, što se zvalo 144 artiljerijska oruđa u obruču oko Sarajeva koja su 44 mjeseca Saralije ubijala kao marvu, što se zove Radovan Karadžić, sin durmitorskog sestrojeba, istrebljivač opšte prakse i specijalista za Bošnjake, što se zove Ratko Mladić za čije sam zdravlje zabrinut, jer me strah da će mandrknuti prije no što ga za genocide nad Bošnjacima osude na doživotnu robiju, što se zove 750 000 nesrba koje su vitezi četnički očistili etnički, što zove Srebrenica plus desetak manjih srebrenica diljem BiH, što se zove Tomašica i još desetine masovnih grobnica diljem Šumske… Čitave Himalaje ljudske patnje kojoj sam u Sarajevu 44 mjeseca nazočio, da pomenem tek jedan primjer, banjalučki pizdun objašnjava čarobnjački lako: Zlo nas uzelo pod svoje. Zlo a ne Srbi, otac ga u sred srijede genijalnog prkna. 

Srpska divljaštva u BiH, koja su dokazala da su ne civilizacije već države usmrtive a ne smrtne, Valerijevom izrekom vrač kuša dići do historijske neminovnosti, a ti Marko pjevaj borbene, ali je utješno što je “intelektualno tele” u međuvremenu postalo june.

Nije se, dakle, radilo o civilizacijama, već o nestanku jadne male države, a riječju civilizacije banjalučki Kiš se služi kao interkontinentalnim projektilom kojim gađa gospođu Historiju lično, kako bi mogao serbez ćutati o srpskim zločinima. Radomir Konstantinović, u poredbi sa kojim Mićević je ljucka i intelektualna mizerija, znao je da se mora govoriti isključivo o zločinima vlastitog naroda, jer u doba vladavine luđaka to je neprijeporan dokaz tvoje normalnosti. Za vrijeme opsade Sarajeva često sam se u govoru sjećao ne znam više čije rečenice i navodio je u tekstovima: “Nije sumanut onaj  koji trpi nasilje, već onaj koji ga vrši“ .
 
Šta je uistinu kazao Valeri 
 
Pol Valeri nigdje nije rekao, u svoje ime, iz autorske pozicije, da su civilizacije smrtne, jer to bi bila banalanost, očevidna istina, to zna i pjana vrana, rekli bi Papljani, a Pol Valeri, veliki pjesnik i istinski mislilac, gadio se takvih kao Mocart koji ga beznadežno simplificiraju. Ovo je isti onaj Mićević koji, kao prevodilac slijep za nijanse, Valerijeve velike stihove čarobnim štapićem pretvara u trivijalne.
 
U Valerija postoji čuveni fragment o civilizacijama kojim je znano da su smrtne – nijansa koja u magovu citatu nedostaje i čije odustvo ovu tvrdnju pretvara u pičkin dim – a taj fragment sam čitao, u prevodu ne znam čijem, u Srpskom književnom glasniku – ako se ne varam – kad sam bio u Beogradu na postdiplomskom. 
 
Dođe mi da zaplačem kad se sjetim kakvo sam pamćenje, danas rešeto kroz koje sve propada, svojedobno imao: triput pročitam 140 stihova Kostićeve pjesme Santa Maria della Salute i upamtim ih zauvijek. Ili pročitam četiri puta Bodlerov sonet 

Correspondances i znam ga i dandanji… 
 
Ukucao sam meni neizbrisivu rečenicu: „Mi civilizacije znamo da smo smrtne“, ofrlje prevedenu na francuski: „Nous civilisations, nous savons que nous sommes mortelles“, i na internetu dobio ovo:   

“Nous autres, civilisations, nous savons maintenant que nous sommes mortelles. Nous avions entendu parler de mondes disparus tout entiers, d’empires coulés à pic avec tous leurs hommes et tous leurs engins; descendus au fond inexplorable des siècles avec leurs dieux et leurs lois, leurs académies et leurs sciences pures et appliquées, avec leurs grammaires, leurs dictionnaires, leurs classiques, leurs romantiques et leurs symbolistes, leurs critiques et les critiques de leurs critiques. Nous savions bien que toute la terre apparente est faite de cendres, que la cendre signifie quelque chose. Nous apercevions à travers l’épaisseur de l’histoire, les fantômes d’immenses navires qui furent chargés de richesse et d’esprit. Nous ne pouvions pas les compter. Mais ces naufrages, après tout, n’étaient pas notre affaire. Et nous voyons maintenant que l’abîme de l’histoire est assez grand pour tout le monde. Nous sentons qu’une civilisation a la même fragilité qu’une vie.”

Evo prevod Sunite Subašić-Thomas:

„Mi, civilizacije, sada znamo da smo smrtne. Čule smo priče o čitavim nestalim svjetovima, carstvima koja su iznenada potonula sa svim svojim ljudima i napravama; pala u dubinu neumitnih stoljeća sa svojim bogovima i zakonima, svojim akademijama i svojim čistim i primijenjenim naukama, sa svojim gramatikama, svojim rječnicima, svojim klasicima, svojim romantičarima, svojim simbolistima, svojim kritičarima i kritičarima svojih kritičara. Znale smo da je cijela vidljiva zemlja sačinjena od pepela, da pepeo nešto znači. Nazirale smo u dubini istorije, sablasti ogromnih brodova koji su bili natovareni blagom i duhom. Nismo ih mogli prebrojati. Ali ti brodolomi, na kraju krajeva, nisu bili naša stvar. A sada vidimo da je ponor istorije dovoljno velik za sve. Osjećamo da je civilizacija podjednako krhka kao i život“.   

Ovaj ponor istorije dovoljno velik za sve pamtim iz eseja Jovana Hristića, ali nije mi bilo poznato da je iz teksta o civilizacijama koje sada znaju da su smrtne. U tekstu Valerijevu, kako vidite, govore civilizacije koje još postoje i znaju da će biti prah, a civilizacije koje su nestale vjerovale su da su vječne. Riječ je o istorijskoj svijesti da će sve današnje biti pepeo, ali, uprkos tome, moderni čovjek djela kao da to nije

istina. Pa sam se nehotice sjetio i Vajningerove knjige Filozija kao-da (Als-Ob) o kojoj nam je, na prvoj godini studija, prije  55 godina, govorio profesor Slavko Leovac. 
 
Ovako kao citat o civilizacijama koje su smrtne ograjisale su i stotine Valerijevih stihova u magovu prevodu: istinska imaginativna i misaona otkrića velikog pjesnika u Mocarta često dobijaju jeftinoću općih mjesta, čak postaju kič, zahvaljujući banalnosti Mićevićeve mašte i jezika.

Plemićeve niskosti

Zapanjuju niskosti kojim je banjalučki plemić nakrcao svoj tekst iz Vijesti. Evo jedne: „Njegova savetnica i saradnica za francuske prevode, S. S. T., nije bila u blizini da mu šapne pravu reč, kao njegov živi rečnik i gramatika, ono što mu je za Emili Dikinson  bila jedna druga, koja ga je prezrela!“

Romanistkinja Sunita Subašić-Thomas, koja je drugi autor naših prevoda s francuskog, a ne moja “savetnica i saradnica  za francuske prevode”, niti moj ”živi rečnik i gramatika”,  zaista nije bila „u blizini mene“ kad sam Mocarta drao kao jarca, ali sam joj, prije nego što sam ga poslao Miljenku Jergoviću, dao tekst da pogleda jesam li đe fulio. Imala je jednu primjedbu. I ovo objašnjava zato je čarobnjak  

podivljao od mog teksta: nije imao za šta da se uhvati, a objašnjava i zašto je od mene dobio preko njuške kad je pokušao da se uhvati za epitet immense: njegova ”ekspertiza” svakako bi  morala ući u bogatu povijest srpskoga besramlja.
 
A kad je čitala tekst Prljavo prevođenje, Sunita se smijala vračevom po njoj brbljanju, a po meni blejanju o epitetu „immense“: taj misli da je francuski jezik isključivo ono što on kaže da jeste, što može važiti za banjalučku palanku, ali taj u polemici sa mnom nastupa kao da na našoj planeti ne postoje rječnici francuskog, ni internet,što je malo mnogo, ako je i od velikog hohštaplera.
 
Njemu je bilo važno da u Vijestima, kod četnika i pročetnika, povikom: “Vešoviću, marš iz učionice!” zaradi jeftin poen, a sporedno mu je što je u knjizi Prevodilački čarobnjak dobio po njokalici. I bio je u pravu. Ozbiljne studije niko ne čita, a njegov povraćak iz Vijesti na internetu stoji postojano kano klisurina. Ali u književnosti ultima se broji, kako bi rekli u Crnoj Gori. Ono što je Mićević srao u Vijestima i u Slobodnoj Bosni, sprat će plima vremena, a Grobnica za čarobnjaka, uvjeren sam, dočekaće svoj čas, da se poslužim riječima Marine Cvetajeve.
 
Ni Jasna Levinger nije bila moj „živi rečnik i gramatika“ za engleski jezik već drugi autor naših prevoda poezije Emili Dikinson, ali vrač ne može zamisliti prevođenje u duetu, on je genijalan bez tuđih natruha, dok je nama bilo važno obaviti posao valjano, a pošto Sunitu i Jasnu svodi na moj rječnik i gramatiku, znači li to da taj genije s čunom ne može zamisliti žensko ni kao saučesnika u stvaranju?   
 
Dok je bila u Sarajevu, Jasna  ne da me nije prezirala već mi je bila jedna od najboljih prijateljica. Jednom kaže: “Što ti ne pričaš od kojih si?“ “Ne razumijem šta pitaš“. Na putu do fakulteta srela Crnogorca, davnog školskog druga, malo su popričali i pozvao ju je na piće. Ne mogu, rekla je, idem da s Markom Vešovićem prevodim poeziju i već kasnim. “Vešović?“, kliknuo je njen drug i potom navalio, kao zima na gola vlaha, da hvali tu porodicu: “U Crnoj Gori se ustaje kad se pomene prezime Vešović“.

 „Jasna“, velim joj, „mi prevodimo velikog metafizičkog pjesnika i sa tih visina ne bih silazio da ti objasnim šta je crnogorska prdnjava“. 

Danas bih dodao: “To je uzvišen fenomen, jer je prdnjava sa Štirovnika, najvišeg lovćenskog vrha, a za tumačenje je teža od najtamnijih Njegoševih stihova i, kad bih htio da ti rasvijetlim njene finese, morao bih potrošiti pet-šest sati. Pa je bolje da mi, za to vrijeme, prevedeš nekoliko Emilijinih pjesama i upoznaš me s jezičkim finesama u njima”. 
 
Kad Motenegrinjce slušam, nisam jednom pomislio: ozbiljni ljudi sjede u društvu i nadmeću se u prdnjavi. U drugih naroda javni prdeži su sramota, a u srpskih Spartanaca su dika. I Magovo javno samohvalisanje – tvrdnja da je Talijanima objašnjavao Dantea – klasično je montegrinjsko puštanje vjetrova. I niko u sali nije ustao da ga pita: Šta jedeš govna? Jer se obraćao istim kao on. Ne znam je li od njih naslijedio išta da valja, ali mu je po majci došlo ono najgore što taj polunarod ima.

Kad je počela opsada Sarajeva, Jasna je otišla u Novi Sad, gdje se udala i sad živi u Engleskoj. Mogla me prezreti, ako me prezrela, kako dvaput  Mićević reče, samo u ratu, ali ne znam zašto. Pred rat je bila naklonjena Srbima, te ako me prezrela zbog onog što sam u ratu pisao, to je isključivo podatak o Jasni. 
 
A niskost da me Jasna „prezrela“ isključivo je podatak o banjalučkom plemiću, dok hinjska slast s kojom ponavlja da me prezrela budi primisao da me prezrela kao antisrbina. Jest, Kolja, Srpče malo, 1992. postao sam antisrbin, “i to sjaj u meni”, što rekao Miloš Crnjanski. 

Ali zar Jasnin prezir ima veze s tekstom O prevodilačkom čarobnjaku, iskosa? Ima, kako je ne bi imao. Kad kaže da me Jasna prezrela, time kuša oboriti moje analize koje kažu da mag Bodlera prevodi degenski. Vrač genijalno barata zamjenama  

teze, a moje analize su pokazale da i u prevodima Aristotelu i  njegovoj logici pravi malu decu. To je Aristotel prilagođen za ometene u razvoju. I kako da svaki čas ne zamjenuje tezu kad ne može pobiti dokaze da je često karina od čarobnjaka?

Nedavno je, na Cetinju, izišlo drugo izdanje mojih i Jasnih prevoda poezije Emili Dikinson, pa sam joj poslao primjerke knjige i razmjenjivali smo mejlove. Ne samo da u njima nije bilo ni traga od Jasninog prezrenja, nego nam se činilo da se, na kratko, vratio predratni vakat, čak mi se plakalo, stoga mi nije bilo ni na kraj pameti da joj pominjem šta je o njoj lajalo polumontenegrinjsko pašče  iz “čarobnih Dučića”. 
 
A kad bude gotova definitivna verzija trilogije o Mocartu i kad konačno skinem 

prevodilačkog maga sa onog što u Rajvusa zovu hašimaga, na sve što ubuduće kaže ili napiše o meni evo mu unaprijed odgovor: Laj, kučko, laj! Treba da laješ jer si dobila batine koje u svjetskoj književnosti nikad nije dobio ni jedan prevodilac. Jebo sam ti, baš onako po crnogorski, sve do devetog đeda.  

Umiveno lice masovne grobnice

Znam, dakle, da me Jasna ne prezire, i ne vjerujem da me ikad prezirala, jer imam uvid u bezdan magovih lagarija, možda paskalovski dubok, s kojim banjalučki Kiš hoda po zemlji: njegova slava čarobnjaka utemljena je i na lažima, usmenim i pisanim, rimovanim i proznim, koje su nekada tvrđe od granita.
 
Vešović gaji prezir koji je beskrajan, immense, prema pizdunu koji je u ratu, pred Hanifom Kapidžić, plakao nad onim što su “oni divljaci” uradili od njegove Banjaluke, ali nikad nije pisnuo ni jednu protiv tih divljaštava, a danas u javnim nastupima vlastito lice svijetu nudi kao umiveno lice masovne grobnice odmila zvane Republika Srpska. Ovo je otmjenije od mene rekao Ivan Lovrenović u tekstu Khiberte al-uma u Banjoj Luci, objavljenom u Danima:

“Nedjeljno poslijepodne na televiziji Republike Srpske: magazinski program, po starovremskoj formuli – malo sporta, malo zabave, malo kulture… Umivena i našminkana voditeljica s jedne strane stola, meka i umiljata, s druge – Kolja Mićević, fabulozni banjalučko-pariški bipatrid prevoditelj, pjesnik, sjajni urednik nekadašnje 

Glasove biblioteke pjesničkih prijevoda, meloman, numerolog, posvećeni znalac horoskopije, atlet iz mladih dana, i što sve još ne. Upao sam u sred emisije i ne znam što je pravi povod, čini se nova Mićevićeva knjiga u kojoj je riječ o Bachovim kantatama. Govori Kolja, elokventno i neprekidno kao i uvijek, o kozmičkom estetskom univerzalizmu Bachove glazbe, o njezinoj suprakonfesionalnosti, o kantati kao zasebnom muzičkom mikrokozmosu, u koji ne možeš tek tako, grlom u jagode, moraš sam sebe prvo pripremiti za kantatu da bi ona mogla da te primi, da ti se otkrije…  

U najnovijemu broju kultne beogradske Republike čitam putopis Biserke Rajčić s putovanja u Banju Luku na književnu večer povodom izlaska antologije poljske poezije u banjalučkom časopisu Slovesa (ne znam što je sa starim, časnim 

Putevima?). Putuje autorica autobusom od Beograda do Banje Luke i natrag, i bilježi svoje dojmove, susrete, razmišljanja. ‘Prvo putovanje u Bosnu, odnosno u Republiku Srpsku posle raspada Jugoslavije, rata, prekida rata, bombardovanja Jugoslavije i ne znam čega sve još’ – precizira Rajčićka.

Sva zapažanja joj imaju onu tipično općenitu antiratnu notu, notu tipično općenitoga zgražanja nad prizorima užasno devastiranih ljudskih staništa (osobito ‘na deonici između Brčkog i Dervente ili u prostoru koridora, na kojem je sve porušeno’), uništenih ljudskih sudbina, uništenoga kulturnoga prostora… ‘Šta dobijaš time što si na jednom prostoru sam, katolik, pravoslavac, musliman? Nema one tipično bosanske šarolikosti koja je postojala. Šta Srbi u Banjaluci imaju od toga što konačno pišu ćirilicom, a Muslimani u Sarajevu latinicom? Zar se nisu mogli dogovoriti i pisati i jednim i drugim pismom, kao do sada’ – lamentira Rajčićka. A o piscima i knjigama: ‘Ako te čitaju samo ‘tvoji’, najmanje te čitaju. Isto je s pozorištem, filmom, izložbama, koncertima. Rečju, sve je to užasno malo. Zato se banjalučki pisci trude da objavljuju u Srbiji, a pre svega u Beogradu. Da se njihove knjige pojave na beogradskom Sajmu knjiga. Jer, po svoj prilici, samo tada imaju osećaj da kao pisci postoje.’

Srpska i mi smo vršnjaci – vi znate o čemu govorimo, slogan je kojim se Radiotelevizija Republike Srpske svakodnevno obraća svojim gledaocima. Ta polušifrirana poruka majstorski je proizvod nacionalističke propagande, koja je prošla sito i rešeto međunarodnih pritisaka i prisilnu školu bontona političke korektnosti, te se od đogovsko-toholjevske ruralno-krvave prijesnosti pretvorila u sofisticirani govor neizgovorenoga (poput famozne reklamne dosjetke za cigarete ronhil), ali ćud nije promijenila ni za dlaku. Po svojoj programskoj i, uostalom, personalnoj etničkoj očišćenosti, ta je televizija danas najefikasnije sredstvo održavanja nacionalnoga apartheida, ali, paradoksalno, i nacionalnoga autizma (o kojemu implicite govori i Rajčićkino zapažanje). Ironično je da je sve to banjalučka nacionalna srpska televizija postigla najviše zahvaljujući silnom naporu međunarodne zajednice da tu medijsku kuću civilizira i profesionalizira. Sad je i civilizirana i profesionalizirana, i – nikad etnički čišća i ekskluzivnija!

Lijepo opisuje Biserka Rajčić banjalučku priredbu: ‘Posle književne večeri kojoj je prisustvovala cela kulturna Banjaluka, a pre svega srednjoškolci i studenti, usledio je prijem koji je priredio Konzulat Poljske iz Sarajeva.’ Na samoj književnoj večeri čitane su pjesme poljskih pjesnika zastupljenih u antologiji, a poslije toga, saznajemo, nastupili su domaći pjesnici. Redom: Ranko Risojević, Zdravko Kecman, Sreten Vujković, Milenko Stojičić, Anđelko Anušić, Aleksandra Čvorović, Tanja Stupar. Saznajemo, također, da su u časopisu, u kojemu je objavljena poljska antologija, objavljeni i prilozi Milorada Pavića, Miodraga Simovića, Jovice Aćina, Stevana Tontića, Novice Petkovića. Tu se, očevidno, nad svakom eventualnom pojavom bilo kakve nacionalne “šarolikosti” budno bdije kao nad najopasnijom subverzijom. Tu je, očevidno, na snazi i odlično funkcionira cijeli sistem zabranjenih knjiga i zabranjenih pisaca. Tehnički i politički tačnije je reći: protjeranih!

Kolja Mićević potpuni je antipod nacionalističkoj zadriglosti: rafinirani bel-esprit, mađioničar jezika (u fenomenalnoj srpsko-francuskoj bilingvalnosti), književni erudit. S još uvijek nerazmršenim protuslovnim, ali jakim osjećajima, pamtim intenzitet s kojim smo surađivali u godinama pred rat na njegovom grandioznom projektu 

Svezaka Paula Valeryja u Svjetlosti. Biserka Rajčić renomirana je prevoditeljica i poznavateljica poljske književnosti i kulture, s dugogodišnjim radom i velikim opusom iza sebe. U onom starom Odjeku, koji je, kao i njegov legendarni urednik Čedo Kisić, sam za sebe poglavlje moderne bosanskohercegovačke kulturne historije, a pali su u tipičan sarajevski zaborav, redovito su objavljivani Rajčićkini prijevodi i književne informacije.  

Kada ljudi poput Mićevića i Rajčićke (o ostalim nabrojanim u listi učesnika neću ni govoriti) sudjeluju u televizijskim programima i kulturnim priredbama u današnjoj Banjoj Luci, u onoj etabliranoj vrsti programa koji, bez ikakve sumnje, legitimiraju sam nacionalistički projekt Republike Srpske i njezin nacionalistički režim, te krvavu pozadinu i genezu toga projekta, oni funkcioniraju kao smokvin list za taj projekt i za takvu njegovu genezu, neovisno o tomu što sami misle i kojim se motivima vode.“

Ovo je objavljeno 11. 5. 2001. godine, i ne bih danas zapodirao raspravu u kojoj mjeri je Kolja  Mićević  služio Republici Šumskoj  kao koker španjel, pas poznat kao idealan kućni ljubimac, jer je i veliki čuvar doma, ali se nadam da moj prijatelj Ivan, nakon što je pročitao moj tekst na Jergovićevu portalu, pisan deset godina kasnije, malo drukše misli o „mađioničaru jezika (u fenomenalnoj srpsko-francuskoj bilingvalnosti)“. I da će se, ako pročita moje dvije knjige o Mocartu, sjetiti Hane Arent koja upozorava da smo u svijetu gdje je samopohvala najbolja preporuka. A od svih Bosnaca koje znam jedino Muhamed Filipović umije sebe hvaliti genijalno kao Kolja Mićević sebe. Zanimljivo da su obojica iz Banje Luke. To jest iz Krajine. Simeunove. 

Vešovićeva autistična priroda i poetika

Vrač je još rekao: “Takva ne samo brza, već na vrlo sažetom prostoru jednog pisamceta neuračunljiva promena raspoloženja, takva lakoća pražnjenja svesti, nadsvesti i podsvesti, odražava Marka Vešovića autističku prirodu i poetiku, i po formi i po stilu. To majka retko rađa, jedna je Darinka. A bilo bi vreme da je već jednom ostavi na miru kad ovako mrči hartiju“. 

Obje moje knjige detaljnim analizama su pokazale kako mag mrči hartiju, a ovdje ću reći: Mićević polemičar, po ugledu na Mićevića čarobnjaka, ide lakšim putem: umjesto da pobija moje analaze, brani moju majku od mene, po čemu se vidi da je gospoče sa dna kace. I mada ništa ne zna o meni, priopćio je dijagnozu, to jest izvadio kitu i s Ajfelove Kule popišao se na 50 strana mog teksta s Ajfelovog mosta: moja priroda i shvatanje književnosti su autistični. Tačka.
 
Ispsihoanalizirao me za peticu, a Banjalučani njeguju Dabićevo nasleđe i majstori su za psihijatrijske dijagnoze. Vračeve tekstove o poeziji koju prevodi pisao je preživar, ali je dabićevski prodornim okom iz dvije stranice mog pisma iščitao dovoljan broj simptoma za dijagnozu koju je kazao s istom lakoćom s kojom pravi svoje mutave, nekad i debilne prevode.

Odavno mi je jasno da u vračevu jeziku i stilu ima nešto duboko autistično, a pošto nisam mozgolog kao mag, njegovu sam dijagnozu pokazao Bori Đukanoviću koji na Likovnoj Akademiji predaje Opštu psihologiju i Psihologiju umjetnosti, i njegovu knjigu Kultura psihijatrija psihologija držim na radnom stolu i preporučujem je svima koji rade moj posao ili sličan mom, ali u njoj nema ništa o autizmu, pa sam otišao autoru iz čijeg iscrpnog objašnjenja dajem tek djelić upamćenog.

“Koljine riječi“, rekao je, “dokazuju da nema pojma ni o čemu iz psihologije i psihijatrije“. “Ja bih to drukše: to je stručnjak koji zna sve o svemu i zato ne zna ništa ni o čemu“. “Autizam je potpuna zatvorenost u sebe. Autist je apsolutno dovoljan samom sebi. Uzgred, pošto ponešto znam o Kolji koji je nedavno izdobijao i neke nagrade, pitao bih te: je si li ga ikad vidio sa ženom?“ “Nikad“. “Ni ja. Ni ljudi koje znam. Žena bi bila sraman dokaz da Kolja nije dovoljan sebi. Autizam nije lako definisati, ali neću pogriješiti ako kažem da je to patološka asocijalnost. Ne antisocijalnost. Antisocijalan je Karadžić koji jedne kolje, a drugim dijeli medalje. Za autistu socijetet ne postoji. S autistom možeš čitav dan sjediti u ovoj sobi, a da ti ne uputi ni riječ. Jer dijalog je izlazak iz sebe. Običnim pitanjem: ‘Đe si, šta ima?’ uključuješ se u socijetet. Gdje je u ratu Kolja bio?“ “Sjedio u Parizu i prevodio Dantea“. “Ali autista nije on već ti koji je cio rat vrištao: Karadžiću, jebem ti mater, što ubijaš Sarajlije?“ „Izvini, Boro, ali kao Crnogorac Raši sam uvijek jebavao oca“. Dopisujem da je Boro govorio i o  “ličnom“ jeziku autiste, koji samo on razumije, jer mu se živo jebe razumiju li ga drugi. 

Beri pamet

Stog ću reći: beri pamet, ako nije kasno, i kad opet budeš o poeziji raspravljao s čovjekom koji je na fakultetu od 1978. predavao evropsku i svjetsku poeziju, našu književnost i k tomu prevođenje, napravio bar 1 200 strana analiza poezije, napisao 20 knjiga pjesama, sročio bar 5 000 strana prepjeva i o prevođenju napisao knjigu, najuljudnije te molim, musje, čak te preklinjem, u Montenegru bi rekli: kumim te bogom i Svetim Vasilijem Ostroškim, da više, ako je ikako moguće, ne jedeš govna.

Najomiljeniji mušterija 

Mag je postao moj najomiljeni mušterija. Čestitam. Na temelju teksta od 50 strana, objavljenog kod Jergovića, napravio sam knjige Spomenik laži i Mocartovi prevodi Bodlera gdje sam, nek je hvala Allahu, u banjalučkom Kišu ubio boga, kao što sam a) u knjizi Špijun iz Pipera ubio boga u Jevremu Brkoviću, crnogorskom akademiku zvanom Lekin Dopisnik; b) u knjizi Tunjo veliki i u Tunje mali ubio boga u Muhamedu Filipoviću, akademiku zvanom Lažov Bili; c) u knjizi Srbisimus ubio boga u Gedžinom i Dodikovom  akademiku Rajku Nogi, koga su prije rata u Beogradu zvali Ture, a danas ga Srbi koji nisu poslobili zovu Mrzitelj i d) u knjizi Miško Kesedžija i njegove bize, skupa sa Šekijem Radončićem, ubio boga u dvojici mafijaša iz Vijesti u kojima je Mocart o meni nakenjao veliku kamaru i nije se  mogao kao onaj Rableov junak žaliti: “Serem, serem, al’ plast mali“.To je jedna od brojnih vulgarnosti, mićevićevski rečeno,  koje Bahtin vidi kao zalog veličine Rableovog  romana.


Montenegrinjska galama 

Mag vjeruje da mi može prodavati banjalučke ublehe, jer ne zna da sam buljuk mićevića sahranio o svom trošku i uz najveće počasti, pa ću mu u mojoj i Sunitnoj knjizi Poduke iz prevođenja ispaliti počasni plotun nad glavom. Jesu li mu rekli da je u montenegrinjskoj nahiji galama najoštriji od svih jatagana? Njegov tekst o meni objeručke  su prihvatili četnici u državi đe još traju raspre oko pitanja koliko Turčin ima nogu i đe žedno piju niskosti kakve joj je u Vijestima mag servirao. 

Jest, mora da o meni nije imao blage, ni da sam gergi mićevića dao svijećnjakom preko njuške, a kad sam počeo čitati njegov povraćak Prljavo prevođenje, pitao sam se je li mu koji predak možda bio Montenegrinjac, “površinsko biće huke i sujete“, kako veli Lalić, koje vjeruje da je galama moćan dokaz.  Njegova rečenica: “pošto se zaselak moje majke, čarobni Dučići, nalazi odmah ispod te najvisočije planine”, to jest  Lovćena, veli da u žilama ima krvi montenegrinjskih megalomana,  još ću ga slađe lemati. Ne može se požaliti da ga nisam valjano devetao ni kao Srbina, ali to je ništa kako će biti lupan kao polumontegerinjski mediokritet, lažac i glupan.
 
Pišanje po  Mocartu

Vrač se sprdao s mojim obećanjem da ću se sa Lovćena popišati na Crnu Goru ako opet padne u ruke četnicima. Je li mag četnički sin koji se na sinu partizana kuša svetiti za poraz u drugom svjetskom ratu? Jedno je sigurno: u prošlom ratu sam se popišao na čarobnjaka kame Nikolicu Koljevića: kad je sa Muslimanima pregovarao na sarajevskom aerodromu, po novinaru Gojku Beriću poručio mi je da ću biti “krivično gonjen zbog blaćenja srpskog naroda”. U Oslobođenju Nikolici sam otpisao:

 “Ako ujašeš na bijelom tenku u Sarajevo, sam ću od tvojih sudija tražiti 99 godina robije, jer popišam se sa vrha Lovćena na slobodu u svijetu koji će biti uređen po tvome meraku”. I po čarobnjaku sam se popišao s najvećeg lovćenskog vrha, zato ga moja mašta obavezno smješta u Dučiće, rodni zaselak njegove majke: razlika između mog i magovog znanja jezika, prevodilačkog umijeća i razumijevanja poezije odgovara razlici u nadmorskoj visini između Štirovnika i “čarobnih Dučića”.
 
Sunitini mejlovi 

Sunita Subašić-Thomas u mejlu mi veli: “Povodom ironičnih Mićevićevih primjedbi o našoj saradnji, zaboravila sam vam reći da ju nije trebalo ni spominjati, budući da ste sami i bez mene uspješno prepjevali puno pjesnika.

Ja sam sve što ste prije uradili pažljivo pregledala i nisam našla ni jednu grešku. Upravo suprotno, izrazila sam neizmjerno divljenje vašem poduhvatu. Toliko o onom ‘Kako Marko prevodi kad ne zna francuski?’, što vas je najviše naljutilo, a što je Mićević u tekstu iz Vijesti ‘zaboravio’ spomenuti”.

Žrtvu koja bi pristala da sa mnom prevodi poeziju zalud sam iza Dejtona lovio po Sarajevu gdje se teško živi i niko neće da se bavi poslom za koji se ne dobija ni fenig, ali jesam ukebao Omera Hadžiselimovića, mog fakultetskog kolegu koji je uredno odrapio 44 mjeseca sarajevskog konclogora, a iza Dejtona otišao u Čikago, gde je predavao na koledžu i sebi mogao dopustiti luksuz da anglosakonske pjesnike sa mnom prevodi zadžaba. Njegova supruga Esma, nakon njegove smrti, u mejlu mi je rekla da mu je to značilo mnogo, a ja neću zaboraviti kako je Esma, nakon što je pročitala hrpu urimovanih prevoda koje sam Omeru poslao, upitala muža: ”Imate li vi šta veselije prevoditi?” Svaki put se nasmijem kad se toga sjetim. Jer čitane očima  žizneradosne žene, te pjesme su morale biti gomila grozota. Žizneradostan je rusisam koji je Isidora Sekulić posrbila. Matavulj bi to nazvao radost živovanja

Sunita je živjela osamnaest godina po cijeloj Francuskoj, osim pirinejske, i njezin jezik zna ko hafiz, a kad joj je umro muž, vratila se u Sarajevo, pa sam je jednom na ulici pitao: bi li sa mnom nastavila prevoditi Francuze? Taj posao počeli smo prije rata i odradili Verharena i Elijara. Rimovane pjesme prvog prepjevao sam i tekst pisan rukom bacio, a pjesme kucane na mašini izgubio, ali nerimovani Elijar, zapisan u svesci, sačuvao se, pa smo ga stavili u našu knjigu 44 francuska pjesnika

Sunita je pristala da nastavimo posao, a da se ne predomisli, poslao sam joj mejlom dvadesetak svojih prevoda sa francuskog. Kad sam je opet sreo na ulici, zaboravio sam šta je kazala, osim riječi: “To su biseri”. Tih prepjeva imao sam oko 180 strana, a danas naša knjiga popela se do 550 . 

Nekoliko dana iza prvog, Sunita mi je u drugom mejlu rekla: “Naknadno dodajem: pričala sam Ljubici Tomić-Kovač kako me je Mićević proglasio Markovim rječnikom i gramatikom, što ju je jako začudilo jer se sjeća da je Marko još davno prije rata davao svoje prepjeve Nikoli Kovaču. 
 
Naravno, odgovorila sam. Kad smo počeli zajedno prevoditi, već je imao nešto manje od 200 strana prepjeva francuskih pjesnika, pa smo nastavili dopunjavati buduću knjigu 44 francuska pjesnika, koja je dosad narasla na 550 strana. Ono što je Marko sam uradio prije toga, pažljivo sam pregledala, ali nisam našla ni jednu grešku. 

Marko je mogao nastaviti bez mene, ali, rekao je, u godinama je kad mu je mrsko kopati po rječnicima. Brže je išlo tako da ja uradim grubu verziju. To ne znači da nije bilo problema, ali najčešće se više radilo o interpretaciji poezije nego o poznavanju francuskog jezika. Zbog ove polemike sam se kao prevodilac znala naći u neobičnoj situaciji: Marko je sam pravio prepjeve, a onda za potrebe ove knjige od mene tražio doslovni prevod”.

Odgovorio sam: “Nikola Kovač, koji je napisao pogovor mojim prepjevima iz Cvijeća zla, kad su ga pitali: zar Vešović zna francuski toliko dobro da prevodi Bodlera, odvratio je: ‘Vešović zna jezik. I zna jezik poezije’”. Taj Nikola mi je rekao da prevod Valerijevog Morskog groblja nije jedini Mićevićev prevod koji smatra mrtvim. Nakon 

Grobnice za čarobnjaka znaće se koje je sve vračeve prevode pravio mrtvak.
 

KAKO MOCART I VRAČ GUZE FRANCUZE
 
Čista voda otrovana crnim muljem
 
Često je vrlo zabavno porediti magove prevode s originalima, jer se radi o maštovitoj blesi – u Vojvodini bi rekli: pun mašte ko tuka govana – i da sam spočetka bio orniji za sprdnju s njim, ali sam pretpostavljao da je bolji prevodilac, pomnije bih bilježio mjesta gdje njegova vračanja prelaze u komediju, čak u lakrdiju, i imao bih gradivo za pozamašan esej. Ipak je ponešto ostalo u glavi, ono uistinu nezaboravno.

U prvoj strofi prevoda Nervalovih Elegičnih stanci (Stanceélégiaques) mag veli:
 
Taj potok, čija voda čista 
visokog neba sjaj odseva 
kao da u svome toku blista
hiljadom vatri i ognjeva; 
ali dnom mirnog svog korita 
gde, dok strminom blagom hita,
lagano sledi svoje struje, 
povlači crni mulj za sobom
koji gorčinom i gnusobom
njegovu vodu stalno truje. 
 
Gledan za sebe, ovaj prevod je umilan, blagoglasan, a takvog zelja u Mićevića nigda ne mere faliti. Ali, kad sam ga čitao u poredbi s izvornikom: 

Ce ruisseau, dont l’onde tremblante 
Réfléchit la clarté des cieux, 
Paraît dans sa course brillante
Étinceler de mille feux; 
Tandis qu’au fond du lit paisible,
Où, par une pente insensible, 
Lentement s’écoulent ses flots, 
Il entraîne une fange impure
Qui d’amertume et de souillure
Partout empoisonne ses eaux –
 
malo sam sam se prezirno smješkao, malo mrštio i dvaput  se uhvatio za kosu. Jer bukvalni prevod kaže:
 
Taj potok, čija drhtava voda 
Odražava svjetlinu neba, 
Kao da u svom blistavom toku  
Svjetluca hiljadom vatri;
Dok u dubini mirnog korita
Gdje, niz nagib neprimjetan, 
Polagano teku njegovi vali, 
Vuče nečisti mulj 
Što gorčinom i zagađenoću 
Posvuda truje njegove vode.     
 
U originalu nebo nije ”visoko”, to je kao kad bi rekao da je prozor staklen. I ”konj krilatog tela” u prevodu Eredijinog soneta isto je što i stakleni prozor. Ni jedan pravi pjesnik, a kamoli Nerval, ne puni pjesme izlišnim riječima, taj užitak i tu vještinu, uživanje u toj veštini, vještinu u tom uživanju, prepušta vračima s brdovitog Balkana. 

U originalu voda blista ”hiljadom vatri”, mag dodaje ”ognjeva” zbog rime sa ”odseva”, i nije ni prvi ni potonji put šijama zbog sroka dopisao vratove, a đavlima vragove. Da sam se zavakata sjetio, češće bih bilježio njegove ne samo izlišne, kao što je visoko nebo, već i parazitske lekseme, kao ovi ognjevi, i dobio spisak dug kao Veliki post, što je po sebi razumljivo: zar bi naštancao više od sto knjiga da je kapao nad prevodima tražeći rime koje će omogućiti da original prevede sa što manje laži? 
 
Magu je laganje službena dužnost. Lagali su mnogi prevodioci na naš jezik, ali sve je to slabo i nedorečeno: đe Mićević nije lagao, bolje da se nije ni počinjalo  lagati. Laže iz raznih razloga, možda najčešće zato što se napol montenegrinjskoj ljenčugi ne mili teliti se nad prevodima, ali i zato što je kao genij obavezan biti sustvaralac, što znači lažac, nekad besomučan, u doslovnom smislu te riječi: mučen đavolom, starinski rečeno besom taštine, stalno se propinje na prste da ne ostane ono što jest: mali prevodilac, ali jedino uspijeva dokazati da je veliki lažov.

Original veli: ”Dok u dubini mirnog korita… vuče nečisti mulj”, a mag kaže: ”Ali dnom mirnog svog korita… povlači crni mulj za sobom”. Ne vuče mulj na dnu već ga dnom povlači  i k tomu za sobom, zbog rime s gnusobom, ali  kako možeš ono što je u tebi povlačiti za sobom? Jezički sluh sam oštrio živim govorom, usmenom i pisanom poezijom, i prozom, a mag je svoj sluh za maternju riječ zatupljivao francuskim jezikom čiju sintaksu, kako se hvali, u prevodima oponaša. Obje moje knjige o magu pune su dokaza da je često u gadnoj i po pjesničku istinu nekad smrtonosnoj zavadi s našim jezikom. I kad izvana izgleda da je sve u redu, jezik mu je u srži iskvaren. 

I zašto je mulj “crn”? Da liči na ovaj današnji, industrijski? Što ne veli: “povlači nečist mulj za sobom“? Zato što se nije sjetio da postoji neodređeni pridjevski vid? Ili mu je crni mulj poetski jači? Često ne osvrće na kontekst koji kaže da je crni mulj masna laž kojom hoće pojačati strofu. To je slon u porculanskoj radnji koji lomi stare vaze i misli da ih osavremenjuje. Razara najvrednije u pjesmi i misli da je poboljšava.

U originalu voda nije ”čista” već ”drhtava”, epitet kojim je motiviran četvrti stih: samo u drhtavoj vodi ”svjetlina neba” može se razložiti u ”hiljadu vatri”–  slika puna budućnosti: ovo je impresionizam prije impresionizma, i nije slučajno što nam je Nerval bliži nego drugi, od njega pjesnički ostvareniji romantičari. Slijep za finese, vodu koja je čista, jer mu treba rima s ”blista”, tjera da  “odseva” “hiljadom vatri” plus “ognjeva”, a ovakve falsifikate koji prozirnu vodu tjeraju da blista vatrama i ognjevima u njega možete naći na svakom polukoraku. 

Ovo su uzgredne pripomene, a evo iznenađenja. Original kaže: ”Gdje, niz nagib neprimjetan, / Polagano teku njegovi vali ”, dok magov potok u šestom stihu ”hita”, a u sedmom ”lagano sledi svoje struje”, što treba shvatiti kao učinak poetskih mađija. I koliko potok ima ”svojih struja”? I okle struje potocima? Možda mag vidi dvostruko: pjan od slave ne vidi samo vatre već i ognjeve? Ili je pjan i od slave i od samog sebe? Jer Kolja Mićević zna Kolji Mileviću biti jači od najžešćeg alkohola. 
 
Njegovi prepjevi vele da mu pamet nikad nije jača strana, zato njegova sklonost  

laganju, jer je ne kontrolira razum, od originala često pravi rusvaj. Dok teče “lagano”, potok mora i da “hita” kako i se rimovao s “korita”, prinuda sroka jača je od zakona i fizike i ljudskog mišljenja. Slik mu je Nadređeni koji vazda  veli: izvrši, pa se žali. 

No ovdje ima besmislica mnogo gora od laganog hitanja, ali ju je teže uočiti: CRNI mulj potoku “stalno truje” vodu koja je u prvom stihu prepjeva ČISTA  – takva je britka sablja od prevodioca taj Kiš iz Bajne Luke. Nema ti budale nad naškom.
 
U filmu Živka Nikolića, jedna žena, dok je na buretu u podrumu neko žega, ponavlja u ritmu ljuljanja bureta: “Svaka čast! Svaka čast!” Kad  vidim kako vrač divljački prca Nervala, prisiljen sam reći: Svaka čast, maestro! A na pitanje: okle potoku “struje” koje prinadleže rijekama, odgovor sam se nudi: treba mu srok sa “truje” i jebi ga bože. Mada ga treba razumjeti: u “čarobnim Dučićima”, rodnom zaseoku njegove majke, nema potoka, zato ne zna da potok ima jednu struju. 

Takve budalaštine u jednoj strofi vrač pravi dok belajiše s rimama. Blago njemu kad ne zna koliko su ga puta rime nagnale da se isprofaniše. Ali ga žalim što će mu do smrti ostati neznana istina da rime nisu tu da ti pruže priliku za laganje i besmislice koje su posljedak rđavog laganja, već da su i pomoćnici da se potpunije izraziš.
 
Kažem rđavo laganje, jer i Danilo Kiš u svojim prevodima laže, čime sam vrlo često očaran!  Banjalučki Kiš je stotinama puta slagao, ali ne kao pjesnik, što se Danilu Kišu svaki čas dešava. Mićevićeve lagarije mi zapinju u grlu “kao bodljikava vekna“, da se izrazim njegovski. Prevodi mu često sliče ovom potoku: razmeće čistotom njine vode koja je otrovana crnim muljem. Muljem crnog neznanja maternjeg jezika i prevodilačkog zanata i crnjeg nerazumijevanja poezije, zato mu srokovi siluju i zbilju i ljudsku pamet i jezik i poeziju. Jer o tom šta će reći ne odlučuje Mićević već rime i predstava  o svojoj vlastitoj veličini. Evo i moj prepjev:
 
Taj potok, drhtaj čijih voda   
Zrcali nebo u svom u sjaju, 
U blistavu mu toku ko da 
Hiljade vatri svjetlucaju;   
Dok u mirnome svom koritu 
Gdje, po tlu blago položitu, 
Polagano mu vali hode,  
Na dnu mulj vuče nečist koji   
I gorčinom i gnusom svojim 
Posvud njegove truje vode.
 
Opet 1: 0 za profesionalca. Što  znači i čovjeka kome se ne mili večerati ako je prekodan bio prisljen da iz originala nešto izbaci, ili dopiše ono čega u njemu nema. Kad mi se dogodi ovakav prepjev, učini mi se da prevođenje nije zaludna rabota. Ili da ne mora biti uvijek. O ovakvom prepjevu bez mađija, gdje je iz originala sačuvano sve što je živu robu bilo moguće, vrač može samo da sanja. Ne može čak ni to: to je prevodilački stroj, a gdje ste vidjeli mašine koji sanjaju?
 
Desetine ovakvih mojih analiza iz knjige Prevodilački čarobnjak banjalučki lažac je u sedmičniku Šćepa Izlučevine proglasio “besomučnim lažima”. Kad brani  svoju genijalnost, vjeruje da mora biti stoka, jer moje analize ne može opovrgnuti, stoga sam se osevapio kad sam napisao tu knjigu, jer ne bih doznao kakav je to hajvan bez repa kad njegova taština pobjesni kao ranjeni divlji vepar.
 
Poredba sa  Crvenim Morem
 
Obje moje knjige o magu su i odbrana pjesništva od gluvaća za poeziju, koji je sav život bio slavan i umrijet će kao slavan, ali će do groba ostati  gluhać. 

Česti su trenuci kad očito ne razumije ono što prevodi. U prepjevu Apolinerove 

Pjesme nevoljenog (La Chanson du Mal-aimé) kad sam pročitao drugu strofu:
 
Sledih ga dok je fićukao
sa rukama u džepovima 
između kuća besmo kao
otvoren talas Crvenog Mora
on Jevreji a ja Faraon
 
nek padnu ovi vali cigla  –
 
prije no što sam pogledao original kazao sam sebi: ovo nije smeo sebi dopustiti  

čarobnjak reči! Nije smeo original ovako da prekreči. I mada mu prevod lepo zveči, od šupljine ga niko ne izleči. Zatim sam Marku rekao: Pogledaj ovo, mame ti“. A taj primitivac osu ko iz mitraljete: “Laž je maloumna, ne već debilna, ne no degenska, ta poredba dva čovjeka sa Crvenim Morem, ali takve bedastoće priliče blesi koja francuskoj poeziji priređuje meraklijska silovanja“. Bojim se da si donekle u pravu“. Ne donekle, već stoposto. Jer nakon stiha ‘nek padnu ovi vali cigla’, očito je londonske kuće od cigle Apoliner poredi s talasima Crvenog Mora“.

Ovo je pjesma iz Alkohola, Apolinerove prve i po meni najbolje knjige: kad je bila u štampi, izbacio je iz nje interpunkciju, stoga treba, u duhu, staviti zareze koji odvajaju treći od četvrtog stiha i sve postaje razumljivo: 
 
Je suivis ce mauvais garcon
Qui sifflotait mains dans les poches
Nous semblions entre les maisons,
Onde ouverte de la Mer Rouge,
Lui les Hébreux moi Pharaon
 
Que tombent ces vagues de briques
 
Pratih toga lupeža 
Koji je zviždukao s rukama u džepovima 
Sličili smo među kućama, 
Otvoren talas Crvenog Mora,
On Jevrejima ja Faraonu
 
Nek padnu ovi talasi cigle 
   
Stih  među zarezima apozitivna je metafora: iz prethodne strofe znamo da se stvar zbiva u Londonu, gdje su kuće od crvene cigle opšte mjesto stvarnosti, ako mogu tako reći. Mag  se često ne osvrće na kontekst pjesme, ne prevodi je kao cjelinu, što se ovdje vidi i sa Šehitluka kod Bajne Luke i što sam analizama pokazao. Ne umije da je prevodi kao cjelinu, ili je ne doživljva takvom, ako je kadar išta doživljavati dok škraba svoje skandalozne prevode.  

Londonski prizor je postao biblijski: crvenilo opeka priziva Crveno more, riječ je o nekoj vrsti bukvalizirane metafore, boja iz geografskog naziva postala je stvarnost, prešla u boju cigle, riječ je izjednačena sa zbiljom, poetska vizija potiče iz jezičkog impulsa, što je važna osobenost  modernog pjesništva, pogotovo onog u kojem Hugo Fridrih vidi svojstva “krutog moderniteta”. Ovdje se zbiva stvar koju je Majakovski precizno opisao: ideja ne prethodi riječi, nego riječ ideji. Ali hajde ti to objasni duduku za poeziju. Koljice, jabuko miljena, rekli bi Krajišnici, ciglene kuće su talas mora koje se u Bibliji otvorilo pred Mojsijem, lupež je Jevreji koji bježe, a pjesnik je Faraon koji goni, kužiš? Ili treba da ponovim?

Poredeći lupeža i pjesnika s talasom Crvenog Mora, mag je bleknuo besomučnu laž i napravio i nepredstavljivu sliku, u čemu je izbirikan kao genij bez mašte: takav je, na primjer, i stih iz prevoda Nervalovog soneta Zlatni stihovi: “Teraj s crnog zida pogled što te rani“! Nema mašte koja će sebi predstaviti  sliku u kojoj mag s crnog zida kao muhu goni ničiji pogled, mada je original precizan: “Boj se iz slijepog zida pogleda što te uhodi“. Najveće zločine mag je počinio, naravno, nad najvećom poezijom.
 
Vrač je zatim od Apolinerovog lupeža načinio Jevreje, a od pjesnika Faraona, i proizveo, možda po ugledu na Staljinovog genetičara Lisenka, dva križanca koji su pola-talas-polačovjek kao svjedočanstvo da karina za poeziju ne šljivi ni aristotelovsku logiku ni zakone po kojim pjesnička mašta preobražava stvarnost. 
 
Prevođenje neprevodivog 
      
Evo posljednje strofe iz prepjeva Apolinerove pjesme Ruža sveta (Rosemonde)
 
Nazvao sam je Ružasveta
da pamtio bih usnu njenu 
u Holandiji koja cveta 
i polagano potom  krenuh 
u traganje za Ružom Sveta. 
 
Svaka čast  onom ko skuži u čemu je ovdje vic i šta bi ova “Ružasveta” trebalo da znači, jer tog imena nema ni u jednom jeziku. Original je jasan: 
 
Je la surnommai Rosemonde 
Voulant pouvoir me rappeler 
Sa bouche fleurie en Hollande 
Puis lentement je m’en allai 
Pour quêter la Rose du Monde. 
 
Ja je nazvah Rozamonda 
Jer sam htio da se mogu sjećati 
Njenih usta što cvjetaju u Holandiji 
Zatim sam polako otišao 
Da tražim Ružu Svijeta. 
 
Ruža svijeta je Nebeska Ruža, to jest Madona.

U izvorniku ovi stihovi sami sebe objašnjavaju. Radi se o dvojezičnoj igri riječi: djevojku iz Holandije Apoliner je nazvao Rozamonda da se može sjećati njenih crvenih usta, jer je njemačko ime Rozamunda pročitao kao složenicu od pridjeva “crven” (”rose”) i ”usta” (“mund”), mada je to pogrešna etimologija, što je nevažno, bitna je poezija nastala iz ove greške. 

Rosemonde – Rose du Monde (Rozamonda – Ruža svijeta) neprevediva je igra riječi a Mocart  s komičnim samopouzdanjem koje krasi neznalice, kao doživotni šesnaestogdišnjak, ono što je moralo ostati u francuskom prenosi u naš jezik u bogaljastom prevodu: ime Rozamonda preveo je kao ”Ružasveta”, a u poenti je te riječi razdvojio ”Ruža Sveta”, misleći da je uspješno obavio zadaću. Posegao za bednim grafičkim trikom koji ne znači ništa, ali je ubijeđen da znači, zato je ovaj kilavi prepjev turio u četvorotomnu antologiju francuske poezije, mada je moguće da je taj stručnjak za horoskope iz položaja sazvježda na nebu pogodio šta znači ime Rozamonda. Evo i moj prevod pravljen sa Sunitom Subašić:
 
Zbog njenih usta a to cvjeta
U Holandiji Rozamonda
Okrstih je za spomen sretan 
I polagano krenuh onda
Da potražim Ružu Svijeta
 
”Ružasveta” možda nije pretjerano važna, ali puti ka bitnome Mićeviću: toliko vjeruje u svoje čarobnjačke nadležnosti da ne pristaje na neprevodivost sintagmi ili slika ili stihova koji se očito ne mogu prenijti u naš jezik. U drugoj  tercini prvog pjevanja 

Pakla  Dante kaže:
 
Ah, quanto a dir qual era è cosa dura
esta selva selvaggia e aspra e forte
che nel pensier rinova la paura!
 
Bukvalni prevod  Nadire Šehović:  
 
Ah, tako je teško reći koliko je bila
ta šuma divlja, oštra (gusta, zamršena) i jaka (neprohodna) 
da se na samu pomisao strah ponavlja!
 
Pitam Nadiru: bi li se “selva selvaggia” (“divlja šuma”), mogla prevesti na romanske jezike? Vjerovatno da bï, rekla je. Ne znam španski, ali sam u rječniku našao imenicu ”selva” koja znači “prašuma”, i pridjev “salvaje”, koji znači “divlji” i “selva selvaggia” bi, izgleda, mogla biti prenesena u španski. Evo prepjev Mihovila Kombola:
 
Ah, kakva  bješe, mučno li se zbori,
Ta divlja šuma gdje drač staze krije.
Kad je se sjetim, još me strava mori!
 
Kombolu je jasno da se “selva selvaggia” ne može prevesti i ni u jednom slovenskom prevodu Pakla koji se mogu naći na internetu nikom nije bilo ni u peti da etimološku figuru “selva selvaggia” oponaša, jer je svakom jasno da to nije moguće. 

Vrač se sa tom praksom ni mrtav ne bi složio i u njegovu prevodu Pakla možete naći stih: ”ta šuma šumna i divlja i jaka”. E jes majstor, svaka čas, a u Crnoj Gori bi dodali: otac ga njegov! Mag je neiscrpno vrelo invencije, što je bilo poznato i pudlicama braće Jugovića, ali kako se setio šume šumne, ćaća ga kongenijalni? Ni kad bih dumao cijelo popodne, ne bi se domislio da u srpskom jeziku šuma dođe od šumiti.

Potom sam se sjetio da u ruskom jeziku ima “šum”, ali nema “šume”. Skokov  

Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika veli da glagol “šumiti” i imenicu “šuma” dovodi u vezu samo pučka etimologija, a da je njen postanak taman i da area te riječi upućuje na njeno ilirsko-tračko porijeklo. Pa bih ga pitao: ako je već zavro, ko june u krstinu, da prevodi neprevodivo, zar nije bliža originalu “gora gorka”, jer “šuman” nema veze s divljinom, a “gorak” ima. I šta znači ”šuma šumna”? Isto što i “Ružasveta” u prevodu Apolinerove pjesme. Jeftino li je biti čarobnjak po njegovu receptu. Među slavnim Srbima književnog smera, ako ne računam Rajka Nogu, nije mi znan veći uobraženjak, što se vidi iz svega što škraba, a njegovih sto i kusur prevedenih knjiga bude pomisao da mu pasuje Kunderina definicija skribomana: onaj koji nam nameće svoju ličnost. Otud su mnogi Francuzi u njegovim prevodima pljunuti Mićević. Veliki pjesnici su povod za Koljina mađijanja, vidjeli smo kakva. 
 
On će nama pokazati je li Danteova selva selvaggia prevodiva! On će nama 

pokazati da je Ružasveta, za razliku od Ruže sveta, dublje i ispravnije čitanje

imena Rozamonda. Njegovi prevodi često vele da mu je više stalo nametnuti nam svoju genijalnost nego napraviti dobar prevod. Nisu mu objasnili prostu stvar: izvan ničije moći nije napraviti valjan prevod, valjan u graicama mogućeg, a priče o čarobnjaku reči more nataći na zna se šta, to su mistifikacije među kojim Vrač boravi kao među najbližom svojtom. 
 
Zidovi u bašti a ne bašta u zidovima
 
Apoliner je zaguljen pjesnik, što se ne može reći o Alfredu de Miseu koji u pjesmi Avgustovska noć veli: “Je regarde en rêvant les murs de ton jardin” [“Gledam sanjareći zidove tvog vrta”]. Odozgo, s balkona, Muza gleda zidove vrta gdje se u sjenci pjesnik “predaje svojoj zloj sudbini”. Magov prevod veli: “Gledam snevajući zidove u bašti”. I kako da ti nije žao mučenika kom će srok doživotno ostati tiranin
 
i nagoniti ga da bleji svašta, 
eto zašto Miseova bašta 
nije u zidovima, već zidovi u bašti, 
da bi dobio rimu sa mašti
i ova  glupost tačno je da šljašti, 
a meni liči na božiji kaštig.
 
Mada se izlažem opasnosti da me, zbog ovako besomučnih tumačenja njegovih laži koje su pitome kao šeftelije, mag proglasi  neznalicom koji ne shvata da je prevod 

”dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta”, ipak ću dodati da mag, pod prisilom sroka, prečesto ispadne pakšu, što ne čudi kad prevodi teške pjesnike, ali je tužno kad šupački prevodi laganu poeziju. Desi se. Mag je dvonogi dokaz  da moreš imati genija više nego vo kila, a prevoditi kao telac.
 
Sunce koje baca veo mjesečine 
      
Evo početka Mocartovog prepjeva Lamartinove pjesme Iskija
 
Sunce će da s danom drugom svetu mine; 
Na vidiku pustom Feb se tiho peo 
I baca, sekući duboke mrkline, 
Preko čela noći svoj prozirni veo. 
 
Kad sam pročitao ovo, pa original,  sjetio sam  se Zogovićevih riječi: ”ovaj tjera nebesa da budaljakaju”, i dodao, u stihovima, jer magova budalesanja često u meni znaju pobuditi lirsko nastrojenje:
 
Čarobnjak reči jeste čarobnjak reči 
noću i danju, 
i po nebeskome, naravno, poslanju, 
ali ipak morao je nečim
samog sebe da spreči 
u ovakvom laganju: 
uprkos njegovoj stoljetnoj priči
da sve mu je tačno u prevodu,
laganje mu je posao najpreči,
ali ovo na šupalj groš liči,
i ko šuplje bure ne drži vodu 
i kao šuplja kanta zveči.

A ona seljačina od Marka Darina veli: “dok je pravio ovaj prepjev, vračev mozak mora da je bio u sampasu, kako na selu vele kad puste stoku da sama pase, bez paske čobana, inače bi vidio da mu je jedno sunce viška“. Ali ko zna, možda  je mag, kao žitelji “čarobnih Dučića“, podlovćenskog zaseoka gdje je rođena njegova majka, uvjeren da od viška glava ne boli? Kako god bilo, Lamartina možeš optužiti za sve osim da je nadrealista, a iz pouzdanih izvora znam da su mu ostali neznani stihovi iz srpske usmene pjesme: “Tam’ u našoj zemlji / po dva sunca greju“ . 
 
Banjalučki Kiš često barata priviđenjima koja pjesnicima podmeće da budu još genijalniji, zato ga nije zabrinulo to što u njegovoj osnovačkoj laži, kad jedno sunce zađe, drugo izađe pod maskirnim imenom Feb, što nije čak ni sporedno sunce sa Popinog „sporednog neba“, jer je Lamartin jasan:
 
Le soleil va porter le jour à d’autres mondes;
Dans l’horizon désert Phébé monte sans bruit,
Et jette, en pénétrant les ténèbres profondes,
Un voile transparent sur le front de la nuit.  
 
Sunce će odnijeti svjetlo u druge svjetove;
Na pustom vidiku Feba se tiho penje,
I baca, probijajući duboke tmine,
Providni veo na čelo noći.
 
Nije On već Ona, boginja mjeseca zvana Feba, negdje piše da je unuka, a negdje da je sestra boga sunca zvanog Feb, koja je izašla iza sunčeva zalaska. Ovaj mućak, dodao je ruralac Marko, snio je pijevac koji ne prestaje kukurikati da mu je svako jaje dvožučno. A pošto sunce i liči na žumance, ovaj stih je doslovce dvožučan. I dok tumači svoje prepjeve, taj horoz dražesno kokodače kušajući uvjeriti nas da je u njemu koka koja je velika i bdilja i snilja i basnoslovna nosilja.  

Da je na tren uključio aparat za mišljenje, ali se u rasijanosti nije sjetio, skontao bi  da nema ni teoretskih šansi da sunce koje skida sve do gola“, što rekao Stevan Raičković, i na šta zemaljsko baci providni  veo, to je isključivo u Luninoj nadležnosti, to je veo mjesečine. Jebo babo svakoga ko veli da kovač sunaca koja zaodevaju svet u veo mesečine nije bogomdani čarobnjak. Doduše, svijet uređen po strogim zakonima taj vraća u prvobitni kaos, obrnuti je čarobnjak, ali je čarobnjak nesumnjivo.
 
Svojim hokus-pokusima sazdao je glupu laž da “Feb se tiho peo“ kako bi “na čelo noći“ bacio “svoj prozirni veo“, ali je možda vjerovao da će tu lagariju iskupiti lijepa riječ “mrkline“. Koje mu i jesu bile u glavi dok je pravio ove stihove i svi Febovi napori da ih prosiječe otišli su uprazno. Mada mu se mora odati jedno priznanje: udivljen sam  magičnom lakoćom s kojom kuje besmislice. Evo i moj prepjev: 
 
Dan sunce odneće u svetove ine; 
Pust vidik gde Feba tiho uvis krenu,
I na čelo noći, u duboke tmine
Prodirući, baci prozirnu koprenu.

I ovo je pravio profesionalac koji prezire jebivjetre što beslovesno lako uduplavaju sunca koja liju mjesečinu kao iz kabla, jer ne shvataju ono što prevode. Mag ne konta da je jedno znati francuski, a  treće razumjeti poeziju na tom jeziku.  

Laž o bombarderu
 
Evo jedan pasus iz povelike hrpe onog što je Mocart nalitao u Slobodnoj Bosni: „Jer Vešović je opsednut Srpskom, koju redovito naziva na svome jeziku Šumska, i time zabavlja periferne duhove i postiže neke njemu potrebne poene, jer to kod njega nije nikakva licencija poetika, neobavezne metafore – za koje on u pravom smislu zaista nema dara – jer kako inače shvatiti sliku koja se nalazi negde u njegovoj knjizi o meni, da bi u Banju Luku putovao samo u bombarderu?“
 
Laž o bombarderu tvorba je istoga genija koji svoje prevode decenijama puni lažima, bezočnijom od bezočnije, ali ne dao bog Marku Darinu, koga u je svemu što pisao, prevodio i govorio svaka njegova riječ obavezivala, da ikad ispolji i trun dara za „neobavezne metafore“ od kojih kipte magovi prevodi, a ima ih i u njegovim tumačenjima tih prevoda. Evo odlomak  iz njegovog pogovora Cveću zla

Spore reči u kojim je neka posebna načetost

U drugoj verziji prevoda Bodlerovog soneta Posmrtna grižnja, zahvaljući rimi premor-prekor koja  je omogućila  jednu od njegovih najgorih ili bar najneukusnijih laži, u Mocartu se „probudila čitava jedna svest o versifikaciji koju treba primenjivati na Bodlerove stihove: ostvariti izvesnu zatamnjenost upotrebom zvučnih i sporih reči u kojima se više naslućuju nego primećuju nepravilnosti u podudaranju, koristiti nekakvu posebnu načetost koja postoji u pojedinim rečima našeg jezika i od te načetosti graditi jedan zatvoreni sistem bez čega je Bodler nezamisliv“.
 
Bez svega pomenutog njegov Bodler jeste nezamisliv, ali meni je nezamislivije da bi Bodler mogao biti ono što čarobnjakovi prevodi tvrde da jeste, jer ga je po svom podobiju sazdao genij koji gaji prezir prema onom što se zove književna činjenica i bez čega je nezamisliva čitava svjetska literatura. 
 
Sjećate li šta Čaplin, koji u Velikom diktatoru  igra Hitlera, radi s globusom?  To isto mag, svojedobno vrsni nogometaš, radi s književnim činjenicama: vrti ih na srednjem 

prstu, šibne ih uvis, dočeka ih nježno i meko čas na lijevu, čas na desnu nadlanicu, čas ih pikne petom, čas dupetom, čas tjemenom, i na kraju svaka prsne kao balon. To što mag radi sa književnim činjenicama često odaje i ruku i nogu i dupe i tjeme velikog diktatora među prevoditeljima.  
 
„Izvesna zatamnjenost“ je jasna: u knjizi Mocartovi prevodi Bodlera analizama sam pokazao kako Bodlerove precizno i do kraja razumljivo artikulirane pjesme Mocart puni mrakovima i tmušama u vrlo raznovrsnom asortimanu. A njegova priča o rimama u kojim se „više slute nego primećuju nepravilnosti  u podudaranju“  kazuje kako mag čuje svoje prevode, jer se te nepodudarnosti zvuka uvijek jasno čuju i nikad se ne naslućuju u njegovim rimama kao što su nedostupno-muklo, blagih-slatkih, punoj-u boj, nosi sve-seti se, seti se-prazne sne, časti te-kaže ne, svetlosti-smelosti, svetlih-zrelih, ponor-prodor-prostor-opor, dobrih-kobnih, punim-bojnim, bludnih-žudih, upreš-umeš, pojmi-brojni, brzog-čvrstog, crna-srma. Itakodalje. 
 
Njegovo pak brbljanje o „sporim“ riječima u kojim je „nekakva posebna načetost“, uz dodatak da od te „načetosti“ pravi „zatvoreni sistem“ – to je jedna od njegovih „neobaveznih metafora“  koje može nabiti na milojka, jer niko neće razumjeti šta je  promrndžao, niti ima ikog da nam objasni Mocartovo objašnjenje vlastitih prevoda. Mićevićev jezik, ponavljam, zna biti autističan i kad tumači svoje prevode.
  
Mrmljivac

U prepjevu Lamartinove Iskije vrač veli: “dok sve tiše gnani zvucima laute, /smireni odjeci lahoru tek daju / klonule uzdahe “, pa se pitam: Isuse Pejgamberu, kako, kamo i zašto zvuci laute sve tiše gnaju smirene odjeke? Original je jasan: 
 
Et, des accords du luth plus faiblement frappés,
Les échos assoupis ne livrent au zéphire
Que des soupirs mourants…
 
I iz tih laganije odsviranih akorda lutnje, 
Uspavani odjeci lahoru predaju 
Samo uzdahe što umiru…
 
A ni moj i Sunitin prepjev ne zadaje glavobolju čitatelju: 
 
I akordi lutnje, pod sve lakšom rukom, 
Snenim odjecima predaju lahoru 
Tek uzdahe što mru…
 
Vrijedi opet citirati magovo  guslanje: “dok sve tiše gnani zvucima laute, / smireni odjeci lahoru tek daju / klonule uzdahe”, jer je Zogović, u ciklusu pjesama Na marginama Danteove komedije, savremene pjesnike čije stihove ne možeš uhvatiti na za glavu ni za rep nazvao “mrmljivcima”, ali nije znao da ima takvih i prevoditelja, i da je najslavniji među njima, nosilac Miloša Đurića, možda najveći mrmljivac.  Mag hoće da svi znadu: njegova česta mrmljanja sebi u bradu čista su poetska mađijanja.

Rado bih analizirao njegov prevod Iskije, ali bi bilo predugo, a mene više zanimaju vračevi prevodi moderne poezije, pa ću u Dodatku navesti njen original (bez prve strofe), doslovni prevod, Mićevićev i moj prepjev u dvije varijante prepuštajući čitatelju da procijeni šta je vrač dobro, šta napola uspjelo, šta loše, šta kljasto preveo, šta je zbrzio, a šta uništio, gdje se takmičio s Lamartinom i šta u pjesmi nije razumio.

Iskiju sam, prije desetak godina, sâm preveo i Sunitu zamolio da za potrebe ove knjige napravi bukvalni prevod, a da je obeštetim za  trud, dodao još jedan prepjev i oba su, naravno, bolji od vračevog. Ako mu nije mrsko, čitalac nek se malo zabavlja pogađanjem koji sam verziju pravio sâm, a koju prema Sunitinu prevodu. 

U tom sam meču Mocartu nanio katastrofalan poraz i, mada je bio odličan fudbaler u obje knjige u svakoj tekmi golovima mu punio mrežu s merakom po sebi razumljivim: majka mu je ”iz čarobnih Dučića”, a ono što sam kazao u prozi sad ću i urimovati: 
 
Prevodilački mrtvak, 
A nekada i rbina 
Kojoj svijet je bina,
Pošto je mješavina 
Montenegrinjca i Srbina 
Idealna je žrtva 
Darinkinoga sina.
 
Sotona  koji nas veje po svojoj lobanji
 
O njegovim proizvoljnim prevodima mogao bih sročiti zaseban tekst, a pošto sam ih često u obje knjige razmatrao, ovdje je za moje svrhe dosta još jedan primjer. 
 
Pol Klodel u pjesmi Ténèbres (Tmine) kaže: 
 
Je suis ici, l’autre est ailleurs, et le silence est  terrible: 
nous sommes des malheureux et satan nous vanne dans son crible.
 
Bukvalni prevod Sunite Subašić: 
 
Ovdje sam, drugi je drugdje, i tišina/šutnja je strašna: 
mi smo nesrećnici i Satana nas rešeta/prosijava u svom situ. 
 
Moj prepjev: 
 
Ovdje sam, drugi je drugdje, i ćutanje je strahovito:
Nesrećnici smo i Satana sije nas kroz svoje sito.
       
Mićevićev prevod: 
 
Ovde sam, neko drugi je tamo, i strašan je spokoj, 
Mi smo nesrećnici i Sotona nas veje po lobanji svojoj.
    
Veje nas, daklem po lobanji, znači, svojoj! Mora da je,nakon ovog prepjeva, sebi rekao: e jesi genije,  mada je  ovo gore od magove laži da bi Vešović „u Banju Luku putovao samo u bombarderu“, jer u tu laž niko normalan neće povjerovati, a u baljezganju o satani koji nas veje po lobanji mnogi vide sušto čarobnjaštvo. Vrač je vragometan dečko koji, kad nešto lupi iz primozga, sebe zabezekne dubinom svojih proizvoljnih riječi. Blizu je pameti da ćutanje ili tišina mogu biti strašni, ali da ima trun francuske ljubaznosti, mag bi nam u fusnoti objasnio šta to ima strašno u spokoju koji su antički mudraci vidjeli kao cilj života. Šta znači tvrdnja da nas Sotona „veje po lobanji svojoj“ i otkud mi tamo? Kad god vrač kenja  ovakve klamfe, da mi je u taj čas bio blizu, gađao bih ga onim što mi se u ruci zateklo, makar to bio i bombarder.
 
Tom u sebe zacopanom diletantu banalno je reći da nas đavo sije na svom situ, pa je bezvezeknuo nešto što mu zvuči kao veličajna poezija, jer smatra da i Klodelu treba pomoći da bude istinski veliki: smjestio nas je u vražju tintaru, gdje ćemo biti “vejani”, a kako i na čemu, to nama prepušta da pogodimo iz položaja planeta u horoskopu. A rima spokoj-svojoj za čistu mu je peticu: nagnala ga je da pojede gomno nipošto skromno: veće je nego što je u njega inače uobičajeno.
 
Kao većina Francuza koje je prevodio, Klodel liči na Mićevića koji voli da pjesnici liče na Malarmea, često mutavog, ali Malarmea. Brdo ovakvih primjera veli da iz njega, hvalama zavejanog kao pijeskom, crno neznanje zija o tom šta je velika poezija. 
 
Razrušio strofu kao JNA Vukovar
 
Evo druge strofe iz jedne od Stanci Žana Moreasa:
 
Vague qui viens avec des murmures câlins
Te coucher sur la dune où pousse l’herbe amère,
Berce, berce mon coeur comme un enfant sa mère,
Fais-le repu d’azur et d’effluves salins.
 
Talasu što dolaziš s maznim mrmorenjem 
Da zaspiš na duni gdje niče gorka trava, 
Ljuljaj, ljuljaj moje srce, kao dijete njegova majka, 
Nasiti ga azurom i slanim isparenjima. 
 
Moj prepjev:
 
Talasu što stižeš s maznim mrmorenjem,
Da zaspiš na duni gdje su gorke vlati,
Ljuljaj, ljuljaj srce kao čedo mati,
Doji ga azurom, slanim isparenjem.  
 
Mićevićev prepjev:
 
Vale koji stižeš u huku laganom 
da usniš na žalu gdje je gorka trava, 
njiši, njiši srce moje, neka spava,
nadoj ga ljubavlju i nježnošću slanom.
 
Ako ste se pred trećim i četvrtim stihom prekrstili lijevom i dodali: Neûzubillah!– to ste učinili iz više nego dobrih razloga. Jer duboko liričnu poredbu talasa s majkom koja ljulja dijete vrač je, držeći se principa sad-je-vidiš-sad-je-ne-vidiš, šutnuo iz  pjesme, lišio ju poezije koju sadrži ta slika i dodao “neka spava“, jer nije našao rimu sa “trava“, mada nju nije teško naći, pa sam napravio i drugu verziju prepjeva: 
 
Talasu što s maznim stižeš mrmorenjem,
Da zaspiš na duni gdje je gorka trava, 
Srce mi, ko mati čedo, uljuljkavaj, 
Doji ga azurom, slanim isparenjem.
 
Napravio sam je i zato da mađioničareve trikove možete porediti sa radom osobe koja kaplje nad prevodima dok ne osjeti da za pjesnika više više ništa ne može učiniti, mada još ne znam koji je od ova dva prepjeva bolji. 

Pošto je iz Moreasove pjesme zbog rime izbacio što nije smio, u napadu grižnje savjesti pokušao je da se u četvrtom stihu izvadi, jer ne zna da nije majka Muju karala zato što se kockao već zato što se vadio, pa je, nakon što je precrtao azur i isparenja iz originala, iz prsta isisao ljubav i nježnost, uz to i slanu, kako priliči amateru koji se, kad laže, ćuti kao nepatvoreni mađioničar. 

Zbog rime sa trava“, i da sačuva ponovljeni glagol “njiši“, razrušio je strofu kao JNA Vukovar: dopisao “neka spava“, išnuo majku i dijete, izbacio azur i isparenja, duboko simbolističku sliku, izmislio ljubav i nježnost, a s upornošću na kojoj bi mu zavidjela svaka papiga ponavlja da u njegovim prevodima sve mora biti tačno.

I uništava izražajne nijanse, a slike s prepoznatljivim ličnim biljegom svodi na opšta mjesta, na tvorevine svačije i ničije. Na ono što Josif Brodski zove sloj kulture“. Ono što ostane kad se, nakon proteka vremena, prestanu zamjećivati razlike među pjesnicima, a prežive većinom sličnosti. O tom svjedoči i spreg avec des murmures 

câlins” koji je u vrača “huk lagani”, Moreas je postao sličan mnogim drugim, a u mom prevodu je ostalo “mazno mrmorenje“, zato Moreas liči na sebe. Jer tako uspavanku sluša dijete: ne razumije riječi, čuje tek mrmor koji ga mazi. Zbog vala koji stiže u huku laganom“ mag je zaslužio nogu u dupe, jer iza sebe sije pustoš nepoezije, a ne prestaje da se puše kao čarobnjak.    

Ima ne mali broj onih koji tvrde da je, manje-više u svakoj pjesmi, devedeset posto onog što je pjesnik asimilirao iz bliže ili dalje tradicije, a deset posto je njegovo i samo njegovo. Tih deset posto banjalučki Kiš gleda da uništi, ako je ikako moguće.

Njegov val dolazi da „usni na žalu“, a moj „da zaspi na duni“ kao u originalu. U čemu  je razlika? Moreas je simbolista: njegova „duna“ priziva pustinju i skupa sa „gorkom travom“ sugeriše ram kojim je uokviren tren blaženstva. Tren otet pustinji. Magov prevod „da usniš na žalu“ taj stih je lišio simbolističke sugestivnosti, Moreasov jezik vratio romantizmu: ovo je natražnjački prepjeva, kakvih u maga nije malo : pretvorba simboliste u romantičara potvrđuje vrača koji obrnuto čara. 
 
Da ne znam ko je autor, more koje je majka što dijete doji azurom i slanim isparenjima bilo bi dovoljno da prepoznam simbolistu koga je manje zanimala tvar a više njezine emanacije. U maga nema slanih isparenja ni azura, jednog od najvažnijih leksema u simbolističkoj poeziji. Od pjesnika čije oči voda materinski doji plavetnilom a pluća slanim zračenjima ostao je go kurac.
      
U pogovoru Cvijeću zla vrač sanja o prevodima Bodlera ”koji će činiti da se poezija prima kao svetlost, ili zvuk, ili znak, ili sve to objedinjeno”, što je zbilja da krepaš, jer za Moreasovu strofu koju nije preteško prevesti nije bio kadar naći ni pravu rimu. 
 
Greške mu često potiču iz nerazumijevanja teksta: nema osjećanje za hijerarhiju 

značenja u pjesmi, ne čuje šta je u njoj manje, a šta više važno i zato je išnuo majku koja ljulja dijete, jer ne osjeća da je u njoj ljudsko i poetsko srce strofe, a potom nabešao svoje mediokritetske izmišljotine.    

Stopala nalik na kljunove labuda
 
U pjesmi Kineska figurica (Chinoisere) Teofil Gotje kaže: 
 
Elle a des yeux retroussés vers les tempes,
Un pied petit, à tenir dans la main, 
Le teint plus clair que le cuivre des lampes,
Les ongles longs et rougis de carmin. 
 
Ona ima oči pridignute ka sljepoočnicama, 
Malo stopalo, da stane u šaku,
Put svjetliju od bakra lampi, 
Nokte duge i rumene od karmina.     
 
Moj prepjev:  
 
Sa k sljepočicama dignutim očima, 
Sa malim stopalom, u šaku da stane, 
Put svjetliju nego bakar lampi ima,
Nokte duge, rujnim karminom farbane.
 
Mićevićev: 
 
Kose su joj oči, veđe uzdignute, 
Kao kljun labuda stopala malena, 
Put svetliju ima no štit lampe žute, 
Duge nokte, boje karmina crvena. 
 
Posljednji stih je preveo točno, valjda je smatrao da je dovoljno biti čarobnjak u tri prethodna i da u četvrtome može predahnuti. Prvi stih spada u tvorevine koje me sile da kažem: banalnosti, zoveš se Kolja Mićević! Sliku očiju dignutih ka sljepočicama koja oneobičava junakinju pjesme pretvorio je u trivijalnost: kose oči plus uzdignute vjeđe jednako mala pamet. Koja zna nesmiljeno srozati sve što je u pjesmi osobeno.

Gotjeova slika je sintetična, hvata cijelo lice, poziva našu maštu da dopiše istaknute mongolske jagodice koje izazivaju dojam da su te oči pridignute ka sljepočicama, da bježe od jagodica. Uz to, ovo je istočnjačka, egzotična ljepota koja, u poredbi s idealom evropske, djeluje asimetrično, nepravilno. 

Zna se da je Gotje počeo kao slikar, da se po nagovorima Viktora Igoa odao poeziji, i da je smatran najslikarskijim francuskim pjesnikom: te oči dignute ka sljepočicama vrstan su potez slikarske mašte. Gotje je govorio da ideje ne pokazuje već krije, a ovdje našu uobrazilju poziva da nasluti skrivenu ideju koju je Mocart likvidirao zato što ne razumije te oči dignute ka sljepočicama, a što ne shvata on, neće ni 
ni čitatelji, jer svoju plitku pamet vidi kao mjeru stvari.
 
Drugi stih udivljuje iznašaćem nadri-mašte: kako si se, pesničino, setio labudovog kljuna?! U Crnoj Gori bi rekli: e jes majstor, oca mu! Neostvareni pjesnik koprči se jeftinom lažju koja kaže da tako poeziju zamišlja mali Đokica. Vraču ni u peti nije primisao da u ženskom stopalu “malom, u šaku da stane“ ima stoput više poezije nego u njegovoj ornitološkoj poetizaciji koja je laž: kljun labuda je manji od bebinog stopala. Ova slika kazuje kakve sve proizvoljnosti taj genij sebi dopušta, a vrišti ko Damjanov zelenko kad ga zbog njih iznogetam. Jer blećka ne treba šaketati, to bi bila čast koju nije zaslužio.

I ne zamjećuje koliko u Gotjeovoj slici ima rafinirane erotike: pjesnik uzima, ili želi da uzme stopalo u šaku. I koliko je tu fine poezije: muška šaka kao mjera za žensku nogu! Nije Bodler slučajno Gotjeu, “besprekornom pjesniku” i “savršenom čarobnjaku”, posvetio Cvijeće zla, gdje ćete, pored ostalog, naći i žensko stopalo u muškoj šaci. Što je u Gotjea ostalo želja, u Bodlera je postalo zbilja.

Taj mediokritet, gluh za ovaj jednostavni, a fluidni stih, upustio se u nadmetanje sa Gotjeom i meknuo: “Kao kljun labuda stopala malena“, slika od koje će, verovao je, čitalac pasti na dupe. Marko jeste pao. Od ibreta. 

Ženska “put svjetlija od bakra lampi” u maga je “put svetlija no štit lampe žute”, što njegov omiljeni način mrmljanja. Nema bakra, tvari od koje je lampa sačinjena, jer tvarnost  pjesničke slike često mu ide na živce, ali nada se  da ćemo epitet žut 

pročitati kao bakarni. Uzmimo da smo ga tako shvatili, ali taj šupak ne vidi da put Gotjeove junakinje nije uporedio s “lampom žutom” već s njenim “štitom”, zaslonom, sjenilom! Put joj svjetlija od abažura, a šta to znači, zna jedino mag  kome je važno da pomene žutu lampu i da bude sve kao u originalu. Od  preciznog stiha napravio je besmislicu, jer mu je mašta ništavna. Taj često ne vidi ono što prevodi, zato je stvaranje nepredočivih slika njegova omiljena zabava. Zaista vam kažem, vračeva slava među Jugovićima može služiti kao dokaz njihove kulturne zapuštenosti.

Srce koje ne krvari nego koleba
 
Evo pete strofe iz Laforgove pjesme Pakao:
 
Quand je regarde aller [le] troupeau de mes frères
Fourmilière emportée à travers le ciel sourd
Devant cette mêlée aux destins éphémères,
Devant ces dieux, ces arts, ces fanges, ces misères,
Je suis pris de nausée et je saigne d’amour!
 
Kad gledam da ide stado moje braće 
Mravinjak nošen preko gluvog neba 
Pred tom gužvom prolaznih sudbina, 
Pred tim bogovima, tim umjetnostima, 
                       tim blatom, tom bijedom, 
Obuzima me mučnina i ja krvarim od ljubavi. 
 
Što je Mocart ovako upjevao:

Kad posmatram kako ide brat za bratom
Mravinjak odnesen preko gluvog neba
Pred tim mnoštvom gde je  svako atom,
Pred tim bogovima, tom bedom, tim blatom, 
Mučnina me hvata i srce koleba. 
 
Prevod ove pjesme ušao je u dvotomnu antologiju Moderno svjetsko pjesništvo Raše Livade. Mićević je ka tica: ima ga svuda. Ovom čarobnjaštvu proza ne  bi odbila ni perke, ali bi mu mogle biti dorasle  rime:
 
Pošto se tome prišćelo ajvanu 
Da istuca ljude kao u avanu, 
Laforgovu gužvu prolaznih sudbina  
Pretvorio je taj genijalčina 
S lakoćom u mnoštvo gde je svako atom
Što je prepjev da ga plaćaš suhim zlatom: 
Kao da ga je napravio mlatom, 
Dokaz da za njime, ko za dobrim hatom, 
Sa punim razlogom prašina se vije,
Ne godine nego mnoge decenije,
Iako nikada prestajao nije 
Njegov rat krstaški protiv poezije.  
 
Izbacio je ”umjetnosti”, a i meni kašto padne mrak na oči kad riječ “art”, jednosložnu u jednini i u množini, moram prevesti “umjetnošću”, u nominativu trosložnom, u ostalim jedininskim padežima četvorosložnom,  a u instrumentalu i lokativu množine petosložnom. Koliko god ta riječ bila važna, mnogo ju je lakše izbaciti nego se koziti da je sačuvaš.  Kašto me gnjev hvata od njegovih uradaka temeljenih na uvjerenju da je prevoditi lako. Njemu. Jer je genijalan. Zar bi preveo više od sto knjiga poezije da se nije držao tog ubjeđenja? 
 
U završnom stihu ove strofe ne krvari pjesnik od ljubavi nego mu “srce koleba”: uništio je najbolje mjesto u strofi, što mu je običaj, čak pomišljaš da su njemu veliki stihovi nešto kao crvena krpa pred očima bika. Smatrao je odveć jednoznačnim to krvarenje od ljubavi i zamijenio ga glagolom koleba koji ima značenja koliko ti bog hoće: srce se 1) ljulja, ljuljuška, ziba; 2) pokreće tamo-amo, mrda, klati se, giba se; 3) vijori, leluja, leprša; 4) ide, kreće se teturavo, klimavo, tetura, klipše; 5) čini neodlučnim, plaši; 6) teško se rešava (na nešto), biva neodlučno, okleva (s nečim); 9) menja se (u vrednosti, količini, snazi, intenzitetu i dr.), varira, i tako dalje.  Mag obožava lov u mutnom i stoput je unio nejasnoće ili višeznačja tamo gdje  niti ih ima, niti ih može biti. Jer mediokritet voli da se pravi dubok. 
 
Ovu strofu sam preveo precizno, bez laži, a u petom stihu sačuvao što moram:
 
Kad vidim da ide stado mojih brata
Mravinjak po nebu gluvome nošeni    
Od te gužve sudbi prolaznih, tog blata,
Bijede, bogova, umjetnostī, hvata
Muka me, i ljubav krvari u meni. 

Sačuvao sam i stado i mravinjak: stado su dok su na zemlji, a mravinjak su u nebesima, gdje ne lete nego su nošeni, i ovo munjevito smjenjivanje stajnih tački, ovo dizanje braće u nebesa da budu manji pored ostaloga govori o modernom dinamiziranju pjesničkih sredstava, zato je Laforg Paundu bio važan.

 

Vrač se ne pita šta je tačnije već šta je, po njegovoj plitkoj pameti, genijalnije. Teško je zaboraviti smjesu muke i ljubavi koja krvari jer je pjesnik bez ičeg za šta se može vezati ili na šta se može osloniti, a još je teže oprostiti bedaku koji veli da pred “tom bedom, tim blatom“ pjesnikovo “srce koleba“ kao da je srce kakvog markiza koje, na svojim visinama,  sebi dopušta jedino kolebanje. Zar je onda čudo što se prištim od prevoda u kojim krvarenja mag promeće u kolebanja, a od “gužve prolaznih sudbina“ pravi “mnoštvo gde je svako atom“, što su dokazi stalnih napora da, koristeći se pjesničkim slobodama, skupo prometne u jeftino, a to često  znači i gašenje egzistencijalnog naboja u stihovima: pošto vjeruje da je poezija igra pipirevke, najčešće je gluv za egzistencijalno. 

Ili bih nekad bih pomislio: upinje se iz petnih žila da iz pjesme ukloni što više biljega pjesničke auteničnosti ili veličine! A zatim shvatim: ne! Autentičnost i veličinu vrač nam nudi po mjeri svog malog talenta i stihotvoračke vještine, plitke pameti, malog znanja maternjeg jezika i skučenog znanja ili osjećanja tajni pjesničke umjetnosti. Ali taj duhovni kepec od sebe nema kamo uteći, mada će do groba glumiti veličinu.
      
Osam laži u šest stihova 
 
Ovo je vidljivije u magovu prevodu Laforgovog soneta Melanholično izvinjenje, iz kojeg evo odlomak: 
 
Oh! dites, voulez-vous? Je serais votre enfant. 
Vous sauriez endormir mes tristesses sans causes, 
Vous auriez des douceurs pour mes heures moroses,
 
Oh, recite, hoćete li? Biću vaše dijete.
Vi ćete uspavati moje tuge bez razloga, 
Imaćete blagosti za moje sumorne časove, 
  
Et peut-être qu’à l’heure où viendrait le néant 
Baigner mon corps brisé de fraîcheur infinie, 
Je mourrais doucement, consolé de la vie. 
 
I možda, u času kad dođe ništavilo 
Da okupa moje slomljeno tijelo beskrajnom svježinom, 
Umrijeću slatko, utješen od života. 
 
Mićević  je ove tercine  ovako sjebao: 
 
Oh! Zbilja, recite! Bio bih vam čedo.
Snom biste ljuljkali prazne moje tuge,
slašću bi ste slili čame moje duge, 
 
I možda u času kada bih smrt gled’o
gde svežinom večnom skršen trup mi mota,
preblago bih umro, smiren od života.  
 
Ovo je škrabotina štetočine koji ne prestaje blejati da u njegovu prepjevu sve mora biti tačno i taj mit, koji decenijama zidao kao Mrnjavčevići Skadar, razvalio sam kao guslareva vila. Malo li je? 

U jednom od  Kantosa Ezra Paund veli: “u Laforgu više nego što se mislilo“. U svakom prevodu mora biti manje nego u orginalu, a mag je lagarijama sve što je bilo prvoklasno opet pretvorio u drugorazredno. 
 
Evo spiska tih laži: 1) u originalu tuge su bezrazložne a ne prazne; 2) nema čama već časova koji su 3) sumorni a ne dugi; 4) žena ih ne sliva slašću već je blaga prema njima – mora da je taj pjesničić, kad je sročio laž: „slašću biste slili čame moje duge“, od ganuća, pred samim sobom pao na koljena, jer vjeruje da je to dvjesta posto bolje od originala: „Imaćete blagosti za moje sumorne časove“. 
 
Nadalje, Laforg 5) ne gleda smrt već dolazi ništavilo; 6) nema motanja, šta god to značilo, već kupanja; 7) svježina nije vječna već beskrajna; 8) pjesnik nije od života smiren već utješen, i samo karina od čarobnjaka može ovoliki rusvaj napraviti u šest stihova. Kovač bi rekao: opet mrtav prevod, a Milan Kašanin bi ga proglasio čedom pobješnjele amaterske samovolje. Ko zna koliko sam se puta, poredeći mu prevode s originalima, sjetio Kašaninove dijagnoze. A najnesnosnije su mu ovakve  genijalnosti: „slašću biste slili čame moje duge“, jer su dokaz da je duduk za poeziju koji vjeuje da original ne falsificira njego ga poboljšava. 

U petom stihu metar ne dopušta tačnu riječ i mag kuša reći nešto slično: svježina nije beskrajna, već vječna: prostorni i vremenski beskraj su mu isto, a isto su postali smrt i ništavilo, i ne vidi da mu je jedna smrt viška, ali zašto ne veli: “I možda u času kad bih Ništa gled’o“? Kažite mi da vam kažem. I vruće se nada da je motati što i omotati.  jer opet se drži prvodilačkog načela moj-te-mota-oko-plota.  Evo moj prepjev:
 
Daj, nešto recite? Biću vam dijete.
Uspavaćete mi bezrazložne sjete,
Biti blagi za sve sumorne mi trene, 
 
I možda, svježinom kojoj kraja nije,  
Kad Ništa okupa slomljenoga mene,       
Od žića utješen, slatko ću umrijet.
 
I ovo je pravio profesionalac. Što pored ostalog znači: kad nešto iz pjesme mora izbaciti, ili sažeti, zna ili osjeća šta je u njoj bitno i jasno mu je da mora sačuvati „Néant“ iz filozofskog jezika. Edmund Vilson o Laforgu veli: „Pavši pod čaroliju nemačke filozofije, on je uneo njen žargon u svoj stih, i time simbolizmu doprineo možda  onaj poslednji elemenat nejasnosti koji mu je nedostajao“. 
 
Sačuvao sam i priznanje da ga tek smrt može utješiti od života, što spada u najbolje stihove na francuskom jeziku. A pošto seciranje ovaj put ublažava rugobnost magovog prevoda, moram pribjeći prostoj poredbi. Laforg kaže: “I možda, u času kad dođe ništavilo / Da okupa moje slomljeno tijelo beskrajnom svježinom, / Umrijeću slatko, utješen od života“. Ja velim: “I možda, svježinom kojoj kraja nije, /  Kad Ništa okupa slomljenoga mene,  / Od žića utješen, slatko ću umrijet “. Mag bleji: “I možda u času kada bih smrt gled’o / gde svežinom večnom skršen trup mi mota, / preblago bih umro, smiren od života“.  Isus Kriste Pejgamberu, i majko božja Mejrema, hvala vam do neba što nisam prevodilački čarobanjak !
 

Banjalaučki ubijač poezije tješenje od života je pretvorio u banalno smirenje od života, a sačuvao “oh“, jer misli da ohovi i ahovi – poštapalice koje su često tu zbog metra i ritma – stihovima daju dušu. Početke stihova, gdje su vaji i avajiohovi i ahovi, točno prevodi, a belajiše sa njihovim završecima gdje su rime koje ga gone u laganje, ili su za krajnju nuždu, a u vrača su prevodilački manir. 

Evo rima iz dvije strofe njegovog prevoda Apolinerove Pjesme nevoljenogLondonu-moju-pognu; cigla-Egipta-bila; slita-ostavila-nikad. Ovo je makadamska cesta puna rupčaga. Ovdje jedne riječi idu šumom a druge drumom. I kladim se da ni jednom profesionalcu ne pada na um da se trka s velikim pjesnicima i da nikog od njih, kao mag Valerija, ne smatra lepim rivalom. Vrač veli i da je Bodler “naučio i navikao svoje prevodioce da se ponašaju kao pesnici“, što u njegovom slučaju znači: kad god uluči priliku, vrt mladosti, gdje je “voda izrila jame duboke kao grobovi “ da pretvori u vrt  “gde na rake liče vlažne lokve žablje“. A pošto se radi o prevodilačkom maniru, često se  pitam je su li ovo prevodi ili žabokrečina.
 
Skakavac borje obleta zbog rime sa leta
 
Evo katrena iz Eredinijinog soneta Posmrtni epigram i bukvalni Sunitin prevod:
 
Ici gît, Étranger, la verte sauterelle
Que durant deux saisons nourrit la jeune Hellé,
Et dont l’aile, vibrant sous le pied dentelé,
Bruissait dans le pin, le cytise ou l’airelle.
 
Ovdje leži, Stranče, zeleni skakavac 
Kog je tokom dva godišnja doba hranila mlada Hela,
I čije je krilo, titravo pod zupčastom nogom,
Brujalo u boru, žutici ili borovnici.
 
Elle s’est tue, hélas! la lyre naturel,
La muse des guérets, des sillons et du blé ;
De peur que son léger sommeil ne soit troublé,
Ah! passe vite, ami, ne pèse point sur elle.
 
Ućutala se, avaj! prirodna lira,
Muza njiva, brazda i žita,
Bojeći se da njen laki san ne bude bude pomućen,
Ah! prođi brzo, prijatelju, ne muči je.
 
Vešović:
 
Ovdje leži, Stranče, zeleni skakavac:
Pol godine mlada Hela ga hranila;
Pod zupčastom nogom titrava mu krila
Brujahu u boru, žutici, sred trava. 
 
Prirodna se lira ućutala, avaj!
Muza njivā, brazda, žita je usnila
Lako, prijatelju: da prenuta bila 
Ne bi, prođi brzo, njoj ne dodijavaj!
 
Mićević:
 
Tu počiva stranče, skakavac sred mira
kog je mlada Hela hranila tri leta,
i čije je krilo znalo da obleta 
oko zanoveta, bora i šimšira.
 
On sad ćuti, avaj! ta prirodna lira,
pesnik njiva, brazda i klasja što cveta;
prođi, prijatelju, i nek tvoja peta
ne prene san laki, što se nad njim zbira.
 
 Vračev falsifikatorski stroj ovdje je u punom je pogonu. Mag prije podne napiše rime mira-leta-obleta-šimšira lira-cveta-peta-zbira, popodne popuni ostalo, ali đe mu je pamet? Vazda je tanak s pameću. Ovaj uradak traži da kliknem ko u mom djetinjstvu Džanja o Urošu : e lijep li je, četiri mu majke zakukale!

I đe ti je, jadio se, skakavčevo titravo krilo i brujanje koji su duša pjesme? Skakavac, koji u originalu muzicira, u tvom prevodu egzercira! Oko zanoveta, bora i šimšira. Znam da ti se vradžbine temelje na izbacivanju svega i svačesa iz originala, ali kakav si ti stručnjak za mocarte i betovene kad si imao srca iz ovog soneta šutnuti glazbu?

Od Eredijine Muze napravio pjesnika, laž kakvih u njega ima ko bubašvaba: prahnulo tako amateru i šta mu ko može. U originalu skakavac je “prirodna lira“ i muza koja pjesnike nadahnjuje da uz tu liru poju o njivama, brazdama, žitima. Magov skakavac je unaprijeđen u izvođača radova, postao je pesnik i njegov instrument, zato u tom prevodu nema ni noge ni bruja krila, jer bi mićevićevski galimatijas bio očitiji.

Skakavci žive pola godine – Eredija kaže “dva godišnja doba” – ali maga je toliko opčinila lepota rime leta-obleta da je, njoj za ljubav, reformirao skakavce i rok trajanja im produžio za dvije i pol godine, jer u prevodima “stvara svoj pesnički svet” koji jest njegov, nema veze s originalima, nekad ni s prirodom, zato leptire naziva zverkama. 

Ili je u “čarobnim Dučićima” otkrio čarobnog skakavca koji živi “tri leta”. Vako Perišin, i on iz Dučića, pričao mi je da u njegovu selu ima čarobnih pčela zvanih treptuše: “jedna košnica daje 325 kilograma meda godišnje”. Što onda ne bi bilo skakavaca čija je evolucija otišla korak dalje: umjesto da skaču, kako im ime i u francuskom i u našem jeziku veli, svaki od njih kao vrana “obleta oko zanoveta, bora i šimšira”, i u divnim kruzima đira, onim koji su mu donijeli titulu Mocarta, a meni je, što ga zbog takvih budaljakanja derem ko jarca, uručio titulu jalovog i zavidljivog Salijerija.

Mag mijenja i sunčev sistem pa što ne bi insekte, nije mu ih majka rodila. U njega ima nebo s dva sunca, od kojih jedno šetka besposleno, s rukama na prknu ko Mašanaga, glavešina u seljačkoj radnoj zadruzi sela Papa. Stoga mu je ništa proizvesti skakavca koji živi tri leta da se rimuje s obleta. U tim prevodima rima je najžešći od dušmana  francuskih pjesama, i ne mogu se sjetiti da ima i jedan u kojem ga srok nije naćerao da bar jednom masno slaže.

U izričaju: “i nek tvoja peta ne prene san laki, što se nad njim zbira” skakavac je malo u snu, malo van njega, i ova akrobatika, koja nam je znana i iz drugih njegovih prevoda, posljedica je prinude pravila pjesničkog oblikovanja: zbog rime s “lira”, Mocart je načinio laž u kojoj je san skakavcu postao i nešto vanjsko, što se “nad njim zbira”, to jest sakuplja. Da, pogodili ste: ovo je priča šuplja koja pjesmu pretvara u dupljak, a mađioničaru od zlata je skuplja. Mada bi me vrač mogao opet optužiti da plagiram, ovaj put Rolanov roman Kola Brenjon. Što je točno.
 
Analizom primjera dokazao sam da najčešće i najžešće laže pod tiranijom rime i metra, jer ne zna praviti valjan vezani stih. U njega skakavac nije zelen, kao u originalu, nego “počiva sred mira“, ovaj metod laganja mu je najdraži: izbaci ono čega u pjesmi ima i vrlo je važno, a ubaci ono čega nema i najčešće je prazno ili lažno – tako meštar za laštvo pravi prevode smatrane besmrtnim čarobnjaštvom.

Laž je čitav prvi stih: skakavci nisu hrišćani da počivaju u miru božjem. Eredijin skakavac leži. Taj često ne prevodi pjesmu kao cjelinu, pa se ni ovdje se ne osvrće na upozorenje: nemoj mu pomutiti laki san! Eredijin skakavac je zelen, epitet koji i opisuje i nagovještava, pjesnik se bojom koristi simbolistički, sugeriše da u zelenoj prirodi ima tek „lakog sna“. Eredijin skakavac još je zelen kao kad je bio živ i kao da je još živ. Epitet zelen, značenjski najvibrantnije mjesto u ovim katrenima, mag je precrtao zbog popovske laži da “počiva  sred mira“. Laži su mu trivijalne ili glupe. Debil je kad veli da živi tri leta, a beznadežno banalno je reći počiva sred mira.
 
Magu je drago precrtati pjesničku sliku, pa je izbacio i “zupčastu nogu”. Kao mali, zureći u noge skakavaca, pitao sam se zašto su zupčaste. Kad mi je tu nogu Eredija iznio pred oči, shvatio sam da njom tare krila i proizvodi muziku. U magovu prevodu nema zupčaste noge ni brujanja titravog krila, taj dušmanin detalja precrtao je dvije književne činjenice vrlo bremenite značenjem, a zbog rime dopisao strančevu petu koja mu je važnija od muzike. Nadahnut kao ta peta, opet je prebacio normu u laganju koje smatra dokazom da je pjesnik i tačka. Što će biti kad prolaje mačka. 

Mi smo sluge francuskih pjesnika jer smo bez stvaralačkog talenata koji je magu Bog stavio na raspolaganje, zato su naši prepjevi točni, pa i ovaj gdje smo ponovili rime u katrenima: nek amater vidi da se rime mogu sačuvati a da sačiniš vjeran prevod. Svi prepjevi koje je zavidljivi Salijeri stavljao uz Mocartove tu su da bedu njegovog  

šnajderaja razgolite do kraja. Čarobnjak ima premalu pamet i maštu i znanje našeg jezika i prevodilačkog zanata i jadno razumijevanje poezije da se može nadmetati  s profesionalcima. A pošto sam napisao 2 000 strana poezije, nemam potrebu da ženska stopala poredim s labuđim kljunovima kao četvrtpjesnik Mićević. Vijesti, gdje je vrač o meni nakenjao svašta, nazivaju ga “renesansnim čovjekom“, a ja se držim stihova Marine Cvetajeve: “Ako ti je, pjesniče, glas dat, / Sve drugo ti je uzeto!“
   
Mag je prevod Posmrtnog epigrama turio u Antologiju francuske poezije (1975.), a njen podnaslov Narcis govori sadrži njegovu poetiku, mada obje moje knjige dokazuju da tucmuca češće nego što govori, ili mrmlja, a često i zanoveta, možda baš oko zanoveta, a u ovom prevodu je opet premašio normu u brbljanju besmislica, što smatra obavezom, jer je sustvarač. Što će biti kad miš kukurikne.
      
Atentat 

Knjigu Prevodilački čarobnjak, gdje sam podrobno analizirao njegove zbrljeknute prevode, vrač je u Slobodnoj Bosni proglasio nacionalističkim atentatom na sebe, mada je znano i bogu i narodu da se ne radi o Srbinu već o Francuzu, stoga je moj atentat žalosno promašio. A bogami sam i ja, kad sam kao nacionalist, iz neposredne blizine, gađao čarobnjaka, vidio da pucam u prazno. 

Silovanje

Dok sam pravio konačnu verziju ovog teksta, kašto bih se sjetio banjalučkog pisca koji je rekao da je mag “latentni homoseksualac”. Što bi, ako je točno, građaninu Mićeviću bio velik plus u očima biseksualca Marka Darina. Koji s jednakim guštom prca i muškarce i žene. U polemikama. Jedna teta Desa iz Banje Luke i iz Esdeesa, kad mi je pala u šake, svašta je bilo. “Dobro si joj ga zbičio“, rekao mi je poznanik. Svagda sam se stidio  pričati o parama i pički, pa sam skromno rekao: “Šta ćete, neko mora  guziti i četnike ženskoga spola“.  Ali banjalučki  Kiš tako divljački Francuze  prči i da mi to često liči na silovanje i svije mi tugu oko srca.
 

POZITIVNA NULA 
 
1. Da me se ne optuži kako u vračevim prevodima birkam, kao međed gnjile kruške, odlomke vrijedne malo ili nimalo, jer želim pod svaku cijenu dokazati da svoj zanat upražnjava loše, evo njegov prevod Nervalove pjesme Fantazija (Fantaisie):

Ima jedan napev, taj je napev stari 
lepši nego sav Mocart, Veber i Rosini, 
jedan davni napev, kao grč u tmini,
što za mene samo krije tajne čari.    
 
I svaki put kad ga iznenadno čujem, 
za dvesto godina mlađa mi je duša: 
kralj Luj Trinaesti… – i kao pod rujem 
da vidim dol zelen, koji noć penuša, 
 
Zatim dvor od ciglâ, uglovi kameni, 
s oknima gde rujne boje zlati veče, 
sav u parkovima, s rekom koja peni 
njegovo podnožje, dok kroz ruže teče. 
 
Najzad jedna dama, kroz svoj prozor viti, 
plava crnooka, u svom ruhu starom… 
Koju, u življenju drugom, može biti,
već videh!… i koje sećam se sa žarom.

Ako zanemarim trinaesterac u prvom katrenu, od kojeg se lako pravi dvanaesterac:  “lepši no sav Mocart, Veber i Rosini“, kad se čita bez poredbe s originalom, pjesma lijepo zvuči, i ide u najbolje magove prepjeve, vjerovatno, jer treba da izdrži provjeru. 
 
Njegov prevod Valerijevog soneta Dašak (Le Sylphe) zvuči dobro, i dobar je nakon poredbe s izvornikom, mada takvih radova u Vrača nisam našao mnogo, ali, kome je poznat original, vidi da u njemu nema ništa izuzetno, nikakvih mađija od kojih bismo ostali paf, i ne shvatam zašto se  mag u javnosti, godinama, sad koprči kao da je stoposto Montenegrinjac,  a sad se peči kao opančareva žena u Sterijinoj komediji. 

Pokazivati koliko sebe voliš nije grijeh, ali je neukus, a Mićević se, ni usmeno, kao šoumen, ni pismeno, kao prevodilac, ne boji neukusa. Da sam u njega našao tridesetak, ili bar dvadesetak pjesama koje opravdavaju njegov renome čarobnjaka, o njemu ne bih ni retka zamrčio, ali nek sam zamrčio, jer ne bih znao kakva je bitanga taj ovijani Francuz i prosijani plemić, kad mu privrući oko prkna. 
 
Niskosti koje su iz njega pokuljale nakon što je na Ajfelovom mostu, na pedesetak stranica, dobio što mu niko uzeti neće, pored ostalog svjedoče i da se radi i o leguri Montenegrinjca i Srbina. Jer teško je vjerovati da bi mogao biti toliki gad ako bi bio čistokrvni Srbin: njegove gadosti previše zaudaraju po Montenegru o kome mogu reći da znam sve, jer sam do dna proučio zlo te zemlje, njenu srčiku. A kad u istu kožu zašiješ Srbina i Crnogorca, to luči sonu kiselinu! – kazao mi je jedan prijatelj iz države koju bi dobra žena mogla prepišati. Te mogu reći i da o prevodima ovog polumontenegrinjca znam sve, jer sam do dna proučio ono što u njima ne valja ni po pizde ladne vode, to jest njihovu srčiku. Evo original sa doslovnim prevodom:
 
Il est un air pour qui je donnerais 
Tout Rossini, tout Mozart et tout Weber, 
Un air très-vieux, languissant et funèbre, 
Qui pour moi seul a des charmes secrets.
 
Ima jedan napjev za koji bih dao 
Sveg Rosinija, sveg Mocarta i sveg Vebera, 
Napjev vrlo star, čeznutljiv i groban,  
Koji samo za mene ima tajne čini. 
 
Or, chaque fois que je viens à l’entendre, 
De deux cents ans mon âme rajeunit: 
C’est sous Louis treize; et je crois voir s’étendre 
Un coteau vert, que le couchant jaunit, 
 
I svaki put kada ga začujem, 
Dvjesta godina mi se podmladi duša: 
To je pod Lujem Trinaestim, i ja vjerujem 
​                                  da vidim kako se diže   
Zelen briježak što ga zalazak sunca zlati, 
 
Puis un château de brique à coins de pierre, 
Aux vitraux teints de rougeâtres couleurs 
Ceint de grands parcs, avec une rivière 
Baignant ses pieds, qui coule entre des fleurs; 
 
Zatim zamak od cigle, s kamenim uglovima, 
Sa vitražima u crvenkastim bojama,
Okružen velikim parkovima, sa rijekom 
Koja mu kupa podnožje i teče kroz cvijeće, 
 
Puis une dame, à sa haute fenêtre, 
Blonde aux yeux noirs, en ses habits anciens, 
Que dans une autre existence peut-être, 
J’ai déjà vue… et dont je me souviens!
 
Zatim jednu damu, na svom visokom prozoru,
Plavu, crnih očiju, u starinskim haljinama,         
Koju sam u jednom drugom životu, možda,
Već vidio… i koje se sjećam.
 
Ovdje je izlišna je analitička lupa, jer se sve vidi golim okom: i u najboljim radovima banjalučki Kiš pravi takve pokore da moj um često nije u stanju shvatiti ih sasvim. O starom napjevu, koji je „čeznutljiv i groban“, Vrač veli da je „kao grč u tmini“, a ovakvim se proizvoljnostima, kojih u njega nikad ne mere falit, ponosi kao svitac guzicom, mada jedino mag zna zašto je epitete „čeznutljiv i groban“ pretvorio u budiboksnamski “grč u tmini“ i šta bi to imalo značiti. 
 
Je li ovaj  stih tumačio kao numerolog? Ili je i ova poredba posljedak ubjeđenja da je prevod “dublje i ispravnije čitanje pesničkog teksta“, to jest da je laganje jedino čemu u njegovim prevodima treba vjerovati? Znana mi je jedna u njega česta stvar: što mu je prevod proizvoljniji, čini se dubljim. Čini se tako dubok da se na njega moremo popišati. Kad nešto lupi iz malog mozga, mag mora da se zadivljen pita: otkud meni ovo? Da stari napjev liči na “grč u tmini“ iznašašće je na kojem bi mu zavidio možda i Nerval. Koji bi ga pitao: kako si se grča sjetio, genijalčino? 

Stog žalim što mu prepjeve nisam čitao s pisaljkom ruci i bilježio ovakve  kerefeke: nakupilo bi ih se dovoljno za veliki esej. Nisam ih bilježio jer sam imao previše gradiva za tekst objavljen na Jergovićevu portalu i nisam ni sanjao da će banjalučki Kiš kasnije od mene dobiti još dvije knjige na dar, a od mene i Sunite treću.
 
I važno mi je što je Sunita pristala da je skupa napravimo, mada je napomenula da joj nije drago što potpisujem i nju. Pa sam rekao: “Te prevode smo radili zajedno i svi su bolji od onih verzija koje sam pravio sam. I sad bi trebalo da tvoj rad prisvojim?“ 
 
Ne znam šta Sunita o njima misli, ali meni su Poduke iz prevođenja najbolji dio trilogije. Jer kad nešto s nekim pravim, kašto mi se čini da crpim i njegovu snagu. Kao da sam u Teslinom snu o bežičnom prijenosu energije. U svakom slučaju, u Podukama je preciznije nego u mojim knjigama dat portret banjalučkog lažova pravljen njim samim.  
 
Radi se o neukusnim, i maloumnim, nekad bezočnim lažima: Nervalov “stari napev“ možda bi mogao da liči na grč u tmini da je živio od 1908. do 1955, ali je rođen 1808. i objesio se 1855. godine, a ovakve proizvoljnosti koje original moderniziraju na silu boga, zapravo ga nadrealiziraju – u maga ima koliko voliš, čak i za poklanjanje.  

Vrač voli, već sam upozoravao, riječ „grč“ i njom se često služi kad  je teški štetočina uvjeren da je i pjesnik i sustvaralac. Drži li se one Bretonove da ljepota mora biti grčevita? Ne znam, ali taj prč, kako u Crnoj Gori zovu jarca, služi se riječju grč kao afrodizijakom dok Francuze prca, i nikada mlako, nego od svega srca.   
 
U svom prevodu Pegijevog soneta Pariz teretni brod kajanje je abrakadabrom pretvorio u “grč starog čemera“, i tu je u laganju, Allahovog mi emera, prekoračena svaka mera. U prevodu Igoove pjesme Riječi na duni, već ste vidjeli, dopisao je riječ „grčevi“ da se rimuje sa „vrčevi“, jer ne vidi da od Igoa pravi balvan smrčevi. 
 
Bodler  u pjesme Mutni svod (Ciel brouilé) u završnim stihovima veli: “ Et saurai-je tirer de l’implacable hiver / Des plaisirs plus aigus que la glace et le fer? “ ( “Hoću li znati da izvučem iz nemilosrdne zime / Užitke oštrije od leda i gvožđa? “ 
 
Moj četrnaesterački prevod: “I da li iz surove zime znat ću izvući / Užitke što od leda i željeza su ljući? “ Trinaesterački: “ Da li iz surove zime znat ću izvući  / Užitke od leda i gvožđa što su ljući? “ Dvanaesterački: “Da l ću iz surove zime da izvučem / Slasti što od leda i gvožđa su ljuće?“ Mićević kaže: “ i da l’ znaću izvuć kroz zimski grč velik / zadovoljstva žešća nego led i čelik? “  Pred ovakvim genijalnostima analiza bi bila bespomoćna, stoga i ovdje moram 
 
Dozvati u pomoć rimu:
Kad „nemilosrdnu  zimu“  
U  „zimski grč velik“ prometne, 
Što mu je navika stara –
Posvema očito meni je 
Da  banjalučki genije 
Vazda se pomno stara 
Da ga Boleru metne
Što može otmenije.  
 
Prije nego što sam njegov prevod Nervalove Fantazije uporedio s izvornikom, izazivao je moje podozrenje, jer zamci su na uzvišenju, što je olakšavalo obranu i simboliziralo socijalni status vlasnika. Ali, u tih Francuza, mislio sam, možeš naći svašta, pa možda tih dvoraca u dolinama imaju i za eksport. Kad sam pročitao original, zapanjilo me da je mag ukinuo Nervalov “zeleni briježak što ga zalazak sunca zlati”. Malo potom sebi sam rekao: ukidanje mu je drag stvaralački metod koji ima biti nedvobjen dokaz čarobnjaštva. Ono što je u prevodima koje sam mu proučio izbacio iz originala, jer mu je smetalo, ne bi na dobra konja stalo. Ukinuo je brežuljak, uvjeren da je efektnije reći: “kao pod rujem / da vidim dol zelen, koji noć penuša“, jer se takmiči sa Nervalom, držeći se oprobanog načela ko-šiša-original, čak pomišljate da je titulu čarobnjaka stekao premještajući dvorce sa brda u doline. Pred njegovim prekrajanjima originala često sam se pitao: je li ovo šnajderaj ili prevođenje? Ili se pak radi, što je stvar zaista laka, o šnajderu sa makazama čarobnjaka?

Dvorac je morao ostati na brežuljku, ne samo zato što zalazak sunca ne može ništa da zlati u dolini – ko zna koliko puta je vrač ovako silovao logiku – niti samo zato što su u našoj predstavi dvorci neodvojivi od uzvišenja, već i zato što spada u višu stvarnost. Pjesnik vjeruje da ga vidi. Radi se o nadzbiljnoj viziji. 

Banjalučki vrač, vaktile vrstan fudbaler, taj nadrealni dvorac špicem kopačke je sa briješka ćušnuo u dolinu, jer ne razumije poeziju. I samo je nadri-pjesnik, brišući brijeg što ga zlati sunčev zalazak, mogao reći da noć penuša zeleni dol – riječi koje na sva zvona razglašavaju bedu mašte ovog lažova. Danilo Kiš i Mićević kao prevodioci različni su po tom što Danilo stvara, a Kolja laže. Čestitao bih mu na svakoj izmišljotini ako bi, kao u Kiša, bila stvaralaštvo, ali takvih u Mićevića nema. Ima budalesanja od kojih ti često pozli. Ne vidi da je napravio besmislicu kakve su u njega česte i čiste kao suza, jer kako će, jebem ga glupa, noć u dolini praviti bilo kakvu pjenu, i kako će dol noću biti zelen? Zar noću sve mačke nisu crne?
 
Truditi se da shvatiš magove noći koje penušaju zelene dolove bilo bi unaprijed promašeno, moraš isključiti spravu za mišljenje i u tu vradžbinu udivljen blenuti kao tele u šarena vrata. Vrač se uvijek brine da mu u prevodima, i kad bi mogli biti valjani, ne fali ovakvih budaleština, jer ih vidi kao biljege originalnosti  “svog pesničkog sveta“. I mada je njegova često ponavljana tvrdnja da u njegovu prevodu sve mora biti tačno upućena ušesima blećaka, taj vjeruje da govori istinu, jer sve je tačno po njegovu aršinu. Dabić je jedini meni znani insan čija je moć autosugestije ravna Vračarevićevoj. Po toj osebini mag  je stoposto Durmitorac.

Jedna dama, kroz svoj prozor viti“ defektan je iskaz kakvi u njega nisu rijetkost: Mocart siluje naš jezik i kao neznalica i kao bajagi-pjesnik. Da je rekao: “kao da vidim“ dol, zamak i najzad jednu damu kroz njen prozor viti“, to bi bilo ispravno sročeno, ali kad kaže: najzad jedna dama kroz svoj prozor viti“, to je jezički bogalj, jer zalud očekujete glagol: izviruje? naginje se? baca se? naginje se prije nego se baci kako bi procijenila je li prozor dovoljno visok za samoubojstvo?Nisam nagazio na njegov prepjev u kojem nema ovakvih izgoretina“, kao da je njegova tvrtka specijalizirana za proizvodnju robe s fabričkom greškom, pa ili sam, praveći izbor njegovih prevoda za analizu, bio kurate sreće, ili mag takve prevode nema. Usput, još tri opaske. 

a) Zbog rime, u posljednjem stihu je dopisao „sa žarom“, pa bi trebalo reći: nek nosi vrag njega i njegov „žar“, taj ne može da neđe ne načini kvar. I prelako je praviti rime dodavanjem onog čega u pjesmi nema. Trebalo bi tako kazati, ali je sjećanje sa žarom uništilo čaroliju. Jer Nerval se u poenti služi sintagmom déjà vue” koja se u psihologiji i psihijatriji odavno upotrebljava “kao internacionalni naziv za različite oblike obmana u sferi naših sjećanja”. 
 
To “stanje se javlja i kod bolesnih i kod zdravih ljudi” i “definiše se kao pseudo amnezija, halucinacija sjećanja pri čemu čovjek ima snažan utisak da je situaciju i percepciju u aktuelnoj svijesti i perceptivnom polju nekad davno već vidio i doživio. Istovjetan način doživljaja i viđenja nečega, do najsitnijih detalja, on već ima u svom iskustvu jer se nekad davno odigrao pred njegovim očima”, kaže Boro Đukanović u knjizi Kultura psihijatrija psihologija

Stoga je iskaz “i koje sjećam se sa žarom” krivotvorina: sugeriše ljubav o kojoj u pjesmi nema pomena, što spada u “sporedne asocijacije“ koje često, po Miodragu Pavloviću, ubijaju prevode poezije na naš jezik. Radi se o dami koju, u življenju drugom, može biti, već videh!“, a kako se nje može sjećati sa žarom na temlju jednog “može biti“, otkud žar kad nije siguran da ju je uopće vidio? Takva pitanja Mićević sebi ne postavlja, jer bi time uvrijedio čarobnjaka u sebi.  

b) Pod prinudom sroka visoki prozor“ je pretvorio u viti“ i zalud ćeš ga upozoravati da se morala sačuvati, kao jedan od amblema srednjeg vijeka, ta dama na visokom 

prozoru, to jest uzvišena, nedostižna, nedodirljiva, jer i ona je dokaz da je u drugom životu Nerval bio plemić.
 
Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika kaže da vit“ može biti mladić i džilit i klas i golub, ali i tijelo i čeljade i krilo i kolo, da vita može biti jela i munja i staza i grana, kao i prsti i mostovi i obrve, čak i kule su  vite,

 

a prozore koji su viti

voli  poizvoditi  

banjalučki kukavac sinji

koji nas često kinji

defektnim sluhom za jezik materinji,

i to baš kada mnije

da je čisti čistacki genije.

c) Nervalov stih: “Sa vitražima u crvenkastim bojama” (“Aux vitraux teints de rougeâtres couleurs”), u mađioničarevu prevodu glasi: “s oknima gde rujne boje zlati veče“, ali  ne bih previše da ga karam, jer to spada u službene dužnosti mađioničara: hokus-pokusima prometnuti zalazak sunca koje zlati brežuljak u veče“ koje “zlati“ rujne boje u oknima zamka, pa pomišljate, ko zna koj iput, da pravi parodiju originala, ali pritom ima mrtvački uozbiljeno lice. Iz istog razloga neću ga pitati kako u dolini, gdje si šutnuo dvorac, veče može bilo šta zlatiti, 
 
i zar ovo nije, vole banjalučki, 
na Nervala atentat mučki? 
 
Već znate, i u najboljim njegovim prevodima besmislice su uobičajene kao dulje brade i kraće pantole u vehabija.  
 
Evo razlike između mene i vrača koji  iz pjesama izbacuje i u njih ubacuje šta mu prahne: ako sam prisiljen izostaviti nešto iz originala, ili dodati čega u njemu nema, potom ne mogu ručati, a vraču ne bi bilo slatko objedovati ako iz pjesme nešto ne izbaci, ili je lažju ne udesi, ili je zatamnjenjem“ ne uresi, čime kuša dokazati si da je pesnik, mada je taj lažov često teški besnik. 
 
Neću reći ni da Mocart ne zna razliku između okna, prozorskog stakla (vitre“) i vitraža“ (vitrail, pl. vitraux“), ali ću pitati: ti koji nam prodaješ ublehu da ti u prevodima sve mora biti tačno, kako si imao srca izbaciti Nervalove vitraže? Koji prinadleže dvorcima.Malo mu što je Nervalov zamak s brda ćušnuo u dolinu,pa ga je je lišio i vitraža. No ako je štunuo muziku iz Eredijinog soneta o skakavcu, što bi za Nervala imao mekše srce i štedio vitraže? A da sam ih ja iz prepjeva izostavio, izveče ne bih mogao zaspati. To vam je, dakle, taj mađioničar  koji dvorce premješta sa brda u doline, a njihove vitraže pretvara u obična stakla. 
 
To vam je obrnuti mag.
To vam je čuveni VEDE
Genija, kome je posao drag, 
Nekad mu od njega – ništa slađe, 
Da nas u naglavičke posađen 
Svijet odvede. 

Svud ima takvih slika. Isidora Sekulić je iz induskog svetog teksta citirala riječi da je čovjek “drvo čiji je koren u nebesima”. I ova slika naglavce postavlja svijet, ali je, svak vidi, čarobna. I Mićević kuša biti čarobnjak voljom onoga na nebesi, ali je rezultat porazan, što hoće često da se desi, jer taj mađioničar je dupke prazan.

Ovaj prevod je pravio isti onaj Mocart koji, u prepjevu pjesme gdje Teofil Gotje o Kineskinji kaže: “stopala joj mala, stala bi u šaku“, raspilavljeno veli: “kao kljun labuda stopala malena”, jer hoće Gotjea kao pjesnika da nadbije, i jer se drži teze  da su prevodi kao žene: ako su lepi, nisu verni, a ako su verni, nisu lepi.  Ali čitaocu sa mrvom ukusa mora se grstiti od magovog srednjoškolskog poimanja lepote. 

Kad porediš Mićevićev prevod: “i kao pod rujem / da vidim dol zelen koji noć penuša“ sa doslovnim prevodom:  “i ja vjerujem da vidim kako se diže / Zelen briježak što ga zalazak sunca zlati “, pomišljaš  da  ga je pravio srednjoškolac iz prevodilačke sekcije u Haj Nehaju, ali Mag misli da su mu dika ovakvi prevodi gdje trijumfuje gola proizvoljnost –  inače, zašto bi se u njegovim uratcima ponavljali? –  ali  teško da je prokušani majstor za proizvoljne prevode ovaj rekord u prcanju Francuza ikada nadmašio. Teško da ga je igdje ovako boljela čuna za ono šta pjesnik veli. Teško da je igdje bio u izmišljanju ovako glup i bezobrazan. Teško da se igdje bjelodanije predstavio kao prevoditelj  bez skrupula.
 
Istina, prevod mu vrvi od poetičnosti: ruj“ i penuša“ lepe su reči,  “cveće” je zamijenio “ružama”, jer i Manov varalica Grinlih zna da ”ruže vrlo ukrašavaju”; od “vitraža u crvenkastim bojama” napravio je okna gde rujne boje zlati veče“ u poredbi sa kojim jebeš Nervalove vitraže, to je suhi realizam, a vrač voli tvorbe koje bude opravdane sumnje da je magare. Najzad, “visoki prozor” pretvorio je u “viti” i nagnao pjesnika da se ”sa žarom” sjeća, jer đe ste videli nervale s mlakim sjećanjima?
 
Poetičnosti kakve pravi ovaj mazak 
poeziji često su dženaza, 
ama 
dženaza bez imama.

Evo i mog prepjeva koji je tačan, bez promašaja i budaleština, možda ponajprije zato što nisam čarobnjak reči, i moja prevodilačka poetika može stati u šest riječi: obaviti posao što se može bolje, nekad u tri: iš, mićevićevska metafiziko. 
 
Ima jedan napev, iz staroga doba,
Meni draži no sav Mocart, sav Rosini,
I sav Veber, napev čeznutljiv i groban, 
Što samo za mene krije tajne čîni.
 
I, kad god ga čujem, dvesta leta meni
Duša se podmladi: ovo je pod Lujem 
Trinaestim, a ja kao da zeleni
Gledam breščić što ga smiraj pozlaćuje, 
 
Zatim ciglen zamak: uglovi u kamu, 
Vitraži rumenih nijansi, optečen 
Silnim parkovima, sa rekom koja mu 
Podnožje umiva, i kroz cveće teče. 
 
Pa damu, visoko, na prozoru svome:
Plava, crne oči, starinska odeća,
Koju, može biti, već sam u drugome
Životu video… i koje se sećam. 
 
Znam da će se mag zgroziti, ili se bar plemićki zgaditi, što sam u trećem stihu prve strofe napravio opkoračenje kojeg u originalu nema, ali jebeš činovničkog formalistu koji prevodi stih za stih, ne sluteći  koliko je puta,držeći se tog pravila, ispao dalabu.
 
I vjerujem da će poživčaniti od mog prevoda prve strofe sa ukrštenim, umjesto obgrljenih rima, koje meni nisu svete krave kao skolastičaru što sav život robuje goloj formi pjesme. Taj moderne francuske pjesnike prevodi kao da su svi trubaduri u čijim pjesmama, znamo, forma zaista znači mnogo. 

Sunita Subašić u mejlu mi je rekla: Ovo ‘čîni’ je odlično, jer u korijenu ‘charme’ je čarolija, čaranje”. Znao sam. Nisam kao pokojni Todor Dutina koji bi, na sve što mu kažeš, odgovorio: znao sam. Nego Le petit Robert veli da je riječ charme u 12. vijeku značila mađijsku formulu i dođe od latinskog carmen što je bilo mađijska pjesma. Studentima sam objasnio i da naslov Valerijeve knjige Charmes ne znači samo 

Čari već i Pjesme u izvornom, vradžbinskom smislu te riječi. 
 
I dodavao sam da taj naslov puti ka dubokom oranju u književnosti, jer sam korijenski seljak – a ne “korijenski čovjek”, kako je Mićević  u Šćepovom tjedniku slagao da sebe zovem. I ne bih nagađao šta mu je taj korijenski čovjek, jer čarobnjak voli, kad laže, da se frljaca riječima, a ja sebe vidim kao iverje od čovjeka, kao treščice živog bića, i iz te razbitosti nastalo je mojih desetak posljednjih knjiga pjesama.Koje su pravljene kao mozaici.
 
Moj prepjev je bez laži i dopisivanja, jasan kao original, ali tu nema čarobnjaštva: ovo je pravio čovjek koji se uspješno bavi dragim poslom i, ponoviću sedmi put, ćuti se odgovornim za svaku riječ. To je sve. Vrač voli nasumično gađati se riječima kad prevodi velike pjesnike: peči se i krebeči u pozama koje bedasto oponašaju 

mađioničarske, a proizvodi laži odista carske. Da dvorac premjeste  s brežuljka u dolinu – naravna stvar – jedino je mogao narediti car. 

Ako vam se pak pridjev “optečen” čini sumnjiv –  kao Suniti, koja misli da se lijepo bukvalno prevodi “ceint”, to jest “opasan”, jer “ceinture” je “pojas” i još neočekivano dodaje element vode, ali da je arhaičan, pa je “okružen” dovoljno – evo odgovora: 
 
Profesor sam jugoslavenskih književnosti i srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog jezika koji će tim jezikom pisati i prevoditi dok ne krepa. Moje su štokavština, kajkavština i čakavština, ijekavica, ekavica i ikavica, moja babovina je sve što nudi Vukov rječnik i rječnici JAZU i SANU i ostali r(j)ečnici hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog jezika.

Glagol “opteći” znači opkoliti, okružiti, i evo primjer iz Vuka, naveden u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika koji su pravile Matica srpska i Matica hrvatska: “Drugi stanu izdaleka zalaziti da ih opteku“. Ako je arhaizam, pasuje pjesmi koja pjeva o vremenu Luja XII, s čim se Sunita ne slaže, ali zar se moramo slagati u svemu?  Dok smo prevodili Francuze, nismo se u mnogo čemu slagali i znali smo temeljito povući-i-potegnuti oko značenja mnogih stihova, što nije bilo smetnja da naši posao bude uspješno okončan. 
 
Bilo je i smijeha. Poznanicma i prijateljima Sunita često preda mnom priča kako sam je jednom zasmijao. Poslala mi doslovni prepjev ne sjećam se koje pjesme Gijoma Apolinera gdje je, u jednom stihu, nabešao svakojaka čudesa, ne bi to tri Allaha razumjela, pa sam joj ga mejlom poslao natrag i upitao je: “Koji je ovo kurac?” Jer mogu prevesti samo ono što do kraja razumijem. Mag često prevodi ono što ne shvata, što sam u analizama pokazao.
 
I negdje sam čitao kako ispitivanja vele da su ljudi koji vole psovati inteligentniji od  onih koji se psovke libe. Ne znam je li to točno, ali, kad u polemici sa mnom,vrač  stane glumiti gospodina, često sam pomišljao: samo glupan može biti ovako učtiv. 

No vratimo se glagolu opteći. Ako bih stavio “okružen”, to bi me osudilo na laž koju sam, istina nevoljko, prihvatio u prvoj verziji prevoda:
 
Zatim ciglen zamak: uglovi u kamu, 
Vitraži rumenih nijansi, okružen 
Silnim parkovima, sa rekom koja mu 
Podnožje umiva, i teče kroz ruže.
 
Stoga nisam dvoumio kad je trebalo izabrati između arhaizma optečen“ i kičastih ruža koje je i Mićević stavio u svoj prepjev, mada na to nije bio prisiljen rimom, jer je mogao napisati i kroz cveće teče“, ali mora da su mu ruže imale mnogo pojetičniji zadah“, kako bi rekao stari dobri Stojan Novaković.     

Ukratko: Mocartov prevod zvuči dobro, i jeste dobar gledan za sebe, ali kad sam ga u analizi rasklopio, i stavio ga uz naš prepjev, pretvorio se u pozitivnu nulu, kako se govorilo u miloj nam Pokojnici iz doba samoupravnog socijalizma.  

P. S. Nervalov dvorac je “okružen velikim parkovima”, a magov je “sav u parkovima”. Da je o Londonu kazao da je sav u parkovima, kako mi se činilo kad sam prvi put boravio u njemu, lako bih ga razumio, ali da dvorac može biti sav u parkovima – to mi ne ide pod kapu. Kuća može biti okružena šumama, kao zamak parkovima, ali sva u šumama može biti  samo u jeziku budale. Jer kad mag kaže :”sav u parkovima”, odmah iskrsava pitanje: koliki je, bre, taj dvorac? Na koliko ga mesta ima? Siroti Nerval! Mag mu je dvorac šutnuo u dolinu i ukinuo mu vitraže, a pošto ovo nije bilo dostatno, razbacao ga po parkovima. Siroti Mićević! U njega plitka pamet, neznanje našeg jezika i nerazumijevanje poezije često idu pod ruku, zato je prilježan kovač lažnih moneta u koje  spada i obezvitraženi dvorac u dolini i sav u parkovima, 
 
a ovo nitko drugi, vala, 
mogao sročiti nije 
do preispoljni genije 
il dibidus budala.
A pošto svašta ima na svetu,
pa čak i biti mora,

možda su u duetu

pravili ovaj dvorac.
 
Mićevićev srpski jezik je, ponavljam, kvaran do srčike. Ne samo da je pun grešaka koje su, mićevićevski rečeno, lako dokazive, nego siluje njegove idiome i zakone tvorbe riječi, kao da je stranac.
A da jeste tuđin u maternjem jeziku – analizama sam pokazao koliko voliš puta. 
 

KONSTANTE
         
Kazaljka koja u krugu luta
 
Čarobnjaku zaista nije lako: ja se s njim zavitlavam, ne samo u prozi, već i u stihovima i rimovanoj prozi, a on se ćuti kao braća Mrnjavčevići kojima je divljak srušio  Skadar. Mačku je do igre, a mišu do plača, rekla bi poslovica. Mačku ili Marku, svejedno. Da je taj miš ćutao nakon što sam ga na Afelovu mostu  opandrčio, ne bi od mene dobio dvije knjige, a ubrzo će i treću, ali taj voli da se javno razmeće svojom plitkom pameću, i nek  sam proceni koliko mu se koprčenje ovaj put isplatilo?

Mogao bih ga, krušne mi mrve, drijeti do Bogojavljenja. I gafovi koji me nisu zanimali, ili sam ih letimično kužnuo kad sam pisao Prevodilačkog čarobnjaka, sad su mi vrlo 

uspjeli kao promašeni, kako veli Korbijer. Jedan odlomak iz Mocartovog prevoda Šenijeovih Jambova (Iambes) nisam uključio u tu knjigu, zato što je bila već preduga, i više me zanimala moderna poezija, a Šenije je pjesnik 18. vijeka, ali, nakon drugog čitanja, shvatio sam da je taj prepjev zapravo dragulj. Šenije kaže:    
 
Peut-être avant que l’heure en cercle promenée
Ait posé sur l’émail brillant,
Dans les soixante pas où sa route est bornée,
Son pied sonore et vigilant,
 
Le sommeil du tombeau pressera ma paupière!
 
Doslovni prevod Sunite Subašić-Thomas:
 
Možda prije nego što ura ukrug šetajući
Spusti na sjajni emajl,
U šezdeset koraka na koje joj je put ograničen,
Svoju zvučnu i opreznu nogu,
 
Grobni san (ili san groba) će mi pritisnuti kapke!
 
Mocartov prevod:
 
Pre nego kazaljka što u krugu luta 
na  gleđ treperav i blag, 
kroz šezdeset kroka svog redovnog puta, 
spusti zvučne noge trag, 
 
grobni san na moje spustiće se veđe!
  
Mićevićev gleđ nije “sjajan” kao Šenijeov, nego vrlo modernistički “treperav i blag”, jer mora  da se rimuje sa “trag”, a u maga takvih laži ima kao u nas okupatorskih slugu za vijeme NOB.

 

Taj lažov blag i tih

Šenijeov je emalj

epitetima prometuo u malj

za razalupati stih.
 
U  njegovu prevodu ne spušta se “zvučna noga” sata već njen “trag”, a kakav je to trag i na čemu ostaje, i kakvim je sitnozorom registrirao trag te noge? Ali u njega nije da nema,i to poprilično, takvih besmislica. 
 
Kazaljka što po brojčaniku luta kako bi se  rimovala sa “puta” – i takva silovanja jezika i zbilje možete u Mićevića sresti, mada takvi slučajevi nisu česti. Ali ovaj trolist, ova interakcija laži, besmislice i nasilja nad jezikom istinski je almaz brušen rukom  običnog šupka. Samo u šupačkom prevodu može lutati svojim redovnim putem ne kazaljka nego njezin trag. Evo naš prevod:  
 
Možda pre no ura što krugom šeće se 
Po emajlu koji sjaje,   
Put omeđen pređe s koraka šezdeset 
Zvučnom nogom što pomna je,  
 
Trepavice grobni san će mi sklopiti!
 
Ovakav prepjev mag  nikad nije napravio,ponajprije zato što se trka s pjesnicima. I mada su njegove laži uvijek vrlo taze, nerijetko poeziji priređuju dženaze, u čemu, dakako, nije jedini, ali Mićevićeve su uvijek visoke kvalitete, dok dženaze drugih prevodilaca qurcu ne valjaju.     
    
Veo sumnje     
 
Evo početak Mocartovog prepjeva pjesme Odgovor  Šarla Kroa: 
 
To što te sledim diže ti sumnje veo? 
Moj život je tvoj, ako ga želiš, ceo.
 
Htio sam ga pitati: kakvi su ti ovo aleksandrinci, ka da ih je krava otelila?! A pošto znam njegove tisućne muke sa metrom, i znam da često pravi izjalovčad od stihova, ritam ću im popraviti:
 
Što te sledim, to ti diže sumnje veo?

Moj život, ako ga želiš, tvoj je ceo. 
 
Sad ovaj distih nije razritmovan, jer  cezura na sredini, kako bog miluje, a ne iza petog sloga. Ovo bi mogao i Mocart kad bi bolji stihotvorac bio i prevode ne bi na-vrat-na-nos pravio, u svakom slučaju nad poezijom ne grize nokte kao Granžije kad je prevodio Dantea. Jer se u mladosti zakleo da će položiti za Balzaka. Koji je 102  knjige napisao. Balzak iz Banje Luke davno je prešišao francuskog. No aritmija u njegovom distihu je sitnica, a ni jedan živ rob koji govori našim jezikom neće skužiti šta znači iskaz diže ti sumnje veo“. Trebala mu je rima sa ”ceo”, i eto ti belaja, mada je original jasan:
 
Ce que je te suis te donne du doute?
Ma vie est à toi, si tu la veux, toute.
 
Moj prevod:
 
To što te slijedim sumnju ti uliva?
Moj život nek sav tvoj, želiš li ga, biva.
 
Samo šupak može vjerovati da riječi “diže ti sumnje veo” znače bude ti sumnju, jer kazuju suprotno: nestaje sumnje koja je bila pred očima kao veo. Ali ne bih mogao reći šta je gore: kazaljka čiji trag banjalučki je mag kandžijom primorao da “u krugu luta” ili ovaj “sumnje veo”. Takav je prdonja Mićević kad ”bespoštedno brani” svoje pravo na pesničke slobode – pa je i kazaljku obdario slobodom da luta svojim redovnim putem –  ili kad brani svoja uvjerenja, tvrda kao ćuprija na Drini, a jedno ga je prisililo da se ko zna koliko puta izblamira: pošto se distih Šarla Kroa završava zamjenicom ”tout” (sav), i u prevodu mora na kraju stiha biti ceo. To mu je konstanta koja se ne smije mijenjati, pa je bleknuo: “diže ti sumnje veo” da konstantu sačuva, a distih urniše. U škrabanju gluposti mag je zbilja neustrašiv, što je nekad i za poštivanje. 

Razrušio ostalo, a sačuvana konstanta veli da je sve tačno preveo, kako je godinama ponavljao, jer se obraćao zatucanima,a onom ko išta zna o prevođenju jasno je da to nikom ni na jednom jeziku nije uspjelo. I posve mu je nevažno što je, da sačuva konstantu, pojeo gomno, mada ga je jeo nedovoljno pomno, i što mu je taj distih razritmovan, važno je da je opet trijumfovalo pravilo njegove činovničke poetike.
 
Mocart se živ satrije da što više riječi koje se rimuju u originalu i u prevodu kao konstante ostanu rime, a rezultati su jadni, nekad smiješni, čak groteskni. Kako i ne bi kad se drži načela iz ruske bajke: pođi tamo, ne znam kamo, donesi to, ne znam što. A sve te lakrdije izvodi s licem uozbiljenim kao u Bastera Kitona, i ni na kraj pameti mu nije pomisao da igra u teškoj farsi.
  
I Verlenu je jebo oca  
 
Evo prve strofe iz Verlenovih Zaboravljenih napjeva:
 
Le piano que baise une main frêle
Luit dans le soir rose et gris vaguement,
Tandis qu’un très léger bruit d’aile
Un air bien vieux, bien faible et bien charmant
Rôde discret, épeuré quasiment,
Par le boudoir longtemps parfumé d’Elle.
 
Klavir koji tiče jedna krhka ruka
Sija u veče ružičasto i nejasno sivo, 
Dok jedan vrlo lak šum krila,
Jedan vrlo stari napjev, vrlo slab, vrlo dražestan,
Luta oprezno, gotovo uplašen,
Budoarom koji je dugo namirisavala Ona.   
 
Mocartov prevod:

Klavir kog dira jedna ruka bona
sija kroz suton prepun crvenila,
a davni napev, tih i ljupkog tona,
ponesen letom laganoga krila,
opezno kruži, lakši nego svila,
sobom gde dugo mirisaše Ona.

Mocart se zakleo, pred svedocima, da će u njegovim prevodu na kraju strofe biti “Ona” ili će poginuti, jer to zahtijeva pravilo o konstantama. Nije poginuo on, ali je original stradao u nizu manjih saobraćajnih nesreća. 
 
Ovaj junac zanemaruje razlike između dva jezika: u francuskom zamjenica Elle u rimi je iznenađenje, jer tu se rijetko sreće,  a u našem jeziku sa zamjenicom Ona rimuje se svašta. To je posve standardan, nekad i banalan srok, i njemu na oltar Vrač je prinio suviše veliku žrtvu. Što je u originalu skupo, u prevodu je jeftino. Jer Mocart ne čuje da u poeziji na našem jeziku možeš lopatom zgrtati rime sa ona, a u francuskom rima d’aile – d’Elle je raritet, pored ostalog i zato što je što homonimska i potvrđuje majstora, a mag je medokritet koji  o majstorstvu ne zna ništa.
 
I ne kaže se “kog dira“ već “koji dira“, jer klavir spada u neživo, ali ovaj put neću cjepidlačiti: da je napisao koji“ imao bi slog više, mada vrač, i kad nije metrom prisiljen, uz neživo stavlja zamjenicu koga“. 

U Verlena veče je nejasno sivo“ i  ružičasto“, a prvog  u vrača nema,  jer  je dušmanin nijansi, ne samo Verlenovih. Napjev mu je lakši nego svila“, čega u originalu nema, jer ima  “vrlo lak šum krila“. Ruka u Verlenovoj pjesmi nije bona“ već krhka“ jer je pijanistička. Pošto budoar“ ne može stati u metar, Mocart je turio sobu“. Napjev koji je u originalu “vrlo slab, vrlo dražestan“, u vrača je tih i ljupkog tona“. Ali sve ovo treba brojiti u prevodilačke slobode, a ne u magova lažuckanja i kenjuckanja, jer zamjenica Ona stoji na kraju strofe kao dokaz da je sve tačno preveo. 

Evo i moj prevod, uz napomenu da mi je, nakon njegovih amaterskih uradaka, ugodno citirati svoje precizno rađene prepjeve:  

Klavir pod rukom što krhka je bila    
Sja u nejasno siv, pun rujnog žara 
Večer, dok jedan vrlo lak šum krila,
Jedan star napjev, sav slab, sav pun čara,
Oprezno luta, plah, dilj budoara
Gdje dugo miris Ona je širila.      
 
Počinio sam svetogrđe: uništio konstantu, a bez nje ništa u mom prevodu ne može biti tačno, pa ipak ću dodati: ni da živi hiljadu godina, ne bi mogao napraviti ovakav prepjev koji sam sročio lako kao da igram balet, mislim na dojam koji budi, a ne na uloženi trud, jer sam ga dvaput popravljao da bude što bliži originalu i da je vidnije zašto je Verlen veliki. Svim na čemu se zasniva njegovo čarobnjaštvo Mićević je onemogućen je da  se u ovoj mjeri približi originalu. Ovo može samozatajna osoba, a ne mag koga bi Bećković ubrojio u crnogorske  japajajce
 
U Mocartovu prevodu Verlen je cincili-mincili poeta, jer ga je mag, kao Bog, pravio prema svom obličju, a iz njegove oholosti se vidi da se taj mediokritet, dok prevodi, često i osjeća kao Bog. Za anuliranje poezije. Zato mu je ruka bona, a napjev ljupkog tona – jesu li ovakvi i njegovi genijalni eseji o muzici? Ne znam, mada je moja prijateljca to zove blistavom prazninom. Ali znam da u Mićevićevim prevodima koje sam poredio s originalima muzika često najebe ko žuti. Evo primjer:
 
Les houles, en roulant les images des cieux,
Mêlaient d’une façon solennelle et mystique
Les tout-puissants accords de leur riche musique
Aux couleurs du couchant reflété par mes yeux.
 
Talasi, valjajući slike neba,
Svečano su i mistično miješali
Svemoćne akorde svoje bogate glazbe
S bojama zalaska sunca odraženog mojim očima.
 
Naš prevod:
 
Vali su valjali slike neba, stoga    
Spajahu svečano i mistično svoje   
Štedre glazbe moćne akorde i boje   
Zalaska: odraz mu sja iz oka moga.  
 
Mićevićev prevod:

Vali, lik nebesa valjajuć uz trublje,
spajahu načinom moćnim i mističnim
sa velikim svojim gibanjem ritmičnim
noćni ruj odblesnut u oku najdublje. 
 
Ne čini li se i vama da u ovom prevodu nema muzike i njenih akorda?I ne čini li se i vama da autor u ovom prevoda malo baca na kretena? Ako se ne čini, na drugom mjestu ću analizom pokazati zašto me podsjetio na ovu Ivančićevu duhovitost. 
 
U maga “vrlo lak šum krila“ nije, kao u originalu i u našem prevodu, apozitivna metafora za napjev, što je verlenovska sugestija koja omogućuje različne odzive čitalaca, nego je postao tica “ponesena letom laganoga krila“, letom koga u pjesmi nema, jer je napjev poistovjećen sa šumom krila, a gluhać za poeziju ne čuje da je stvar u šumu, ne u letu! Simbolisti od zemaljske tvari rado i često uzimaju zvuk, miris, treptaj, boju, ono što materija isijava i što dobacuje onkraj fizičkog okvira svijeta. Uzimaju nijanse, rečeno verlenovski. Zato je Verlenov suton nejasnosiv i pun rumenila, a u maga je prepun rumenila, jer ne kapira u čemu je vic.

 

Vrhunac neukusa  je laž  “lakši nego svila“ kakvim se Mićević gordi. Verlen kaže da je napjev kao “lak šum krila“, a Mićević  da je taj napjev “ponesen letom laganoga krila“ i dodaje da  je “lakši nego svila“, jer prevodilački mediokritet i karina za poeziju prepričava Verlena koji je  s tri riječi izrazio ono na šta mag troši sedam leksema.

I nikad nisam, kao mag, napisao kao ponjava veliki tekst kako sam ovo ili ono preveo, ne volim samoljublje iznositi javnosti na pokaz kao opštenarodno dobro, ne volim i zato što nisam genijalan već dobar, nekad jako dobar prevodilac koji je radio za pjesnike, a ne da postane slavan, zato svi moji prepjevi koje sam stavio u obje knjige o vraču dokazuju da taj posao radim bolje, mada biti bolji od njega nije teško, i u pravu je bio moj prijatelj kad je rekao: “ako ti je to što si bolji od Kolje  dokaz da si dobar prevodilac, onda, faktički, jebaji ga“.

Taj skolastičar stišće, čvršće no Titinu štafetu socijalistička mladež u trku, svoje ubjeđenje da se ne smije dirati u konstante, u mjesta koja su konstantama proizvoljno proglasili njegova plitka pamet i nepouzdan ukus, često i odsustvo ukusa. Ako se stih završava riječju “faiblesse“, i u njegovu prevodu mora se završavati riječju „slabost “, jer u njega sve mora biti točno, a nevažno je to što ga debilna teorija o konstantama prečesto sili da giljotinira veliku poeziju: 
 
À voir ce que l’on fut sur terre et ce qu’on laisse
Seul le silence est grand; tout le reste est faiblesse.
 
Kad se vidi to što bï na zemlji i to što osta,
Samo je šutnja velika; sve ostalo je slabost.  
                                    
Ovaj odlomak iz Vinjijeve pjesme Smrt vuka (La mort du loup) ide u najslavnije stihove francuske poezije, a preveo sam ih točno, u skladu sa već pominjanim načelom sačuvati velike stihove u pjesmi:

Kad vidiš na zemlji šta bï, šta ostaje,
Sve je slabost, samo šutnja velika je. 

Mocart je uništio ovaj distih, a razjebavanje velikog u njega je postalo običaj kao posipanje mladenaca žitom, ili u “čarobnim Dučićima“ pucanje iz levora na Božić:

Kad vidimo na tlu svu našu ništavost,
Samo mir je velik, sve drugo je slabost.
 
Ovo Kolja baći more na miška nataći. Rimom ništavost-slabost, jer konstanta je viša sila, stoika Vinjija je naćerao da brblja kao popeskara iz zadnjeg francuskog sela. Vinji je zagledan u svijet, a Mićević gleda u nas, pripisujući vlastitu narcisoidnost ljudskom rodu, i ni u peti mu nije pitanje: ko smo mi da budemo mjera svega? Vinji zna da se moramo pokoravati prirodnom zakonu“, što je srčika stoicizma, zakonu koji sve naše ništi, ali mag zna da se mora pokoravati rimi. Vinji čovjeka gleda kao dio zemaljskog, a vrač nas je izolovao od svega. I opet za naš jezik gluh ko top, taj artiljerac vjeruje da je  na tlu isto što i “na zemlji“, ne čuje da je naša ništavost na tlu jezička lakrdija. 
 
I zašto je samo mir velik? Mejlom ga treba zamoliti da nam to objasni. Da nama plebejcima pozajmi recept za mir. Jer nije teško razumjeti kad Vinji savjetuje: ća pizdiš, gospe ti, stisni zube i šuti, izduro je Mujo i gore, ali gdje naći lift da se popneš do točke okle plemić, s božanskim mirom, gleda to što gmiže dole,na tlu“?  
 
Robujući iz prsta isisanom pravilu o konstantama koje traži da se drugi stih završi imenicom “slabost“, vrač je u prvom stihu, pošto zemlja“ nije mogla stati u stih, jer bi imao slog više, turio nešto slično i napravio ništavost na tlu: nije važno to što smo dio svega na zemlji, već to što nam tle pod nogama. A pošto u drugom stihu nije mogla ostati “šutnja“, jer bi imao bi dva sloga više, turio je mir“ koji na šutnju liči kao njegove poetizacije na pravu poeziju. I zašto nije napisao: “samo muk je velik, sve drugo je slabost“? Pitajte Nailovu majku. Evo još jedna verzija mog prevoda:
 
Kad vidiš šta zemno bï, šta je ostalo,
Samo muk je velik, slabost  sve ostalo.
 
I još jedna:
 
Kad vidiš šta zemno bï, šta je ostalo,
Velika je šutnja tek, slabost – ostalo.
 
I već smo se osvjedočili da leksem silence (tišina, šutnja, muk) vrač  često, gotovo redovno – pa bi se i to moglo zvati konstantom – prevodi kao mir i kad nije prisiljen metrom, a to je dublje i ispravnije čitanje i tišine šutnje muka. Kao što vjeruje da je, u sonetu o mladosti kao vrtu u kojem grabljama treba “Da se opet sakupi poplavljena zemlja / Gdje je voda izrila rupe velike kao grobovi“, Bodler zapravo pogrešio, a dublje je i ispravnije reći: “da se sravni zemlja poplavljenih leja, / gde na rake liče vlažne lokve žablje“. Banalne grablje su sveta konstanta koja se morala sačuvati, kako priliči vraču koji je sav život metla i lopata svom uobraženju da je čarobnjak.

Štit od nevera
 
Evo Pegijevog soneta Pariz teretni brod (Paris vaisseau de charge):
 
Double vaisseau de charge aux deux rives de Seine, 
Vaisseau de pourpre et d’or, de myrrhe et de cinname, 
Vaisseau de blé, de seigle, et de justesse d’âme, 
D’humilité, d’orgueil, et de simple verveine; 
 
Dvostruki teretni brode na dvije obale Sene,   
Brode purpura i zlata, izmirne i cimeta,
Brode pšenice, raži, i pravednosti duše, 
Smjernosti, oholosti, i jednostavne vrbene. 
 
Nos pères t’ont comblé d’une si longue peine,
Depuis mille et mille ans que tu viens à la lame, 
Que nulle cargaison n’est si lourde à la rame, 
Et que nul bâtiment n’a la panse aussi pleine. 
 
Naši očevi su te punili tako dugom mukom 
Već hiljade i hiljade godina otkako dođe na val,
Da ni jedan tovar nije tako težak veslu,
I ni jedna lađa tako pun trbuh nema.
 
Mais nous apporterons un regret si sévère, 
Et si nourri d’honneur, et si creusé de flamme, 
Que le chef le prendra pour un sac de prière, 
 
Ali mi ćemo ti donijeti tako strogo kajanje, 
I tako puno časti, i tako produbljeno plamenom,
Da će ga vođa držati za molitvenu vreću
 
Et le fera hisser jusque sous l’oriflamme, 
Navire appareillé sous Septime Sévère, 
Double vaisseau de charge aux pieds de Notre Dame. 
 
I podići je ispod ratne zastave, 
Lađo isplovila pod Septimijem Severom, 
Dvostruki teretni brode u podnožju Naše Gospe. 
 
Doslovni prevod pravio sam ja, a Sunita predložila tri ispravke koje su prihvaćene: ”kajanje” umjesto žalosti”; “muka” umjesto “patnje” i “molitvena vreća” umjesto “vreće (pune) molitava” – izmjene toliko važne da sam je potpisao kao drugog autora prevoda. Predložila je i izmjenu: “u podnožju Naše Gospe”, umjesto “kraj nogu naše Gospe“, ali, dodala je, nije greška bukvalno čitati metaforu, čak je poetskije. 

Ovaj sonet se,vjerovao sam sprva, ne može prevesti dvanaestercem a da ga se ne uništi, pa sam uzeo četrnaesterac:
 
Dvostruk teretni brode s dveju obala Sene, 
Brode purpura, zlata, izmirne i cimeta,
Brode pšenice, raži, duše gde pravda cveta,
Smernosti, oholosti, i priproste vrbene.

Prva verzija 
 
Svojom dugom te mukom ispuniše posvema 
Oci kroz tićućleća kad dođe do valova
Da tako težak veslu nije ni jedan tovar,
I niti jedna lađa tako pun trbuh nema. 
 
Druga 

Oci te dugom mukom ispuniše posvema 
Kroz tisuć leta nakon što dođe do valova
Da tako težak veslu nije ni jedan tovar,
I niti jedna lađa tako pun trbuh nema.  
 
No idemo ti s tako strogim kajanjem ovim, 
Punim časti, i tako produbila ga vatra
Da molitvenom vrećom vođa će da ga smatra 
 
Prva verzija:
    
I digne je – pod ratnu zastavu će da ode, 
Lađo pod Septimijem Severom što isplovi 
Kraj nogu Naše Gospe dvostruk teretni brode. 
 
Druga:
 
I digne je – pod ratnu zastavu će da dospe,
Lađo pod Septimijem Severom što isplovi,
Dvostruk teretni brode kraj nogu Naše Gospe.
 
Iz našeg prepjeva jasno se vidi zašto je ovo antologijski sonet, sve dugo je sporedno. Naša točnost  je ime za sumu postupaka da se sačuva vrijednost soneta koja maga mnogo ne zanima: njegov prevod je pisan možda grabljama, možda je nabacan vilama, možda je pravljen u šprintu, ali je original udesio ko Panto pitu:    
 
Dvojni teretni brode s dva žala Sene, 
brode ruja i zlata, mirte i metala,
brode pšenice, raži, i duše bez zala,
skromnosti, gordosti, i proste verbene. 
 
Prvi stih je razritmovan: cezura je iza sedmog, a ne iza šestog sloga. Uz to, drugi, treći  stih su trinaesterci, što u njega nije rijedak pojav, ali ne budimo cjepidlake. Mada je čudno što Mocart, koji prevodilačke slobode sebi daruje velikodušno kao sultan Fatih ahdnamu Angelu Zvidoviću, povileni kad u prepjevu Bodlerova soneta 

Neprijatelj, na početku stiha, zbog ritma, dopišem jedno “i“, pa ću reći: prevodilački genije ste vi, musje, a ne Marko. Jebe se čitaocu kako ja prevodim, čemu zgražanje zbog tog “i“? Nevolja je u drugom: uprkos skandaloznom “i“, moj prevod Neprijatelja

 je mnogo bolji od Vašeg, što Vaša sujeta nije mogla podnijeti, otud histerija. Ja sam u Vašim očima lažni car Šćepan Mali, a Vi u mojim srednja žalost od prevoditelja, tvrdnja koju sam u svojim knjigama analizama bogato potkrepljivao, a protiv prosječnosti  nema vakcine.

U drugom stihu sliku Pariza kao broda koji s istoka nosi purpur i zlato, izmirnu i cimet” mag je uništio, jer ne razumije ono što prevodi i jedino mu je važno sačuvati ponovljene rime. Usput je bljesnuo neznanjem srpskog jezika, jer “la myrrhe“ je izmirna ili smirna, mirisna smola dobijena od raznih vrsta afričkog i arapskog drveća (prije svega koristi se Commiphora myrrha), a mirta je zimzelena ukrasna biljka koje u Evropi ima ka šodera i samo u diletantskim prevodima je uvoze s istoka. 

Umjesto purpura, mag je turio ruj, žbunastu i šibljastu biljku koje po evropskim brdima ima koliko ti duša išće. Doduše, ruj je i rumenilo, ali zar vrač vjeruje da ga moramo dovesti u vezu sa grimizom vladara sa istoka. Vjeruje! Jer čitalac je obavezan da prevod čita magovim očima. Zezam se. Njegov jezik često, pa ni ovdje, ne računa s čitaocem. Ili mu je, zbog dva “t”, zvučnije bilo reči ”mirte i metala”? Prevodi mu dobro zvuče, ali kad ih poredite s originalima, mnogo šta u njima pređe u praznoslovlje, ali taj vjeruje da ga glazba iskupljuje.

Da sačuva ponovljene rime, mjesto cimeta stavio je “metal”, a kakav metal i kad je to Istok postao industrijski razvijeniji od Evrope? Mag je kao današnji policajci: javno zakone štiti, tajno ih krši. Mislim na zakone pjesničkog oblikovanja i ljudskog mišljenja. I moglo mu se: vjerovali su mu na riječ, jer je vazda bio zlatan! Po želji da se dopadne rođeni je glumac: nitko Kolju nije umio plasirati kao Kolja. Bio je genije u baratanju svojom osobom kao unosnom robom.
 
U ovom stihu iz originala preživjelo je tek zlato, a nije bitno je li izmirna ili mirta, purpur ili ruj, cimet ili metal, ispod časti je osvrtati se na književne činjenice jednome mađioničaru dok hokus-pokusima kajanja pretvara u grčeve starog čemera propuštenog kroz plame, što spada u najveće gluposti koje je bubnuo.
 
Naši ti očevi kroz trud daše cene,
pre tisuć i tisuć leta duž tih vala,
da za takav tovar treba moć vesala,  
i ni jedna lađa nema takve stene.
 
Al‘ mi ćemo donet grč starog čemera,
i tako pun časti, i pušten kroz plame, 
da će ga vožd uzet za štit od neverâ, 
 
i vinut ga gore do zastave same. 
Brode zdan u vreme Septima Severa, 
dvojni teretni brode ispod Notr-Dame. 

Vidi se i sa Šehitluka da je ovdje mnogošta za nabiti na Crven Ban, ili možda na kardinal – nezaboravna riječ iz priče Vidosava Stevanovića – jer enti skolastičara koji vjeruje: ako su u originalu u rimu stavljeni Septimije Sever i Naša Gospa, i u prevodu mora ih biti u rimi, “konstante“ se moraju sačuvati, uvjerenje koje mag 

bespoštedno brani“, a što s njim često pravi bogalje od prevoda, i veliku poeziju pretvara u drugorazrednu, to spada u sporedne stvari.To tu je i još jedna konstanta: sve što izmisle mediokriteti dugorazredno je.

Da bi car Sever koji nije Septim već Septimije, ostao u rimi kao sveta krava, vrač je “molitvenu vreću“ čarobnom palicom pretvorio u štit od neverâ“, jer po starom običaju ono što pjesnik veli nije udostojio pažnje. Nemogući prevod gdje molitvena vreća biva štit od morskih bura, mada je Pariz brod na Seni, pravilo je čeljade kome, u težnji da ispolju poetsku maštu, uspijeva jedino da potvrdi plitku pamet. 

Strogo kajanje” u vrača je, vjerovali ili ne, grč starog čemera“, tu proizvoljnost prevođenja prelazi u divljanje: u magu  se opet prenuo “tamni Malarme“. Kepecasti Malarme s Balkana tim čemerom često zvecka kao Dodik secesijom: kad u vrača iskrsne čemer, očekujte otcjepljenje od pameti, jer je skrvio da čitatelje usreći još jednim dokazom svoje genijalnosti.
 
Skalu vrijednosti okrenuo je naglavce: što je u pjesmi glavno, hokus-pokusima promeće u sporedno, a sporedno ustoliči za glavno. Nije važno šta sonet  kaže, to je varijabla koju može prevesti i vako i nako, a rima čemera-nevera-Severa, konstanta postojana kao klisurina, pouzdan je štit od onoga što Pegi u sonetu kaže i neporečan dokaz da je mag sve točno preveo.

I slijep je za nijanse kao uvijek: u originalu brod nije zdan u vreme Septima Severa“ već je isplovio pod Septimijem Severom. Uništio je dvosmislicu koju ko zna je li i zamijetio, jer se pridjev sous“ (“pod”) može čitati na dva načina: da je brod isplovio za vladavine Septimija Severa (146.-211.), i da taj  car, u času kad brod isplovio, stojao na njemu. Prijedlog pod može se čitati i kao istorijski podatak i kao pjesnička vizija. Ovakve suptilnosti  mag redovno uništava i većina pjesnika ima njegovu pravolinijsku pamet. Jer na pazar svak iznosi što ima.

Sintagma ispod Notr-Dame“ veli da Mocart francuski parla na srpskom. Da je napisao Notre-Dame“, to bismo čitali kao Notr-dam“, i ne bi bilo rime sa same“, pa je napisao Notr-Dame“. Jezički  purist u čijem prevodu Bodlerove letargične sjene“ postaju mrkline beživne“, ostavio je ime crkve neprevedeno i u fonetskom pravopisu: rimu iz originala sačuvao po cijeni koja veli da je amater. 
 
To potvrđuje i zastava koja nije ratna, kao u originalu, što je skratilo značenjski domet ove pjesme. U Pegijevu sonetu izvrsno je baš to što purpur, zlato, smirna, cimet, pšenica i raž kažu da je to trgovački brod koji riječ oriflamme“ pretvara u ratni, što djeluje kao skidanje maske i sugeriše razne stvari, možda i to da bi njegov tovar mogao biti ratni plijen, ili da se radi o pljački kolonija, u svakom slučaju u našem prevodu sačuvan je teretni brod sa ratnom zastavom, šta god to značilo, a očito je da ne znači malo. Vrač sedamdeset i sedmi put ne shvata u čemu je poezija. 

Pod čarobnjakovim štapićem  kajanje“ se prometnulo u “grč starog čemera“, u dokaz da je genije, doduše u laganju, stoga treba leći potrbuške i cijelo popodne nagađati šta taj čemer znači, otkud taj grč, i zašto je, gospe mila, čemer postao stari? Ovo bi Dušan Matić nazvao “mutan lov u bistroj vodi“: bistrinu francuskog jezika pretvara u mläku iz koje vadi peševe.

Čemer mu nije “produbljen plamenom“ već pušten kroz plame“: u originalu plamen je u tom kajanju, njegov je dio, ono što ga je produbilo, a šta bi trebalo da znače  

“plami“  kroz koji je pušten ne čemer nego njegov “grč“, to maga ne zanima, ali je očito da je zadovoljan kad god njim ovlada Malarme. Mada je mogao reći: “i tako pun časti – produbi ga plamen – “, pa bi u prevodu bila jedna bedastoća manje, ali magu je drago njegovo guslanje koje pjesmu pretvara u tanjež.

Od Pegijeva soneta, koji je preveo u skladu s bespoštedno branjenim uvjerenjem da se moraju ponoviti rime koje se ponavljaju u katrenima originala – dok ostalo možeš sjebati, napravio je nešto slično onom što je, na Zgazimestanu, od Srbalja uradio Bajo, kako sam tepao Bajazitu, bespoštedno braneći svoje pravo da budem janjičar. 

U prevodu drugog katrena naši očevi taj brod nisu “punili tako dugom mukom” kao u originalu, već mu kroz trud daše cene“, a ovaj kupoprodajni stil u kojem je najvažnije utvrditi koliko brod košta, ovo svođenje višeznačne riječi peine“ (muka, jad, patnja, nevolja, težak posao) na jedan, na pijačni smisao, podvig je koji zaslužuje uzvik divljenja posuđen iz Andrića: “Aferim, kenjčino! “ Ne zna praviti valjane vezane stihove mada ih je  pepjevao mali milion. I zašto ne kaže: naši ti očevi mukom daše cene“? Ne osjeća gdje je značenjsko težište stiha: mukom i s mukom čovjek pravi sve, a kamoli takvu prestonicu. 

U magovom prevodu očevi nisu hiljadama godina taj brod punili mukom, već su mu ”kroz trud” “dali” tu “cenu” još “pre tisuć i tisuć leta”, jer taj Parižanin po vokaciji točno zna šta je prije hiljadu i hiljadu godina odredilo tržišnu vrijednost Pariza. Opet navodim doslovni prevod: 
      
Naši očevi su te punili tako dugom mukom
Već hiljade i hiljade godina otkako dođe na val –

pa naš drugi prepjev: 

Oci te dugom mukom ispuniše posvema 
Kroz tisuć leta nakon što dođe do valova –

ali i magov, jer to zaslužuje:
       
Naši ti očevi kroz trud daše cene,
pre tisuć i tisuć leta duž tih vala. 
 
Tom šnajderu zavidim na bezbrižnosti s kojom kroji iskaze lišene smisla: dovoljna mu je bila jednosložna riječ “pre“ da original i logiku pošalje u majčinu. Da je rekao: Naši ti očevi trudom daše cene / kroz tisuć i tisuć leta“, budaleštine ne bi bilo i jedino bi nam ostalo da iz leta ptica, kao Homerov Kalhas, pročitamo šta znači mjesna odredba “duž tih vala“. Grad Pariz jeste da se prostire duž vala, ali to je vanpoetska stvarnost, a u pjesmi to je brod na talasima, a ne duž njih, i trebalo je reći: “pre tisuć i tisuć leta sred tih vala“. 

I nije muka očeva krivac što tako težak veslu nije ni jedan tovar”, kako smo – jer se najbolji stihovi moraju sačuvati – u bobu točno preveli: nematerijalna muka kojom su očevi punili brod teža je od svakog stvarnog tovara! Vrač veli da “za takav tovar treba moć vesala“, što je farsa za bogove: tovar odbija sam ploviti i treba pribjeći veslima. Mag je opet budalina Tale koji drenovom batinom veliku poeziju  pretvara u sprdnju što u meni, zaljubljenom u poeziju, izaziva tešku srdnju. Mag nije zaljubljen u poeziju već u svoju gimnazijalsku predodžbu o njoj, predodžbu koja odvno hara francusko pjesništvo.
 
Od četvrtoga stiha, koji smo također preveli besprijekorno: I niti jedna lađa tako pun trbuh nema”, mag je napravio krpu za glancanje cipela: “i ni jedna lađa nema takve stene“, a pošto nitko, do Strašnog suda, neće skontati šta znači ova brbljarija, s gnjevom i prezirom ću reći: Mićeviću, sram te bilo! Kao nepogoda u Bodlerovom sonetu Neprijatelj, tvoja vjera u konstante opustošila je vrt francuske poezije i izrila u njemu jame velike kao grobovi.

Svojedobno sam napisao: ”Divna je Banja Luka, a najljepša je kad je u snu gledam iz kabine bombardera”. U Slobodnoj Bosni mag kaže: Vešović tvrdi  ”da bi u Banju Luku putovao samo u bombarderu”. Zborio sam često da sam ”korijenski seljak”, a mag veli da sebe nazivam ”korijenskim čovjekom”, mada bi ta blesa čitateljima morala objasniti šta to znači. Taj svojim lažima kuša napraviti blesu i od mene.
 
Do maga nije doprlo ono što sam kazao, ali mnogo je gore što do njega ne dopire mnogo šta od najboljeg što su rekli francuski pjesnici. Šarl Pegi veli: ”Brode purpura i zlata, izmirne i cimeta”, a vrač ga utjeruje laž: ”brode ruja, zlata, mirte i metala”.

Pegi kaže: ”Da ni jedan tovar nije tako težak veslu, / I ni jedna lađa tako pun trbuh nema ”, a  vrač od pjesnika pravi pola degena:”da za takav tovar treba moć vesala”, pola pjanca koji ga je dobro  šuknuo, pa mu se priviđa svašta: ”i ni jedna lađa nema takve stene”. Kakve stene, šta će lađi stena, osim da ju razbije, je li taj pri sebi?
 
Pegi veli: ”Ali mi ćemo ti donijeti tako strogo kajanje, / I tako puno časti, i tako produbljeno plamenom, / Da će ga vođa držati za molitvenu vreću”, a mag je ovu tercinu tako raskurcao da bi svaka ljekarska komisija ustanovila da se radi o silovanju: ”Al‘ mi ćemo donet grč starog čemera, / i tako pun časti, i pušten kroz plame, / da će ga vožd uzet za štit od neverâ”. Nema bitne razlike između Mićevića koji je gadostima o meni punio Vijesti i Slobodnu Bosnu  i Mićevića koji decenijama književnim gadostima puni svoje prevode Francuza. 

Na kraju, ipak, evo naš dvanaesterački prevod,a nek čitatelj sam izvlači zaključke:  

Dvostruk brod teretni s dva si žala Sene, 
Brod purpura, zlata, cimeta i smirne,
Brod pšenice, raži, duše s pravde mirnē,
Smernosti, gordosti, priproste vrbene.
 
Očevi su mukom, tisućleća  dugom,
Punili te pošto dođe do valova:
Tako veslu nije niti jedan tovar
Težak, ni pun tako trbuh brodu drugom. 
  
No gremo s kajanjem tako strogim ovim, 
Punim časti, tako produbi ga vatra
Da će vođ ga vrećom molitvenom smatrat, 

I dići je – pod  steg ratni će da dospe, 
Lađo što pod carem Severom isplovi 
Dvostruk teretni si brod kraj naše Gospe. 
 
Čarobnjaštvom Kolje Mićevića, koji je moje prevode Bodlera nazvao prljavim, bavio sam se godinama, kako bi na kraju ostala misao da mag svoje prevode neumorno prlja samim sobom – ima li gliba neizlječivijeg od toga?  
 
Kec iz prevođenja
 
Vrač je u pročetničkim Vijestima “analizirao“ moj prepjev soneta Neprijatelj, i pošto se ne držim metoda kojim on pravi invalide od prevoda, i ne šljivim degensko pravilo o konstantama“, zviznuo mi keca, ali to je novinska drljotina iz pera teškog amatera koji pati od megalomanije, a oba moja spisa o Mocartu ozbiljne su analize koje je to goveče u Šćepovu sedmičniku proglasilo besomučnim lažima, što je lako kazati, ali 
nije moguće dokazati. I kao polemičar i kao prevodilac 
 
Mocart vazda bira ono lako, 
na koje je izuzetno lakom, 
i ovom je lakoćom opijen 
ko Rilkeovi mrtvi makom, 
zato Vešović, kad ga bije,
voli zvati mrtvakom.

 

 

PREVODI KOJI ME ČESTO NAJEŽE

Vojka Đikić-Smiljanić, drugi po redu čitač mog teksta objavljenog na Jergovićevu portalu, u jednom telefonskom razgovoru kazala je: “Tvoji su prevodi lepši od Koljinih“. U šta nisam sumnjao, ali sam joj rekao: “Moji prevodi mnogo su tačniji. A ovdje važi čuveni Kitsov stih: Ljepota je istina, istina ljepota.“

Rekla je i da sam  previsoko digao letvicu kad sam pisao o Kolji. Odvratio sam: “Nije tačno. Tu visinu preskačem ja koji sam dobar prevodilac, nekad jako dobar, i to je sve, a Kolju Mićevića, visokoslavnog čarobnjaka reči, treba da čitam po popustu? Tko je meni Kolja? Nije mi rikao na Božić da ga čitam po popustu. Od njegovih  

prevoda nekad se naježim“.  U banjalučkog Kiša zaista nije mali broj prepjeva od kojih mi ježa koži, kao od njegovog prepjeva Pegijevog soneta o Parizu, i još jedan ću natenane razmotriti.  
 
Život zvezdi na domak
 
Htio sam isparandžikati magov prevod Laforgove pjesme Mjesečev solo (Solo de lune), jedan od najgorih prevoda s francuskog koje sam čitao: kao da je na jedno mjesto skupio sve mane, jezičke defekte, promašaje, proizvoljnosti, besmislice i gluposti koji rese prevodilačko mu umeće – taj pravi stihove koji u mojim ušima skiče ko cirkular kad naiđe na čvor – ali pjesma je preduga, pa će mi kao žaba za razudbu poslužiti njegov prevod pjesme Clair de lune (Mjesečina)

Čemu naslov Svetlosti lune, a ne Mjesečina? Da sam ja umjesto Clair de lune 

napisao Svjetlosti lune, vrač bi zahtevao da mi se zatvore vrata svih nižih škola, a kamoli univerziteta“ i dodao: Vešoviću, marš iz učionice!“ A kad u maga  nađete 

Svetlosti lune, to treba brojiti u očite pesničke slobode ili u kaprice genija. 

Evo original, u kurzivu bukvalni prevod Sunite Subašić, sve varijante prepjeva koje sam napravio prema njenom tekstu, i boldirani magov prevod:  
 
Penser qu’on vivra jamais dans cet astre, (10)
Parfois me flanque un coup dans l’épigastre. (10)
 
Misao da nikad ćemo živjeti na ovoj zvijezdi 
Ponekad mi u želudac zadaje udarac. 
 
a) Nikad ćemo na toj zvijezdi živjeti –   
U stomak udarac te misli osjetih.  
 
b) Nikad na zvijezdi toj će da se žije –   
Ta misao kašto u stomak me bije. 
 
c) Nikad na zvijezdi toj živjeti – zada 
Udarac u stomak misao katkada.
 
Zar nikad živeti toj zvezdi na domak,  
ta misao me katkad preseče kroz stomak.  
 
Vrač ne kaže živeti na zvezdi, već njoj na domak, u neposrednoj blizini: zadovoljan rimom domak-stomak, ne boljoglavi oko toga šta znači živjeti na domak“ Lune. Znači što znači, čemu cijepati dlaku na četvoro, hajdemajketi! 
 
Jezik njegovih prevoda zna biti toliko autističan, to jest toliko ličan“ da mu perke ne bi odbili dešifranti KOS-a. Ostavlja nam da nagađamo kako se može živjeti Luni na domak, jer ni jedno nebesko tijelo ne može biti osumnjičeno da je u neposrednoj blizini Mjeseca. Mag često pati od bolesti da zakukulji i zamumulji tamo gdje je original jasan, na šta ga, manje ili više, sili rima kojom u fancuskoj poeziji decenijama pravi svakojake pokore.
 
Drugi stih kazuje da opet ne shvata u čemu je poezija. Laforg svoju misao kašto oćuti kao udarac u pleksus: ona je nešto vanjsko, ne-njegovo, ofizičilo se gotovo kao u Majakovskog, postala boksač koji ga je opaučio. Ta slika snižava misao, ismijava predstavu o njenoj uzvišenoj prirodi, te ako se sjetimo da su romantičari, Laforgovi prethodnici, prefinjeni i gotovo bestjelesni meditirali na mjesečini, parodijski naboj ovih stihova biva očitiji. Čak ironično rimovanje zvijezde i želuca (astre-l’épigastre) – u naš jezik neprenosivo – nagovještava boju njegova glasa, i u pravu je bio Paund kad je u jednom od Kantosa rekao: “U Laforgu više nego što se mislilo“. 

U vračevu prevodu misao katkad pjesnika preseče kroz stomak“, pa se pitamo misli li stomakom, ili misao prethodi proljevu, koji će potom i uslijediti: jedan od lirskih proljeva čestih u Mićevića, a u svakom slučaju nema udarca izvana
 
U originalu oba stiha imaju jednak broj slogova i bolje da je rekao: ta misao kadkad preseče mi stomak, mada je ova primjedba izlišna jer versifikacijske traljavosti u njega su često norma i ne bih komentirao da-bog-sačuva prozodiju ovog  prevoda. 
 
Drugi distih: 

Ah! tout pour toi, Lune, quand tu t’avances (10)
Aux soirs d’août par les féeries du silence! (10)
 
Ah! sve za tebe, Luno, kada se primičeš
U avgustovske noći kroz čarolije tišine! 
 
a) Ah! sve za te, Luno, u noć ljetnju kada 
Kroz čarolije se tišine prikradaš.
 
b) Ah! sve za te, Luno, u avgustu kada 
Kroz čini noćne se tišine prikradaš.
 
c) Ah! sve za te, Luno, u avgustu kada 
Noću se kroz čini tišine prikradaš. 
 
Ah, sve za tebe, Luno, kad zrak ti sine 
u noći avgustovske kroz čuda tišine. 
 
Neću kuditi vračev već hvaliti svoje prepjeve: ko ima dvije čiste o poeziji i prevodima lako će vidjeti da su bolje sve tri verzije mog prevoda, ponajprije jer su točnije. A očito  su točnije jer a) mnogo bolje pravim vezane stihove, b) mnogo bolje znam naš jezik i c) stoput bolje znam šta je poezija, a magovi zločini nad poezijom kazuju da često ne zna šta je to čudalestvo. Stoga ne može osjetiti da, na primjer, “čarolije“ i “čini“ pasuju tišini, a kakva bi to “čuda“ mogla tišina da pravi? Jedno  je, i slabije, kad Lunin zrak “sine“ “kroz čuda tišine“, a drugo je, i bolje, kad se luna “kroz  čarolije“ ili “kroz čini“ tišine  “prikrada“, i ne moraš biti pjesnik da ih doživiš, a doživljavanje čuda tišine treba prepustiti nadri-čarobnjacima. Mag voli da “okrupni“, rekli bi u Papama, ali čuda su vrlo rijetka,a svijet je pun čarolija.
 
Bolje su i zato što pokret slici daje život: Luna je personificirana, nije zaleđena u statusu nebeskog tijela, nosilac je akcije, da i ne govorim o tom da je njen “zrak koji sine” konvencionalna slika, a prikradanje lune je puno sugestije, čime hoću reći da moji prepjevi nisu silovanje originala već  sustvaralaštvo omogućeno glagolom ”primicati se” koji mijenja luninu putanju, ili bar ne znamo je li to nebeska ili zemna staza, u svakom slučaju luna postaje bliža, što podsjeća na magično prekrajanje prostora u Remboa. Stoga evo još jedan prepjev:

Ah! sve za te, kada primičeš se, Luno, 
U noć avgustovsku, kroz muk s čini puno.
 
Moje prepjeve pravio je pjesnik o čijoj poeziji Mocart pojma nema, a njegov

stvor koji uobražava da je pjesnik, što je jedan od sastojaka narcizma i egomanije. 

Treći distih: 

Et quand tu roules, démâtée, au large  (10)
A travers les brisants noirs des nuages! (10)
 
I kad se kotrljaš, bez jarbola, na pučini
Kroz valove (grebene) crne oblaka!
 
a) I, kad bez katarake, diljem se pučine
Kotrljaš kroz crnog oblačja hridine!    
 
b) Obezjarboljena pučinom kad srneš  
Kroz te grebene oblaka, kroz crne! 
 
c) I kad se kotrljaš, lišena katarke, 
Pučinom kroz crne grebene-oblake! 
 
A kad se valjaš, pučinom bez jedara,
tamnim valovima oblaka sred nedara! 
 
U prvom stihu bez jedara mu je ostala pučina, a u originalu je bez katarke ostao brod kojem sliči Luna, pa je trebalo reći: “A kad se pučinom valjaš, bez jedara”, ali mora da mu je poetičnije kazati ”pučina bez jedara”, a u njegovu krivolovu na poetičnosti česta su divljač laži razne vrste. Kako god bilo, napisao je bez jedara“ da dobije rimu sa njedara“ koju Francuzi zovu izdašnom (riche“), a Vrač bi prodao majku za pregršt rima, čak i kad su do neba besmislene, kao ova. 
 
U tekstovima o prevođenju mag se divi svojim rimama, a divio bih se i ja da nisu plaćene lagarijama, a jedna od najbezočnijih je rimovanje jedara“ i “njedara, još jedan dokaz su da vrač vrlo često izmišlja vrlo glupo.Tačnije, takve me rime ježe,jer ih pravilo obično šilježe.

Ako je htio reći da je bez jedara Luna, a ne pučina, to je greška u koracima, jer biti bez jarbola i biti bez jedara nije isto: jedra mogu biti razvijena ili ne, a Laforgov brod ostao je bez katarke dok je plovio kroz hridine, pa je promašen njegov prevod “tamni valovi oblaka“, što ubija bit strofe koju nije razumio. Oblaci liče na grebenje kroz koje je brod plovio i slomio kataraku – jesi li ukapirao, Kolja, dušo, ili treba da ponovim?

Evo obrnut slučaj. Lamartin u Iskiji kaže:
 
Depuis l’heure où ta barque a fui loin de la rive, 
J’ai suivi tout le jour ta voile sur les mers.
 
Od časa kad je tvoja barka pobjegla daleko od obale, 
Gledala sam cijeli dan tvoje jedro na morima. 
 
Dok vrač veli:
 
Otkako ti barka pobeže sa žala, 
pratila sam tvoju kataraku niz more. 
 
Ljupka mu je ova baba iz usmene priče koja ne vidi kolibu, to jest lađu, a vidi iglu na njenu krovu, to jest katarku. Zašto nije rekao kao original: “Jedro sam ti vazdan pratila niz more?” Zato što gluposti  kao praćenje katarake niz more smatra finim sustvaranjem, ali i zato što mag točnost mrzi,jer trči kao rijeka Rona i  često prevode gadno zbrzi. 

I ne pitajte kakvi su to oblaci sred nedara“, i šta znače, i okle oni u njedrima, i čija su to njedra: pjesnikova, ili njedra bez vlasnika, ne pitajte ga, zabogamiloga, jer za autistu koji voli ovakve spregove čitalac ne postoji, a njemu su dokaz genijalnosti, i posve mu je dovoljno svoje vlastito mišljenje.
 
Tim “oblacima sred njedara” od Laforga pravi nadrealistu. I mnoge druge pjesnike u magovim prevodima snalazi ista sudbina. U prevodu Nervalove  pjesme Fantazija 

uporedio je stari napjev s grčem u tmini, čime je i Nerval promaknut u vrsnog nadrealistu. Mag često primjenjuje automatsko pisanje: prevodi kao automat. Samo je automat mogao napraviti sto i kusur knjiga prepjeva. Samo je automat mogao napraviti rimu jedara-nedara. Riječ je o slijepcu koga vodi rima i često ga ostavi u ćorsokaku: oblaci sred nedara idu u naljupkije slijepe ulice u magovim prevodima.   
 
Četvrti distih:                                                       

Oh! monter, perdu, m’étancher à même (10)
Ta vasque de béatifiants baptêmes! (10)
 
Oh! popeti se, izgubljen, ugasiti žeđ iz same 
Tvoje školjke blaženim krštenjima!
 
a) Dići se, izgubljen, i žeđ utažena
Iz školjke ti gdje su krštenja blažena!   
 
b) Dići se, izgubljen, krštenja blažena
Iz školjke ti piti i – žeđ utažena! 

c) Dići se, izgubljen, blažena krštenja
Iz same ti školjke piti i – žeđ jenja!      
 
Oh! popet se i piti, zanet, bez mrštenja 
tvoju posudu posvećujućih krštenja!
 
Mocartov Laforg je zanet” – Dostojevski bi rekao: divna riječ, u spomenar da je metneš – ali zaslužuje nogu u jaja prevodilac koji izgubljenog pjesnika zove zanetim. Laforgov je fah ismijavanje zanosa, onog u vlastitih prethodnika, često i svog. Samo pjesnik koji se ćuti izgubljen u Luni može vidjeti školjku koja taži žeđ i usput ga krsti.
 
“Piti… tvoju posudu“, a ne iz posude, kaže čarobnjak reči. Ako je ovim htio izbjeći slog više, zašto nije rekao: “piti… iz tvoje školjke“, kao u originalu, pa bi imao isti broj slogova? Vjerojatno je gluvać za jezik smatrao da je sustvaralačkije reći “piti posudu“, mada u našem jeziku možeš piti iz posude ili ispiti posudu. Neznanje jezika mag decenijama prodaje svjetini kao vrsno čarobnjaštvo.
 
A šta znači bez mrštenja“? Ništa, ali se divno rimuje s krštenja“, kao jedra njedra, a kud ćete više? Rima mu je opet lijepa ko vila i glupa ko točak. Ili magov Laforg

 mora biti “zanet“ da bi krštenja pio bez mrštenja, jer bi se nezanet mrštio? Takav je ovaj bedak kad kuburi s rimama: proizvoljnosti ima toliko da sam ne jednom pomislio: ako je to prevodilački čarobnjak, ja sam kao pjesnik novi Dželaludin Rumi. 
 
Još jedan primjer iz Laforga: 
 
Le Témoin éternel qui trône au firmament,
Me voit-il? m’entend-il? – oh! savoir ce qu’il pense!…
Comme la vie est triste… – à quoi bon l’Existence?…
– Si ce globe endormi mourait subitement!…
 
Vječni Svjedok koji vlada na nebu
Vidi li me? čuje li me? – oh! znati šta misli!… 
Kako je život tužan… – čemu Postojanje?

– Ako će taj globus uspavani umrijeti nenadno/ubrzo!…  

Nas dvoje nismo genijalni, i nemamo dar za izmišljanje kakvim se vrač razmeće, i imali smo skroman cilj: ovu strofu što točnije prenijeti u naš jezik:  
 
Vječni Svjedok koji vlada svodom da li
Vidi i čuje me? – oh, šta misli znati!
Što je život tužan… čemu Postojati?… 
– Kad mrijeće brzo taj Globus zaspali!…
 
Postupak koji vrač, i kasni i rani, krajnje ”bespoštedno brani” dok originale čerupa kao gavrani, vjerujući da ih poboljšava, drugačiji je od našeg, avaj
 
Večni Svedok koji u visini vlada
vidi li me, zna l’ me? Ko zna misli njemu? 
Sve je tuga i kal. – Sav taj život čemu?
Da na Glob odjednom naglo sneg napada?
 
Pun zavisti, pitaću: kako si se setio snega, ćaća te kongenijalni? Da sam dumao svejutro, ta veličanstveno glupa i glupo veličanstvena proizvoljnost ne bi mi na um pala.I ne bih se usudio, kao ti, da prilog “subitement” prevedem dvaput zaredom: “odjednom” i “naglo” kako bih popunio metar! Ovakva rješenja su mu originalnosti biljeg, a pravio ih je obični šiljeg. Mada je mogao reći: “Da na ovaj Globus naglo sneg napada?Ali, kad maga lupetanje krene, baš ga krene.
 
Mićevićeva “krštenja” su “posvećujuća“, a ljudi koji znaju šta je valjan stil i jezik upotrebu participa umjesto pridjeva, čak i u prozi, a kamoli u stihu, vide kao dokaz odsustva sluha za jezik. 
 
Evo primjer iz proze. U Valerijevu dijalogu L’âme et la danse (Duša i ples) Eriksimah kaže: “Parle, ô Maître, dans l’art divin de se fier à la naissante idée”, što znači: “Govori, o Učitelju božanske umjetnosti ufanja u ideju koja se rađa”. Mocart veli: ”Govori, o, Učitelju božanstvene umetnosti poverenja u rađajuću ideju” i opet pruža dokaz da je gluh za naš jezik, jer “rađajuća ideja” je ona koja rađa, a ne, kao u originalu, ona koja se rađa (naissante idée). Valerija je više zanimalo nastajanje ideje, a manje njeni plodovi. I da mag nije napisao glupost, sintagma “rađajuća ideja”, čak i u prozi, zvuči ružno.
 
Sad mi je krivo što nisam češće bilježio vake bisere. Bilo bi zabavno iz sto i kusur njegovih knjiga patricipe upotrijebljene kao pridjevi loviti kao vaške,  ali evo pregršt: “bludeći zanos” iz Šenijeove Himne noći, “zalazeća sunca” iz Bodlerove pjesme 

Poziv na putovanje, “tmina bazdeća” iz Bodlerove pjesme Čitaocu,“blagost plamteća” iz prevoda nenaslovljene pjesme broj V u Cvijeću zla, “duša bludeća” iz Pegijeve pjesme Druga molitva u katedrali u Šartru, “prsti hladni bludeći” iz Valerijeve pjesme Epizoda, ”putujuće čelo” iz Valerijeve pjesme Platanu, “dronjak putujući”, “rađajuće leto”, “plivajuća šuma” iz Valerijeve Mlade Parke, “ploveće priviđenje” i “ona…mrtva, bludeća” iz Valerijeve pjesme Pitija. Takvih primjera je bilo mnogo više, jer idu u štil koji pomno njeguje: voli u našem jeziku imitirati francusku sintaksu, a ”posvećujuća krštenja” od svih ovih spregova je najrogobatniji, i zato što, po Putancu, béatifier znači beatificirati, proglasiti blaženim, ali i usrećiti.

Le Petit Robert uz riječ vasque (školjka) navodi rečenicu iz Igoa: “Jedna od onih čarobnih fontana, blago šumnih, koje se liju iz školjke u školjku” (“de vasque en vasque”). I mada u Putančevu rječniku piše da je vasque “školjka (na zdencu, na vodovodu)”, vrač veli posuda i slabi poeziju koja živi od konkretnog, a posuda ima uopšteno značenje. Treba li reći da je sve tri verzije mog prepjeva četvrtog distiha pravio pjesnik, a da je vračev uradak zbrzio nadripjesnik po vokaciji?  

Peti distih: 

Astre atteint de cécité, fatal phare 
Des vols migrateurs des plaintifs Icare! 
 
Zvijezdo oboljela od sljepila, kobni svjetioniče
Seliteljskih letova tužnih Ikara!
 
a) Slijepa zvijezdo, kad Ikari boni  
Lete ko selice – koban svjetionik.
 
b) Slijepa zvijezdo, i svjetioniče 
Kobni, kad Ikari tužni su selice! 
 
c) Slijepa zvijezda, svjetionik kobni 
Seliteljskom letu Ikara turobnih!     
 
Zvezdo u sljepoći, kobna kulo gde izgara 
lutalačko jato žalostivih Ikara! 
 
Uf! Ovakvo preseravnje rijetkost je i u Mićevića. Htio sam pitati: što nisi, bio nejadan, napisao: ”Zvezdo slepa, kobna kulo gde tumara / seliteljsko jato žalosnih Ikara”, pa bi ovi stihovi bili bi manje budalasti, a njin ritam ne bi bio prozni, ali sam obećao da neću o njegovoj verisfikaciji. Nego ću posegnuti za riječima od uroka kojim se služila moja baba Staka: Anatemate Mićevića i njegovije prevoda! I ko zna koji put, zbog rime (“Ikara“-„izgara“) napravio je lom i ršum od originala. 

O kakvoj kuli je riječ? Vrač vjeruje da, u njegovom prevodu Remboovog soneta Ma Boheme, imenica Medvjed, bez pridjeva Veliki, može funkcionirati kao naziv sazvježđa. I da će u prevodu Bodlerovog soneta koji sam razmotrio u drugoj knjizi, kad umjesto mrtvačka kola“ kaže kovčeg“, čitalac odmah skužiti da se radi o lijesu, a pošto ne zna srpski, ni na kraj pameti mu nije bilo da napiše: Jesu lesovi mojih snova!“, jer Zmaj kaže: les za malog pokojnika“, a u Iva Ćipika ćete naći drveni les“. Taj diletant vjeruje: kad kaže kula“, to čitaocu mora biti kula svjetilja, a zapravo mu se jebe: kakav čitalac, to ne postoji, ima samo vrača koji zna da je to kula svjetilja, i to mu je dovoljno. Je li mu iko objasnio da je poezija komunikacija? Njegovi prevodi  imaju toliko šumova u komunikacionom kanalu da su nekad nepodnošljivi.  

I zašto Ikari izgaraju u kuli? Tice-selice mu ga znale. Jer kad si autista, za cio život si autista: s autizmom se umire, kaže Boro Đukanović. U originalu ta slijepa zvijezda“ – jer luna je planet –  bila je kobni svjetionik“ Ikarima, zato su se srušili u more, nije ih oborilo sunce već mjesec, što je i maštovita i ironična parafraza mita. Banjalučki artiljerac, za ironiju gluv ko top, od njih pravi Ikare koji gore u kuli. Opet siluje pjesmu za njeno dobro, pomaže pjesniku da bude inventivniji. Ta glupost je plod 

dubljeg i ispravnijeg“ čitanja originala, toliko dubljeg da magu želiš dati no nosu. 

Da književno oživi mitskog junaka, suviše rabljenog u poeziji, Laforg ga je umnožio, postupak kojim se genijalno služio Rembo (milion bijelih Marija“), ali ide dalje i Ikare pretvara u selice: ne lete u nebo već na jug. U prevodu ovog šupka Ikari su prestali biti selice i avandžirali u “lutalačko jato“ zabasalo u kulu gdje  mora da izgara, šta mu, jebiga, drugo  i ostaje? Proizvoljnih prevoda u vrača ima lopatom da ih zgrćeš, a ovdje  je proizvoljnost doveo do groteske. Njegovi pokušaji sustvaranja listom su dokazi jalovosti mašte i plitkoće pameti. 

Šesti distih:   

Œil stérile comme le suicide, 
Nous sommes le congrès des las, préside; 
 
Oko neplodno kao samoubijstvo,
Mi smo kongres umornih, predsjedavaj! 
 
a) Oko neplodno ko suicid, gledaj:
Mi smo kongres umornih, predsjedaj;
 
b) Jalovo, poput samoubistava, 
Oko, kongres smo mornih, predsjedavaj.
 
Oko neplodno, ko samoubijstvo, avaj,
mi smo kongres umornih, predsedavaj;
 
Za pohvalu je rima avaj-predsedavaj. Jer njegovi srokovi pravljeni dopisivanjem čega u originalu nema često su živi upiš. Na primjer. U pjesmi Iskija Lamartin kaže: “La vague en ondulant vient dormir sur le bord” [“Talas lelujajući se dođe spavati na obali”] dok mag veli: ”val namreškan sanja pokraj žala plava”. Ne sanja na žalu nego pokraj njega – opet nepredočljiva slika za koje se specijalizirao. Namreškan znači prekriven malim, sitnim talasima, blago zatalasan, ustalasan, a kako zaspali val može biti namreškan, to, Kristove mi muke, zna jedino Kiš iz Banje Luke. Uz to, zbog rime sa “spava” plavi mu se žal a ne val. Što se lako moglo izbjeći: ”Val namreškan sanja posred žala plava”,ali, kad bi baba imala muda, zvala bi se đed.
 
U maga često postoji ovakva sinergija laži i njegovim lupetanjima pod prisilom rime prosto nema kraja. Zato hvalim rimu avaj-predsedavaj, jer riječi koje dopisuje zbog rime vazda  škode originalu, ali ovaj put je zaslužio peticu: ako je našao ovakvu rimu, mora da će u čarobnim Dučićima“ krepati nečija kučka, rekli bi u Crnoj Gori.
 
Sedmi distih: 
 
Crâne glacé, raille les calvities (8)
De nos incurables bureaucraties; (9) 

Sjajna lobanjo, rugaj se ćelavostima
Naših neizlječivih birokratija;
 
a) Nek te nad ćelama naših birokrata  
Bezliječnih, sjajna lubanjo, rug hvata.
 
b) Da ćelavost, sjajna lubanjo, ismiješ
Neizlječne naše sve birokratije.
 
c) Blistava lubanjo, ćelama se smiješ
Svih birokratija: lijeka im nije. 
 
d) Ćelama se, sjajna lubanjo, cerekaj
Svih birokratija naših bez lijeka. 
 
e) Blistava lubanjo, ismijavaj ćele
Svih birokratija, neizlječne fele!
 
f) Neizlječnih naših svih birokratija 
 Ismij ćelavosti, lubanjo što sija. 
 
Lobanjo ledna, ismevaj što odvratnije,
ćelavost naše neizlečive birokratije. 
 
Drugi stih u originalu ima devet, a u prevodu  Mićevića Kolje, koji je metrički posve raspištoljen, ima petnaest slogova.  A šest varijanti prepjeva znak su da sam učinio sve što mogu kako bih se izvorniku što više približio. Jer remboovska množina “ćelavosti naših birokratija“, umjesto ćelavost naše birokratije“, onestvaruje zbilju, kako bi rekao Hugo Fridrih, groteskno je izobličuje, pretvara je u mučno priviđenje: ko može reći koliko ima naših birokratija“ i vrsta njihove ćelavosti“? 
 
Vrijedilo je pomučiti se: obje množine u šestoj verziji prenio sam u naš jezik, mada vrač može reći: oko kakvih tričarija ti nadižeš dževu! To su moćne sitnice, odvratio bi mu beogradski pjesnik Miroslav Maksimović. Uz to, u pjesmi o mjesečini koja dolazi s neba i sa birokratskih ćela prenijeti obje množine pitanje je prevodilačke časti. O kojoj ne zna ništa mag koji prevodi kako mu se digne. U Crnoj Gori vele: kako mu se napne, jer u zemlji gdje obožavaju ležanje ne vole dizanja.

Dok prevodiš, u tom učestvuje više tebe nego što misliš. Jer kad se sjetim gumna na magovoj glavi, i dodam njegovu neizlječno birokratsku poetiku, šest verzija prevoda Laforgovog distiha o birokratijama i njinim ćelama postaju mi nešto razumljivije.  

U prevodima “može se ono što se moža“ i znam šta se u maga ne moža, pa makar došlo i do noža“, kako bi rekao Ivan Slamnig, ali sam očekivao sve osim odvratno ismijavanje. Koje mu je po ukusu. A ukusi su razni. I nije me čudilo kad se trudio u Vijestima da moj prevod soneta Neprijatelj ismeje što odvratnije. A dok sam s originalima poredio njegove prepjeve koje je pravio đak iz magareće klupe, kašto  se činilo da mu je cilj što odvratnije ismijati poeziju. Odvratno ismijavanje je od bronce trajniji spomenik magovom gluvilu za naš jezik i glupostima u koje ga to guvilo vodi. 

Nisu slučajno glup i gluv – gotovo rima.   

Osmi distih: 

Ô pilule des léthargies finales, (9)
Infuse-toi dans nos durs encéphales ! (9)
 
O pilulo završnih letargija
Rastopi se u našim tvrdim mozgovima!
 
a) Krajnjih letargija Pilulo, u ove
Naše otvrdle se ubrizgaj mozgove!
 
b) O Pilulo krajnjih letargija, nama
U tvrde mozgove ubrizgaj se namah.
 
c) O Pilulo krajnjih letargija, svima  
Rastopi nam se u tvrdim mozgovima.
 
d) Pilulo završnih letargija, svima  
Rastopi nam se u tvrdim mozgovima.
 
O Pilulo konačnih mrtvila,
kad bi nam tvrde mozgove smrvila. 

Jezički purist letargičan prevodi kao beživan, a letargiju kao mrtvilo, jer ne zna da  letargija odvno odomaćena u našm jeziku. A st tih: “kad bi nam tvrde mozgove smrvila“ dovoljan je razlog da vrač ovaj distih nabije na kua. Laforg Lunu zove pilulom ne samo zato što sliče, već i zato što vodi do konačnih letargija“. Mag je izbacio imperativ infuse-toi“ da može Lunu pretvoriti u malj koji mrvi tvrde mozgove – takva je splačina ovaj prevod i takav je debil taj mag kad se trsi da bude originalan. Ovdje je i Laforga unaprijedio u Vojislava Ilića. Mlađeg.

Navodio sam sve verzije prepjeva Mjesečine da pokažem šta može, često i mora pjesnik kad prevodi, i da čitatelju omogućim poredbu tih varijanti s magovim uratkom. A pošto niko ne zna koliko argatovanja je zbito u 31 tom prevoda u mom kompjuteru, nek čitalac na tren zaviri u moju prevodilačku radionicu. Jer i u Kur’anu piše: grijeh je imati a ne pokazati. 
 
Matematički se može izračunati koliko se prevoda Mjesečine može napraviti od mojih varijanti. Takav fanatik umije biti pjesnik koji zna da je poezija neprevodiva, ali čini sve što može da se što više približi originalu. Vrač se drži gesla: što dalje od originala, to genijalnije, a posljedice sam potanko razmatrao u obje knjige.

Još jedan primjer. Kad sam sa Sunitom prevodio Gotjeov Oblak, napravio sam pet verzija osme strofe, da varijante ostalih strofa ne pominjem: 
 
Le sentiment répond: “Qu’importe!
Qu’est-ce après tout que la beauté,
Spectre charmant qu’un souffle emporte
Et qui n’est rien, ayant été!
 
Bukvalni prevod: 

Osjećaj odgovori: “Nije važno!
Što je napokon to ljepota,
Ljupka avet koju odnosi dašak
I koja nije ništa, nakon što je bila!

Prva varijanta prepjeva: 
 
“Šta mari!”, čuvstvo mu odvrati,
“Što to lepota konačno je,
Ćuh nosi ljupku avet koje,
Tek što bila, nesta zatim!

Druga: 

“Šta mari!”, oćut odgovori,
“Što to lepota konačno je,
Ćuh nosi ljupku avet koje
Već nije, samo što se stvori!

Treća:

“Šta mari!”, oćut tad zamnije,
“Što ljepote je ovo časak,
Odnosi  ljupku avet dašak,
I pošto bješe, ništa nije.
 
Četvrta :
 
“Šta mari!”, čuvstvo tad zamnije,
“Što to lepota najzad jest i  
Ćuh nosi prizrak pun dražesti
I, pošto beše, ništa nije!

Peta: 

“Šta mari!”, čuvstvo odvraćaše,
“Što to lepota konačno je,
Ćuh nosi ljupku avet koje
Već nije, a tek tren bijaše! 
 
Kad pravim razne varijante, nekad se sjetim Nikole zvanog Teški Radnik, koji je bio jedan od oriđinala Sarajeva. Teški radnik Marko navodi sve verzije i da pojmite zašto s prezirom čita vračeve drljotine: ne može da amaterske uratke na prvu loptu ne prezre pjesnik koji rađa mečku nad prevodom, i ne žali ni jedan dan od silnih godina bačen na ovu rabotu, mada još od mladosti zna da je Isidora Sekulić rekla: “Prevoditi je nemoguće“, i dodala: “ali prevoditi se mora“. 
 
Nedavno sam pročitao tvrdnju Josifa Brodskog: “Prevođenje je otac civilizacije“, što može biti utjeha meni i bolesnicima kao ja, a da je prevođenje duševna bolest, nešto kao kocka, na to ne treba trošiti riječi. 
 
Deveti i deseti distih:
 
Ô Diane à la chlamyde très-dorique, (9)
L’Amour cuve, prend ton carquois et pique (9)
 
Ah! d’un trait inoculant l’être aptère, (10)
Les cœurs de bonne volonté sur la terre! (9)
 
O Dijano s vrlo-dorskom hlamidom,
Ljubav vri, uzmi svoj tobolac i probadaj

Ah! strijelom cijepeći beskrilno biće,
Srca dobre volje na zemlji!
 
a) Dijano, s hlamidom vrlo-dorskom, vrije
Ljubav, uzmi tulac da iz njega biješ
 
Ah! beskrilno biće cijepeć strijelom,
Srca dobre volje na svijetu cijelom!
 
b) Diano, s hlamidom vrlo-dorskom, sada
Vri ljubav, tobolac uzmi i probadaj
 
Strijelom cijepeć biće što ne leti,
Srca dobre volje na ovoj planeti!
 
c) Dijano, s hlamidom vrlo-dorskom, vrije
Ljubav, uzmi tulac da iz njega biješ,
 
Nek beskrilno biće cijepi ti strijela,
Srca dobre volje s planeta cijela!    
 
d) Diano, s hlamidom vrlo-dorskom, sada
Vrije ljubav, uzmi tulac i probadaj,
 
Nek beskrilno biće cijepe ti strijele,
Srca dobre volje sa zemlje cijele.
 
O Dijano u vrlo dorskoj hlamidi,
ljubav uzavre, uzmi ti tobolac i zabridi. 
   
Ah, otrovnom strelom biće bez pameti,
srca dobre volje na ovoj planeti. 

Rečnik grčke i rimske mitologije veli: Dijana “italska boginja plodnosti, materinstva i divljači. Njeno ime je izvedeno od indoevropskog korena di (sijati). Stoga je ona, kao Jupiter, Junona, Janus i Jana, jedna od boginja nebeske svetlosti, zbog čega je kasnije poistovećena sa Lunom“. Zato Laforg luni kaže: Dijano, uzmi tulac.
 
Neću se ibretiti vračevoj prozodiji koja, prvi distih, i mnoge stihove u ovom prevodu, pretvara u mlecavu prozu, nego ću reći: ko zna koliko sam puta u Mocarta nagazio – točan glagol, jer zna se na šta moreš nagaziti – na ovakva rješenja o kojim sam već govorio, a Andre Žid bi rekao: pošto niko ne sluša, treba ponavljati. 
 
Mag veli da se ubjeđenja moraju “bespoštedno braniti“, jedno od njih je granitna vjera da je glagol zabridi“ valjana zamjena za glagol pique“ (probadaj“) i za particip 

inoculant“ (cijepeći“) iz sljedećeg distiha, jer u vrača sve mora biti točno. Ali ne zna da u srpskom jeziku obraz može bridjeti od šamara, uši od zime, tabani od žege i slično, a da boginja može tobolcem zabridjeti vjeruje tokmak koji se uspješno izdavao za čarobnjaka, i nek se izdavao kad mu se na riječ vjerovalo. Nadam se da će se, nakon što pijehne, vjerovati nalazima jednog stručnjaka.

Ilija Čvorović u Balkanskom špijunu kaže: Ako me se na dan bezbednosti sete, sete, ako ne, nikom ništa, to je bila moja dužnost“. Mag sebi veli: ako rima ne dopušta glagol probadaj“, reci zabridi“, pa ako se čitaoci sete šta to znači sete, ako ne, nikom ništa, moja dužnost je da im serviram tmine i polutmine. Prepjevi su mu nekad mnogo nerazumljiviji od originala, što mu je dokaz da je genije, a ne autista za koga ne postoji socijetet zvani čitalačka publika. Svom autizmu u pjesmama ugađa ko čiru na prknu, ali od toga nema štete, ali ne zna kolik je šetočina kao prevodilac.  

I pošto mi se namjestio, što da ga opet ne opalim: Kolja, srce moje, u ovim stihovima ima rupa, ali nije rupa u planeti, već je rupa u pameti, rekao bi Skender Kulenović. U tvom prevodu nema participa cijepeći“ (“inculant“), misliš da možeš jednim udarcem ubiti dvije muhe: ubijeđen si da u tvom prevodu  glagol „zabridi“ znači i “probadaj“ i “cijepi“, a nije te briga,jer si zakleti dušmanin humora u poeziji, što si uništio poetsku igru u kojoj drevne strijele postaju moderno sredstvo za pelcovanje od ljubavi! 
 
Karina je za prevođenje ko stih: “Ah! d’un trait inculant l’être aptère“ (Ah! strijelom cijepeći beskrilno biće“) ovako uništi: “Ah, otrovnom strelom biće bez pameti“, karina i zato što u originalu strijela nije otrovna, a “biće bez pameti“ je laž zbog koje bih te, da si mi bio blizu kad sam čitao ovaj prevod, gađao u ćelu svojom zimskom cipelom Timberland, pa kad više sunce ne bi izgrijalo nad Banjom Lukom. Ovo i jeste  sročilo biće bez pameti, što se u tvojim prevodima dešava češće nego što bi osvedočeni čarobnjak reči sebi smeo dopustiti. 

Jedanesti i dvanaesti distih: 

Astre lavé par d’inouïs déluges,
Qu’un de tes chastes rayons fébrifuges, 
 
Ce soir, pour inonder mes draps, dévie, 
Que je m’y lave les mains de la vie!   
                                                                        
Zvijezdo oprana nečuvenim potopima,
Nek jedan od tvojih čistih zraka što groznicu liječe
 
Ove večeri, da potopi moje čaršafe, skrene,
Da u njemu operem ruke od života! 
           
a) Zvijezdo, što mnogi te nečut potop mije,
Jednu čistu zraku, od groznice lijek,
 
Večeras, da plahte natopi mi, skreni:   
U njoj od žića je ruke prati meni.   
 
b) Zvijezdo, što mnogi te nečut potop mije,
Skreni čistu zraku, od groznice lijek,
 
Nek večeras plahte natopi mi, zatim
U njoj od života ruke ću oprati.
 
c) Zvijezdo, potopima prana nečuvenim,
Jedan čist zrak, lijek od groznice, skreni 
 
Nek njim natopljena svaka plahta mi je,  
U njem od života da ruke umijem.
 
Zvezdo sprata čudesnim poplavama  
nek ti jedna zraka topla, sama
 
noćas mi natopi čaršafe, izmota,
da u njoj operem ruke od života. 
 
Umjesto zrake, u originalu čiste“, jer pjesnik hoće u njoj da “opere ruke od života“, i uz to groznicu liječi“, jer tuberan hoće da je pri sebi kad odbacuje život, vrač nam nudi žvrljotinu mizerniju nego obično: jedna zraka topla, sama“. Zašto sama“ kad je već rekao “jedna“, zar jedna zraka“ može imati društvo, i kako mjesečeva zraka može biti topla, o tome možemo nagađati do kijametnog dana ili se pomiriti s činjenicom da je ovaj prevod sročio debil. Ali po strani to da samo imbecil može reći da hladni mjesec ima tople zrake, a radi se o kurčini za poeziju jer kontekst sugeriše da samo hladna zraka može ublažiti tuberkuloznu groznicu, pa se čitatelj vlastitim gledaljkama može osvjedočiti kakav je šupak mag kada ni dva posto ne šljivi poetski kontekst. Ovi prevodi, rekao sam na drugome mjestu, često liče na filmski negativ: što je u originalu bijelo, u vrača je crno, i obratno. Zraka čiji epitet hladno 

mag pretvara u toplo – oštro je zrcalo impotencije koja se decenijama  izdaje za čarobnjaštvo, a ja se od nje nerijetko ježim. Jer mi priziva i Tontićev stih: Jeziva,

jeziva, jeziva budalo! 

Radi se o hohštapleru koji je talentom za samopromidžbu i uz pomoć  beogradske književne čaršije sazdao od sebe neporecivu veličinu, zato me odbio svatko kome sam ponudio tekst O prevodilačkom čarobnjaku, iskosa, ali ga je prihvatio Miljenko Jergović koji je o mom tumačenju poezije napravio takav tekst da sam se stidio dok sam ga čitao, jer, mada je u osnovi tačan, kroz glavu mi je prošao Njegošev stih: “Imaš pravo, ali ne toliko!“   

Vrač je lijek od groznice“ šutnuo iz pjesme da Laforgu serbez može  podmetnuti laž jedna zraka topla, sama“: kad bira između činjenica velike egzistencijalne težine, kakva je tuberanska groznica, i poetizacije ljepljive kao slina, mag se ne dvoumi, mada mjesečeva zraka, topla i pride sama, kaže da ne zna šta je poezija i zato uživa u teroru i nad istinom i nad velikim stihovima.

A ko pogodi šta u pretposljednjem stihu znači glagol izmota“, dopisan zbog rime sa “života“, pokloniću mu 100 KM zato što mi je prostu pamet prosvijetlio. Opet je kriva vračeva teorija o konstantama: ako se u originalu pjesma završava riječima “de la vie”, i u njegovom prevodu mora se završavati riječima “od života”. Zato se u rimi opet drži prevodilačkog gesla moj-te-mota-oko-plota
 
Taj šarlatan je etiketom “prljavo prevođenje“ likvidirao moje prepjeve Šarla Bodlera, pa sam očekivao da i knjigu Prevodilački čarobnjak proglasi prljavim tumačenjem 

njegovih žvrljotina. Nazvao ju je hrpom besomučnih laži. Jer njegovi “oblaci sred nedara“ nisu besomučna već genijalna laž. Ni topla mjesečeva zraka nije laž besomučna već degenska. Ni u njegovoj piluli, koju je pretvorio u macolu, kako “bi nam tvrde mozgove smrvila”, nema  ničeg besomučnog, već nečeg kao Horacijev spomenik tučnog. Ako je igdje bio veliki, onda je u ovoj diciplini, a postignuti rezultati vele da je dostojan potomak montenegrinjskih lažova.

 

PREVODILAČKI BARBARIN 

Taparana
 
„Dragi Miljenko, planirao sam  o Mićeviću knjigu od 150 kompjuterskih strana, ali normu sam već prebacio s lakoćom i neće me iznenaditi ako budem gonio do 200, jer me nikad nije izdala huja u kojoj ima nečeg crnogorskog: moja knjiga o Jevremu Brkoviću, zvanom Špijun iz Pipera, trebalo je da ima oko 200 strana, a u konačnoj verziji ima 300; isto se desilo i s knjigom o Muhamedu Filipoviću, zvanom Lažov Bili, i njegovom sinu Nenadu, zvanom Lažov Behby, dok knjiga o Rajku Nogi, koja je u prvoj verziji imala 120 strana, u konačnoj redakciji je narasla na 250, jer kad se Crnogorac sveti, čak ako je Crnogorac tek pet posto, čini to svesrdno kao da kopa temelje kumovske kuće.   

Stoga ti još jednom zahvaljujem, jer da nije bilo tvog portala, sve bi se okončalo sa 50 strana teksta, gdje sam čarobnjaku Kolji dao što mu niko uzeti neće, ali knjiga je drugo: u njoj mi vrač liči na Sv. Sebastijana izrešetanog mojim precizno odapinjanim strijelama, čak sam se kašto osjećao kao Viljem Tel koji pogađa jabuke na glavi svog mušterije iz Banjaluke. Bilo bi mi drago kad bi i ovaj tekst objavio na svom portalu, jer bi u knjigu ušlo i ovo pisamce tebi, do kojeg mi je veoma stalo“. 

Jergović je na Ajfelovom mostu objavio moju studiju O prevodilačkom čarobnjaku, iskosa, i tekst, koji sam naknadno umio, pod naslovom Prevodilačka tarapana završna, što maga nije spriječilo da u pismu Miljenku, objavljenom u tjedniku Šćepa Izlučevine, kaže kako je knjiga Prevodilački čarobnjak “od početaka do kraja utemljena na besomučnim lažima“. Što je mogao reći samo đenije koji nipodaštava pamet pisca koji nije samo veliki prozaist nego i vrstan esjista. I to pismo je potvrda onog što važi ödvijeka: maloj pameti nema kraja a ni lijeka.
  
Zle ga oči ne viđele!
 
Sad evo Verlenovog soneta Moj prisni san  (Mon rêve familier):
 
Je fais souvent ce rêve étrange et pénétrant
D’une femme inconnue, et que j’aime, et qui m’aime
Et qui n’est, chaque fois, ni tout à fait la même
Ni tout à fait une autre, et m’aime et me comprend.
 
Sanjam često taj čudni i prodorni san 
O jednoj neznanoj ženi, i koju volim, i koja me voli,   
I koja nije, nikada, ni sasvim ista
Ni sasvim drugačija, i voli me i razumije. 
 
Car elle me comprend, et mon coeur, transparent
Pour elle seule, hélas! cesse d’être un problème
Pour elle seule, et les moiteurs de mon front blême,
Elle seule les sait rafraîchir, en pleurant.
 
Jer me razumije, i moje srce, prozirno
Samo za nju, avaj! presta biti problem 
Samo za nju, i znojeve mog blijedog čela,
Samo ona zna rashladiti, plačući.            
 
Est-elle brune, blonde ou rousse? – Je l’ignore.
Son nom? Je me souviens qu’il est doux et sonore
Comme ceux des aimés que la Vie exila.
 
Je li smeđa, plava ili riđa? – To ne znam.
Njeno ime? Sjećam se da je blago i zvučno
Kao u onih voljenih koje Život izgna.  
 
Son regard est pareil au regard des statues,
Et, pour sa voix, lointaine, et calme, et grave, elle a
L’inflexion des voix chères qui se sont tues.
 
Njen pogled je sličan pogledu statua  
I u svom dalekom, i mirnom, i dubokom, glasu ima
Modulacije dragih glasova koji su ućutali.    
 
Moj prepjev: 
 
Često u snu čudnom i prodornom snijem
Neznanku što ljubav ljubavlju mi vraća, 
Nije sasvim ista, nikada, niti je
Sasvim druga, ali voli me i shvaća.
 
Jer me shvaća, srce, prozirno cijelo
Tek za nju, vaj! problem prestalo je biti
Tek za nju, a znojno i blijedo čelo
Tek ona, plačući, zna mi rashladiti.
 
Je li smeđa, plava, riđa? – Ne bih znao.
Ime? Pamtim: blago i zvučno je kao
U voljenih koje izgna Život ovaj.  
 
Njen pogled je kao pogled u kipova,
A glas, dalek, miran, dubok, sliči više
Na glasove drage što zanijemiše.
 
Ponoviću: kad napravim ovakav prepjev, što se sve češće dešava, jer prevodilačko i pjesničko iskustvo raste, sjetim se Česlava Miloša koji je rekao da je u prevođenju glavno naći u svom jeziku formulacije dovoljno zgusnute da pjesnikovu misao prenesu neoštećenu. Ovdje sam ih našao.  

Evo magov prevod pred kojim sam prinuđen opet kliknuti kao Darinka: e lijep li je, zle ga oči ne viđele!
 
Često sanjam čudni san što me osvaja 
o neznanki koja ljubit bi me htela, 
i koja me, večno drukčija  i vrela,  
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.
 
Ona shvata moje srce puno vaja, 
shvatila je, avaj! mene čim me srela. 
Samo ona može s moga bledog čela    
otkloniti setu i dati mu sjaja.
 
Ne znam je li smeđa, crna ili plava. 
Ime joj zvučnošću svojom očarava
ko imena onih koje Život ubi.  

Kao pogled kipa i njen  pogled drema 
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi, 
seća na glas dragi onih kojih nema.
 
Prevodi kako mu se digne 
 
Ovom prepjevu mag je dao naslov Moj svakodnevni san, pa bi ga trebalo pitati: zar naš jezik ne zahtijeva da kažete svakonoćni san“, ali ne smijem, jer je banjalučki plemić osjetljiv kao mimozica, pa bi me u pročetničkom devniku Vijesti ili u Šćepovom tjedniku mogao ponovo zasuti otmjenim prostaklucima. 

Ipak je na mjestu jedna, Zogović bi rekao bojažljiva napomena“: pjesnik jeste kazao da taj san često sanja, ali zar to ikom, svejedno je li mag ili diletant, daje pravo da ga proglasi svakodnevnim“? No ta bi me zamjedba izložila opasnosti da vrač, još jednim predavanjem iz francuskog jezika, dokaže da je “svakodnevan“ jedini ispravan prevod pridjeva “familier” i jednim udarcem bakandže u krsta izbaci me iz svih učionica zato što vjerujem da naslov Mon rêve familier znači Moj prisni san

Pa ću se držati činjenica. U tekstu Dve verzije ‘Morskog groblja’ vrač kaže: U prvoj verziji preveo sam Valerijeve ‘phrases familières’ kao ‘svakodnevne reči’; u drugoj verziji, međutim, opredelio sam se za ‘prisne reči’, što deluje bolje, tačnije i prisnije“. Stil mu je opet za peticu: prisne reči zvuče mu prisnije. Unatoč tomu, opredelio se da snu, od kojeg u čovjekovom životu nema ništa prisnije, u naslovu Verlenovog soneta prikatari epitet svakodnevni, jer prevodi kako mu se digne.

A šta bi mogle značiti, i da li išta znače riječi iz prve strofe: koja ljubit bi me htela“? Ta iz malog mozga izvađena laž posljedak je napora da sačuva abba abba rime u katrenima originala, što je ovaj prevod obogatilo krupnim besmislicama. Četvrti stih veli da ga neznanka voli, pa magovo oću-piškit-neću-piškit izaziva smijeh: nije u njega rijetkost da se, kao u prevodu prve strofe Nervalovih Stanci, prvi stih ne osvrće na ono što je rečeno u posljednjem, ili da, kao u ovom prevodu, četvrti stih ne benda šta veli drugi. Vrač vrlo rado ne obraća pažnju na pjesmu kao cjelinu, jer bi ga njen kontekst – koji je konačni cilj svake pjesme, onemogućio da izmišljotine, često proizvoljne, sipa kao iz rukava. 

Umjesto običnih, čak pomalo prozaičnih riječi iz originala: „voli me i razumije“, ovaj prevodilac koji pati od hroničnih lirskih proljeva  stavio je iskaz da ta koja ljubit bi ga htela, pardon, koja ga voli, i svu dušu spaja s njegovom, od čega umalo da pobljujem, ne samo zato što njegove poetizacije izazivaju gađenje, već i zato što ta banalna laž ponavlja ono što je tren ranije kazao riječju voli“, a pošto mu to nije bilo dovoljno, prepisao je stih iz spomenara: “i svu dušu s mojom dušom spaja“.

To laganje nije bilo kakvo, jer iza njega stoje najviše ambicije, i ovdje vrhuni u tvrdnji da je neznanka vrela“, mada će Verlen zatim reći da mu neznanka suzama

rashlađuje znojno čelo, i da ima pogled kipova. Jedan tumač veli da je to pogled s onog svijeta, kao Laurin u jednom Petrarkinom sonetu, dok drugi tvrdi da je to pogled nadgrobnog kipa. U svakom slučaju ta žena je posrednik između pjesnika i mrtvih, to su suze pokojnice, zato su hladne, pa ipak mag joj je priflasterio epitet vrela“ jer nema cijene koju neće platiti da ponovi rime u katrenima originala, stoga ne preza ni od vrelih mrtvaca. Mada nekad nije jasno da li ga obaveza da ponovi rime u katrenima čini glupanom, ili, kao ovdje, ponavljanje rima u katrenima njegova glupost vidi kao šansu da pokaže šta uistinu može?

Ima i gore: pošto nema vrelih žena s hladnim suzama, mag je bio prisiljen da uništi treći i četvrti stih u drugom katrenu: umjesto “znojnog i blijedog čela“ koje “tek ona, plačući, zna mi rashladiti“, napisao je: samo ona može s moga bledog čela / otkloniti setu i dati mu sjaja“, i od velikog pjesnika napravio drugorazrednog, što mu se  prečesto dešava. Opet je kriva ponajprije plitka pamet banjalučkog mediokriteta.

To nije sve: za ljubav sroku htela-vrela, glupom, jer su se u njemu srepile dvije laži: niti bi ga neznanka htela ljubiti, jer ga već ljubi, niti je vrela, jer je nema, mađioničar je morao žrtvovati riječi da ta žena nije sasvim ista, nikada, niti je sasvim druga“, koje su duša prve strofe i prvorazredna poezija. Verlen se služi postupkom koji filozofi zovu negativna definicija: kad je teško, ili nije moguće, ili ne želiš kazati šta neko ili nešto jest, reci šta nije, time ćeš omeđiti njegovu bit ne pominjući je.

Da ne znam original, pomislio bih da srce puno vaja“ nije iz pjesme jednog od najvećih francuskih simbolista već iz drljotine Vojislava Ilića. Mlađeg. Ili da je od njega prepisano. Takva je prevodilačka ćorda ovaj vrač i tako su bili lakovjerni čitaoci koji su ga vidjeli kao čarobnjaka reči, a neki ga i danas tako zovu.

Drugi, treći i četvrti stih druge strofe zločin su nad poezijom za koje vrač kao da se specijalizirao kad je kao stipendista u Francuskoj usavršavao  znanje jezika. Umjesto plesa misli – i plesa riječi, dodao bi Matoš – kojim očarava čak i bukvalni prevod Verlenovih stihova: i moje srce, prozirno / Samo za nju avaj! presta biti problem / Samo za nju“, mag nudi prozu koja je uz to debilna: shvatila je, avaj! mene čim me srela“, pa sam primoran dežulovićevski kliknuti: Gle kurca i na njemu zvonca!“

Od maloumnosti ovog iskaza crkao bi poskok, a nije da mu ne pašu Ćopićevi stihovi iz romana Orlovi rano leteNišta nema da te brine, / od ovog i pacov gine!“. Jer u istoriji i književnosti nije zabilježen slučaj  da je ikad i jedno muško zakukalo zato što ga je žena razumjela. Verlen bi morao biti degen da bi uzviknuo: shvatila je, avaj! mene čim me srela“! Podmetnuti vlastitu glupost velikim pjesnicima magu je lakše nego meni ustati iz stolice. To će biti čarobnjak kad kukavica prne, rekli bi u Papama.
 
Kolja Mićević, čiji su prevodi nerijetko ozbiljni prilozi njegovanju tekovina ljudske gluposti, ne kapira ono što prevodi: pjesnik se vajka što je njegovo srce za sve ljude, osim za sanjanu ženu, ostalo neprozirno, i zato je, avaj, za svakog, osim za nju, ostalo problem. Vrač nekad prevodi žmureći kao kad kokot kukuriče s bunjišta. Morao je žmuriti pred originalom da lupi: shvatila je, avaj! mene čim me srela“, što je jedan od najdaljih dobačaja njegovog umijeća biti šupak. Ako ovo nije napisao obični šupak, Marko Darin priznaje da je zalud živio. Da ja bacio kroz prozor sav život posvećen jednom cilju: da shvati šta je poezija. 

I samo šupak može izbaciti sliku ženskih suza koje pjesniku rashlađuju oznojeno čelo i zamijeniti je stihovima koji kao da su pozajmljeni iz trećerazredne ljubavne pjesme Jovana Dučića: Samo ona može s moga bledog čela / otkloniti setu i dati mu sjaja“. Ko ne zna šta je poezija, misliće kao vrač da su ovi stihovi njezin praznik, da mag nije njen saboter i da ovo nije dizanje pjesme u zrak već strasno graditeljstvo.
 
Mag je zaljubljen u poetične laži od kojih bi, kad bi imao ukusa, morao povraćati. Njegov je Verlen obavezan imati bledo čelo, kao da je minorni romantičar, a ne veliki simbolista. Pred udivljenim čitaocima, vrač je abrakadabrama prvorazrednu poeziju neumorno pretvarao u očajne banalnosti, i tako, mic po mic, došao do titule Mocarta.

Kad je sebi natovario na vrat robiju da se, prevodeći sonete, drži katrenskih rima abba abba ili abab abab, osudio  se da doživotno ostane budala mnogo veća nego što bi neizbježno morao biti, mada se očito trudi, možda i po uzoru na Verlenovu neznaku, da ne bude ni sasvim ista, ni sasvim drukčija blesa. Nego nako.

Verlen se nije proveo mnogo bolje ni u prevodu tercina: samo vrač zna zašto je, ničim priisljen, u prvom stihu prve tercine, umjesto rousse“ (riđa“), stavio crna“. I u originalu i u mom prevodu pridjevi smeđa, plava, riđa“ sugerišu nijanse osnovne boje, a u Pjesničkoj umjetnosti  Verlen  kaže:
 
Car nous voulons la Nuance encor, 
Pas la Couleur, rien que la nuance!
Oh! la nuance seule fiance
Le rêve au rêve et la flûte au cor! 
 
Jer mi hoćemo Nijansu još,
Ne Boju, samo nijansu!
Ah! Nijansa jedina zaručuje
San sa snom, flautu s rogom.

Verlenov lov na nijanse nije na boje ograničen; češće se radi o nijansama primisli i osjećanja. Sintagma prodorni san“je neobična, no ako dvaput pročitamo original, iskrsne veza s bolom: san u kojem se javljaju mrtvi liči na prodoran bol, budi takav bol, što priziva početak Bodlerove pjesme u prozi iz Pariskog splina: „Que les fins de journées d’automne sont pénétrantes! Ah! pénétrantes jusqu’à la douleur!” (Kako su prodorni jesenji svršeci danā! Ah! prodorni do bola!“). Ove nijanse nema u prevodu gdje san nije prodoran‘ već pjesnika banalno osvaja“. 
 
Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika navodi se primjer iz Vjenceslava Novaka: S večeri bi ga osvojio san“, što znači da je, naprosto, zaspao. Gluhać ne čuje da u prvom stihu prevoda ovog soneta ne može reći “san što me osvaja“, jer taj obrt ne kaže da je nešto sanjao već da ga često san savladava. Ovo je sto prvi dokaz da mu je jezik iskvaren do u kost i samo je seronja mogao staviti riječi “san što me osvaja“ umjesto sugestivne sintagme “prodoran san“. Radi se i o jezičkim nijansama koje mag uništava često, pa i u ovom prevodu. Pitanje: Njeno ime?“ koje sam sažeo, ali je sačuvano, dok ga je vrač izbacio, sugerira imaginarni dijalog, a  verlenovski spreg dragi koje Život izgna“ izbjegava da pomene smrt, kao da ne pristaje na istinu da su umrli, dok je vračev prevod izravan: koje Život ubi“, jer mu treba rima s “gubi“.
 
U studiji o magovoj rimi mogao bih, navodeći dokaze rasute dilj njegovog opusa, pokazati da se srokom služi kao topuzom koji mnogim stihovima i strofama i cijelim pjesmama lomi rebra, zapravo ih štema da ih svojoj plitkoj pameti prilagodi. Traganje za rimom, što je možda najteža stvar u ovom poslu – kažem možda, jer u prevođenju sve je najteže – Mocart rješava lako: izmisli šta je njegovu mišku ćejf i svi su.

U originalu, glas žene iz sna liči na drage glasove koji su ućutali“, a u mom prevodu zanijemili, jer je pjesnik odlučio da izričitu smrt ne pusti u sonet. Razložio ju u sugestije. Sonet u kojem se smrt ne pominje pun je smrti kojoj se bar pjesmom, makar u snu – mada taj san liči na uspomenu – duhovno možeš opirati, kao da je igra jezika jedino čime se smrti možeš suprotstaviti. I nema sumnje da stihovi: “A glas, dalek, miran, dubok, sliči više / na glasove drage što zanijemiše“ žive od suptilne verbalne igre koja bi da smrt liši težine, kako bi bila podnošljivija, mada jedan komentator s pravom veli  da tri pridjeva: “dalek, miran, dubok“, konotiraju smrt.  

U maga nema jezičkog plesa pred smrću, u iskušenju sam  reći plesa Aske pred vukom: glas sanjane žene u mom prevodu „seća na glas dragi onih kojih nema“, a vrač je pogrešno pročitao pridjev grave“ koji, kad opisuje glas, ne znači ozbiljan“ već dubok. Da je Marko napravio ovu grešku, i umjesto dubok napisao “ozbiljan glas“, Vračarević bi o njoj sročio desetak stranica da me, u očima četnika, pročetnika i kriptočetnika svih i svuda,  raskrinka kao neznalicu kome treba zatvoriti vrata svih nižih škola, a kamoli univerziteta“. Marko će tom duduku za poeziju reći da glas neznanke mora biti dubok, jer to je simbolistička sugestija da dolazi iz dubina groba. 
 

Ni to nije sve. I u originalu i u mom prevodu “njen pogled je kao pogled u kipova“, dok u Mićevića kao pogled kipa i njen pogled drema“, da dobije  rimu sa nema“, takvim buzdohanom Verlenu rebra štema ta Sterijina u hlačama Fema, ali nije ga samo srok natjerao da ispadne glup kao otmjena uličarka“, kako bi rekao Bodler, nego je i tom krivac nerazumijevanje pjesme koju prevodi. 

I ova slika živi od sugestije, ili, kako je Verlen rekao u Pjesničkoj umjetnostiništa draže od sive pjesme / gdje se Neodređeno s Preciznim spaja“ (Rien de plus cher que la chanson grise / Où l’Indécis au Précis se joint”). Ima li šta preciznije od načina kako se vaja statua, i ima li šta neodređenije od njenog pogleda? 
 
Gistav Lanson u Istoriji francuske književnosti kaže: “Muzika i sugestija, to je sva Pjesnička umjetnost Verlenova”, a duboka čar sugestije je ponajprije u tom što omogućuje brojna, često različna čitanja poredbe ženskog pogleda s pogledom statue, koja su jednako valjana, a ni jedno nije dovoljno.  

U toj poredbi komentatori otkrivaju Bodlerov uticaj i navode prvi stih iz njegovog soneta Ljepota (La beauté): “Je suis belle, ô mortels! comme un rêve de pierre” (“Lijepa sam, o smrtni, kao kameni san”), a sonet Prisni san je iz Verlenove prve knjige Saturnovske pjesme (1866.), čiji je naslov bodlerovski: u sonetu Epigraf za jednu osuđenu knjigu (Épigraphe pour un livre condamné) Bodler kaže: “Baci tu knjigu saturnovsku” (“Jette ce livre saturnien”). Stoga je razumljivo što Verlenova sintagma ”prodorni san” priziva Bodlerove riječi o svršecima dana “prodornim do bola”. U toj knjizi Verlen jeste bio pod Bodlerovim uticajem, ali to nije epigonsko pjesništvo, jer je razvio i produbio lirsku žicu iz Bodlerove poezije. 

I stihovi: ”et les moiteurs de mon front blême, / Elle seule les sait rafraîchir, en pleurant” (”i znojeve mog blijedog čela, /Samo ona zna rashladiti, plačući”) prizivaju stih iz Bodlerovog soneta Raniji život  o robovima ”Koji su mi hladili čelo palminim granama” (”Qui me rafraîchissaient le front avec des palmes”), i poželjno je da se sjetimo tog stiha, jer čini osjetnijim ono metafizično ”nešto” u Verlenovu sonetu.

Taj kip komentatori smatraju parnasovskim, a Verlen je donekle bio i parnasovac, ili bar njin saputnik: objavljivao je pjesme u antologijama pod naslovom Savremeni Parnas (Le Parnasse contemporain), a kip je jedan od središnjih toposa njihove poetike. Nalazimo ga i u Dučića: pjesma Moja poezija počinje čuvenim stihom: ”Mirna kao mramor, hladna kao sena”. I u Tibulu, parnasovskoj pjesmi Vojislava Ilića – ne Mlađeg –  pred Venerinom statuom rimski “kvirit mlad” stoji do zore, a glas iz sna kaže: “Nesrećni Tibulo, bogovi neka ga štite! On ljubi hladni kam“.
 
Parnasovci su se trudili, kako je davno rečeno, da vajaju statue od riječi, i često su živo poredili s kipovima: kao da biće, tek kada zaliči na statuu, stiče puno poetsko dostojanstvo, mada su u tom bili nastavljači Šarla Bodlera koji u pjesmi Jednoj prolaznici (À une passante) kaže: ”Agile  et noble, avec sa jambe de statue” (“Hitra i otmjena, sa nogom statue”).  

Verlenova poredba s kipom sagledavana je i u sklopu soneta: lik žene je neodređen, nejasan, dematerijaliziran, da bi, kao u kontrapunktu, nenadno iskrsnuo apsolutni 

pogled nepokretne i vječne statue. Koji u vračevu  prevodu ”drema”, jer sjeftinjavanje stihova ili pjesama koje prevodi zaštitni znak je mnogih njegovih uradaka.  Zar bi mediokritet mogao drugačije?

Jedan  tumač u tom kipu vidi “spomenik nadi izvajan u imaginarnom”, ili nadgrobni spomenik koji povezuje sa smrću rođake Elize u koju je Verlen bio zaljubljen. Drugi kaže da je ovo poređenje prazno, jer statue nemaju pogled. Ako ćemo pravo, slika i jest prazna kao pogled statue: verlenovska sugestija je ostavila prazno jezičko mjesto i poziva nas da u duhu realizujemo potencijalna značenja te poredbe.
 
A sve što rekoh i što bi se još moglo kazati o ovoj poredbi omogućuje zaključak da je samo diletant mogao napraviti stih: “Kao pogled kipa i njen pogled drema“ koji statuu oživljuje, a poetsku čaroliju ubija. I prirodno je što dremljive poglede kipova proizvodi prevodilac  čija pamet, kako pokazuju moje analize, ne prestaje dremati u susretima s velikom poezijom, a jedino je pamet koja je mrtvim snom zaspala mogla ne kazati nego bleknuti kao beslovesno živinče: “shvatila je, avaj! mene čim me srela“.

Ovu drljotinu vrač kao da je sočinio po receptu iz Desničinog romana: mast od šimiša, s dlakom krastače, korijenom trave-obeznanke, i tri lista trave od nepomisli, sedam kapi krvi od nekrštena djeteta“ i uroci su rastjerani, a pacijent krepao, možda  zato što je u mađijsku tinkturu stavio preveliku dozu trave obeznanke, i greškom travu od nemisli. Taj barbarin je do temelja uništio svu umjetnost i svu poeziju u ovom sonetu, a to dvoje, mada se u pjesmama preklapaju, zna se da nije isto, jer ima velike  poezije bez (zamjetljive) umjetnosti.  

Mada kao stipendista nikad nisam usavršavao znanje francuskog jezika, amateru sam opet očitao lekciju iz prevođenja, a rezultat tekme je ovaj put 3:0 za mene. Ako sumnjate, opet pročitajte original, ili bukvalni prevod, pa moj prepjev, pa vračevu škrabotinu i samo će vam se kasti da sam tom bedaku, Nastasijević bi kazao dedaku, zbičio tricu.

Mogao bih, za opkladu, napisati knjigu od sto strana gdje bih analizirao samo prevode u kojima mag uništava veliku poeziju, jer često i ne zna šta je poezija i jer original saobražava svojoj đačkoj predstavi o lirici i jer ne zna šta je u pjesmi manje a šta više važno, a nikad mu to nisu objasnili. Ili nisu ni mogli?
 
Veliko u poeziji mag uništava i iz još jednog razloga. Kad je od stiha: “Je ne vois qu’infini par toutes les fenêtres“ – koji sam u svom prevodu bukvalno prepisao od Bodlera: “Sa sviju prozora samo beskraj vidim“, te bi vrač opet mogao da me optuži za plagijat –  napravio teškog invalida: “Sa prozora vršim beskrajna otkrića“, tome je krivac i njegova činovnička poetika koja niveliše pjesmu. U mnogim prevodima mag buldožerima izravnava brda s dolinama, jednači veliko i malo, jer ne umije ništa bolje, a njegova plitka pamet vjeruje da time ispoljava svoje umijeće. Jest, ali ono s kojim se suču zaupokojne svijeće. I ono s kojim, doduše vrlo nježno, pjesnicima ga meće.
 

 

ŠTA IMA I ŠTA NEMA U MOCARTOVIM PREVODIMA 

Đe joj je, bolan, ruka?

 

U obje knjige sam, detaljnim analizama, pokazivao da u Mocartovim prevodima vrlo često ima onog čega ne bi trebalo, čak ne bi smjelo biti, jer u originalima ne postoji, a prevodima škodi, i da vrlo često nema onog čega u originalima ima i iz prevoda ne bi trebalo, čak ne bi smjelo biti izostavljeno, jer prevodu ne samo da šteti nego ga nekad i uništi. Pitanje iz naslova u ovom će tekstu biti fokus analize. 
 
Evo završne strofe iz pjesme Lepeza gospođice Malarme (Éventail de Mademoiselle Mallarmé) :
 
Ô rêveuse, pour que je plonge
Au pur délice sans chemin,
Sache, par un subtil mensonge,
Garder mon aile dans ta main.
 
O sanjarko, da uronim 
U slast čistu bez puta, 
Znaj, finom izmišljotinom, 
Čuvati moje krilo u svojoj ruci. 

(prevod Sunite Subašić-Thomas) 
 
Mićevićev prepjev:
 
O sanjarko da na kraj
Čiste slasti prodrem čilo, 
Prenežnim lukavstvom znaj
Da sačuvaš moje krilo.

Mensonge je laž, izmišljotina, varka, obmana, opsjena, subtile je fin, prefinjen, istančan, suptilan, pa ipak Mićević kaže: “prenežno lukavstvo”, ali ga ne bih pitao: zašto ne prefinjenom laži? ili istančanom varkom? ili prefinom obmanom? Ne bih, jer ova prenemaganja, ovakve spregove u kojim su epitet i imenica originalu rekli adio, a meni je toga, mogu vam javiti, odavno pun kufer, vrač u svojim prevodima njeguje kao biljeg svoje originalnosti.   
 
No to je uzgred, a  u Magovu prepjevu nema glavnog, nema srca strofe: ruka 

gospođice Malarme trebalo bi da sačuva pjesnikovo krilo.Uništio je genijalnu sliku: lepeza u ruci kćerke krilo je kojim otac leti! Obje moje knjige pune su dokaza da neponovljive pjesničke slike taj dželat s merakom likvidira, ali ovo je ipak preko jego. 
 
To što nema kćerkine ruke  treba brojiti u prevodilačke slobode, ne u zločine, jer u njegovim prepjevima, kako znamo, sve mora biti kao u originalu, pogotovo su mu tačne proizvoljnosti čija besmislenost vapi do neba. Mićević misli da je najdublji kad lupa ko Maksim po trnju, izreka koju pamtim iz Kišove knjige Čas anatomije.
 
I zato, kad kaže: “da na kraj čiste slasti prodrem čilo“, to treba čitati kao precizan prevod stihova “pour que je plonge / Au pur délice sans chemin“ (“da uronim / U slast čistu bez puta”), iako Malarme ne prodire nikud, pogotovo ne na kraj, već roni u slast, koja je uz to “bez puta“, čega nema u Mićevića, nema onog što je najmalarmeovskije u strofi,  dok su naznake ”na kraj” i “čilo” laži koje je, zbog rime, Vrač ušpricao u pjesmu kao sodu u vino, ali taj svoje gemište sipa u liturgijske putire, riječ je o mediokritetu sa držanjem prvosveštenika na misi, stoga stotine ovakvih lagarija ne mogu dovesti u pitanje božansku točnost njegovih zbrljeknutih prevoda. Izbacujući kćerkinu ruku i bitnu naznaku “bez puta“, očerupao je Malarmea kao gusku, ali, pošto se radi o škrabotini genijalčine, nema razloga za uzbunu: u njegovu prevodu sve je kako bog miluje!
 
Šta govori ili nagovještava ova “slast bez puta“? Šta god rekao, znam da ću pogriješiti, ali valjda najmanje ako propentam: nema načina da ta slast ikud stigne, to jest da je iskažeš. Bit joj je upravo u neiskazivosti, u nemogućnosti da nađe put do drugog, što je neka vrst estetskog misticizma, o čemu se nerijetko govorilo povodom simbolističke poezije. To je mistika bez boga. Evo i moj prepjev.
    
Sanjarko, da u slast ronim
Čista i bez puta što je,
Rukom znaj opsjenom onim
Finim čuvat krilo moje.
 
Pjesnik sluti da tog krila možda nema, ali i da bi ga finim opsjenom kći trebala umjeti  da sačuva, ima ga i nema dakle, to je ona “slast da se bude i ne bude” o kojoj  u pjesmi Koraci govori Pol Valeri, učenik koji je svog učitelja, tako nam izgleda danas, do dna i do kraja razumio, što je bio nužan preduslov da ga se oslobodi, da ga nadraste. Da izraste u neporečno moćnijeg pjesnika.   
 
Evo još jedna verzija:
 
U slast da ronim, sanjarko,
Čistu i bez puta što je,
Znaj čuvati finom varkom
U ruci si krilo moje.
 
Ovdje nema ničeg što ne postoji i u Malarmea, niti sam šta izbacio. Ovo sam napravio u 73. godini života, a Mocart je svoju drljotinu spevao kao mlađani genij. Ovo je precizan dribling na minimumu prostora. Kad mi je ovo uspjelo, osjetio sam sažaljenje za šupka iz Banje Luke, jesam, kćerke mi jedinice. Kako da ne žališ izvikanog čarobnjaka kom nije dato razumijevanje poezije, ono iznutra? Kako da ne žališ čeljade koje je potrošilo život na prevode a isključeno je iz sreće takvog razumijevanja? Sreće od koje, po meni, nema veće.
 
I bio sam u pravu više nego što sam mislio kad sam napisao: Marko Darinkin, čiji život nije vrijedio ni šuplje banke, umrijeće kao srećan čovjek. Jer taj život, prazan kao pustinja Gobi, bio je pun bezbrojnih sićušnih sreća u koje spada i trenutak kad sam načinio drugu verziju svog prevoda i oćutio da sam pomjerio među mogućeg. A Vi, g. Mićeviću, unatoč vjeri, tvrđoj od kamena, da ste vlasnik nebrojenih riznica koje divno šljašte, teški ste duhovni prosjak kog nikad nisam uhvatio u sreći punog poistovjećenja s velikom poezijom. Meni je to godinama bila svakodnevica.
  
          Zijanaćerasti Kolja
 
Evo Gotjeove pjesme Saksija za cvijeće (Le pot de fleure), bukvalni prevod Sunite Subašić, moj prevod, označen kurzivom, i boldirani Mićevićev:
 
Parfois un enfant trouve une petite graine
Et tout d’abord, charmé de ses vives couleurs, 
Pour la planter il prend un pot de porcelaine 
Orné de dragons bleus et de bizarres fleurs
                                                                    
 Ponekad dijete nađe malenu sjemenku
I odmah, očarano njenim živim bojama,
Da je zasadi uzme porcelansku saksiju
Ukrašenu plavim zmajevima i čudnim cvijećem.
 
Kašto dječak nađe sjemenku malenu 
I, očaran živim bojama joj, meće 
U porcelansku je saksiju krašenu                
Plavim zmajevima i čudnim cvijećem. 
 
Ni u ovom prevodu nema ničeg što ne postoji i u originalu, a nije ispušteno ništa od onog što u pjesmi ima. Naš prevod je maksimalno vjeran i stoga je, da se poslužim ekavicom moje pokojne prijateljice Vojke Đikić-Smiljanić, mnogo lepši od Koljinog: 
 
Kada dečak zrno pronađe na stazi
očaran bojama punim živog sjaja,
zasadi ga odmah u porculan-vazi
ukrašenoj cvećem pokraj plavog zmaja.
    
U Mocartovu prevodu izbačeni su epiteti “mali” i “čudan”; u originalu nema ”staze”, boje su žive, a ne ”pune živog sjaja”, zmaj u izvorniku nije jedan, nego ih je više,  i nema  vaze nego saksije. Mićević je vrtlar koji je posadio zrno u vazu, unatoč tomu što je to posuda gdje se stavlja cvijeće, voće ili služi u dekorativne svrhe, pa se može reći da mag ovdje mnogo manje vrtlar, a mnogo više njegov budak. 
 
Taj bedak, ne nego dedak, u prvom stihu je slagao da je dečak zrno našao ”na stazi”, što ga je primoralo na novu laž: saksija, kao da je čitala Darvina, naprasno je evoluirala u vazu. Abyssus abyssum invocat, kaže latinska Biblija. Bezdana bezdanu doziva, kaže njen srpski prevod. O uratcima banjalučkog Kiša mogao bih sročiti  

poveliki tekst pod naslovom Jedna greška priziva drugu. 
 
Il s’en va. La racine en couleuvres s’allonge, 
Sort de terre, fleurit et devient arbrisseau ; 
Chaque jour, plus avant, son pied chevelu plonge, 
Tant qu’il fasse éclater le ventre du vaisseau.
 
Odlazi. Korijen od bjelouški se izdužuje,
Izlazi iz zemlje, cvjeta i postaje grmić;
Svaki dan, sve dublje, njegova dlakava noga uranja,
Dok ne rasprsne trbuh posude.
 
Odē. Raste korijen: bjelouška mnoga,
Izlazi iz zemlje, cvjeta, grmić bude;
Svaki dan, sve dublje, dlakava mu noga
Roni dok ne prsne trbuh te posude.
 
Ni ovdje nema ničeg što ne postoji u originalu, i ništa iz originala nije ispušteno, mada sadržina prvog stiha jeste sažeta. Mićević kaže:
 
Zatim ode. Koren k’o zmija se grana,
izbija iz zemlje, širi se i pupa;                                           
prodire sve dublje dok jednoga dana
ne razbije stomak prekrasnoga ćupa.
 
U originalu korijen se ne grana kao zmija, jer Gotje je stvarač preciznih slika i ne pristaje da, po ugledu na svoga prevoditelja, bude Budalina Tale koji je također Krajišnik. U Gotjea nema ni pupanja, ni epiteta “prekrasan”, a u Mićevića nema slike “dlakava noga”, nezaboravnije od svih u pjesmi, jer ovaj mediokritet, već ste vidjeli, voli ubijati slike koje su snažni biljezi pjesničke individualnosti. 
 
Uz to, Mićevićeva vaza iz prve strofe vratila se u ćup, jer se čarobnjak nerijetko drži prevodilačke poetike koja se stručno naziva oću-piškit-neću-piškit. U svakom slučaju, čitalac koji ne zna original ostaće u nedoumici: je li vaza ili ćup? Taj prevodilački pacer misli da može, kao u kafanskom šahu, vraćati poteze.
 
Pošto je reč o neporečnom čarobnjaku, ne čudi što je zmiju snabdio sposobnošću da se kao drvo grana, kako bi rimovala sa “dana“, a “trbuh“ mu je prozaična riječ, pa je turio otmjeniji “stomak” i baš ga briga što je time uništio finu prikrivenu sliku: saksija nije stomačasta nego trbušasta. I nije slučajno što se u originalu korijen sastoji od bjelouški, barskih zmija iz porodice sljepića koje nisu otrovnice, ali to je Mocartu bila preduga riječ. Njemu jest, a nama nije. A zašto je važno sačuvati bjelouške? Zato što je to korijen ljekovite biljke aloje, a leksem zmija podrazumijeva otrov.  
 
L’enfant revient; surpris, il voit la plante grasse 
Sur les débris du pot brandir ses verts poignards; 
Il la veut arracher, mais la tige est tenace; 
Il s’obstine, et ses doigts s’ensanglantent aux dards.
 
Dijete se vraća; iznenađeno, vidi tustu biljku
Na krhotinama posude kako diže zelene bodeže;
Hoće da je istrgne, ali stabljika je žilava;
Ono je uporno i prsti mu se raskrvare na strelicama.
 
Kad se vrati, dečka čudi tusta biljka 
Sa rbina ćupa: sve sam bodež zelen;
Trga je, ali je žilava stabljika;
Uporan je: prste okrvave strijele.
 
Ove strofe nema u Mićevićevu prevodu. Rekao je sad-ga-vidiš-sad-ga-ne-vidiš i treći katren je ispario iz pjesme, jer bi morao muda otegnuti dok ga prevede, a ovaj musje drži se begovskog gesla: samo mi nemoj zahmeta!
 
Ili nije to, nego je vrač montenegrinjski plemić po majci, i sa fermanom koji jamči neotuđivo pravo na lijenost: njegove besmislice i gluposti nisu samo dokaz neznanja našeg jezika, nerazumijevanja poezije i mršavog prevodilačkog talenta, već i odsustva volje i želje da rmba, da uloži maksimalan napor kako bi za pjesnika, u našem jeziku, učinio sve što se može. Mićević čini sve što može za svoju genijalnost. Zato mu se u prevodima zmije granaju.
 
Ainsi germa l’amour dans mon âme surprise; 
Je croyais ne semer qu’une fleur de printemps: 
C’est un grand aloès dont la racine brise 
Le pot de porcelaine aux dessins éclatants.
 
Tako proklija ljubav u mojoj iznenađenoj duši;
Mislio sam da sam posijao tek proljetni cvijet:
To je velika aloja čiji korijen lomi
Saksiju od porcelana sa sjajnim crtežima.
 
Prva verzija: 

Tako ljubav duše zatečene klija;
Mnih: cvijet proljećni tek posijah, ali
Velike aloje korijen razbija 
Ćup sa crtežima koji su blistali.
 
Druga:
 
Tako ljubav duše zatečene klija;
Tek proljetni cvijet mišljah da posijem,
No velik alojin korijen razbija 
Porcelan-ćup s kojeg mnogi crtež sije.

Ni ovdje nismo ništa dopisali, a ono što u originalu postoji dato je  sažetije. Mocart, međutim, veli:
 
Tako je i ljubav rasla mi u duši; 
hteo sam da u nju cvet prolećni stavim,
al’ to beše drvo čiji koren sruši 
porculansku vazu s crtežom blistavim.

Kako vidite, Mocartov ćup se predomislio i ponovo izveo dijalektički skok u vazu. Ko zna koji put se ovo zbilo u magovim prevodima: druga strofa se ne osvrće na ono što je kazano u prvoj, a posljednja ne benda ono što je rekao u drugoj. K tome, Gotje nije htio u dušu, kao u vazu, cvijet proljećni staviti već ga posijati kao u saksiju: zrno je već budući cvijet, u času kad zrno sadi već vidi cvijet.   
 
U Mocartovu prevodu izniklo je drvo, uz to i neimenovano, a ne aloja, biljka bez stabla, stoga je pjesnik zove grmić, čija su ljekovita svojstva odavno poznata, čime je uništio sugestivnu sliku: korijen biljke koja liječi razbio je dušu kao porculanski ćup. 
 
I, da bi dobio rimu sa “duši”, u njegovu prevodu korijen saksiju ne lomi, kao u originalu, već uspijeva  vazu da sruši, čak se razgovijetno čuo njezin tresak u padu. O osrednjosti blaga, duše netaknute!   U nastojanju da porekne svoj format mediokriteta, Mocart sve ruši, kao kralj Alarik Rim.
 
A znate otkud Mocartu vaza umesto saksije? Nije mu išlo u glavu da običan lonac za cvijeće može biti izrađen od porculana. Van pjesme možda i ne može, a u pjesmi to je metafora duše lomljive kao porculan. 

I sve se bar donekle može razumjeti, jer nikad niko, pa ni Mićević, u sebi nije našao više do onog što uistinu ima, ali Mocart je ovaj prevod, gdje je izbacivanjem jednog katrena okljaštrio original, stavio u svoju Antologiju francuske poezije (1975.) jer vjeruje da je francusko pjesništvo ono što On kaže da jest. On, slavni amater koji decenijama važi kao čarobnjak reči, ali jebo mađioničara koji često razgoni na buljuke, kao Turke, sve ono što u originalu uistinu vrijedi.  
 
Ne bih objašnjavao zašto u mnogim knjigama, pa i u ovoj, koristim psovke kao ljut začin, ali priznam da, prilikom lemanja Mocarta, nisam htio biti uštivan kao jedan Pantović iz sela Majstorovine koji je, u bjelopoljskoj glavnoj ulici, na pazarni dan, dok je desnicom lupao po veljem gospodinu, ljevicom nad njim držao kišobran da ne pokisne.

Dušan Matić je rekao: “Poezija je neprekidna svežina sveta”. Kolja Mićević, zakleti dušmanin te svježine, prevođenje pjesama je shvatio kao neprekidno činjenje šteta koje, ubijeđen je, uvijek idu u korist poezije. 
 
Zato bi nosioca nagrade Kočićevo pero David Kočićev nazvao zijanćerastim. A ja nisam zaboravio slast sa kojom sam mlatio marvu kad je uvatim u šteti, stoga nek nikog ne čudi, ili nek ne čudi previše, što je zbog zijana koje je počinio u francuskoj poeziji Vrač s velikim merakom naleman u mojim knjigama gdje sam, ponoviću, matematički dokazivao njegove magareštine, kako je rečeno o Vukovim recenzijama.
 
          Jebem ga ko može bolje 

 
Evo sonet Žermena Nuvoa Retour (Povratak): 
 
Nous avions fait une lieue, 
L’œil en quête d’un sonnet; 
Où le hasard nous menait 
Nous errions dans la banlieue.
 
La matinée était bleue, 
Et sur nos têtes sonnait 
La rime, oiseau qu’on prenait 
D’un grain de sel sous la queue. 
 
Tout à coup, le ciel changea :     
Il plut. Retournons — déjà ! — 
Et nous aperçûmes, l’âme
 
Attristée, au loin, Paris, 
Et, grises sur le ciel gris, 
Les deux tours de Notre-Dame!
 
Evo bukvalni prevod Sunite Subašić-Thomas kojoj sam vaktile predavao književnost u jezičkoj gimnaziji, zatim je završila jugoslovenske književnosti i romanistiku, potom je osmanaest godina živjela u Francuskoj, a nedavno smo preveli Apolinerove 

Alkohole i jednom, kad sam bio zadovoljan prepjevom, poslao sam joj mejl: “Jebem ga ko može bolje od nas dvoje”. 
 
Mada je možda trebalo, po uzoru na genija iz Banje Luke, da kažem: “od nas dva”. Ali to ne bi bila osnovačka greška, kao u Mićevićevu prevodu Eredijinog soneta, jer može da znači: dva prevodioca, a dva ljubavnika vele polupismeni.
 
Napravili smo jednu milju,
Oko u potrazi za sonetom; 
Lutali smo predgrađem  
Kud nas je slučaj vodio.
 
Jutro je bilo plavo, 
A nad našim glavama zvonila je
Rima, ptica koju smo hvatali
Pomoću zrna soli na repu.
 
Odjednom, nebo se promijeni:
Pade kiša. Vraćamo se – već ! –
I spazismo, duše
 
Rastužene, u daljini, Pariz, 
I, siva pod sivim nebom, 
Dva zvonika Naše Gospe! 
 
Prepjev papljanskog profesionalca:

Prva verzija: 
 
Napravismo milju: naše
Oči bi da sonet nađu;
Lutali smo po predgrađu
Kojim slučaj nas vođaše 
 
Druga: 

Napravismo milju: naše
Oko bi da sonet nađe;
Lutali smo kroz predgrađe
Kojim slučaj nas vođaše.
 
Nad glavom je, jutrom plavim,
Stao da zvon rime plovi –
Ptice kojoj, kad je loviš,
Zrno soli na rep stavi.
 
Svod odjednom posta ini:
Povratak – već! – jer dažd ospe
I spazismo, dok žal skriva
 
Duša, Pariz u daljini
I, pod sivim nebom, siva
Dva zvonika Naše Gospe.
 
Uporedio sam sa originalima oko 180 magovih prepjeva, dovoljno da skužim koliko prevodilački Kiš iz Bajne Luke vrijedi i da mi bude očito: njegovo prenošenje francuskih stihova u naš jezik odavno se skamenilo u manir, u njegovoj vještini nema razvoja, ni napredovanja, zato ću uneviđeno reći da Mocart, kad se radi o francuskim pjesnicima 19. i 20. stoljeća, nije napravio niti jedan prevod bolji od našeg repjeva

Nuvoovog soneta Povratak. Pa ga pozivam, ako mu nije teško sići sa stolice na Olimpu koju je dupe tog varalice uzurpiralo, da takav prepjev pokaže javnosti i analizom našeg i svog prevoda utjera me u laž. 
 
No tko zna, možda bi takav prevod mogao naći, ali kako da me ugna u laž kad je bez sposobnosti za bilo kakvu vrstu analize? U tekstovima o francuskoj poeziji nikad nije ni jednu pjesničku sliku, ni stih, ni strofu, da o pjesmama ne govorim, rasklopio da nam pokaže šta ima unutra. U tekstovima o pjesmama koje prevodi najčešće ne ide dalje od ovijanih opštepoznatosti, nekad vrlo otmjeno kazanih, mora se priznati: njegove i pjesme i tekstovi o poeziji elegantni su na drugorazredan način.   
 
          Šta slučaj odgoneta?
 
Evo prve strofe magovog prepjeva iz njegove četvorotomne antologije francuske poezije u kojem je Nuvoa isprepičkao:
 
Načinili smo više milja
Okom tražeći nit soneta
Tu gde slučaj odgoneta
Lutamo predgrađem do cilja.
 
Kakvo li je, bože, to predgrađe kojim se može načiniti “više milja”? Ah, da, smetnuo sam s uma da je to golemi Pariz, pa mu i predgrađa moraju biti golema. 
 
I opet poetizacija: oko ne traže sonet već njegovu nit, ali je veliki jazuk što nije mogao dodati da je ta nit crvena, jer enti sonet bez crvene niti.
 
I ne vodi ih, kao u originalu, slučaj dok lutaju, to bi bilo banalno, a Mocart obožava metafiziku, zato je slučaj promakao u odgonetača, ali bih mu uputio jedno potpitanjce: što se niste smilovali, gospar Mićeviću, da nam kažete šta taj vražji “slučaj odgoneta”? Ovaj spreg je oštro zrcalo mutavosti, što često znači autističnosti njegovog jezika i stila. Ovo, ziher, ne bi napisao ni Vojislav Ilić. Mlađi. 

Bio je prisiljen slagati da su prešli “više milja”, jer da su prevalili jednu, kao u originalu, teško da bi se to moglo nazvati lutanjem, i još do cilja. Kakovog? Je li lutanje do cilja magova definicija pisanja pjesme? Možda jest, možda nije, bog bi sveti znao, ali nema dvojbe da njegovo prevođenje često zna biti litanje do cilja.
 
      Konstante 
 
Ovdje mu je cilj da sačuva konstante. U originalu, prvi stih se završava riječju milja, a drugi riječju sonet, i iste riječi morale su ostati rime u njegovu prevodu, jer konstante su svete, otud toliko litanje da ih sačuva: sonetu je priflasterio nit, a slučaj je postao odgonetač, posve je nevažno čega, glavno je da se rimuje sa soneta, a posljedice tog čuvanja mnogo su gore u drugom katrenu: 
 
Jutro od modrog obilja, 
A naše glave obleta
Rima, ta ptica prokleta
Koju lovismo od milja.
 
Ponovio je rime iz prvog katrena, stoga je morao slagati da je jutro od modrog obilja i da su lovili od milja, ali je konstante iz prvog katrena, hvala Alahu, spasio. Sami vidite koliko je degensko njegovo pravilo o konstantama: da bi u njegovu prevodu milja

 sonet ostali rime, proizveo je četiri laži, goru od gore. Ovo je zastrašujući dokaz mićevićevske gluposti, u dosljednosti bepoštedne i čiste kao suza. Kažem mićevićevske, jer je temljena na teoriji, tačnije na prevodilačkom uvjerenju koje “bespoštedno brani”.   
 
I zašto je rimi, kojoj pjesnik samoironično stavlja soli na rep, u Mocartovom prevodu odjednom prahnulo da postane prokleta? Zato što se morala rimovati sa obleta, mada u originalu nema obletanja oko glave, ali je efendija Srok oduvijek Mićeviću isto ono što je, vaktile, Bosni bio valija.
 
Prokleta ptica rima, koju Mocart lovi od milja krasan je uzorak njegovog stvara-laštva, rečeno zogovićevski. Taj dripac koji oko sebe razbacuje laži kao djeca novogodišnje petarde kaže da je moja knjiga Prevodilački čarobnjak ”od početka do kraja utemeljena na besomučnim lažima”, ali mu zavidim što nikad neće doznati kolik je hajvan to rekao. To nije bilokakav hajvan, to je na pol montenegrinjski junac koji vjeruje da svojom histeričnom retorikom može poništiti književne činjenice.
 
Samodopadnosti u ovog podanika Rime, vjernog joj kao da je carica Marija Terezija, ima i za poklanjanje, i ne bi me čudilo ako je sebi čestitao na šupljoj poetizaciji: ”Jutro od modrog obilja” kojom je, nema sumnje, Žermena nadžermenio, stoga tome mrtvom puvalu moram reći: bravo, majstore! Moglo je to i gore. 
 
Ovim prevodima  fale mnoge stvari da bi bili ustinu valjani, ali mu nikad nije problem biti genijalniji od pjesnika koga prevodi. U takvim prevodima, pred očima očaranih čitatelja, mag svako malo prošeće svoju ispraznost kao rasnog psa na uzici.  
 
I nedajbože da se u njegovom prepjevu pojavi prozaizam koji postoji i u našem jeziku: odbijajući da rimi, kao ptici, na rep stavi soli, lirski razrakoljeni Kolja ”lovi od milja”, čime je poeziji opet načinio ono što u Crnoj Gori zovu kiljan, u BiH nišan, a u Srbiji krajputaš, pa se pitam: je li ovo prevodilac ili kamenorezac čiji su nagrobni spomenici poeziji odavno postali slavni diljem mile nam Pokojnice? Mićevićeva mala pamet ni za trenutak se nije upitala: može li se prokleta ptica loviti od milja? Može. Jer to je njegov prevod. Njegova frljoka. A dobro se zna tko je On.


          Srpski muhabeti na francuskom
  
Tad s neba, menu praveć:
Kiša. Vraćamo se – zar već ! –
I videsmo još iz tame 
 
Duše, kroz dalj, rub Pariza
I dok sivilo ih nagriza, 
Dva zvonika Notr-Dame.
 
Ne mijenja se nebo pred kišu, kao u originalu, već kiša menu pravi, jer to je mnogo poetičnije. Ovo okretanje stihova naizvrat u Mićevića je postalo manir. Evo primjer.

U pjesmi Narcis govori Valeri kaže: “Glas izvora se mijenja i govori mi o večeri“, što smo preveli kako bog zapovijeda:Zbori o večeri glas vrela, pun méne“, a mag se, da parafraziram Mažuranića, džilitnuo i promašio cilj,jer tako je poetičnije: “Glas izvora priča i menja noć što pada. Promijenjen glas izvora ne govori o dolasku večeri, već mijenja noć što dolazi – tako je prahnulo općejugoslovenskoj mazi! 

 

I opet Notr-Dam! Opet Vukovo pravilo piši kao što govoriš. Nije mi se jednom desilo da pomislim: mađioničarev prevod je, najčešće, zbir uvježbanih trikova. Ali šta će, siromah: da je stavio Notre-Dame, ne bi bilo rime sa “tame” i imao bi u stihu slog manje. Kažem siromah, jer jezik njegovih prevoda  često liči na sirotinjska  dovijanja u nevoljama. Moj prevod zvuči prirodno, kao da čitate pjesmu napisanu na našem jeziku, što se Mićeviću omakne u rijetke petke. 

Mocart voli da uništava ne samo stihove koji su velika poezija već i najfinije poteze pjesničke mašte, u kakve spadaju i stihovi: “I, pod sivim nebom, siva dva zvonika”. U maga nema ”sivog neba” a zvonike “sivilo nagriza”, jer se opet nadmeće s pjesnikom, a otkud sivoj boji ovolika agresivnost – pitaj boga. Ili pak to sivilo mora da nagriza, jer je i tugu u duši mag pretvorio u tamu duše, a već znamo da su napuhivanja svega i svačega osebujnost njegovih prevoda. Ili mu se ćefnulo, što dolikuje čarobnjaku reči, da s nama srpski muhabeti na francuskom u kojem se siv kaže GRI te nije čudo što u njegovu prevodu sivilo naGRIza zvonike. 

Nisam slučajno GRI doveo u vezu sa naGRIza, jer u pogovoru Cveću zla, prvosveštenički uozbiljen kao da tumači Kabalu, poredeći dvije verzije svog prepjeva Bodlerovog soneta Remords posthume (Posmrtno grizodušje), Mocart pored ostalog kaže da je u drugoj verziji pomjerio “značenje riječi remords od kajanje prema prekor, čime sam između remords prekor uspostavio snažan muzički odnos”. 

Tako li je, daklem. Bilo mu je važno da prekor na našem jeziku zvuči kao remords na francuskom. Ovaj i ovakav Mićević mene zove autistom. Morali bismo znati francuski original napamet da osjetimo svu dubinu ovog prevoda, a jebe mu se što je od poente Posmrtnoga grizodušja: “Et le ver rongera ta peau comme un remords“, 

napravio bljuvotinu: „I crv razdiraće tvoj struk kao prekor“. Ovdje struk razdire prekor baš kao što u prevodu soneta Povratak sivilo nagriza kamene zvonike Naše Gospe – u njega odsustvo talenta umije divno sarađivati sa odsustvom ukusa. Evo mog i Sunitinog prevoda: „A kožu grišće ti crv, poput savesti“.
 
Je, mora da mu je bilo važno glagol nagriza dovesti u muzički odnos s pridjevom gris, a boljela ga je patka što je, posljedično, poslao u materinu sliku “pod sivim nebom dva siva zvonika” koja nagovještava razne stvari, a možda ponajprije da je u Nuvoa kao u Očenašu: kako na nebu tako i na zemlji. Sklad nebeskog i zemnog u sivilu, ironijom obojen. Ovo pripada novoj poetičnosti: siva boja naelektrisana je sugestijom.  
 U trenucima kad je očito da je mediokritet Mićević je ubijeđen da nam pruža dokaze da je prevodilački Mocart, a ovo mu je osobina koja je u Montenegrinjaca veoma važna, i Bećković ju je obesmrtio pitanjem: “Šta li misle da su, a šta rade?”
 
Glede budiboksnamskih metrova i ritmova u ovom prepjevu sjetio sam se svog brata Goše koji, kad bi ga Darinka izlemala, uzme konop i kaže: “Odoh u Drijenje da se objesim!” Kad bi se meni, ne daj jaki Gospode, omakao ovakav prepjev, i kad bih ga potom objavio ne znajući šta činim, jer obavljeno bolje vidiš no neobjavljeno, otišao bih u Drijenje i namakao sebi konop na grlo. Bih, ovoga mi mjesta od brkova.
 
Ovo je žvrljotina iz knjige štampane 1991. godine, te ako se sjetim da je, kako sam kaže, 1959. godine počeo prevoditi sa francuskog, nevjerojatno je da je, nakon 32 godine upražnjavanja tog posla, ostao diletant koji nije u stanju napraviti prepjev s jednakim brojem slogova u svakom stihu, da o njihovim ritmovima i ne govorim. 
 
Prevod Povratka u prvom katrenu ima tri deveterca i simetrični osmerac; drugi katren ima četiri asimetrična osmerca; prvi tercet ima sedmerac, asimetrični i simetrični osmerac; drugi tercet ima dva simetrična osmerca i deveterac. Ovo je metrika pokojne babe Sulumije iz Drndara koji su zaselak Papa, umalo ne rekoh predgrađe. 

Ova razmatranja su bila suvišna. Umjesto analize, dovoljno je reći kao u šah-klubovima kibiceri o izgubljenoj partiji koja je maločas bila dobijena: šta Mocart učinje od pune kuće kuma Milovana! Kad god je pacer taj sebe smatra čarobnjakom, pa i jest: prevodilac koji vrhunske stihove pretvara u obične krpe, šta je ako ne mađioničar?    
 
          Hor romansi koji se na usni stisko
 
U nenaslovljenom sonetu koji počinje stihom “Toute l‘âme résumée” (“Sva sažeta duša”), Stefan Malarme kaže:
 
Ainsi le choeur des romances
À la lèvre vole-t-il
Exclus-en si tu commences
Le réel parce que vil  
 
Tako hor romansi
Na usnu leti li
Isključi iz tog ako počneš 
Stvarno jer (je) nisko
 
Mićevićev prevod:
    
Isto tako hor romansi
Kada se na usni stiskô 
Iz tog ako uporan si
Izdvoj stvarno jer je nisko
 
Magu će rime ostati doživotni neprijatelji kao meni Dabićevi Srbi: u oba slučaja nema lijeka. Rima ga goni da stavi perfekat, a ne prezent “stiska” jer ne bi bio rime sa “nisko”, tačnije dobio bi rimu kakve je Andrić zvao “razrokim”, a pošto voli da u šprintu prevodi, nije imao kad svoj prevod pročitati dvaput i jezički ga malo popraviti:  
 
Isto tako hor romansi 
Kada se na usni stiska 
Iz tog ako uporan si 
Izdvoj stvarnost jer je niska. 
 
U Mićevića nema istinske kreacije, unatoč uverenju, ne samo njegovom, da mu se prepjevi prolamaju od sustvaralaštva. Malarmeov hor romansi leti na usnu, a u vrača nema leta, nema pokreta, nego se hor “na usni stisko”, usna premala a hor preveliki, i morao se, jebiga, stisnuti da bi sav stao. 
 

Pretvaranje dinamične u statičnu sliku kazuje da mag ne razumije ni modernu poeziju, ni ove stihove u kojim je perspektiva obrnuta: očekivali smo da romanse lete sa usne, što bi sugerisalo da se spontano, lako pjevaju, ali je Malarme stvar obrnuo, pjesme ne dolaze iznutra već spolja, romanse lete na usnu, čak možda same lete, jer to su za Malarmea jeftine pjesme pjevane po navici, i zato, čim “počneš” (kreaciju), evo ih na tvojoj usni, njihov je hor kao jato koje slijeće na naviknuto mjesto, a sve ovo kažem da bih podvukao bogatstvo nagovještaja slike koje je vrač uništio.

A riječi ”ako uporan si”, proizvoljnost su od kakvih njegovi prevodi kipte, ali nisu tu da išta kažu, jer su sustvara-laštvo, već da se rimuju sa “romansi”. Mocart vjeruje da će suzvuk “ansi”- “ran si” začarati čitatelje i nitko se neće pitati: šta ti ovo, bre, znači?

 Evo i moj prepjev:
 
Hor romansi isto tako
Leti li put usne tvoje
Isključi iz toga ako
Počneš stvarno jer nisko je
 
I ovo sam preveo bolje od vrača, biti bolji za mene je pitanje časti, i prevodilačke i pjesničke, ali čarobnjak će vjerojatno povratiti od “prljavšine” u ovom prevodu, jer se drži pravila: ako u tvom prepjevu nema opkoračenja koje postoji u originalu, to je zločin; ako napraviš opkoračenje kojeg nema u originalu, i to je zločin.To je najveći, meni znani skolastik među prevodiocima na naš jezik.   
 
          Pâs gvozden koji steže krutije od groba
 
U Mocarta ima mnogo besnih glista, pogotovo u rimama, koje me često tjeraju u smijeh. Malarme u drugom katrenu soneta Obnova (Renouveau)  kaže:
 
Des crépuscules blancs tiédissent sous le crâne
Qu’un cercle de fer serre ainsi qu’un vieux tombeau,
Et, triste, j’erre après un rêve vague et beau,
Par les champs où la sève immense se pavane.
 
Bijeli sutoni mlače se/slabe pod lubanjom
Koju gvozdeni pojas steže kao stari grob
I tužan, lutam poslije nejasnog/mutnog i lijepog sna 
Poljima gdje beskrajni sok se kočoperi. 
 
Mićevićev prevod:
 
Sutoni se beli mlače iza čela
kog pâs gvozden steže krutije od groba
i, tužan, ja lutam posle sna čarobna,
kroz polja gde snaga silna se začela.
  
Divio bih se rimi iza čela-začela kad ne bi bila znak da je banjalučki Kiš nerealizirani pjesnik, čak i da je izraz njegovog uvjerenja da će njom iskupiti laž u četvrtog stiha: „kroz polja gde snaga silna se začela“. 
 
Neću pitati: đe ti je proljetni sok, mrčo, jer znam da poeziju voli ubijati pretvarajući konkretno u apstraktno: pjesnik u svakoj vlati vidi sok koji se u njoj šepuri, u svakoj biljci sluti beskraj, što priziva u sjećanje “beskrajni grozd” iz Valerijeve Mlade Parke, a šta znači, i da li išta znači Mocartova “silna snaga“ koja se “začela“? Promećući beskraje u začetke Mićević je, u znoju lica svog, zaradio titulu čarobanjaka. 

U vrača ćete naći zbilja raskošne oblike jezičkog neznanja. U našem jeziku ne kaže se žutije već žuće, ni krutije već kruće, ali Mocart je morao popuniti broj slogova u stihu. Kad ne bi prevodio navratnanos, tu grešku bi lako izbjegao: “kog pâs gvozden steže kruće i od groba”, ili: “što steže ga gvozden pâs kruće od groba”, a ovo je jedan od trenutaka kad ne znate da li Mocart loše prevodi zato što ne zna srpski, ili su jezičke greške posljedica lošeg prevođenja, ili je pak trkopiš, tj. prevodi u šprintu? 
 
          Sedam verzija prevoda jedne strofe    
 
Pošto nisam nerealizirani pjesnik, kao pjesnikov sluga trudio sam se da sa što manje gubitaka prenesem ovaj Malarmeov katren u naš jezik:
 
I beli sutoni mlače se u glavi  
Koju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Kroz polja gde silan sok se važan pravi.  
 
Još jedna verzija:
 
Belina sutonā u glavi se mlači  
Koju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Po poljima gde sok beskrajni se ači.    
 
Još jedna:
 
U glavi je mnogi beli suton  mlačan  
A nju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Poljem gde šepuri sok se beskonačan.    
 
Još jedna:
 
Belina sutona mlakih glavu puni
Što ju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Kroz polja gde sok se beskrajni pauni.
 
A pošto tiédir može da znači i slabiti, evo još jedna verzija:
 
U lubanji beli slabe mi sumraci,  
A nju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Po poljima gde sok beskrajni se ači.
 
I još jedna: 
 
Sve slabiji beli suton glavu puni,
A nju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Kroz polja gde sok se beskrajni pauni.
 
I još jedna:
 
I beli sutoni slabe u lobanji
Koju gvozden pojas ko grob stari sputa;
Tužan, iza mutna i lepa sna lutam
Kroz polja gde sok se šepuri beskrajni.
 
U svim ovim varijantama, pravljenim u težnji da originalu budem što bliži, sačuvao sam dopola veličanje, otpola podsmjehivanje proljećnom soku pred kojim su pjesnici tisućama godina klečali u stavu adoracije, i sačuvao “mutni i lepi san” koji je, pored ostalog, i Malarmeova definicija pjesme, a “san čarobni” ide u brojne poetizacije kojima vrač banalizira izvornike. Vrijedi, nakon mojih prevoda, navesti Mićevićev:
 
Sutoni se beli mlače iza čela
kog pâs gvozden steže krutije od groba
i, tužan, ja lutam posle sna čarobna,
kroz polja gde snaga silna se začela.  
 
Dijelite li, možda, i vi moje uvjerenje da se na dva od četiri stiha ovog prevoda zapravo možemo popišati? Ili, ako ne baš popišati, da se opet radi o bezočnom sjefinjavanju velike poezije?  
 
         Para koja se ne diže nego tone
 
Evo katrena iz Malarmeovog soneta Zdravica (Salut): 
 
Rien, cette écume, vierge vers 
A ne désigner que la coupe;
Telle loin se noie une troupe 
De sirènes mainte à l’envers. 
 
Nous naviguons, ô mes divers
Amis, moi déjà sur la poupe 
Vous l’avant fastueux qui coupe
Le flot de foudres et d’hivers.

Doslovni prevod: 

Ništa, ta pjena, čedan stih 
Ne naznačuju, osim kupu; 
Tako se u daljini davi stado 
Sirena mnogih naopačke. 
 
Mi plovimo, o moji razni 
Prijatelji, ja već na krmi, 
Vi raskošni pramac koji siječe 
Talas munja i zima. 
 
Mićević: 
 
Ništa, stih čedni, ova pena 
Da naznače tek sjaj pehara;
Tako daljinom kao para 
Nauznak tone roj sirena. 
 
Mi plovimo, o nebrojena  
Družbo, za mene krma stara 
Vi slavni pramac koji para 
Val gromova i nevremena.  
 
Mićevićev prepjev je sačuvao rime originala (abba abba), na šta se u njega poglavito svodi ono što zove tačnost prevoda, ali kopiranje forme često plaća papreno, što sam pokazao analizom mnogih njegovih uradaka. U prepjevu ovih katrena tačnost je plaćena sa pet grešaka: 

– Umjesto kupe, pehara, mag nudi “sjaj pehara“, a u originalu pehar ne sija, jer je tek “naznačen“, računa se samo s njegovim obrisima, posve u skladu s Malarmeovim 

poimanjem sugestije, o čemu govori i Hugo Fridrih u Stukturi moderne lirike: u Malarmevoj pjesmi stvari su ili dokinute, ili samo što nisu iščezle. Jer pjesnik teži da dospije do Apsoluta. Koji je izjednačen sa Ništavilom.  
 
A zašto nije napisao: “da naznače, osim pehara”, čime bi bi izbjegao laž “sjaj pehara”? Pojma nemam, nije svagda lako odgonetati tajne prevodilačkih rješenja jednog mediokriteta. Naznaka sjaja ide u njegove poetizacije koje su razvodnjavanje izvornika, a nekad i smrt poezije.

– Od “stada sirena“, slike osjenčene ironijom, mag pravi “roj“, treba mu jednosložna riječ, a ne zna dobro srpski jezik u kojem ima riječ “krd“. Uz to, ove sirene, koje u vračevu prepjevu samo što nisu prešle u insekte, “daljinom tonu“, a ovako nategnutih sintagmi, koje su često posljedica stihotvoračke nevještine, u njegovim prepjevima ima kao Rokića, ali zašto ne tonu “u dalji“? Opet pojma nemam. Valjda mu tako ljepše zvuči. Ali znam da smo, čitajući njegove prevode, često prepušteni na milost i nemilost njegovim jezičkim nastranostima koje su i posljedak neukusa.  

Lažem. Imam pojma. Prevodilac sa više od sto objavljenih knjiga nije imao kad svoj uradak da dvaput pročita i štogod popravi. Da nemam prečeg posla, mogao bih ovo života što mi je ostalo provesti u ispravljanju svojih prepjeva i svaki trenutak bio bi mi ispunjen – u tome je razlika između profesionalca i amatera. Doduše, kasno je da Mocart svoje besmislice i budalaštine pokuša ukloniti iz nekoliko miliona svojih stihova, pa ih u polemici sa mnom brani kao Bajo Pivljanin Vrtijeljku, ali ću ga njegoševski pitati: što ih brani kad ih ne odbrani? 

– “Stado“ promaknuto u “roj“ tone “kao para“ koje u originalu nema i dopisana je zbog rime s pehara, i moraš zamisliti roj nalik na paru koja se ne diže, što ulazi u opis njenih poslova i zadataka, jer joj je prahnulo da tone, uprkos zakonima fizike, i varate se ako mislite da su maga rijetke ovakve slike.
 
Rimom diktirane besmislice u prevodima banjalučkog Mocarta gusto su posijane kao mrkva u Darinkinom vrtu, a jedna od najglupljih su, u njegovu prepjevu Bodlerovog soneta Neprijatelj , one “vlažne lokve žablje“ koje “na rake liče“, umjesto “vode“ koja je „izrila rupe velike kao grobovi“, kako kaže original. Te budaleštine, gdje zbog rime okreće zbilju naglavce, diletantizam su koji banjalučki Mocart smatra vidovitim, stoga često i rado boravi u svijetu okrenutom naglavičke. 

– Krma je postala “stara“ da dobije rimu sa “para“, mada jedan od najvećih novatora u francuskoj lirici nije mogao stajati na “krmi staroj“. Uz to mu je pramac “slavan“, a ne “raskošan“ ili “sjajan“, jer prvi pridjev nije mogao da upotrijebi, pošto je trosložan, a ni drugi, jer je prije toga u pjesmu turio “sjaj“: druga laž je posljedica prve čiji je zadatak da original “uljepša“. Jer ambis doziva ambis.

– Metrom i rimom bio je prisiljen da, umjesto “val munja i zima“, kaže “val gromova i nevremena“, čime je urnisao najsugestivniji stih u oba katrena koji sadrži u malom poetiku modernog pjesništva: jukstapozicija konkretnog i apstraktnog, munja i zima. Nespojive stvari stavljene su u istu ravan, a u rezultatu smo  dobili halucinatni brod koji valjda plovi vodom,  možda plovi a možda ne plovi nebom punim munja, ali plovi  kroz vrijeme u kojem nižu zime kao talas. 
 
Sve ovo  mag je uništio, jer “nevreme“ je, pjesnički, gotovo isto što i grom. Umjesto „zima“ kaže „nevreme“, a tvrdi da „nepogoda“ nije moj dovoljno tačan prevod Boderove riječi „orage“ (oluja) iz soneta Neprijatelj, jer može značiti poplavu. Može, ali samo u Mićevićevoj glavuši koja često pojma nema kakve je sve pokore napravila u svojim prevodilačkim prčkanjima. 

           Kaži nešto slično

 Opet ću upozoriti na magovo načelo: ako te rima priječi reći “zima“, reci nešto slično, ali zima nije nevrijeme već legitimno godišnje doba. U originalu su “munje“ a ne “gromovi“: u rječniku Le petit Robert piše da “foudre“ dođe od latinskog fulgur, što znači sjaj. Gromovi  mijenjaju  stih, jer umjesto vizuelne, javlja se auditivna slika: munje se vide, a gromovi se čuju, i val munja je pogodak, a val gromova promašaj. 
 
Na “gromove“ ga je prisilio metar, jer mu treba trosložna riječ, ali zašto ne veli: “talas munja i nevremena“? Možda je i ovaj prepjev pravio u trku, možda poetičnu riječ “val“ nije htio žrtvovati tačnosti prevoda, čak je možda „val gromova“ smatrao genijalnom slikom, jer često se ne osvrće na kontekst strofe, nekad ni pjesme koju prevodi.

Sačuvao je rime originala uz nasilje nad smislom obje strofe, a meni rime nikad nisu bile ćivot Svetog Vasilija u koji se ne smije ticati, i evo kako sam katrene preveo: 
 
Ništa, stih čedan, ova pjena 
Da naznače sem kupu: tako
U daljini mnogih sirena 
Stado se davi naopako. 
 
Mi plovimo, o razno moje
Društvo, na krmi ja već stao 
A vi raskošni pramac što je 
Munja i zima val sjekao. 
 
Ovakav prepjev, u kojem je sve gotovo kao u originalu, neće se čak ni omaći magu tanke pameti, malog znanja i razumijevanja poezije i slabog poznavanja našeg

 jezika. Ovako prevodi čovek kom je poezija, od gimnazijskih dana, postala  

najvažnija stvar na svijetu, a Kolja Mićević, egoman koji je sebi važniji od svijeta, nek svoje izmišljotine i besmislice i dalje smatra „dubljim i ispravnijim čitanjem originala“. U rezultatu smo dobili Mocarta dubljeg i ispravnijeg od Bodlera, Malarmea i Valerija. Ponavljam: veliki je jazuk što ta divanija nikad neće biti hospitalizirana.

Na času sam studentima govorio da je pjesma “složeno sačinjen smisao” –  mada više ne znam je li to rekao Cvetan Todorov ili Jurij Lotman – i da je to, po meni, najbolja radna definicija pjesme, i da ćemo na časovima istraživati taj smisao koji se uvijek pravi, pogotovo u modernoj poeziji, i uvijek na složen način. Za Mocarta, pjesma je složeno sačinjena forma, koju uredno kopira, i često se ne pita šta te kopije znače, zato je preveo knjiga toliko da ih na sebi ne bi ponijela ni jedna mazga a nikad nije shvatio šta poezija uistinu jeste. Pogotovo moderna.

 

ZAO-ZLIJI-NAJZLIJI

Tačno je preveo “držeć putir”  
        
Mićevićevo neznanje našeg jezika često sam razmatrao u ovoj i u knjizi Mocartovi prevodi Bodlera, gdje sam analizom pokazao i da vjeruje kako zrca znači sija, svijetli, mada je to kraći oblik glagola zrcaliti, pa ću analizu njegovih prevoda Valerija početi sličnim primjerom. 
 
U prevodu Valerijeva soneta Zajedno (Ensemble), posvećenog Pjeru Luisu,mag veli :
 
Kao plaštem tamnog groba, nemo
sakrićemo oči, otkrit srca,
i kroz Ponoć tihu poći ćemo
držeć putir što uz oltar zrca.
 
Banjalučki istinoslovac, žešći od onog iz Nastasijevićeve priče, opet prpošno izmišlja. Uz to, ovo su lagarije po noći, kako glasi naslov druge Nastasijevićeve priče. Ta noć nesmiljeno ubija poeziju, što mu je, već znate, najmilija rabota. Original pak veli: 
 
Comme un couvercle du tombeau, le soir
Bandera nos yeux, ouvrant notre cœur
Et nous marcherons, tenant  l’encensoir
Dans la Nuit silencieuse du chœur.
 
Kao poklopac groba, veče
Vezaće nam oči, otvarajući nam srca 
I mi ćemo poći, držeći kalež/putir  
U šutljivu Noć kora. 
 
Valeri govori o  “poklopcu”, a ne o” plaštu groba“, ali je potonje poetičnije, ili mu je poklopac bio prozaičan, ali plašt groba bi priličio Bodleru, a ne pjesniku većem od njega. U Valerija nema banalnog i parazitskog epiteta taman, jer kakav će drugo grob i biti, svijetlih grobova ima samo u Zmajevoj osrednoj pjesmi. Valeri je suviše veliki pjesnik da bi se srozao do trivijalnosti tamni grob, a takvih bedostoća u magovim prevodima lepog rivala ima ihihi koliko. U Valerija nema još banalnijeg i parazitskijeg priloga nemo na koji je mag rimom prisiljen. U izvorniku veče će im vezati oči a otvoriti srce, dok u ovoj žvrljotini njih dvojica, gorenavedenim plaštom, sebi će sakriti oči, a otkriti srca. U Valerija  nema oltara, ni zrcanja, ni “Ponoći tihe”, jer ima “šutljiva Noć hora”, moćan oksimoron kojem je mag zavrnuo šiju ko piletu. Mag ni ovaj put ne prevodi  već naprosto  vršlja po originalu. 
 
Objašnjenje za vrača. U Rečniku srpskohrvatskog i književnog i narodnog jezika piše: “vršljati 2. raditi samovoljno i neodgovorno”. Dva primjera. “I sad mi treba da ih pustimo da vršljaju kako oni hoće (Z. Šubić) “. Liberalnoj opoziciji bilo je je krivo na Ristića što je dao vlast radikalima i pustio ih  da vršljaju po zemlji (J. Skerlić). 

I šta god bila poezija, nema sumnje  da se radi – a tako je govorio i Valeri – o najpotpunijoj upotrebi jezika, i prvo njeno svojstvo je jezički intenzitet koji vrač sa skojevskom požrtvovanošću uništava kao njemačke bunkere. I ne zna da treba napisati “poćićemo”, a putir ovog blećka po uvriježenoj navadi zrca, jer da boli  kua šta ogleda: vjeruje da je rekao sija
 
Ovaj prevod je putir koji zrca vračevo ništa, najlepše do svih ništa u prevodilaštvu na našem jeziku. Ovo je  i jedan od njegovih rekorda u laganju: iz cijele strofe, tačno je preveo držeć putir. Krnji participi u njega su obavezni kao kraće nogavice u vehabija, zato ga zovem dindušmaninom poezije. Jadni Kolja, zar je morao proizvoditi ovakve pizdarije da  stekne titulu čarobnjaka? Ove laži, koje je na večnost oročio, banjalučki istinoslovac mora da je noću sročio.  
 
Uhljup u roli Danila Kiša
 
Taj uhljup s Danilom Kišem, jednim od najvećih modernih pisaca našeg jezika, poredi sebe kao autora prevoda vidjeli smo kakvih, no čak i da su bolji, suđeno im je da zastare. Mnogi su bili zastarjeli u času kad su objavljeni, jer su bili lošiji od prevoda koji su već postojali na našem jeziku, mada mag sebe vidi kao evergrin, kao srpskog Mihovila Kombola, jer je dostojan nasljednik luđaka koji su spjevali stihove: 
 
Na Lovćenu Njegoš spava, 
Najmudrija svjetska glava!
 
Kad je najmudrija glava među našim prevodiocima na sajtu Par nas s Parnasa dobila po prknu, bilo je vrlo utješno sebe vidjeti kao Danila Kiša, a Vešovića kao Velibora Vasovića, to je mehlem na rane, ali se vara ako misli da će nakon toga njegovi prevodi prestati da budu uhljupski. Moj prevod tog katrena:

Večer će nam ko poklopac groba
Da otvori srca, veže oči,  
I držeći kalež ćemo oba
U Noć kôra mučaljivu poći. 
 
Kad uporedi ovo sa svojim brabonjkom od prevoda, magu će se na licu munjevito smijeniti boja i ljeta i jeseni: od zavisti da pozeleni, pa da prežuti. No važnije je da sam sve tačno preveo jer sam čuvao Valerijevu veličinu trudeći se da je ničim svojim ne natrunim. Nisam ga morao čuvati od svog čarobnjaštva, jer sam bez dara za mađijanje, i napravio sam prevod koji bi mogao biti optužen da je ravan originalu, od čega vrač nikad nije strepio, jer se upinjao da nadmaši pjesnike čitajući ih “dublje i ispravnije”. I opet ću navesti njegov prevod da u poredbi osjetite do koje mjere je ta karina genijalna:
 
Kao plaštem tamnog groba, nemo
sakrićemo oči, otkrit srca,
i kroz Ponoć tihu poći ćemo
držeć putir što uz oltar zrca.
 
Mag je original nadmašio tako što ga je raskurcao, a jedan od krivaca je pravilo o konstantama koje kaže: ako je pjesnik u rimu stavio cœur, i magov prevod mora u rimi imati srce. Katren je ko janjca prinio na žrtvu skolastičarskoj poetici, i usput bljesnuo neznanjem našeg jezika, ali tu je konstanta srca-zrca i prevod moramo smatrati uspjelim, čak se diviti ovakvim kurcobodinama.
 
Takav je prdonja kad pjesmi pristupi  s čvrstim predubjeđenjima koja  “bespoštedno brani”: radi se o vjeri, tvrđoj od Bobovca, da rima srca-zrca iskupljuje njegovu prdnjavu, čak ju možda posvećuje. Moje geslo što bliže originalu čuva me od gluposti kojom se mag razmeće dok se drži pravila što bliže rimama originala, jer je cio život “tragao za što savršenijom formom”. Forma mu jest  savršena, a na njegov katren se možemo  popišati. Česti su takvi ishodi magovih prevodilačkih pustolovina. 
 
No šta god Marko rekao, sve mu je džaba: do sudnjeg dana će Mićević biti Danilo Kiš, a ja Velibor Vasović, i mogu bar analizom pokazati da je prcanje Valerija možda najveća magova strast, zato ga zove lep rival i dodaje da je to jedini francuski pjesnik dostojan tog anagrama, zato ga Valeriju meće i češće i žešće no svim drugim Francuzima, izuzmemo li Bodlera.

Opasni vali             

Moj prevod sintagme ”beskrajni grozd” (“immense grappe”) iz Mlade Parke mag je, samouvjeren kao svi šupljikati, kušao da upotrijebi kao batinu protiv mene, a pošto batina ima dva kraja, oteo sam mu je i njom ga nalupao ko vola. I kad već kuša lemati me Valerijem, pogledajmo stihove iz njegove poeme Skica zmije (Ébauche 

d’un serpent): ”Où l’oisive et l’Ève suave / S’engage en de vagues dangers!” (”Gdje se dokona i Eva nježna / Upliće u nejasne/maglovite opasnosti! ”), što je Mocart preveo ovako: ”Gde lenjiva i Eva blaga / kroz opasne se bori vale”.
 
Bravo, pile od sokola! Tebe niko ne more da te nagornja! Marko Darin, o kome banjalučki Kiš veli da ne zna francuski”, prisiljen je dati mu jezičku poduku: posljednji stih originala, musje, niste shvatili, jer “de vagues” nije imenica (vali“) već pridjev (neodređen, nesiguran, maglovit, nejasan“, kako veli Putančev Rječnik), a “dangers”

 nije pridjev već imenica (opasnosti“). Ako bi “vagues” bili vali, morali bi biti “dangereuses” (“opasni”).Ili su opasni vali dublje i ispravnije čitanje maglovitih

opasnosti, takve su njegove laži koje granje ne drži, kako bi rekli u Crnoj Gori: toliko dobro rode da se od njih lomi granje.  

Kongruenciju pojela mačka

Evo odlomak iz poeme Mlada Parka:

Tu regardais dormir ma belle négligence…
Mais avec mes périls, je suis d’intelligence
Plus versatile, ô Thyrse, et plus perfide qu’eux.
Fuis-moi! du noir retour reprends le fil visqueux!

Bukvalni prevod Sunite Subašić-Thomas:
 
Ti gledaše kako spava moj lijepi nehaj…
Ali sa svojim pogibeljima ja sam u dosluhu,
Nestalnija, o Tirse, i podmuklja od njih!
Bježi od mene! Crnog povratka opet kreni ljepljivim tragom.

Moj prepjev:

Gledaše mi spati lep nehaj, al stojim
U dosluhu sa svim pogiblima svojim,
Nestalnija od njih, podmuklija, Tirse!
Beži! crnim tragom lepljivim vrati se.

Mićevićev prepjev:

Gledao si kako lep moj nehaj spava…
Al’ uz sve pogibli umna sam i prava (moj kurziv),
Veštija, o Tirse, i zlija neg oni.
Beži! crnog traga nit sluznu ukloni.

Triput bravo! Ne zna da u nas nema komparativa ”zliji”. Ne zna ono što sam od učitelja Boža Dajkovića naučio  zauvijek: da se ne kaže zao-zliji-najzliji već zao-gori-najgori. Mićeviću, mrš u osnovačku klupu!

Ne jebe ni kongruenciju: “pogibli“ su one a ne oni, a pošto rima traži muški rod, pred njenom naredbom je kapitulirao. Za ova silovanja jezika njegovi obožavatelji su slijepi od udivljenja pred genijem, jer nitko nije s originalom poredio njegove prevode  i na osnovu svojih nalaza miropomazao ga za čarobnjaka. 
 
Drugi Valerijev stih, u mom navodu stavljen u kurziv, u izvorniku i mom prevodu je velika poezija koju je banjalučki divljak ubio jer je kao loš prevodilac dopisao prava“ da dobije rimu sa “spava“ – omiljeni mađioničarski trik – i jer Valerija nije shvatio. Kad bi razumijevanje poezije bilo veleizdaja i kad bi vrača za nju optužilo, zagrmio bih kao Zola i banjalučki Drajfus bio bi proglašen nevinim. Nije razumio stih: “Mais avec mes périls, je suis d’intelligence”. Taj bukvan ga je bukvalno pročitao: ja sam od pameti, ali je u trećem stihu sačuvao “o“ iz originala, što zaista nije mala stvar. 
 
Valeri iz Mrduše Donje, koji mi je o pridjevu immense“ održao predavanje, ne zna se da li vatrenije ili gluplje, nakon čega sam ga vezao za murvu i lemao ga kao junca, uvjeren je da iskaz “je suis d’intelligence“ znači umna sam“ mada être d’intelligence“  znači slagati se, biti sporazuman u tome da, sporazumijevati se, biti u dosluhu“, kako piše u Poljančevu Rječniku. 
 
Valeri kaže: “Ali sa svojim pogibeljima ja sam u dosluhu “, a dublji i ispravniji Mocart ga korigira: “Al’ uz sve pogibli umna sam i prava, jer Valeri je pravi samo kad ga falsificira ikad mag briljira dok kurcu sviraIli i ovo spada u moje besomučne laži

Samo je napol Motenegrinjac mogao nazvati besomučnim lažima“ koje su lako dokazive“ knjigu u kojoj sam analizirao i ismijavao ovakve pizdarije nabijeđenog čarobnjaka. Analizama sam ga satirao, stihom satirizirao. Podsjećam vas: poricanje činjenica, to kad ti neko laže u oči unatoč svemu što se zna, u Crnoj Gori zovu pečobrazlukom, ime za najveći stepen bezobrazluka. Je li onda čudo što sam pečobraznika lemao žešće i slađe no da je čisto Srpče? 

Parkin teški krik

Još jedan odlomak iz Mlade Parke
 
Et quel silence parle à mon seul possesseur?
Dieux! Dans ma lourde plaie une secrète soeur
Brûle, à  qui se préfère l’extrême attentive. 
Va! je n’ai plus besoin de ta race naïve.

Bukvalni prevod Sunite Subašić-Thomas:

Kakva tišina/muk govori mom jedinom vlasniku? 
Bogovi! U mojoj teškoj rani jedna tajna/skrivena 
Sestra gori, koja se više voli od krajnje pažljive/pomne.
Odlazi! Ne treba mi više tvoja naivna vrsta. 

Jedan komentator o drugom i trećem stihu veli: kad čula ovako gore, ona (Parka – M. V.) to više voli nego inteligenciju (”krajnje pažljivu“). 

Mićevićev prepjev:
 
I kakav mir zbori mome posedniku?
Bozi! Tajna sestra u mom teškom kriku
Plamti, jer beskrajnom čekanju se poda. 
Idi! Ne treba mi naivnost tvog roda.
 
U prvom stihu, umjesto “tišina”, napisao je “mir”, što mu se vrlo često desi, jer mir je jednosložan, a trosložna tišina amateru zadaje velike belaje, ali zašto ne kaže muk“? Zato što banalizira veliku poeziju, misleći da je diže na višu razinu. Tišina ili šutnja ili muk koji govore opet je oksimoron, i u našem prevodu je sačuvan, a zna li iko šta znači stih: “I kakav mir zbori mome posedniku?“ Ovo je minijaturno zrcalo svega što često radi s Valerijevom poezijom: čvorove visokog značenjskog napona pretvara u pičkine dimove. I izostavio je riječ “jedini”, mada u Galimarovom izdanju Mlade Parke ima osam redaka komentara da se objasni ko je njezin jedini vlasnik.
 
U drugom stihu ”ranu” je zamijenio ”krikom” zbog rime sa “posednikom“ i prepustio nam da nagađamo je li to krik Dučićeve ”buljine na panju”, ili je kriknuo Predrag iz guslarske pjesme, pogođen strijelom svog brata Nenada. Kad laže, mag rado poseže za leksemom krik koji vrlo voli. Ono što je, na primjer, u Bodlerovoj pjesmi “predivna grimasa“ mag za tren oka prometne u “izvrsnost krika“, a šta ovo znači, to je privatna tajna koju treba njemu i prepustiti. A u četvrtom stihu, umjesto “ne treba mi više”,

mag kaže ”ne treba mi”. I  ovdje je očerupao izvornik, umjesto da kuša sačuvati, koliko može, poeziju iz originala, jer, ponavljam, voli lako i jeftino.
 
Prevod trećeg stiha: ”jer beskrajnom čekanju se poda” kaže da Valerija opet ne razumije. U  iskazu:  ”à qui se préfère l’extrême attentive”, (“koja se više voli od krajnje pažljive”), vrač je “attentive” doveo u vezu s glagolom “attendre” (čekati), a prilog “extrême” (krajnje”) naćerao da ode u bezgranično, tako je sestra postala 

beskrajno čekajna! U njegovu prevodu Mlade Parke nisu rijetka ovakva mjesta koja su živi upiš od mađijanja i nekad se ne zna šta je tužnije ili komičnije: kad ne razumije original, ili kad ne zna maternji jezik. Moj prepjev:  
 
Jedinom vlasniku mom kakav muk zbori?
Bozi! U teškoj mi rani skrita gori
Sestra: od krajnje se pomne voli više!  
Idi! tvoj naivni rod ne trebam više! 
 
Jad i beda magovih uradaka oštro iskoči na vidjelo kad ih stavim uz svoje prevode, gdje je sve kako zapovijeda bog, a ne magova reputacija, mada bi i ovaj moj prevod mogao biti osumnjičen da je jednak originalu: prenio sam u naš jezik što živ rob može, i ko bi mogao više skinuo bih mu kapu. Onu sa četiri ES pod kojom su Crnogorci ginuli u boju na Kosovu.
 
Ali nije lako naći osobu u čijoj je koži pjesnik koji a) zna i osjeća naš jezik, b) vlada vještinom pravljenja valjanih  vezanih stihova, c) profesor je poezije, d) esejist koji je uspješno interpretirao poeziju na našem jeziku i e) ne manje uspješno vračevu genijalnost: njegov fušeraj ne prezire jedan već petorica u meni i kad ga jedan dugom stanu dodavati s noge na nogu, to je bracki lelek, kako vele u Crnoj Gori.

Mag o poeziji umuje s Olimpa, a njegova praksa otkriva brojne rupe, gore od one na Remboovim kratkim hlačama u sonetu Ma boheme, grdne rupe u poznavanju zanata, jeziku i znanju o književnosti, i svako malo nudi dokaze da mu razumijevanje poezije što i Ahilu peta. Mogli su hvaliti samo oni koji nisu poredili njegove prepjeve s originalima, ni vidjeli, ili nisu htjeli vidjeti, jeftine poetizacije, opšta mjesta, besmislice, proizvoljnosti, očite magareštine i brojne defekte u njegovu jeziku i stilu. 
    
Vrat i talas 

Valeri u pjesmi Zora (Aurore) kaže: 
 
Son col coupe le temps vague
Et soulève cette vague 
Que fait un col sans pareil…
 
Njen vrat siječe prazno vrijeme 
I podiže taj talas,
Koji pravi neuporedivu (bukvalno: bez premca) pjenu. 
 
Valeri je tragao za formulacijama koje će djelovati kao matematičke formule. Ovo je takav odlomak. U prethodnim stihovima, pjesnikova nada je plivala u vodi nevidljivog bazena, Valeri obnavlja prastaru metaforu: kad kažemo vrijeme teče, nismo svjesni da je to poredba vremena i vode, Mihailo Petrović bi rekao: tu je vrijeme preslikano na vodu“. Pjesnik vaskrsava mrtvu metaforu: voda u bazenu je  “prazno vrijeme” i vrat plivačice može da ga siječe kao pramac. Bukvalizirane metafore u modernom pjesništvu čine upotrebljivim ono što Majakovski zove “starim gvožđem” u jeziku.
 
Valeri pravi i neprevodljivu igru riječi: vrat“ (col) iz prvog stiha, u trećem znači 

pjena“. A rima – koja se temelji na sličnosti riječi po zvuku i razlici u značenju – savršena je: puna i grafička i zvučna istovetnost (vag-vag), uz punu razliku u značenju (prazan-talas). I ovo je neprevodiva igra riječi. S čim se mag ne slaže:
 
Vratom seče trenut pusti 
i za sobom talas pusti 
koji divni taj vrat čini… 
 
Ispraviću mu  čestu jezičku grešku: trebalo je reći “što ga divni taj vrat čini“, jer kad je rekao “talas” “koji divni taj vrat čini”, ispalo je da talas čini vrat, a ne obratno. Kopirao je rimu iz originala i pred sobom pao na koljena od ganuća: Genijalčino! Ali riječ 

trenut“ ubija bukvaliziranu metaforu: vrijeme može teći, a trenut“ ne može, vrat plivačice može sjeći vrijeme, a trenut“ ne može da ju jebeš. Treći stih nije razumio, ne kuži da “vrat“ znači pjena“, jer  glavno mu  je činovničko kopiranje forme, a šta ga briga za smisao tih kopija. Umjesto vrata koji siječe prazno vrijeme i diže talas koji pravi neuporedivu pjenu dobili smo vrat koji siječe trenut i diže talas koji divni taj vrat čini! Je li ovo škrabao nogom? Mićeviću, sivi tiću, jesi li bio pri piću kad si ovo škrabao?

Pokažem ovaj prevod Marku, a on – tras! – u nesvest. Kad je sebi došao, veli: Brav je Kolja. Ne sporim da je genije, ali je preispoljni brav. Kakav vrat, vratio se on manit iz Pariza! Ni pod prijetnjom smrtne kazne Valeri u tri stiha ne bi dvaput upotrijebio 

vrat“Bezbeli da ne bi“. Posljednji stih je izlišan, jer ponavlja već rečeno: ako je vrat pustio  talas, za koji moj ga još i čini? Milišić bi rekao da je ovdje njegovo nerazumijevanje poezije dublje nego obično. Jeftinoćo, zoveš se Kolja Mićević!“ 

Kako to misliš?“ Ovdje Valeri  nije pjesnik koji hoće da su mu stihovi strogi kao matematske formule, već stihoklepac koji u trećem stihu ponavlja što je kazao u drugom: vrat pušta talas što ga taj vrat čini – glupost koja se vrti oko sebe ko pašče kad hvata svoj rep. Kakav vrat, na vratilu na vještičjem on jahao dabogda!“ 
 
Ovaj prevod je, u nebesa 
blehnući, sročila ili blesa 
ili obična nesvjesa,
a može biti i divanija
koja, da popuni metar, 
emitira gordo u etar 
laž da je vrat divan, i ja 
potrudiću se da iskija
barem poneku od tih laži 
s kojih u plemenu Laži Maži
kao čarobnjak važi. 
 
Evo moj i Sunitin prevod:
 
Vratom prazno vreme seče 
I podiže taj val gde će 
Da bez premca bude pena… 
 
Sve smo sačuvali, osim neprevodive rime, dok je vrač rimu kopirao, a ostalo ubio namrtvo. 
  
Marko još veli: “Mada je brbljanjem u listu Šćepa Izlučevine kušao da mene i Sunitu prikaže kao razbojnički par Boni i Klajd iz istoimenog filma, nas dvoje, kao prevodioci, za Mićevića smo Pjer i Marija Kiri“.

Prenežno nadnet oko zdenca 

U pjesmi Narcis govori (Narcisse parle) Valeri kaže: 

Que je déplore ton éclat fatal et pur, 
Si mollement de moi fontaine environnée.
 
Kako oplakujem/žalim tvoj bljesak, koban i čist,
Izvore, tako mekano mnome okružen. 
 
Moj i Sunitin prevod:
 
Tvoj kobni i čisti sjaj žalim duboko, 
Izvore, mnom tako meko okruženi.
 
Mićevićev prevod iz knjige Između jutra i palme veli:
 
Zdenče oko kojeg prenežno sam nadnet, 
Ja žalim tvoj odsjaj koban i bez sene.
 
Čisti sjaj, kako piše u orginalu, u vrača je pod prinudom metra i rime postao odsjaj bez sene, što spada u njegova redovna lažuckanja, čak me čudi kad ih u nekom od njegovih  prevoda nema i pomislim: ovaj put nije bio pri šutu. Ali sam se pred prvim stihom od ibreta krstio lijevom. Mag je često sprdnja od prevodioca, u Crnoj Gori, đe vole jezička pojačanja, rekli bi sprdnja svijecka. Mora da je Slobodan Blagojević mislio i na ovakve stihove kad je rekao da vrač prevodi Valerija kao da je Vojislav Ilić. Mlađi. Jer, otkad je krme rep iskrivilo, pojedinac se nadnosio nad zdenac, ne oko njega, ali je vrač zaveo novu modu: Narcis je nadnesen oko izvorske vode, a mag ne veli u koliko  primjeraka moraš biti umnožen da se oko zdenca serbez nad zdencom nadnositi možeš, a tebe nema da nam to rastolmačiš, Bože. 
 
U mnogim prevodima riječi mu jesu razigrane, kao u kolu, onom naopačke, oko groba, a šta je stih: Zdenče oko kojeg prenežno sam nadnet“ ako ne kolo oko rake u koju je šutnuo poeziju? Pošto mu glagolski pridjev “nadnet” treba da se rimuje sa “plavet”, njegov Narcis, groteskno raskrebečen kao Krebeč u pričama iz mog djetinjstva, sobom je okružio zdenac nadnoseći se nad njim. Taj lažac je vrcav kad pjesnika i nas u mozak prca, to je mađijanje krčmarice Janje. Mađijanje zadkom.

Ponor koji odzvanja vječni bezdan

U tekstu Dve verzije “Morskog groblja” mag na tridesetak strana raspreda kako je dvanaesterački prepjev najslavnije Valerijeve pjesme prekrojio u deseterački. S minimumom uspjeha, i po Nikoli Kovaču i po meni, ali on veli da je to mrtav prevod, a ja da ga je pravio mrtvak. I morao bih napisati tridesetak strana analize da pokažem kakve je ublehe, koje ne bi stale ni u jedan od šlepera što su u ratu za Srbiju i Crnu Goru odvozili opljačkanu robu iz BIH, kušao da nam u tom tekstu proda egoman čija se maska čarobnjaka znoji – toliko je srasla s licem. 

Evo osma strofa iz Morskog groblja (Le Cimetière marin):

O pour moi seul, à moi seul, en moi-même,
Auprès d’un coeur, aux sources du poème,
Entre le vide et l’événement pur,
J’attends l’écho de ma grandeur interne, 
Amère, sombre, et sonore citerne,
Sonnant dans l’âme un creux toujours futur!
 
O samo za mene, samo meni, u meni samom, 
Blizu jednog srca, na izvorima pjesme, 
Između praznine i čistog događaja   
Čekam eho svoje unutarnje veličine, 
Gorke, tamne i zvučne čatrnje,
Što zvoni u duši vječno budućom šupljinom.
 
Prisiljen ”unutarnjom veličinom” što zvoni “vječno budućom šupljinom”, napravio sam dvije verzije prevoda u težnji da budem što bliži originalu:     
 
a) O, samo meni, tek za me, u meni,  
Kraj srca, gdje su izvori pjesmeni,   
Izmeđ zbivanja čistog i praznine, 
Jek nutarnje si veličine čekam, 
Čatrnje gorke, mrak joj puni jeka
U duši vječno buduće šupljine.   
 
b) O, samo meni, tek za me, u meni,  
Kraj srca, gdje su izvori pjesmeni,   
Međ događajem čistim i prazninom,
Eho nutarnje čekam veličine,
Čatrnje gorke, a zvone joj tmine   
U duši vječno budućom šupljinom.   
 
Epitet „pjesmeni“ uzet je iz sintagme “sjetven pjesmen sok“ u Kulenovićevoj poemi Ševa: često oćutim blaženstvo kad mi poezija na mom jeziku, o kojoj Mocart nema blagoga ponjatija, pomogne da napravim bolji prepjev. Evo Mićevićev prevod:
 
O za mene, u meni, zbog mene, 
pokraj srca, s vrelima poeme,
od praznine do čistog zbivanja, 
čekam odjek unutarnje moći, 
ponor gorak, zvučan, poput noći,
što u duši jaz večni odzvanja.
 
Gdje je Valeri? Prevodioca ima u velikim količinama, ali gdje je veliki pjesnik? Drugi polustih u petom stihu (”zvučan, poput noći”) potvrđuje da je mag posvađan s maternjim jezikom čija sintaksa nalaže da riječi ”poput noći” čitamo kao poredbu i, ko ne zna original, neće skužiti da su riječi “poput noći” Mocartov prevod epiteta “taman”, pa će pročitati ono što piše: da je ponor zvučan poput noći, vidjeće poredbu, a ne ono što ne piše, mada vrač vjeruje da piše: tamni, zvučni ponor
 
No važnije je da je mag, kog možeš optužiti za sve osim da mu fali sebeljublja, u fusnoti uz prevod ove strofe rekao: Meni se posebno sviđa ovo jaz, koje je zamenilo prvobitno dubina – tako je ostvarena dobra zvučna uslovnost ključnih reči ovog stiha: Što u duši jaz večni odzvanja“. Taj nikad ne škrtari na aplauzima sebi od kojih zna napraviti čistu umjetnost. Od svih poznatih genija, samo Muhamed Filipović, i on Banjalučanin, ljepše od Mićevića sebi plješće, čak viče: bravo ja!   

A “dobra zvučna uslovnost ključnih reči” obična je budalaština. Uslovno je uvjetno, pod uslovom, s rezervom, s ogradom”, a uslovnost stanje onog što je uslovno“, pa  je dobra zvučna uvjetnost, rezervnost, uzogradnost reči dokaz genijalnosti kakvu mag njeguje decenijama.Valjda je hotio rijet uslovljenost i za dlaku promašio!
 
Jaz je žljeb, kanal za dovod i odvod vode, ali i jama, bezdan, a mag veli kako mu se “posebno sviđa” što njegov ponor odzvanja vječni bezdan, što se i meni dopada, jer u njegovim prevodima bedak nekad odzvanja budaka, a duduk ćutuka.  Ovo je pokušaj rđavog alkara da od svog promašaja, naknadnim tumačenjem, napravi pogodak u sridu. Sviđa mi se zato što je “gorku, tamnu i zvučnu čatrnju, što zvoni u duši vječno budućom šupljinom” – koja me neprijatno iznenadila, nisam znao da svagda koncizni Valeri zna biti ovako raspričan – mag sažeo i dobio “ponor gorak, zvučan, poput noći / što u duši jaz večni odzvanja” koji može, u biti, na milojka nabiti, ili  ga nataći na hašimagu, što više priliči magu. 

Original i vračev prevod dva posljednja stiha ustrofi podsjećaju na vic o Muju koji Sulji objašnjava šta je banana: “Znaš li šta je šljiva?” “Znam”. “E pa ni nalik!” Genijalnu, autoironičnu sliku: pjesnikova “unutrašnja veličina” je čatrnja što zvoni “šupljinom”, “vječno budućom”, ali šupljinom, vrač je razvalio šupljim prevodom, jer ne zna šta je poezija, a pošto nema ko da mu to objasni, najbolja mjesta iz francuskih pjesama u njegovim prevodima često ograjišu  kao Valerijeva čatrnja. 

Po vraču, “prevod je dublje i ispravnije čitanje poetskog teksta“. To jest sjebavanja, kako vele prostaci kao Marko Darin. Od kog se ograđujem. Jer šta je “gorka, tamna i zvučna čatrnja, što zvoni u duši vječno budućom šupljinom” ako ne “ponor gorak, zvučan, poput noći, što u duši večni jaz odzvanja”? Valeri mi se našao da priča kako mu u duši ječi njakva šupljina smještena u vječni futur – ma nemoj ti to nama reći? Kao da mi ne znamo tipove koji govore okolo kole praveći se mudriji nego jesu. Pa je vrač ”lepom rivalu” očitao lekciju: ti misliš da je to “vječno buduća šupljina” kojom “ječi gorka čatrnja“, ali kad je dublje i ispravnije pročitam, to je “večni jaz” što ga “gorak ponor odzvanja“. Kužiš?  

Da je sve drugo dobro preveo, a mesto “čatrnje” stavio “ponor” – natražnjačku metaforu koja pjesnika od Bodlera većeg, ne i važnijeg, dodao bi sam Valeri, pretvara u Bodlerovog epigona – prevod ne bi bio prihvatljiv: u originalu nema ponora jer ima čatrnje bez vode, zato zvoni šupljinom, a kad ubiješ tu sugestivnu sliku koja puti ka krajnjim dometima Valerijeve uobrazilje, uništio si srce strofe. 
 
Koja se temelji na gradaciji: u svim strofama Morskog groblja poetski napon raste od početka ka kraju, svaka strofa je ponovni uzlet, a vrač je urnisao dva završna stiha, srušio arhitekturu strofe. Vrač postupa s velikom poezijom kao Dabić s Bošnjacima: ubijao je cvijet u tom narodu da ga obezglavi. Moje analize vele da je majstor u likvidaciji najboljeg i najnezaboravnijeg u pjesmama. Onog neprolaznog. Onih četrdeset ili pedesetak stihova koji su, po Eliotu, trajan pjesnikov prilog poeziji jednog  jezika. 

I mada ta ljuta žiška od čarobnjaka i “ponor” i “jaz” more nabiti na miška, ko smije reći da to nisu dokazi njegove “unutarnje veličine”. Poredeći prevod Mlade Parke s izvornikom, često sam se hvatao za kosu, ali sam brzo skužio da neznanjem našeg jezika, proizvoljnim i nesuvislim rješenjima, falsificiranjem i nerazumijevanjem originala vrač Valeriju usrdno pomaže da bude što genijalniji. Nekad je toliko genijalan da postaje pljunuti Vojislav Ilić. Mlađi.
 
Zato bi bilo zaludno upozoravati ga: kad si “gorku, tamnu i zvučnu čatrnju, što zvoni u duši vječno budućom šupljinom”  pretvorio u “ponor gorak, zvučan, poput noći, što u duši jaz večni odzvanja”, Valeriju si jebo oca! Kužiš?

U knjizi Prevodilački čarobnjak pisalo je ”Valeriju si jebo milu nanu”, pa se moram korigirati kao poturčenjak koji, kad god opsuje, izgubi avdest, a pošto sam iz Crne Gore, kad nekom kresnem baba, Allah se pravi nečuo, kako bi rekli u Goraždu, jer zna predratnu pitalicu: kad ideš iz Beograda na more, kako ćeš znati da si napustio Srbiju? Gdje prestanu da ti psuju majku i počnu da ti skaču na oca, tu počinje Crna Gora. U kojoj je najčešća zakletva jebimioca ako nije.
       
Narcisine mošti
 
Evo Valerijeve pjesme Narcis parle (Narcis govori), s latinskim epigrafom “Narcisae placandis manibius”, koji u našem prevodu glasi: “Da se smire Narcisine sjeni”. Stavio sam množinu, jer sam na našem jeziku čitao pjesme u čijoj posveti se kaže: sjenima tog i tog, što odgovara latinskoj množini manibus. Valjda su to bili stari pjesnici koji su dobro znali latinski. Čak ako su, u ovim posvetama, griješili protiv našeg jezika, čini se da je to bilo više na njegovu korist nego na štetu.
 
U Magovu prevodu ovaj epigraf glasi: Da se smire Narcisine mošti“. Što je u redu. Jer zna se da su Srbi narod stariji od Latina, a uoči ujediniteljskih ratova, koje je “kilavi Pijemontez“ Sloba izgubio, doznali smo da Srbi imaju više svetačkih moštiju nego svi drugi balkanski narodi skupa.
 
Prevodi usred zime kad istini vreme nije

Dajem, strofu po strofu, original pjesme Narcis govori, doslovni prevod, prepjev moj i Sunitin u kurzivu, i Mićevićev boldirani:

O frères! tristes lys, je languis de beauté
Pour m’être désiré dans votre nudité,
Et vers vous, Nymphes! nymphes, nymphes des fontaines
Je viens au pur silence offrir mes larmes vaines.
 
O braćo! tužni ljiljani, umirem od ljepote
Jer sam sebe želio u vašoj nagosti,
I k vama, Nimfe! nimfe, nimfe sa izvorā
Dolazim čistoj tišini ponuditi svoje zaludne suze.
 
Prva verzija:

O braćo! ljiljani tužni, od leposti
Mrem jer sebe želeh u vašoj nagosti;
Nimfe! nimfe, nimfe s izvorā grem k vama
Da čist muk darujem zaludnim suzama.
 
Druga:
 
O braćo! ljiljani  tužni, u lepoti
Mrem jer sebe želeh u vašoj nagoti;
Nimfe! nimfe, nimfe s izvora grem k vama
Nuditi tišini čistoj plač uzaman.
 
Treća:
 
O braćo! ljiljani tužni, od lepote
Mrem jer sebe želeh sred vaše nagote;
Nimfe! nimfe, nimfe s izvora grem k vama
Da tišini čistoj dam suze uzaman.
 
Tri verzije ogoljeno daju ono što se, dok pravim prevode, zbiva iza zavjese: tri pokušaja da budem što bliži nedostižnom originalu. Dok pravi hrome prevode – nekad hrome u sve četiri – Mocart se drži golemog broja pjesničkih sloboda kao štita od prigovora, ali je plodniji užitak u slobodi koja je posljedak znanja zanata i maternjeg jezika i ne udaljuje te od originala nego te čini njemu bližim.    
 
Mićević:
 
O braćo! ljiljani tužni, mrem od blagosti
da budem željen u vašoj nagosti, 
i vama, Nimfo, Nimfo, o Nimfo s fontana 
zaludne suze daću u čist smiraj dana.
 
Mocart je prevod ove pjesme triput popravljao s istom težnjom: što genijalnije. A genijalnost skupo staje, i plaćao ju je odlaganjem pjesničke istine za bolju priliku, odlaganjem u nedogled, jer često prevodi usred zime kad joj vreme nije, kako bi rekao Filip Višnjić, i zadovoljava se približnim rješenjima, lažima, besmislicama i glupostima. Lakoća s kojom poriče da je pravio besmislice i gluposti proglašavajući moje analize besomučnim lažima ista je ona lakoća s kojom ih je i pravio.

Žalosna zverka zvana leptir
 
Vojka Đikić Smiljanić je glavni krivac što je napisana Grobnica za čarobnjaka: da mi nije poklonila njegovu antologiju Četiri godišnja doba francuske poezije, ne bi me mnogo zanimala njegova  brkljačenja, da se poslužim riječju Kočićevog Davida: tako je zvao govor velevlažne glavate gospode. Austrougarske. 

Prije interneta, te prevode sam čitao bez poredbe s originalima i pamtim tek nekoliko sitnica, a evo jedna. U ne znam čijoj pjesmi, koja je zapravo basna, dječaci uhvate i raskomadaju leptira: tek, žalosna tako zverka / rastrgana bī na tren“. O ovakvim budalaštinama Marks, ne Gručo nego Karl, rekao bi: Ne zna šta čini, ali ipak to čini“. Te ako palanački mađioničar leptire pretvara u zverke, ne  čude ni ulične zveri“ iz njegovog prevoda Bodlerove pjesme Kazna oholosti koji je razmotren u mojim i Sunitinim Podukama iz prevođenja. Takvoga gluhaća za jezik pička lako ne rađa.

Raskrebečena versfikacija
 
Pamtim da mi je išao na ganglije njegov prevod i prve strofe i cijele ove pjesme: kakva je ovo raskrebečena versifikacija, pitao sam se. Prvi, treći i četvrti stih pjesme, spjevane u dvanaestercu, imaju 13, a drugi 11 slogova. Zašto nije rekao:
 
O braćo! ljiljani tužni, od blagosti 
mrem da budem željen u vašoj nagosti 
 
pa bi dobio dvanaesterce? Tad nisam znao da fušerajem mag “bespoštedno brani vlastita uverenja“, a vrlo važno što su Valerijevi stihovi nagrabusili. Docnije, kad sam prcao na Ajfelovu mostu i kad je perje s tog polumontenegrinjskog sokola lećelo na sve strane, znaću da prevodi stih za stih: unutar odjelitog stiha radi šta mu je ćejf, izbaci što ne bi smio, a sačuva nevažno, dodaje laži jer misli da spadaju u pesničke slobode, pravi besmislice od kojih u predjelu stomaka osjetiš muku, ali ako riječ iz prethodnog stiha preneseš u sljedeći, to je zločin, ako pak riječ iz tog stiha prebaciš u prethodni, i to je zločin, jebo ja njegovu činovničku poetiku. Nekad armijsku: svaki redak mu je redov koji čuva razliku od druga po rastojanju i druga po odstojanju. 
 
Eto zašto prvi, treći i četvrti  stih prve strofe u vračevu prevodu imaju 13,  a drugi 11 slogova: može propasti selo, ali ne običaj. Držeći se skolastičarskih načela prevođenja s upornošću magareta zastalog na mostu, okorjeli formalista koji je negdje rekao da je njegovo prevođenje danonoćna potraga za što istinitijom formom, u francuskoj poeziji počinio je više zijana nego jazavac u Davidovim “kuruzima“. 
 
A zar četiri aleksandrinca kao u našem prevodu ne bi bili istinitija forma od tri trinaesterca plus jedanaesterac? Ne bi! Forma je istinita ako svaki stih za se travu pase. Zato, bespoštedan u odbrani svojih uvjerenja, bespoštedno kljaštri stihove koji u doslovnom prevodu imaju petnaest, šesnaest, ili više slogova, a stihove koji se u doslovnom prevodu svedu na polustih popunjava šupljim ili suvišnim riječima. 
 
Čista laž za čistu desetku 

Zašto njegov Narcis kaže nimfo, a ne nimfe kao u originalu, i pride ju persira kao Francuz? Nemam pouzdan odgovor, jer nisu u mene ključi od zatvora gdje mag vječito robovati mora predstavi o svojoj veličini koju cio vijek hini. Mnogi njegovi prevodi neshvatljivi su mi i zato što se, kao slobodan čovjek, dovoljno se ne razumijem u psihologiju robova. 
 
Ako ne pouzdan, imam vjerovatan odgovor: da se obratio nimfi, a ne nimfama, jednina bi mu se pojebala sa množinom: “i tebi, Nimfo, Nimfo, o Nimfo s fontana“, pa je Narcisa profrancuzio: “i vama, Nimfo“. Ne znam spada li ovo u smijurije ili pak u pizdarije koje mag u prevodima sije, ali nije da nije genije.   
 
Nimfe su obitavale kraj voda i izvora, pa otkud vodoskok u obliku nimfe? Nemam blage. Istina, fontana nije samo vodoskok već i ograđen izvor, česma (obično u obliku arhitektonskog ili skulptorskog dela)“, kaže Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, i treba zamisliti skulpturu nimfe s jedne od tih fontana iz koje lije voda, a ko misli da je dokaz neukusa taj Nimfin i Narcisov plač u duetu, i nije u stanju zamisliti da Narcis daje svoje suze čistom smiraju, a ne čistoj tišini kao u originalu, taj nek magu ne izlazi na oči. Kad je čistu tišinu prometnuo u čisti smiraj dana, napravio je čistu laž za čistu peticu i ko suza čist dokaz da je čisti mađioničar, čak i njin car, u Jugovića bar.
 
Ovde Marko, koji je svagda oran, 
Jezički, biti i Srbin, ispraviti se mora: 
Dokaz je ne čist nego nepreporan.
 
Plač  u tišini temelji se na opreci glasa i muka, a na kom qurcu se temelji plač u zalazak sunca? U prevodima Valerija magovim glupostima zaista nema kraja.
 
Druga strofa
 
Glas izvora menja noć

Un grand calme m’écoute, où j’écoute l’espoir.
La voix des sources change et me parle du soir;
J’entends l’herbe d’argent grandir dans l’ombre sainte,
Et la lune perfide élève son miroir
Jusque dans les secrets de la fontaine éteinte.
 
Veliki mir me sluša, u kojem slušam nadu.
Glas izvora se mijenja i govori mi o večeri;
Čujem srebrnu travu kako raste u svetoj sjeni,
I podmukli mjesec diže svoje ogledalo
Sve do tajni ugašenog izvora.
 

Velik mir, gde slušam nadu, sluša mene.
Zbori o večeri glas vrela, pun méne;
Čujem: srebrom trave buja sveta sena,
I ogledalo se te lune himbene
Diže sve do tajni vrela ugašena.
 
Velik mir me sluša, tu se čuje nada. 
Glas izvora priča i menja noć što pada,
čujem kroz noć svetu buja tamna trava, 
a zla luna diže ogledalo sada
sve do samih tajni fontane što spava. 
 
Naš prevod: Zbori o večeri glas vrela, pun méne maksimalno poštuje izvornik, a prevod: glas izvora priča i menja noć što pada nipodaštava original zato što će mag biti pjesnik kad miš kukurikne, što rekli braća Rusi. Kiš iz Banje Luke, kako vrač  sebi titra jajca u Slobodnoj Bosni, tvrdi da se ne mijenja glas izvora već da taj glas mijenja noć, jer u njega sve može, burazeru. Okretanje originala naizvrat omiljen mu je tvorački metod, a Valeri i Bodler su najveće žrtve ovog vida magove genijalnosti: oba mogu biti veliki pjesnici tek pošto njine slike Mocart postavi naglavičke.
 
Njegovi uratci, ponoviću, sliče filmskom negativu: što je u originalu bijelo, u njega je crno, a ovaj put kriv je metar: pošto epitet srebrna ima slog više, trava mora biti  tamna, dobili smo folklorno slušanje kako niče trava, a baš ga briga što je uništio opreku srebra i sjene, ali i sugestiju da Narcis i čuje i vidi nicanje tog srebra, dobili smo sliku koja je napol sinestezija, napol deskripcija, Valeri je moderan pjesnik u čijoj poeziji se briše međa koje je ranije dijelila pjesnička oruđa. Ovakva mjesta bude pomisao: Divljak! Običan balkanski divljak. Ne no obični balkanski vo. Domanovićev. Jer i bez gledanja u original znao bih da je u prevodu ove strofe slagao: majstor ne bi riječ “noć“ upotrijebio u dva susjedna stiha ni za sve blago svijeta, ali mađioničar, fakat, nije jezički cepidlaka i voli reči meriti odoka: sena ili noć, to je isti đoka.  

I zašto ne veli: sve do samih tajni izvora što spava?“ Izvora, ne fontane. Valjda zato što izvori ne idu na spavanje, a fontane ne moraju plakati nonstop dvadeset četiri sata, kako bi rekao đeneral Milan Gvero. U fontani, ljudskoj tvorevini, nema tajni, a ima ih u izvoru, posebno onom kraj kojeg su živjele nimfe, pogotovo je tajnovito ugašeno vrelo. Vrač ne kuži kako vrelo, koje je maločas govorilo o večeri, može naprekočas biti ugašeno, pa ga je uspavao, jer ne sluti da se radi i o vrelu jedne ugašene kulture, i da večer može biti i večer kulture kojoj Valeri pripada. 
 
Neko je rekao: Valeri je pjesnik čiji je zadaća da čuvaju. U doba nadmodernisavanja

 nezaboravna riječ Isidore Sekulić – da čuvaju klasičnu formu i sjećanje na klasičnu kulturu. Na njena ugašena vrela. U magovu prevodu 15 stihova pjesme nemaju 12 slogova, tako čuva tekst čuvara klasičnog aleksandrinca. Pesničkih sloboda drži ko pjan plota, a jedna od njih je da sam odluči koliko će koji Valerijev stih imati slogova.

Treća strofa 

Kako je stara ruža avanzovala u zagrobnu

Et moi! de tout mon corps dans ces roseaux jeté,
Je languis, ô saphir, par ma triste beauté!
Je ne sais plus aimer que l’eau magicienne
Où j’oubliai le rire et la rose ancienne.
 
A ja! cijelim svojim tijelom u te trske bačen,
Venem, o safiru, svojom tužnom ljepotom!
Ne znam više voljeti do tu magičnu vodu
U kojoj zaboravih smijeh i staru ružu.
 
A ja! u šaš bačen svim telom – u mene
Tužna, o safiru, lepota sad vene!
Znam voleti vodu tu magičnu samo,
Smeh i staru ružu zaboravih tamo.
 
A ja! Svim srcem međ ove trske bačen,
u tužnoj lepoti, o safiru, ja plačem!
Sad mogu voleti tek vodu čarobnu
gdje smeh zaboravih i ružu zagrobnu.
 
Zašto je magov Narcis u trsku bačen svim srcem“, a ne svim telom“ kao u originalu? Zato što ne razumije poeziju, ali o tom kasnije. Nije mu išlo pod kapu da ugašeno vrelo može govoriti, pa ga je uspavao, ni da  da možeš stajati na kopnu i telom biti bačen u vodu, pa je sintagma svim srcem“ uklonila to proturječje. Ko zna koji put, umjesto da ju prevodi, pjesmu pojašnjava, i to tako što ubija najfinije u njoj. 

I zašto ruža nije stara već zagrobna? Takmiči se s lepim rivalom i smatra da je

 zagrobna ruža poetski jača, čak vjeruje da ovakvim lažima, u kojim vidi vrhunsko sustvaralaštvo, pomaže Valeriju da bude veći pesnik. Zagrobna ruža, kako to zvoni, ne znaš da li moćnije ili praznije. Bodler bi rekao: tu ispraznost šeće vlastitu ekstazu.

Prva verzija prevoda bila mu je tačnija: “gde smeh i ružu davnašnju izgubih“, ali 16 godina docnije taj stih je doradio, valjda i zato što mu je u prvoj varijanti nedostajao jedan slog, i sebe zapanjio zagrobnom ružom, od čije bi genijalnosti i Valeri pao na dupe. Jer jest čarobnjak ko premješta ruže iz prošlosti u budućnost  i s onu stranu groba.
         
Četvrta strofa

Narcis svim srcem u trske bačen

Que je déplore ton éclat fatal et pur,
Si mollement de moi fontaine environnée,
Où puisèrent mes yeux dans un mortel azur
Mon image de fleurs humides couronnée.
 
Kako žalim tvoj kobni i čisti sjaj,
Tako meko mnome okruženi izvore,
Gde u smrtonosnoj plaveti moje oči zagrabiše
Moju sliku mokrim cvijećem okrunjenu.

Tvoj kobni i čisti sjaj žalim duboko, 
Izvore, mnom tako meko okruženi,
Gde u smrtonosnoj plaveti mi oko
Grabi moj lik mokrim cvećem okrunjeni. 
 
Fontano nad koju prenežno sam nadnet, 
Ja žalim tvoj odsjaj koban i bez sene
Gde mi oči crpe kroz samrtnu plavet
Moj lik oko kojeg vlažno cveće vene.
 
U Valerijevoj poeziji čist je jedan od najfrekventnijih epiteta,možda i najvažniji,u svakom slučaju navišeznačniji, ali muke s metrom i rimom, koje ga često sile da jede ono ispod sebe, krive su što mag nije rekao “čisti sjaj“ nego “odsjaj“ “i bez sene“ da se rimuje s vene, mada nije objasnio kako vlažno cveće može venuti. Umjesto da Mićević liči na Valerija, Valeri liči na Mićevića koji Aristotelu voli jebati baba, jer misli da je alogičnost poezije – dozvola da slobodno budalesaš. 
 
Usput je giljotinirao savršenu sliku: Narcisove oči grabe, kao vjedro vodu, njegov lik iz plaveti okrunjen mokrim cvijećem. Jer se cvijeće ogleda u vodi, a to je kao da je u njoj. Moraš biti pjesnik da te uzbude stihovi gdje je Narcisova žeđ za sobom briše različiti stepene stvarnog, u njima trijumufuje čisto poetska zbilja pravljena jezičkim sredstvima, i zato je u pređašnjoj strofu Narcis svim telom“, a ne  svim srcem“ kao u vrača, bačen u trske koje se u vodi zrcale. Drugostepena zbilja: odraz u vodi, izjednačena je s prvostepenom: tijelo van vode koje je i na zemlji i bačeno u vodu. 
 
Ni azur ne mora biti tek zemaljski već i nebeski: simbolistička, tačnije malarmeovska sugestija navodi na pomisao da sebe okrunjenog Narcis gleda u vodi i u nebu i sebe kako meko okružuje izvor. Mada se Valeri sprdao s pojmom genija, ovo je genijalan poliperspektivizam: Narcis nagnut nad vrelom vidi sebe kako mekano okružuje izvor i sebe bačenog u vrelo i sebe u nebu kao kralja. Silazak u dubinu vode istodobno i uzlet k nebu i sjedanje na tron. Mocart ne kapira da se Valerijev junak ne zove slučajno Narcis: svud ga ima, i na zemlji i u vodi i na nebu i na  prestolu. Đe god pogleda – vidi sebe. To mitsko ime Valeriju služi da motiviše jedan osebujan način gledanja. Ovo sam studentima mogao objasniti, a magu je džaba pričati.jer ne zna ništa o sebi. Ne zna da je svijet vazda bio prenakrcan Koljom Mićevićem !  

Peta strofa

U pjesmi ne postoje utvare
 
Hélas! L’image est vaine et les pleurs éternels!
À travers les bois bleus et les bras fraternels,
Une tendre lueur d’heure ambigüe existe,
Et d’un reste du jour me forme un fiancé
Nu, sur la place pâle où m’attire l’eau triste…
Délicieux démon, désirable et glacé!
 
Avaj! Slika je isprazna i suze vječne! 
Kroz plave šume i bratske ruke,
Nježna svjetlost dvosmislenog časa živi,
I od ostatka svjetla mi oblikuje vjerenika
Golog, na blijedom mjestu gdje me vuče tužna voda…
Preslatki demon, poželjan i leden!
 
Vaj! Lik je isprazan, suza večna li je! 
Kroz plave šume i bratske ruke žije
Toga dvosmislenog časa nežno svetlo    
I ostatkom sjaja zaručnika skladā:
Go, na bledom mestu, kud sam vodom setnom
Vučen, demon leden, poželjan i sladak!
 
Vaj! Zaludan lik je i patnje sve veće! 
Kroz bratinske ruke i modro drveće 
dvostrukog trenutka nežni sjaj još hoda,
a ostatkom dana verenik se stvara
nag, na bledom mestu, gde me vuče voda…
Poželjna i ledna, predivna utvara!  
 
Patnje sve veće“ lažne su monete kakvih u vrača ima toliko da se nekad pitam: je li ovo živ stvor ili je pobjegao iz Židovih Kovača lažnog novca? Shvatam dvosmislen čas“: pjeva se tren kad je sve ne dvostruko nego višestruko, kad sve budi suprotne porive, kad ništa nema jedan smisao, a poznato je i da Valeri, o čemu god pjevao, usput pjeva i o pjevanju, i epitet “ambigüe“ treba prevesti kao dvosmislen. Pa ili taj epitet, vjerovatno, nije mogao stati u metar, ili mu je genijalnije reći dvostruk, ili opet ne razumije ono što prevodi. A možda ima od svega toga pomalo.
 
Demona pretvara u utvaru, mada demoni ne moraju biti utvarni, ni utvare demonske, i jedno je kad kažeš da je demon tvoj zaručnik, a nešto je drugo i manje uspjelo kad od zaručnika napraviš utvaru. Da, od zaručnika, jer, dok junak jedne Korbijerove pjesme žali što nije mogao biti svoj ljubavnik, Valerijev Narcis nema taj problem. Ne postoje utvare u pjesmi gdje se ne razlikuju prvo- i drugostepena realnost, čak su plave šume koje se zrcale u vodi. I Rembo kaže  “zeleni azur “, jer govori u o nebu koje se  ogleda u zelenoj vodi. Svijet poezije, gdje sam proveo sav svoj vijek, vraču je terra incognita, jer je u njoj proglašen za persona non grata. Ovu sam dosjetku maznuo od Brodskog. 

Šesta strofa  

     O krotki obliče što mi oči nose!

Voici dans l’eau ma chair de lune et de rosée,
O forme obéissante à mes vœux opposée!
Voici mes bras d’argent dont les gestes sont purs!…
Mes lentes mains dans l’or adorable se lassent
D’appeler ce captif que les feuilles enlacent,
Et je crie aux échos les noms des dieux obscurs!…
 
Evo u vodi moje puti od mjesečine i rose,
O, obliče, koji se podaješ mojim suprotnim željama!
Evo mojih srebrnih ruku čiji su pokreti čisti!…
Moje spore ruke u obožavanom zlatu umaraju se
Od zvanja tog zarobljenika koga lišće grli,
I vičem odjecima imena mračnih bogova!…
 
Prva varijanta: 
 
Put u vodi – luna i rosa je sama,
O obliče, podan suprotnim željama! 
Srebnih mi ruku kretnje su sve čišće!…
Sporost ruku zlatom divnim je smorena 
Od zvanja tog sužnja koga grli lišće,
Ehom vičem mračnih bogova imena!…
 
Druga:
 
Put u vodi – luna i rosa je sama,
O oblik, suprotnim podan mi željama! 
Kretnje srebnih mi ruku sve su čišće!…
Divnim zlatom sporost ruku je smorena 
Od zvanja uznika što grli ga lišće,
Ehom vičem mračnih bogova imena!…

U vodi je plot mi od lune i rose,
o krotki obliče što mi oči nose!
Kroz čiste se kretnje šire ruke ove!…
Moje lake ruke još zlatom smorene
zovući tog sužnja po kom lišće vene,
dok odjekom vapim sve mračne bogove!…
 
Bras i mains  iz originala u našem jeziku morale su postati ruke, a dokazuju da majstor nikad neće staviti istu riječ u dva susjedna stiha. Značenje dvosmislenog časa“ (d’heure ambigüe“) odjekuje  u suprotnim željama“ iz ove strofe, kasniji stihovi se ispredaju iz prethodnih, i Valeri nije slučajno hvalio Bodlera kao pjesnika koji je spojio proračun s vrlinom poezije“, a u Valerija poračun je kašto čudovišno 

složen. Mocarta njegove laži obavezuju: ako je slagao da vlažno cvijeće vene, mora slagati i da u vodi vene lišće koje Narcisa grli. A prevod drugog stiha (o krotki obliče što mi oči nose!) ide u njegove nagluplje zločine nad Valerijevom poezijom. Mala deca koju Mocart pravi lepom rivalu znaju biti nakaze.
 
Negdje je Gotje rekao da su genijalni ljudi ograničeni, što i mag dokazuje: vjera da je  čarobnjak beskrajna mu je, a ograničena pamet često ne razumije ono što prevodi, ali kad od stiha: O, obliče, koji se podaješ mojim suprotnim željama!“ načiniš brabonjak: o krotki obliče što mi oči nose!“, budiš  sumnje da malo bacaš na kretena. Ili bar da po Valerijevoj pjesmi vršljaš gore nego Pašićevi radikali po Srbiji.

I opet siluje jezik: trebalo je da kaže “što mi GA oči nose“. Ovakvog zelja u njega ima grabuljama da ga zgrćeš, i evo još jedan primjer. U prevodu Valerijeve Pitije vrač 

kaže: Pogled što zgubi maska ova“, mada bi trebalo da GA zgubi. 
 
Ali kako je mogao srca 
Imati da, do bola,
U istom stihu isprca 
I naš jezik i svoga Pola? 
 
Kada dokazuje svoju genijalnost, taj zbilja ne bira sredstva. Zato je pojeo toliko vanago u prevodima  Pola Valerija. U Srba, kad si čarobnjak reči, nastavljaš karijeru unatoč dokazima da si amater, čak i diletant, i pitanje je bi li mag nagradu Kočićevo pero dobio da ga prije toga nisam ofraštio na sajtu Par nas s Parnasa. Jer u nas lažovima raste ugled od batina koje popiju.

I trebalo je reći: „EHOM vapim “, a ne odjekom, jer to je i ime nimfe Eho čiju je ljubav Narcis prezreo. Naš stih: Ehom vičem mračnih bogova imena“ velika je poezija, a magov stih: dok odjekom vapim sve mračne bogove“ spontani je pobačaj. Čar njegovih prevoda dijelom potiče i otud što je vrlo izbirikan kao lažac, zato njegove izmišljotine zvuče spontano.

Sedma strofa  

Plitka pamet

Adieu, reflet perdu sur l’onde calme et close,
Narcisse… ce nom même est un tendre parfum
Au cœur suave. Effeuille aux mânes du défunt
Sur ce vide tombeau la funérale rose.
 
Zbogom, odsjaju izgubljen na mirnom i sklopljenom valu,
Narcise…to ime sámo nježan je miris
Srcu umilnom. Kruni latice pogrebne ruže
Za sjene pokojnika na tom praznom grobu.
 
Zbogom, s mirnog vala sklopljenog odsjaju
Izgubljen, Narcise… kâd srcu je maznom
To ime. Pogrebnē ruže lati praznom
Grobu nek za sjeni pokojnih se daju.

 
Zbogom, sjaju pali na val tih i sklopljen, 
Narcise…to ime sad je miris stopljen
U preblagom srcu. Pogrebnu ružu baci
Na mošti pokojnika u toj praznoj raci.
 
Zašto dva trinaesterca? Zašto u četvrtom stihu ne kaže: na mošti pokojnih“ da dobije  dvanaesterac? Pošto je treći stih trinaesterac, kad bi stajao sam, bila bi očitija versifikatorska nevještina, pa je i četvrti stih postao trinaesterac da prethodnom pravi društvo i skupa ostave dojam da mag tako hoće, a ne da ne umije praviti vezane stihove. Ovdje je rime abba zamijenio rimama aabb, pa sam pomislio: asli je  

popizdeo što morao taći u svetinju rime.
 
I rekao sam: vrač je svakakav, ali ne cjepidlaka: sjaj ili odsjaj – Narcisov lik što ga odražava val – to je isti kardinal! I neću ga pitati: kako je miris stopljen u preblagom srcu. Jer to je jedan od prevoda otprilike koji ne znače ništa osobito, a mogu značiti šta ti bog hoće. Smisao je tu negdje,a nitko ne zna gdje i koji? I o kakvim moštima njače? Otkud, kenjčino, mošti hrišćanskih svetaca u antičkim grobovima? 
 
Je li čarobnjak –  ne lezi vraže –  
prešao reko mosta 
gdje se ljuckoj pameti kaže: 
zbogom ostaj
 
Srbina ne mereš od mošti odučiti da si Dositej Obradović! I očito je da lažju u prevodu  epigrafa: Da se smire Narcisine mošti“ kuša poduprijeti laž “mošti pokojnika“ u prevodu pjesme. Ne samo laž već i besmislicu: ako u njemu ima mošti, grob nije prazan, a već sam razmotrio brojne dokaze da mu pamet kašto zna biti degenska, najblaže rečeno. 
 
Manes su sjenke pokojnika, riječ koju znam od 1964. iz Propercijeva stiha: „sunt aliquid manes: letum non omnia finis“ (ima nešto od sjena mrtvih: grob nije kraj svega“). Nek je blagoslovena mladost kad slabo znanje latinskog nije bilo prepreka da mi veliki stihovi uđu u trajni duhovni prtljag.

Osma strofa

Cvjetne čašice postale urne
  
Sois, ma lèvre, la rose effeuillant le baiser
Qui fasse un spectre cher lentement s’apaiser,
Car la nuit parle à demi-voix, proche et lointaine,
Aux calices pleins d’ombre et de sommeils légers.
Mais la lune s’amuse aux myrtes allongés
 
Budi, moja usno, ruža koja kruni latice poljupca
Što čini da se neki dragi duh lagano umiri,
Jer noć poluglasno govori, bliska i daleka,
Čašicama punim sjene i lakog sna.
Ali mjesec se zabavlja u mirtama duguljastim.
 
Budi, usno, ruža: kad poljupca runi
Lati, stiša nemir dragom duhu nekom,
Jer noć tiho zbori, čašicama punim
Lakog sna i sene, blisko i daleko.
Dugoljaste mirte luni su zabava.

Budi, usno moja, ruža čiji celov
doneće smirenje priviđenju belom,
jer noć šapćuć priča, bliska i daleka,
urnama punim blagih snova i sene.
Al’ luna se igra kroz mirte opružene.

Pošto me živciraju krnji participi kojih u Mocarta ima božji žgam, popraviću treći stih: Jer noć šaptom priča, bliska i daleka“. I kojim je hokus-pokusom calices“ 

 (cvjetne čašice koje mogu biti i kaleži), prometnuo u urne? Genijalnost te pretvorbe zapanjuje,  ali  prevod mu nije ni za kurac, rekli bi prostaci u koje spada i Marko Darin, pa se od njega ograđujem i dodajem: stih o urnama punim blagih snova i sene“ otmjen je kao da ste iz Anglije, ali  mi ide na ganglije, pa ću ga popraviti: “čašicama punim blagog sna i sene”. Precrtao sam urne kojih ima samo u  magovoj  

tikvi i uklonio razritmovanost stiha: klecanjem prozodije praćena je laž kojom opet produbljuje Valerija, nikad mu nije dovoljno  genijalan da ga svojim blejanjem ne pokuša učiniti genijalnijim, a njegovi  izmišljaji i jesu urne s pepelom. Merak je popravljati mu frljoke, ali sam se tog sjetio tek pošto sam likvidirao mit o čarobnjaku. Žalim što nisam bar jednom dao original, bukvalni prevod, moj i Mićevićev, plus prevod koji sam mu dotjerao – to bi bila zbilja vesela zajebancija. 
 
A pošto slog više u posljednjem stihu para sluh, zašto ne kaže: “Al’ luna se igra kroz mirte pružene“? Jer je rđav versifikator koji u prevodu ove pjesme 15 puta nije uspio ukresati dvanaesterac, što smatra pesničkom slobodom. Defekte koji mu rese uratke broji u slobode, pa je sad jasnije zašto mi se popeo na stojka brbljanjem da u njegovim prevodima sve mora biti tačno. Češao se gdje ga najviše svrbi: njegov zemljak Muhamed Filipović, najveći bosanski lažov iz reda bošnjačkog naroda, kleo se u polemici sa mnom: “nisam slagao nikad u životu“! I mag je uporno blebetao o tačnosti svojih prevoda, jer jedino on zna kolik je lažac.   

Uništio je i izvrsnu sliku usne-ruže koja “kruni latice poljupca”, stoga njen “celov” dođe s-neba-pa-u-rebra, jer je lišen motivacije, zato je izbacio “čašice” kojim Valeri dalje razvija metaforu latica, a čerupanje originala mag vidi kao ”svođenje na bitnosti”, ne kao ogoljavanje do proze. Taj šupak uništava ono najfinije u originalu: prvo usna postaje ruža, ljudsko prelazi u prirodno, zatim čašice postaju usta koja govore, prirodno prelazi u ljudsko, a ovaj ples sličnostī ubio je urnom, jer kako, banjalučki vole, urna može zboriti? Cvjetovi mogu, latice liče na usne i u jeziku botanike postoje usnatice, što je prevod latinskog labiatae. Njegovi prevodi Valerija koji su često  urne, više nego prevodi ostalih Francuza zaudaraju na Banju Luku. Na bezliječnu palanku.

I vjeruje da je “priviđenje belo” sušta poezija, a ne opšte mjesto, priviđenja su po definiciji bela, a “dragi duh” je individualna  tvorba kakve mag u prevodima ubija. 

Razumljivo je što je obukao priviđenje u banalnu bjelinu, jer “kič se meri banalnošću asocijacija“, da se sjetim citata iz Časa anatomije, a Valerijev epitet “drag“ puti ka onom što nije vidljivo i pasuje Narcisu koji grli sav svijet jer u svemu vidi sebe.

Deveta strofa
 
Narcis noću zagledan u zrcalo šume
   
Je t’adore, sous ces myrtes, ô l’incertaine,
Chair pour la solitude éclose tristement
Qui se mire dans le miroir au bois dormant.
Je me délie en vain de ta présence douce,
L’heure menteuse est molle aux membres sur la mousse
Et d’un sombre délice enfle le vent profond.
 
Obožavam te, pod tim mirtama, o neizvjesna,
Puti za samoću tužno procvjetala
Koja se ogleda u zrcalu uspavane šume.
Uzalud se oslobađam tvog blagog prisustva,
Lažljivi čas je mekan udovima na mahovini
I mračnom slašću nadimlje se duboki vjetar.
 
Pod tim mirtama te, puti, obožavam,
Nesigurna, tužno za samoću cvala, 
Zrcalom se šume što spi oglédala.
Zalud se otresam blage ti blizine,
Tren lažljiv, udima mek sred mahovine,
A duboki vetar mračna slast nadima.
 
Obožavam te, pod tim mirtama, o neka
ploti rasvetana tužno za samoću
u zrcalo šume zagledana noću.
Zalud odvajam se od tvoje blizine,
varljiv tren je mek kroz niti mahovine
i kad crnom slašću nadme vetar opor.
 
“Duboki vjetar” valerijevski je višeznačna slika, pored ostalog i zato što jer u prirodnom jeziku rijeka je duboka, i šta god kazivala i sugerisala, maštu poziva da taj vjetar vidi, gotovo da mu podari tvarnost vodenog toka, dok je u vrača vjetar opor, laž koja je tu da se rimuje s prostor kojeg takođe nema u originalu, ali mag voli, da ne kažem obožava, rimovati izmišljotine: tada je u svom elementu, tada je genije i pol, tada je njegov lep rival jedino Valeri Pol.
 
Usamljena put se u originalu “ogleda u zrcalu uspavane šume” (u našem prevodu: “zrcalom se šume što spi ogledala”), izvrsna slika i zato što se može čitati kao produžetak igre perspektiva iz prethodnih strofa: put se ogleda u vodi gdje se zrcali šuma što spava, a pošto Valeri jednači zbilju i odraz, put se ogleda u zrcalu šume! Šklovski bi od  slasti pretrnuo pred ovim primjerom očuđavanja. Valeri je o ovom govorio ako ne s potcjenjivanjem a ono s visine (navodim po sjećanju): ”Ako primijenite određeni način gledanja, dobićete sve moguće metafore na svijetu”. A zašto je magov Narcis NOĆU zagledan u to zrcalo? Jer mu treba rima za samoću, i jer je sebi rekao: noć i spavanje – to ti je isti miško. A pošto je vidovit i sprijed i ostrag, njegov Narcis u zrcalu šume sebe može vidjeti i noću. U njegovim prevodima rima je najfrekventiji dokaz magove plitke pameti, često i gluposti.  
 
Kroz, kroz, kroz, kroz, kroz
 
“Kroz niti mahovine“, a ne na mahovini, veli mag i od ovog kroz, koje je sam u njegovim prevodima stotinama puta čuo kloparati ko voz, desetinama puta sam popizdeo skroz, a u ovom prevodu ima ga za izvoz. Prevodilački Josip Broz ne kaže, jer bi imao slog više, da trava buja u noći, nego kroz noć. Oči crpe ne iz plaveti već kroz plavet da izbjegne slog viška i dobije šugavu rimu s nadnet. Zbog istog viška, Luna se ne igra u mirtama nego kroz mirte. Stada ne nestaju u prostoru nego kroz prostor da dobije još  šugaviju rimu s opor. Ali  ne znam zašto je rekao: “kroz čiste se kretnje šire ruke ove“, a ne: čistim kretanjama se šire ruke ove“. Valjda se zalaufao, zahvatila ga inercija ponavljanja ovog kroz, kroz, kroz? Mehanički jezik i stil kojim se vrač gizdi mene ćera da pizdim.Nigdje kao u ovakvim odredbama tako se  oštro ne zrcali laž magovog jezika: u njega se stvari ne zbivaju u u nečemu već 

kroz nešto.To je prinudni jezik, ne govor već robija: rijetko u njega čuješ slobodni glas koji pjeva iznad svih prisila metra i rime, a ponavljanje kroz, kroz, kroz nekad je 
 
isto što i čeketanje mlina ornog, 
tačnije, veoma mu se rači 
da sve što je u pjesmi izvorno 
samelje na isti način. 
 
Deseta strofa 

Stada što nestaju redom kroz zastrti prostor
 
Adieu, Narcisse… meurs ! Voici le crépuscule.
Au soupir de mon cœur mon apparence ondule,
La flûte, par l’azur enseveli module
Des regrets de troupeaux sonores qui s’en vont.
 
Zbogom, Narcise… umri ! Evo sumraka.
Na uzdah mog srca izgled mi se talasa,
Frula, u plavet utonula, nježno pjeva
Žal zvučnih stada koja odlaze.
 
Mri, Narcise, zbogom… Gle sutona, časa
Kad uzdah mog srca moj izgled talasa,
Tonući u plavet frula nežno glasa
Žal u zvučnim, koja odlaze, stadima.
 
Zbogom, Narcise! Umri! Sumrak pada.
Na uzdah mog srca moj privid trepti sada, 
Svirala izmenjuje tuge zvučnih stada
Što nestaju redom kroz zastrti prostor.
 
Popravljam ritam prvog stiha: “Zbogom, Narcise!.. Mri! Evo sumrak pada”.  Iz drugog stiha trinaesti slog ne bi Alah odstranio, a iz trećeg je lako ukloniti slog viška: “Frula izmenjuje tuge zvučnih stada”. A krasan treći stih koji kaže: kad Narcisovo srce uzdahne, od toga se zatalasa njegov odraz u vodi, vrač nije shvatio, zato trtlja o prividu koji trepti na uzdah srca. U ovoj pjesmi nema podjele na privide i stvarnost, 

u čisto poetskoj smo  zbilji, riječi su bez referencijalnog kraka i ne upućuju ni na šta van pjesme. Takvo čarobnjaštvo krvnički kasapi jezik, pa treba pisati “Kolja Mićević“ 

kao firmu na mesari. 

Od Valerijevih “stada koje odlaze” napravio je stada / što nestaju redom kroz zastrti prostor”! I ovo je prevela karina, pa mi pred stihom, gdje proizvoljnost prevođenja prelazi u čistu genijalnost,
 
ostaje jedino da kliknem, blažen: 
grdno laže svatko tko mi kaže, 
i to laže ko obična kučka, 
da ova smlata banjalučka, 
što se kao Fema Sterijina peči,
nije čarobnjak reči! 
Nek čuju muški i ženski pol, 
nek znade Sjeverni i Južni pol: 
ovo je čarobnjak i pol! 
S čim bi se složio i Valeri Pol.

Kad ovaj lažac u Slobodnoj Bosni kaže da je knjiga Prevodilački čarobnjak “od početka do kraja utemljena na besomučnim lažimasliči ženi iz Vukove izreke: Pridrži mi, seko, ovo kopile, da se one kurve napsujem!“ Stih: “što nestaju redom kroz zastrti prostor” jedno je od kopiladi koja mag Valeriju podmeće s najboljim namjerama: njegovu veličinu treba učiniti nedvojbenijom. U prevodima ostalih francuskih pjesnika nema toliko divljanja kao u prevodima Valerija, koga ionako teško razumiju i vrač  vjeruje da mu može podmetnuti šta mu na milu pamet prdne.

Jedanaesta strofa 

Celov koji mir kobnog dna slama
 
Mais sur le froid mortel où l’étoile s’allume,
Avant qu’un lent tombeau ne se forme de brume,
Tiens ce baiser qui brise un calme d’eau fatal.
 
Ali na smrtonosnoj hladnoći kad se zvijezda pali,
Prije nego što se laki grob stvori od magle,
Uzmi ovaj poljubac koji kida mir kobne vode.
 
No na smrtnoj studi što zvezdu razgori,
Pre nego se laki grob od magle stvori,
Uzmi celov što mir kobne vode kida.
 
Al’ na toj hladnoći gde se zvezda pali,
pre neg laki grob se otvori u magli,
primi celov koji mir kobnog dna slama!
 
Vrač preferira asonace kao pali-magli, na šta ima pravo, a Marko poseže za njima kad se ne može na ino: što je u mene izuzetak, u njega je prije pravilo. Ukusi jesu razni, ali nisu nevažne razlike u rezulatu kojim posljeduju razlike u ukusima. 
 
I neshvatljiva mi je glupost u trećem stihu gdje u originalu kobno nije dno već voda.  Što nije rekao: primi celov što mir kobne vode slama“? Je li smatrao da u ovom prevodu nije ispunio kvotu gluposti koje vidi kao dokaze čarobnjaštva? Kad bi celov lomio – ili kidao, kako kaže naš prevod – mir vodene površine, to bih ukapirao, jer je uzdah srca ustalasao Narcisov odraz u vodi, ali kako, lebarnika ti, cjelov lomi mir na dnu vode? Kakav je to poljubac koji slama mir na dnu izvora? Kad si ovo škrabao, jesi li koristio mali mozak ili trtičnu kost? Tako vam je kad se naš  kukavelj takmiči s velikim: dobijemo cjelove koji mir kobnog dna slamaju, što nije tek gluposto već i dokaz jezičkog autizma.

Dvanaesta strofa 

Prevodi pet puta nerazumljiviji od originala 
 
L’espoir seul peut suffire à rompre ce cristal.
La ride me ravisse au souffle qui m’exile
Et que mon souffle anime une flûte gracile
Dont le joueur léger me serait indulgent !…
 
Jedino nada može slomiti taj kristal. 
Nek me mreškanje otme dahu koji me izgoni 
I dah moj oživi tanahna frula
Čiji lagan svirač bio bi mi milostiv!…
 
Prva varijanta: 
 
Taj kristal nada će tek da slomi i da
Mreškanje me otme dahu mog izgnanja,
I nek mi oživi dah frula najtanja
Čiji lagan svirač biće mi milostiv!..
 
Druga:
 
Taj kristal nada će tek da slomi i da
Dahu što izgoni otmu me mreškanja,
I nek oživi mi dah frula najtanja
Čiji lagan svirač biće mi milostiv!..
 
Razbiti taj kristal može nada sama.
Nabor me ote uzdahu koji me odagna
I u mom uzdahu rađa se svirala blaga 
Čiji nežni svirač biće pun milosti!..
 
Drugi i treći stih ovog prevoda imaju 14 slogova: otegao ko baba niz Gacko, da  se sjetim Vojkine uzrečice. K tomu taj prdonja veli: “Nabor me ote uzdahu koji me odagna“. U Crnoj Gori bi ga pitali: kaka ti je ovo kurcobodina? To je točno određenje mnogo čega  što vrač radi u prevodima: proizveo je stotine kurcobodina raznih fela. Kakav nabor, i u koju ga je pizdu materinu odagnao, šta beleni ko baba u bunilu? 
 
Divne li uzrečice! Čista glazba: eeei oaa uuiu plus četiri puta ponovljeno b! Ja da mrzim Srbe? More, vraču, odjebi u skokovima. Drugo je bio rat kad su Srbi izluđeli za guslima i voljeli inovjercima kamom preguđeti ispod grla. I tako, kama danas, kama sutra, pa sam ih morao povremeno upozoriti: dosta je te vaše jebade. 
 
Mocart misli da se radi o uzdahu a ne o dahu, pirku, i o odgonjenju a ne o izgnanju, i o naboru a ne o mreškanju, tako je nastao stih: “Nabor me ote uzdahu koji me odagna“, što je ćorskosak, a mag je vrhunski meštar u pravljenju čikmi koje ne vode ni do kakvog smisla, a u originalu ovi stihovi imaju čitljiv smisao:  voda je  “kristal“ koji može razbiti tek nada, i tu vodu mreška dah koji ima snagu da izgna, ali baš u tome mreškanju Narcis vidi spas od izgona. Citirajmo opet: “Nabor me ote uzdahu koji me odagna“. Manje je problem u tom što vrač jede ono ispod sebe, a više u tom što pritom na licu ima izraz otkrivača dubokih tajni. 

Ako se u tom “naboru“ zrcali Mocartovo ludilo veličine, u tom ludilu mu ima metoda, jer njegovi prevodi su puni nabora“ koje nećeš razumjeti ni ako razbaciš hazreti-Fatimin grah, ili se zagledaš u ovčje pleće. Valeri je vrlo zagonetan pjesnik, a u Mićevićevim prevodima pet puta je nerazumljiviji nego u originalu, i vjeruje da tako treba, da su njegova beslovesna lupetanja puna mjera Valerijeve pjesničke veličine. 
 
Trinaesta strofa

Razlika između štucanja i pjevanja 
 
Évanouissez-vous, divinité troublée!
Et toi, verse pour la lune, flûte isolé
Une diversité de nos larmes d’argent.
 
Nestanite, nemirna božanstva!
A ti, prospi mjesecu, usamljena frulo
Raznolikost naših srebrnih suza.
 
Nestanite, boštva sva uznemirena!
A ti, prospi luni, frulo usamljena
Srebrne nam suze u raznolikosti.
 
Nestani, božanstvenosti uznemirena!
A, ti, lij pod lunom, sviralo usamljena,
srebro naših suza u svoj obilnosti. 

U posljednjem stihu Valeri kaže: “Raznolikost naših srebrnih suza“. Naš  prevod veli isto: “Srebrne nam suze u raznolikosti“. Pod Valerijevom lupom ni dvije suze nisu iste, dok množina  “naše“ priziva staru: kad dvojica rade isto, nije isto. Različitost ljudskih bića ogleda se i u njihovim suzama. Vračev prevod tvrdi :“srebro naših suza u svoj obilnosti“. Obilnim suzama šutnuo je Valerija među romantičare, a obilnim lažima od njega pravi drugorazrednu pojavu.
 
Prva dva stiha ove strofe potvrđuju istinu da je mag mizeran versifikator. Ovaj prevod triput je dorađivao, ali mu nije mu bilo pomoći kao ni retardiranom djetetu. Razlika našeg i njegovog sočinjenija razlika je pjevanja i štucanja, mada mu je štucavica gospocka, dok je naš pjev plebejski, ali neporečno pjev. 
 
Do pjeva diže se slobodno biće, a magov talentić robuje svemu i svačemu, pogotovo različitim neznanjima, pa me hvata tuga od stihova: “Nestani, božanstvenosti uznemirena! / A, ti, lij pod lunom, sviralo usamljena, srebro naših suza u svoj obilnosti“ koji oponašaju hipodromski trk bangavog kljuseta. Sreća je što  vrač nikad neće znati kolik je konj pravio njegove prevode Pola Valerija. Čitajući njegov prevod ove pjesme, pobjesnio sam ne jednom, jer Valeriju, jednom od najvećih pjesnika Zapada u 20 vijeku, Mocart često čini ono što ni jedan Turčin ne bi ni jednom Srbinu. Što pouzdano znam, jer sam bio Turčin. 

Divlje ruže u red postrojene  

Valeri je vrlo težak pjesnik i ne čudi što mag, kad ga prevodi, ne zna đe mu je glava, đe guzica. I što ne zna da se ne kaže zao-zliji-najzliji. I što njegova Eva “kroz opasne se bori vale”. I što talas pravi “divni vrat”, a ne “neuporedivu pjenu”. Ali je bruka pokazati neznanje i nerazumijevanje običnih stvari iz romantičarske poezije i francuskog jezika dok prevodi  Misea. Koji u pjesmi Avgustovska noć  kaže:
 
Quand j’ai passé par la prairie, 
J’ai vu, ce soir, dans le sentier, 
Une fleur tremblante et flétrie, 
Une pâle fleur d’églantier. 
Un bourgeon vert à côté d’elle
Se balançait sur l’arbrisseau; 
Je vis poindre une fleur nouvelle;
La plus jeune était la plus belle:
L’homme est ainsi, toujours nouveau.
 
Bukvalni prevod Sunite Subašić-Thomas:

Kad sam prolazio livadom,
Vidio sam, večeras, na puteljku,
Drhtav i sparušen cvijet,
Blijedi cvijet divlje ruže.
Zeleni pupoljak pored nje
Njihao se na grmiću;
Vidjeh da izbija novi cvijet;
Najmlađi je bio najljepši:
Čovjek je takav, uvijek nov.
 
Mićević:
 
Dok šetao sam po poljani
Ugledah, pred noć, grmlja red,
I drhav cvetak rascvetani; 
Ružice divlje cvetak bled.
Pupoljak što se uz nju povi
Na stabljici je slušo zov: 
Videh da klija cvetak novi;
Što mlađi cvetak lepši snovi,
Čovek je takav, večno nov.  
 
Mada su mu laži milozvučne ko cigansko ćemane, kako vjerovati magu koji od devet lakih stihova tačno prevede tri, a od ostalih napravi prdimahovinu? Kako vjerovati blesi čije su se divlje ruže, koje rastu đe slučaju prahne, postrojile u “red” da se rimuju s bled

Taj proizvođač kao ratlokum slatkih poetizacija ne bi za živu majku kazao da cvijet na stabljici izbija pa ga je korbačem naćerao da “klija”, jer, gluh za maternji jezik, ne čuje da klijati znači puštati klicu, koju ima samo zrno, a da cvijet pupi.

I kako ne prezirati vrača koji laganje smatra legitimnim stvaralačkim postupkom, jer ga vidi kao buljuk pesničkih sloboda, stoga od tvrdnje da je “najmlađi” cvijet “bio najljepši” pravi lažnu sentencu “što mlađi cvetak lepši snovi”, što je jeftina antropomorfizacija koja cvijetu pripisuje jednu ljudsku sposobnost, a u očima ljudi sa mrvom ukusa spada u cveće upotrebljivo samo iza velike nužde, što savjetuje i stari dobri Juvenal. Mag neumorno šminka poeziju po svom (ne)ukusu.

I kako da ti se ne smuči od proizvoljnosti, kakvih u njega nikad ne mere falit: “na stabljici je slušo zov”, mada u pjesmi nema ni stabljike, ni zova, ni slušanja, ali čitalac je obavezan da lupi petama i kaže razumem, a ne da pita: okle i čiji zov sluša taj ”cvetak”, bleso odrta? I kakva ti je ovo nadri-metafizika u deskriptivnim stihovima? 

Ni na jedno od ovih pitanja neće odgovoriti hor njegovih obožavalaca koji su ga čarobnjakom proglasili uneviđeno. Ne bi, i zato što su i ovi stihovi dokaz čarobne autističnosti Mićevićeva jezika. 
 
U maga “cvetak” je “rascvetan” i “bled”, jer  taj kuražni lažov ne boji se besmislica. Zar ne zna da pridjev “flétri” znači “sparen, sparušen, bez svježine, boje, snage”, a sparušen je jer je otkinut i na put bačen. Naravno da je znao, to znam čak i ja koji francuski uopće ne znam, ali ga rima nagoni da pojede govno tog istodobno rascvalog isvelog cveta, što je i glupost i ubijanje strofe čiji je temelj važno sredstvo romantičarske poezije: antiteza sparušenog cvijeta i pupoljka, zatim i novog cvijeta.
 
I zašto nije napisao: “Dok šetah, pred noć, po poljani  / ugledah, uz put, grmlja red“ i njegovo unošenje reda u divlju prirodu ne bi bilo bez smisla. Taj genij hoće da njegovim očima čitamo prevod i dopišemo put kraj kojeg se grmlje poredalo. Važno da je prevod njemu jasan, jer Drugi za njega ne postoje. Ali mag je autistom zove mene, jer “oči vide ono čega je puna duša“. I hoće da Misea čitamo kao Malarmea, zato gotovo svi francuski pjesnici liče na vrača koji se trudi da liči na Malarmea i hvali se “zatamnjenjima” koja unosi u prevode kristalno jasnih, graverski preciznih stihova Bodlerovih. Opet ću se sjetiti Vuka: mag misli da se poezija piše po pravilima babe Smiljane i prevodi po pravilima babe Ojdane, a evo i moj prepjev:

Po livadi sam prolazio,
Ove večeri, i na stazi,
Cvijet – drhtav je, svenut bio – 
Šipurkov blijed cvijet spazih.
Na malome se grmu nija  
Pupoljak zelen, kraj njeg, i ja
Vidjeh da cvijet nov izbija;
Najmlađi bio najljepši je:
Čovjek je takav, nov uvijek.
 
Kad ovo pročita, Kiš iz Bajne Luke, koji riječ metar shvata bukvalno i lekseme metri kao cjepanice, zgranuto će se uhvatiti za kosu, jer sam takao u svetinju rima: promijenio sam njihov red. Da tu svetinju sačuva, u Miseovoj strofi je načinio više zijana nego, za dana kad sam bi mali, naša Prutulja u Dušanovu ječmu, kako bi rekao seljačina Marko Darin. S kojim se ova put slažem. Čak prihvatam njegovu dijagnozu: kad si prevodilački junac, i treba te lemati kao junca. Što je prepisao od majke: “Kad ste junad“, govorila je kad je bio mali, “i treba ve tumezati ka junad“.  
 

TRZA PO PERTLAMA OD PETA DO PRSA
 
1. Kratki soneti za analizu su zgodniji nego duge pjesme, mada ni njima, u obje knjige o Mićeviću, nisam ostao dužan, pa ću seciranje maga okončati razmatranjem Remboovog soneta koji mi je oduvijek bio magnetičan, s naslovom Ma Bohême i podnaslovom Fantaisie (Fantazija). Ne znam kad sam ga preveo, ali spada u moje prve prepjeve s francuskog, mada ga nikad nisam, kako se vidi iz novih verzija, prestao prevoditi. Analizirao sam ga na časovima poezije i kritike i na časovima prevođenja i kulture, i još pamtim ponešto od onog što sam govorio studentima.     
 
Je m’en allais, les poings dans mes poches crevées;
Mon  aussi devenait idéal;
J’allais sous le ciel, Muse! et j’étais ton féal;
Oh! là là! que d’amours splendides j’ai rêvées!
 
Odlazio sam, s pesnicama u probušenim džepovima; 
Moj kaput je postajao idealan;
Išao sam pod nebom, Muzo! i bio sam tvoj vazal; 
A ja ja! samo o divnim/veličanstvenim ljubavima sam sanjao!
 
-Mon unique culotte avait un large trou.
Petit-Poucet rêveur, j’égrenais dans ma course
Des rimes. Mon auberge était à la Grande-Ourse.
− Mes étoiles au ciel avaient un doux frou-frou
 
Moje jedine kratke hlače imale su veliku rupu.
− Palčić sanjar, prebirao/krunio sam u hodu
Rime. Krčma mi je bila na Velikoj Medvjedici.
−  Moje zvijezde na nebu blago su šuštale
 
Et je les écoutais, assis au bord des routes,
Ces bons soirs de septembre où je sentais des gouttes
De rosée à mon front, comme un vin de vigueur;
 
I slušao sam ih, sjedeći na ivici puteva,
Tih lijepih septembarskih noći kad sam osjećao kapljice
Rose na čelu, kao krepko vino;
 
Où, rimant au milieu des ombres fantastiques,
Comme des lyres, je tirais les élastiques
De mes souliers blessés, un pied près de mon coeur!
 
Gdje, rimujući usred bajkovitih sjenki,
Kao lire, vukao sam gume
Svojih ranjenih cipela, jednom stopom/jednu stopu blizu svog srca!
 
Na časovima prevođenja govorio sam da je ovo remek-djelo u kritici istraženo detaljno, da sam čitao dio tih komentara koji su mi pomogli da ga prepjevam, i da je poželjno znati ponešto od onog što je kazano o pjesmi koju prevodimo, jer stručnjaci ispituju pod lupom ono što čitalac percipira golim okom. Komentari soneta uvjerili su me da treba ostaviti francuski naslov, jer nije prevodiv, i u fusnoti objasniti zašto. Moguć je naslov Moja boema, jer je ta riječ odavno ušla u naš jezik, a od 19. vijeka u francuskom bohême označava osobu koja živi bez pravila i brige za sjutrašnjicu“, kako kaže Le Petit Robert, i ponajprije se odnosi na život umjetnika, često bijedan, o čemu u ovom sonetu govore pjesnikovi probušeni džepovi“, otrcan ogrtač i rupa na jedinim kratkim hlačama. Takav prevod osiromašio bi značenje naslova, tim i pjesme, jer imenica Bohême označavala oblast u srednjoj Evropi, današnja Češka, stoga se naslov čita i kao ime za zemlju iz mašte i po mjeri mašte, zemlju misterije. U isti mah ta imenica priziva i bohémiens, nomadske Cigane koji, vjerovalo se, potiču iz Češke, a Rembo iscrpnim opisom garderobe prikazuje sebe i kao čergaša, prvenstveno kao čergaša, dok u pjesmi Osjet (Sensation) koja pjeva, u futuru, jedan od odlazaka,

tačnije bijegova (od kuće), pjesnik veli:
 
Je ne parlerai pas, je ne penserai rien:
Mais l’amour infïni me montera dans l’âme,
Et j’irai loin, bien loin, comme un bohémien
Par la Nature, – heureux comme avec une femme.
 
Neću govoriti, neću misliti ništa:
Ali ljubav beskrajna u dušu će mi popeti,
I ići ću daleko, vrlo daleko, kao Ciganin 
Prirodom  – srećan kao sa ženom. 
 
Studentima sam govorio da su i sonet i naslov neprevodivi i podsjetio na definiciju Roberta Frosta: “Poezija je ono što se gubi u prevodu”. To je dobro znala i Isidora Sekulić i dodavala: “ali prevoditi se mora”. Te ako se mora, pored ostalog i zato što Marko, kao kontra-čarobnjak čija je baba Staka bila kontra-vještica, to jest narodna vidarica, to bolje radi od čarobnjaka Kolje – ovo sam prećutao prepuštajući im da

 sami izvlače zaključke – treba se  potruditi oko onog što je prevesti moguće.

U prvom stihu trebalo bi da ostanu pesnice (poings), umjesto očekivanih šaka (mains), jer sugerišu nešto važno, svejedno da li ćemo u šakama stegnutim u pesnice vidjeti odlučnost  s kojom pjesnik bježi od svijeta koji mrzi i prezire, napuštajući, kaže jedan komentator, komfor u životu i pjesništvu, ili pesnice sugerišu gnjev, to jest sud o svijetu iz kojeg bježi, ili će nam pred oči izići vagabund spreman da se bije za pjesnički raj koji je takav da mu ga niko ne bi pokušao oteti. 

Moraju se sačuvati i zato što je, kad se ovaj sonet gleda kao cjelina, izvrsno baš to što se pesnice s početka pjesme u poenti otvaraju da postanu Orfejeve šake koje doduše sviraju na pertlama cipela kao na lirama, ali zato nisu manje orfejske. Dodamo li da je ovaj sonet napisao šesnaestogodišnjak u kratkim hlačama, tvoračko dostojanstvo tog Orfeja čini se još neupitnijim. Stisnute pesti bjegunca preobraćene u šake pjesnika i svirača idu u čarolije kojim ova poezija nikad neće prestati da plijeni. 
 
U magovu prevodu nema prapjesnika Orfeja. Da je sve ostalo preveo valjano, na njegov uradak mogli bismo se popišati. Studenti su se smijali, jer ovo je, znali su, moj omiljeni citat iz priče jednog Rusa, a rabio sam ga kad je jezik kritike nemoćan. Magu izbaciti najvažniju stvar iz pjesme kao meni odvrnuti sijalicu koja je crkla. To je za poeziju truba, zato je njegov Rembo s lautom trubadur. Studenti bi se opet smijali, ovaj put mom iznašašću. Bio sam dobar profesor koji daje sve od sebe da studenti na časovima ne spavaju. Mićevićeve prevode često sam koristio nakon lijeganja, za uspavljivanje. Rimovana dosada, najčešće  sazdana od klišeja i općih mjesta, bolje je djelovala od apaurina, a nije trovala kemijom. Mag je dosadan u saradnji s prirodom, kako veli ona reklama.

U drugom stihu  epitet “idealan” treba sačuvati  kao višeznačan: rječca “aussi” (takođe) kaput vezuje s “probušenim džepovima” iz prethodnog stiha i sugeriše šta s njima dijeli: toliko se ofucao da je prestao biti materijalan, ostala je ideja kaputa, kako veli drugi komentator. Dodao je da taj epitet ima i filozofsko značenje: “suglasje između pojedinačne stvari i njenog opšteg apstraktnog načela, njene ideje”. 
 
Nema sumnje da je taj kaput u pjesnikovim očima i bukvalno idealan, i da mu pristaje idealno: vrijednosnu hijerarhiju buržoaskog svijeta okrenuo je naglavce, dronjak proglasio najvišom vrednotom, stoga pridjev “idealan” znači i čudesan, divan, krasan, i ko bi imao srca poricati mu pravo da ga tako vidi? 

Znakovito je i ponavljanje zamjenice “moj”: “mes poches crevées” (“moji probušeni džepovi”), “mon paletot idéal” (“moj idealni kaput”) ”mon unique culotte“, (“moje jedine kratke hlače”), “mon auberge” (“moja krčma/svratište”),“mes étoiles” (“moje zvijezde”), “mon front” (moje čelo”), “mes souliers blessées” (“moje ranjene cipele”), “mon coeur” (”moje srce”), i mada nije isključeno da se inventarisanjem mojine 

Rembo podsmjehuje svojini, ponavljanja daju pjesnikov precizan portret, realističan koliko i simboličan,  ali ih ni jedan prevod, na žalost, ne može sačuvati. 

Ponavljanja u pjesmi, govorio sam im, vrlo su važna, nadam se da ste to naučili, ili poneko od vas, na časovima poetike lirskog teksta, što je najočitije u rimama, dok su ponavljanja unutar stihova manje vidljiva i teže uočljiva. 
 
Jurij Lotman kaže da ponavljanja pjesnički tekst čine uređenijim, što znači bogatiji smislom, a tvrdnju da je red u pjesmi smislotvoran uvijek sam smatrao tačnom. 

Stoga ovdje i posezanje za mitom, koji je takođe ponavljanje, znači posezanje za redom, rečeno eliotovski, koji će pjesmu pročistiti od privatnog, lično iskustvo dići na višu razinu, u ovom sonetu na najvišu. Rembo nudi realističan poret sebe i prasliku pjesnika. Vrač je toj praslici zavrnuo vrat. Znam i da sam govorio kako su strani pjesnici, kad padnu u šape našima krnjašima– uvijek bih u ovoj sintagmi naglasio rimu – nemoćni kao pričavljeni Isus. 
 
Ako uvijek ne mora značiti uspostavljanje reda, mit je moćno sredstvo opiranja neredu modernog svijeta. Borhes kaže da je istorija svijeta istorija istorija pregršti metafora, čemu treba dodati: mitskih. U Remboovom sonetu Orfej se ponovio u jednoj od najubjedljivih, jer najživljih varijati koji su meni poznate.  
 
Oni koji znaju francuski ponavljanja u ovom sonetu neće svi doživjeti na isti način, i evo jedno od mogućih čitanja: taj vlasnik  srca i čela, to jest tvoračkog duha, čija odjeća i obuća polemišu sa buržoaskom svetinjom svojine, moćan je prisvajač prirode, zapravo zvjezdanog neba, što sugeriše neku vrst beskrajne svojine i nećemo pogriješiti ako kažemo da pjesnik iz buržoaskog svijeta bježi ne toliko u prirodu koliko u vaseljenu, gdje svaki pojam svojine, osim duhovne, iščezava – zato do kraja vjerujemo pjesniku kad kaže: “moje zvijezde”.
    
U trećem stihu treba sačuvati “féal” (“vazal”) koja u modernom jeziku znači “vjeran pristaša”, ali ta srednjevjekovna riječ iz kraljevskih pisama i jezika kraljevskih kancelarija, kojom se Rembo obraća Muzi, dvosmislena je, i mada znači polaganje zakletve na vjernost, nesumnjivo zrači ironijom koja hladi zanos, ili hoće da ga umjeri, ili puti ka podsmjehivanju sebi. Evo četiri verzije mog prepjeva prve strofe:
 
a) Odoh, gurnuv pesti  u šuplje džepove;    
Moj kaput takođe idealan posta;
Grëh pod nebom, Muzo! i vazal ti ostah;
Ah, ah! tek o divnoj ljubavi snih snove!
 
b) Odoh, s pesnicama sred šupljih džepova;    
Moj kaput takođe idealan posta;
Greh pod nebom, Muzo! i tvoj vazal ostah;
Ah, ah! tek o divnim ljubavima snovah!
 
c) Odlazim: u šupljim džepovima pesti;     
Moj kaput takođe idealan biva;
Grem pod nebom, Muzo! tvoj vazal, i snivam –  
A ja ja! – ljubavi prepune prelesti!

d) S pestima u šupljim džepovima krenem;     
Moj kaput takođe idealan biva;
Dok pod nebom, Muzo! grem, tvoj vazal, snivam –   
A ja ja! – ljubavi, sve veličanstvene!
 
Ove varijante s manje ili više uspjeha u naš jezik prenose sve što je moguće, i zbilja bih volio vidjeti onog ko bi mogao više. Sanjao sam o knjizi, koju bih i napravio da sam bio manje lijen, gdje bih stavio pedesetak pjesama prevedenih u četiri, pet i šest verzija. Četiri verzije prepjeva ovog soneta koje sam stavio u Dodatak mogu se čitati i kao odlomak iz te, nepostojeće knjige. Evo i prve strofe iz magova prepjeva pod naslovom Lutnja:
 
Lutah, s rukama u džepovima šupljim;
moj ogrtač postajaše stvarnost druga;
sam pod nebom, Muzo! I bejah ti sluga! 
oh! oh! kako htedoh da sanjam i ljubim! 
 
Ovo je slabo. Nemoćno. Kao što je i šupljim-ljubim slab srok, kakvi su česti u Mocarta. Od čarobnjaka nismo očekivali asonancu umjesto rime, mada nije moguće u našem jeziku oponašati eho-rimu crevées-rêvées: samo majstor može rimovati šupljinu i snove, a pošto zvučna sličnost zbližuje značenje rimovanih riječi –  jer u istinskoj poeziji sve je semantizovano – nećemo pretjerati ako kažemo da je već prva rima sugeriše bijeg od praznine u pjesnički san. U snivanu zemlju. 
 
Ali zašto Mocartov Rembo “luta“ kad odlazi, tačnije bježi? Zato što, po vračevu gimnazijalskom shvatanju, pjesnicima lutanje divno pristaje, otvara ih u struku, ali i zato što njegov naslov Lutnja najavljuje vrlo kreativan pristup pjesmi koji je, kako će se ispostaviti u drugoj tercini, toliko kreativan da će ova pjesma ostati bez glave. To jest bez Orfeja. Dekapitacija kao vrhunska kreacija.  

U Vračarevića nema pesnica, ni idealnog kaputa, ni vazala, ni divnih ljubavi. Neme onog najsugestivnijeg. Jer odrpanac koji sanja divne jubavi posve je remboovski. Njegovi prepjevi često uništavaju jezički ili slikovni reljef izvornika, nekad i oboje. Mislim na folove kojim izravnava brda i dolove. Zato me od njegovih uradaka često hvata zijevanje, jer svi načini prevođenja su legitimni, osim dosadnih, da parafraziram onu staru. Taj ne umije da iskoristi ni mogućnosti koje su mu se same nudile, pa ili ih nije vidio, ili mu nije drago kapati nad prevodima. 
 
U drugom stihu lako je popraviti ritam: moj ogrtač stvarnost postajaše druga“, a u četvrtom snivanje mu je pobaška, a ljubav pobaška: “kako htedoh da sanjam i ljubim“. Nije mu prvi put da rašrafi na sastavne dijelove ono što je u originalu stopljeno, a potanjim ispitivanjem moglo bi se dokazati da mu je to manir. Mada snove i ljubav nije teško spojiti: “oh! oh! kako htedoh sanjati da ljubim!“. I zar ne bilo bolje da je rekao: “Oh, oh, divno li sam sanjao da ljubim”? Ili: “Oh, oh, kako sanjah da predivno ljubim”? Ili : “Oh, oh, kako snih da veličajno ljubim”? Ili: ” Oh, oh, ka snevah divan san da ljubim”? Sve su te varijante bliže originalu, ali maga ne  brinu njegova nekad neshvatljiva udaljavanja od originala koja su nerijetko i udaljavanja od poezije, razvodnjavanje, čak uništavanje pjesme, jer misli da to dublje i ispravnije čitanje. Takvih čitanja u maga ima toliko da se pitam: je li i jedan poznati srpski prevodilac prepjeve špikovao – u Sarajevu vele nadolmio – tolikim besmislicama  i glupostima? 
 
U  prvoj strofi pod nebom su Muza, njen vazal i njegov san o divnim ljubavima, stoga je prevod “kako htedoh da sanjam i ljubim” promašaj, jer ovdje ne postoji htjenje već ispunjenje. Ima muzu, sebe odpranca i san o divnim ljubavima, drugo ništa ne treba niti hoće, osim hodati pod nebom, ne lutati već iz mrskog svijeta pobjeći što dalje, pješačiti toliko da se izjednače ranjene noge i poderane cipele, kao što u pjesmi  

Osjet  odlazi “daleko, vrlo daleko” da bi s prirodom bio “srećan kao sa ženom”. 
 
Stoga mi pada na um Bodler o kome Rembo u jednom od Pisama vidovitog veli da je “pravi Bog”: pjesma u prozi Any where out of the world završio je rečenicom s tri uzvičnika: “Bilo kuda! bilo kuda! samo da to bude izvan ovog svijeta!” U sonetu Ma Bohême Rembo je iz “ovog sveta” pobjegao čak na Veliku Medvjedicu.

A lutanje  je jedna od magovih čestih poetizacija koje su jeftine i ta jefinoća kaže zašto su vračevi prevodi išli kao halva: sniženu robu puk kupuje na jagmu.
 
Vračarevićev prevod drugog stiha: “moj ogrtač postajaše stvarnost druga” napravio je prokušani ubice poezije – o kome sam u obje knjige često govorio – ovaj put vrlo naoštren da unosi lažnu metafiziku tamo gdje je nema, niti je može biti, čak jedan komentator kaže da je ovaj sonet vrlo realističan. 
 
O prevodiocu prvog katrena može se reći da to čarobnjaka nije ni viđelo. Taj amater ne zna i ne osjeća gdje su u originalu žiže poetske sugestije. Kako je i zašto otrcani ogrtač postao “stvarnost druga“, to će ostati tajna njegove laboratorije, i mada zvuči metafizično, to je nadri-metafizika. Napuhivanje mu je omiljen stvaralački metod koji znači propinjanje malog prevodioca na prste.

2. Studentima sam govorio: Dučićeva pjesma Akordi počinje stihovima: “Slušam u mirnoj ljubičastoj noći / Gde šušte zvezde”, zbog kojih je u našoj parohijalnoj kritici često ismijavan, mada je to šuštanje Rembo slušao 32 godine prije Duke. Toliko o balkanskim kritičarima. Dodajem i ratnu uspomenu. Francuz bio u Beogradu, gdje su mu napričali svašta, pa i to da su Francuzi degenerisani, a Srbi su narod velikih pesnika. “Zar su takvi pjesnici?” – pita me kad je došao u Sarajevo.”Jesu.Jovan Dučić, jedan od najvećih, bio je učenik francuskih pjesnika. Ali to je bilo prije nego što ste se degenerisali”.  


Erotsko značenje šuštanja, koja bi trebalo zvati “slatkim”, ne može se prenijeti u naš jezik. Le Petit Robert kaže: “frou-frou” ili “froufrou” je “lak šum, pravljen dodirivanjem ili trljanjem svilene tkanine, perja, itd”, i navodi Verlenove stihove: “En sa longue robe bleu / Toute en satine qui fait froufru” (“U svojoj dugoj plavoj haljini / Svoj od satena koji šušti”). A jedan komentator kaže da je onomatopeja frou-frou“ često značila šum baletskih haljina na bini, stoga zvijezde u ovom sonetu imaju i pozorišno značenje, dokaz više da je ovo neprevodivi alem. Ivan Slamnig bi rekao: Rembo kaže zvijezde, a podrazumijeva pijezde, dok prevoditelju ostaje da položi oružje. Od ovog citata studenti horski kikotali. Razbudio ih do peta.

Na francuskom jeziku Veliki Medvjed je Medvjedica, te ako stavite muški rod, gube se erotske sugestije slike. Strofa je neprevodiva i zato što je u Francuskoj tog doba bilo krčmi koje su se zvale Kod medvjedice, pa se taj stih može čitati na dva načina: a) prenoćio sam pod Velikom Medvjedicom, tj. pod vedrim nebom, b) moje svratište je bilo kod Velike Medvjedice, genijalna slika koja briše razdaljinu, ukida prostor, o čemu govori Hugo Fridrih u Strukturi moderne lirike. Ukratko, očaj za prevoditelje. 

Ali prepjev može sačuvati ono po čemu je Rembo neponovljiv: u beskrajnoj duhovnoj slobodi njegova mašta prekraja svemir i jedno sazvježđe proglašava svojom krčmom. Evo tri verzije mog prepjeva druge strofe:                        
 
a) Jedine mi kratke hlače rupom zjale.
– Palčić-sanjar koji rime usput lije,
Krčma kod Velike Medvjedice mi je. 
–  S neba su mi blago zvijezde šuštale:
 
b) Zadnje kratke hlače rupetinom zjale.
– Palčić-sanjar, imam, dok usputno bištem
Rime, kod Velikog Medvjeda svratište. 
– S neba su mi blago zvijezde šuštale:
 
c) Zadnje kratke hlače grdnom rupom zjale.
– Palčić-sanjar koji usput kruni sami
Srok. I na Velikom Medvjedu krčma mi. 
–  S neba su mi slatko zvijezde šuštale:
 
Mićevićev prevod:

S rupom behu moje zadnje pantalone.

– Palčić-sanjar, putem bacao sam redom
Rime. Moja krčma beše pod Medvedom.
Nebeske su zvezde meni bile sklone.

Ovdje se u katrenima ne ponavljaju rime koje Mocarta sile da bude mnogo veća budala no što je Priroda odredila, pa ipak je original previše očerupao: hlače nisu “kratke”, dječačke, “rupa” na njima nije “velika”, pjesnik rime “baca” mada “égrener”, kaže Le petit Robert, znači kruniti, to jest lišavati zrna (klas, mahunu, grozd), ali i prebirati krunicu, neprevodiva dvosmislica, ali treba na nju ukazati: pobunjenik protiv crkve, vjere i Boga iskrsava na tren kao smjerni monah koji prebire krunicu rima. 
  
Mag veli pantalone, a ne kratke hlače, što je važna činjenica, jer je sonet sročio genije u dječjim hlačama, a ja bih se  zaprepastio da je te hlače  taj diletant sačuvao, čak bi se pitao: šta mu bï odjednom?  Mada je mogao reći: “S rupom su mi zadnje kratke pantalone“, ali bi morao biti vještji versifikator. 

U originalu zvijezde su “blago/slatko šuštale”, a magove su pjesniku “sklone”, što je konstatirao zvjezdočatac sa Šehitluka kod Banje Luke, ili je to pisalo u jednom od horoskopa za koje je vrač prije rata bio tata-mata damama i gospodi da ispuni hatar. 
Horoskobdžija koji francuski jezik zna mnogo bolje od našeg misli da Medvjed, bez pridjeva Veliki, može funkcionirati kao naziv sazvježđa, ali Medvjed se doživljava kao zemaljski lokalitet, kao naziv planine recimo, a o tom kasnije. I zašto nije napisao:
 
– Palčić-sanjar, putem sâm srok bacah redom.  
Moja krčma bï pod Velikim Medvedom?
 
Zato što mu je važnije sačuvati opkoračenje u stihu nego ono što stih kaže.To zove ”tačnošću” svojih prevoda. U pogovoru Cveću zla veli “da se tok francuskog stiha i pored svih vlastitosti (sic!), ipak može prilično dobro oponašati, a da pritom ne naškodimo logičnom toku našeg stiha nego čak da mu omogućimo neka nova rešenja”.  Ovo opkoračenje dobro oponaša tok francuskog stiha, ali taj slepac ne vidi: kad je naziv Veliki Medved lišio pridjeva, naškodio je logičnom toku našeg stiha. Ili drži da je dobio “novo rešenje” kad je od Velikog Medvjeda načinio kusog pijevca?  

 3. Studentima sam govorio da u prvoj tercini treba sačuvati poredbu kapi rose i “krepkog vina”,koja ima realan osnov: umorni pješak kapi rose na čelu osjeća kao piće koje vraća snagu, a čudesna slika čela koje kuša “krepko vino” (“vin de vigueur”) izraz je koji, kako kaže jedan komentator, priziva piće s mađijskim moćima. Čelo je znak za pjesnikov duh koji rosa, kao čudotvorno vino, potiče na kreaciju. Taj boem kuša rosu umjesto da loče vino, što je nezaboravno. Evo tri verzije mog prevoda:
 
a) U krasne večeri rujna, uz put kakav  
Sjedeći , slušah ih, ćuteć trena toga   
S čela rosu kao kapi vina jaka;
 
b) Slušah ih, na rubu puteva sjedeći,  
U krasne večeri rujanske, ćuteći 
S čela kapi rose ko vina krepkoga; 
 
c) Slušah ih, u krasu septembarskih noći, 
Dok sjedjeh kraj puta, kapi rose s čela 
Čuvstvujući kao vino puno moći – 
 
U poredbi s ovim varijantama, magov prevod prve tercine zločin je nad poezijom: 

i slušah im pjesmu, sedeći kraj staza,  
u noć septembarsku dok kapljice mraza
padahu mi čelom, kao tečnost vrsna; 
 
U originalu nema slušanja pjesme, jer mag sumnja u našu rasudnu moć, što mu se često dešava, pa tumači sonet, umjesto da ga prevodi. Zato veli: “nebeske su zvezde meni bile sklone”, što jest jezik vrsnog astrologa koji bi, da se nije rodio u pogrešno vrijeme, mogao biti zvjezdoznanac na dvoru kakvog kneza, ali se bojao da nećemo shvatiti, kao ni Dučićevi kritičari, zvjezdano šuštanje koje je iz prethodnog stiha izbacio, pa je nastojao iskupiti se u sljedećem, ali zašto nije kazao: slušah im šuštanje, sedeći kraj staza“? Zato što je medioriktet.,Ali što bi morao biti bolji od cijele falange srpskih kritičara? Ne sumnjam da je i njemu bilo preko jego, ako je i od Remboa, reći da zvijezde šušte. Mag se često ćuti dužnim da, kao Njegošev vezir Selim, postriže gdje je predugačko.  A pošto u njegovu prevodu  sve mora biti tačnoi“ s početka stiha sačuvao je pod cijenu da šuštanje zvijezda pretvori u pjesmu;  to i“ je dokaz da u njegovu prevodu nema laganja, jer je činovnički formalista. Birokratskiju poetiku teško da ima i jedan prevodilac na naš jezik. Bar meni nije poznat. Vrač se često diči što robuje svemu i svačemu, čak i rimama originala, jer takav mu je ukus. Tačnije, takvo je njegovo odsustvo ukusa.
 
I šta god značilo to šuštanje, nesumnjivo je jedno: beskrajno daleke zvijezde su tu, na domak uha! Ovo Gaston Bašlar zove pjesničkim ultraslušanjem: kao što Valeri u pjesmi Narcis govori sluša nicanje srebrne trave u sjenci, Rembo sluša ono što se čuje jedino u pjesmi. Mada nije isključeno da se Rembo podsmjehnuo pitagorejskoj muzici koju izaziva hod nebeskih tijela, pjesnik koji čuje njihovo šuštanje s pravom zvijezde zove svojim“: postale su njegovije nego ikad.
 
Trebalo je sačuvati, što vraču nije uspjelo, i “septembarske večeri“,  jer množina kazuje koliko je dalek pjesnikov bijeg od mrskog svijeta. A pošto u magovu uratku pjesnik ne bježi već luta, množina je izlišna. U banjalučkog Kiša septembarska noć nije lijepa“, jer taj epitet nije mogao stati u metar, pa ću opet podsjetiti na načelo kojeg se čvrsto drži: ne zna praviti dobre vezane stihove i probleme s metrom i rimom rješava tako što ubaci ono čega u pjesmi nema, a izbaci ono čega ima, i ne čudi što je, za godinu dana, znao objaviti tri knjige prepjeva po 300 strana. 

Mag je jako hrabar: mada je to noć septembarska, u originalu i lijepa, turio je kapljice mraza“ u nadi da ćemo u njima vidjeti rosu, a u tečnosti vrsnoj“ krepko vino“ – na takva ošljarenja metar i rima sile mađioničara čiji jezik, već smo vidjeli, često uopće ne računa s čitaocem. I zašto ne kaže: poput vina vrsna“, čime bi nam pomogao da se snađemo u prevodu đe ga  je opet uzeo pod svoje Malarme koji izbjegava imenovanje?  Ko zna je li znao da u našem jeziku postoje dva oblik tog pridjeva: vrsnog vrsna. Ako je znao, nije mu išlo pod kapu da pjesnikovu čelu rosa jeste jako vino, a ne “tečnost vrsna“, kao što mu u tintaru ne ide da zvijezde mogu šuštati, pa ih je prisilio da pevaju. 
 
Nepjesniku ne padaju na um čuda poezije i nije mu ni peti primisao da Rembo pretvara rosu u vino  možda po  uzoru na Hristovo čudo na svadbi u Kani. Uostalom, u zemlji je misterije gdje takve transsupstancijacije nisu isključene. Tečnost vrsna“ je zrcalo koje ogoljeno pokazuje kako mediokritet veliku poeziju pretvara u nepoeziju, kao anti-hrist. Za istinske pjesnike, rosa pretvorena u vino je sakrament. Jer i ovaj sonet možemo ubrojiti u pjesme za pjesnike, čim je osuđena na stradanje  u magovu prevodu.

4. Studentima sam govorio da u prevodu treba sačuvati metonimiju ranjene cipele“ koja puti i ka poderanoj obući i ka nogama ranjavim od pješačenja. I da u pjesmi moraju ostati lire“ koje od čergaša prave Orfeja. I da se mora sačuvati riječ stopa“, jer znači nogu/stopalo ali i stopu u stihu. Evo tri verzije mog prevoda: 
 
Tu, sred bajkovitih sjenki rimujući,
Ranjenih cipela gume počeh vući,

Ko lire, sa stopom blizu srcu svoga.
 
b) I tu, rimujući sred nestvarnih sjeni,
Kao lire, gume cipela ranjenih 
Vukao sam, stopu blizu srca svoga. 
 
c) I tu, rimujući sred nestvarnih sjena,
Kao lire, gume ranjenih cipela 
Vukoh, a stopa mi k srcu približena.
 
Gume su prizvale žice lire, i pravi dvije lire s jednom žicom, kakve ne postoje: najjednostavniji primjer kako Rembo množinom onestvaruje zbilju. A ako pjesnik svira na dvije lire, šta god to značilo, sugeriše da je Rembo virtuoz. Što jest i bio.
 
U ovom tekstu navodio sam tri i četiri verzije iste strofe, jer sam toj pjesmi, koja još jednom potvrđuje istinitost tvrdnje onog Engleza da je sonet “najmanji oblik velike poezije”, ostao dužan: nisam se oko nje dovoljno mučio. Rezultat kaže da se muka isplatila, mada to ne mora biti slučaj: vrač je triput dorađivao prevod pjesme Narcis govori, ali uloženi trud ne govoriti ništa o uspješnosti posla, a u magovu slučaju pogoršanja koja je napravio vele da je prevod unazadio. 
 
I želio sam i da mi se vjeruje, ne na riječ, da je moje temeljno načelo prosto: po mjeri svog talenta, vještine, pameti i znanja ispitati sve mogućnosti prevođenja, i posao prekinuti kad shvatiš da za pjesnika ne možeš više ništa učiniti. Pa sam, u ovoj knjizi, mirne savjesti, na prevođenje ovog soneta stavio tačku. 
 
Ove varijante objašnjavaju i zašto se vrač u mojim analizama proveo kao Janko na Kosovu: braneći veliku poeziju od mediokriteta, lemao sam ga znanjem našeg jezika, znanjem o poeziji, sposobnošću za analizu stihova plus svojim prevodima koji pojačavaju uvjerljivost analiza. Evo magovog prevoda druge tercine: 

 il’ rimujuć usred fantastičnih tama, 
kao preko lutnji, trzah po pertlama
cipela mi bolnih, od peta do prsa.
 
Mićević je “où” (“gdje”) preveo kao “ou” (“ili”), tako je pažljiv čitač velike poezije. Jednom je, govoreći o ljubljenom sebi, upotrijebio riječi “prevodi i previdi“, ne zato što o svom radu umije govoriti ironično, jer sebe uzdiže i kad se kritikuje, već zato što voli jezičke igrarije. Ovdje je previdio akcenat u riječi “où”, što govori i o brzini s kojom prevodi i o odnosu prema stihovima koje prevodi: taj amater ima nehajan gard Velikog koji se druži s Velikim. Ali bih mu oprostio previde kad pomislim kakve je budaleštine pravio svjesno i hotimično, kao umišljeni čarobnjak koji, dok pjesnike kara, vjeruje da stvara.

Studentima sam govorio da je “stopa” koja je “blizu srca” ironična slika i sugerira nešto važno o sonetu koji, ističu komentatori, podriva hijeratično dostojanstvo aleksandrinca, što se ne može prenijeti u naš jezik, ali se može upozoriti da mu je “stopa”, ona u stihu i ona na nozi, zbilja bila “blizu srca”. Mada “stopa” može značiti i staru mjeru za dužinu – veličina prosječnog ljudskog stopala – i u tom preciznom, čak cjepidlačkom mjerenju ima humora: moja svirka na lirama bila je 38 cm blizu srca! 
 
Govorio sam da sonet živi od zanosa koji sebi ako se ne ruga, bar se podsmjehuje, ili smješka, i da je ovo jedan od savršenih uzoraka moderne poezije dvostrukog tona o kojem govori Sesil Moris Baura. Postmodernisti bi rekli da sonetu ne fali ni autorefleksija, svejedno što je poluozbiljna.  

Maga koji rado proizvodi besmisao, kao da nam ga svijet nudi  u nedovoljnim količinama, moram pitati: jesu li cipele bolne “od peta do prsa”, te ako jesu, šta će to reći? Ili pjesnik “trza po pertlama” “od peta do prsa”, te ako trza, šta ta morska tvrdnja kazuje? I što ne kaže: “od stopa do prsa“?Zar su pertle na petama?Vrač vjeruje da je najdublji kad je najgluplji. I da je sabotirati veličinu najbolji način da je potvrdiš. Ovdje je manje prevodilac a više diverzant. Ali diverzije pravi u neznanju: nisu mi objasnili šta je velika poezija.I kako je imao srca da “stopu“, koja je žiža polisemije u poenti ovog soneta, zamijeni banalnom “petom“?Ali što ne bi, ako je Eredijine stihove: “Bojeći se da njen laki san ne bude bude pomućen, / Ah! prođi brzo, prijatelju, ne muči je“ sjebao na sličan način: “prođi, prijatelju, i nek tvoja peta / ne prene san laki, što se nad njim zbira“ .

 
Mićević ovdje vitla prašinu kao otmjena diližansa, a stihove o trzanju po pertlama od peta do prsa, napisane na antisrpskom jeziku, treba  poslati na dešifriranje tajnoj policiji Aleksandra Vučića koja je postigla zavidne rezultate u borbi s unutrašanjim neprijateljima Srpstva. Ako ni ona ne pomogne, ovim stihovima nema spasa.
 
Već sam analizama pokazivao da je mag majstor za izradu nepredočljivih slika, 

ali trzati po pertlama od peta do prsa može samo šupak. Sintagma “od peta do prsa” ručni rad je istog prdonje koji je maločas krepko vino pretvorio u “tečnost vrsnu”, a rosu u “kapi mraza”. Krivac je i Malarme kog imitira. Kad je napisao “kapi mraza“, mora da si je rekao: jes mi ovo dobro! Ali otkud mraz u lijepoj septembarskoj noći?
 
Izbacujući iz poente riječ “stopa”, srušio je umjetnički sklad pjesme, jer ta riječ je bremenitija suznačenjima nego što se čini. Ovaj sonet je ishodan i priziva mi u pamet Ujevićeve stihove: “Nama sada služe neumorne  noge  / Do nade na zemlji i svjetlosti mnoge“.
Remboa su stope, u oba smisla, odnijele do Velike Medvjedice.
 
Isti prdonja je napravio i spreg “fantastične tame“: znam šta ima fantastično u sjenkama, jer ovo govori dječak koji se igre večernjih sjenki možda pribojava, ili je osjetljiv za njihovu igru, ali reci mi, Vraču, ako si kršten, šta u tim vražjim tamama može biti fantastično? 
Njemu je jedino bilo važno da je dobio rimu sa pertlama.
 
I otkud, leba ti i soli, tama do tame u lijepe noći pod nebom punim zvijezda čije šuštanje Rembo sluša? Sad se jamačno dosjećate zašto noći u njegovu prevodu nisu lijepe: to se ne bi slagalo sa “fantastičnim tamama”. Taj se u višedecenijskom izmišljanju opasno izbirikao, čak vjerujem da više i ne primjećuje kad laže. 
 
Mocart je “ranjene cipele” pretvorio u “bolne”, čime je sačuvao metonimičnost slike, jer bolne su noge, ali je osiromašio njeno značenje, jer u njegovu prevodu cipele ne zaokružuju, kao u originalu, autoportret odrpanca, zapravo čergaša čiji su džepovi šuplji (i) zato što je bez kinte, od njegovog kaputa je ostala tek ideja, kratke hlače imaju veliku rupu, a cipele su od pješačenja poderane.

Vjerujem da svaki profesionalac svom poslu pristupa s pitanjem: šta s riječima koje su mi date mogu učiniti za pjesnika? Mag se najčešće pita koliko po kvadratnom centimetru teksta riječima svog jezika može izvesti čarobnjaštava . 
 
“Lire” je pretvorio u “lutnje”, takav mu  je ćejf, a genijima hoće svašta dunuti u glavu, i od mitskog Orfeja napravio je trubadura – jebali ga, svi, na redaljku – kako bi riječ lutnja, stavljena u naslov prevoda, postala dvoznačna: a) pjesnikovo lutanje koje je u prvom stihu prevoda izmislio, jer  Rembo odlazi, i b) lutnja na kojoj Rembo svira u poenti, ali u kakvoj vezi je ovo s izvornikom?  Ni u kakvoj, ali ostavlja dojam sustvaranja koje je prividno. Izlišno. Izvedeno na silu boga. Dok sam poredio njegove prevode originalima, nekad mi se činilo da me od magovih bajagi-kreacija može kucnuti damla, kako u BiH zovu moždanu kap. Njegov prevod pravio je amater sa slavom i stavom mađioničara, još jedan dokaz da je zasluženo propala SFRJ u kojoj su šarlatani lako avanzovali u čarobnjake.       
 
P. S. Nikoli Kovaču  nosio sam i prevode Remboa, ali ne pamtim šta je o njima govorio. Objasnio sam otkud u drugoj strofi pjesme Osjet, mjesto ukrštenih, obgrljene rime: samo se tako mogla sačuvati važna nijansa značenja.  
 
Je ne parlerai pas, je ne penserai rien:
Mais l’amour infïni me montera dans l’âme,
Et j’irai loin, bien loin, comme un bohémien
Par la Nature, – heureux comme avec une femme.
 
Govoriti ništa, ni misliti neću:
Ljubav će beskrajna u dušu se dići,
Ko čergaš daleko, još dalje ću ići
Prirodom  – ćuteći ko sa ženom sreću.

Rekao sam, što i studentima – a prevod je pravljen za njih – da je u prvoj verziji pjesme pisalo entrera dans l’âme” (“ućiće u dušu”), a Rembo je potom napisao “montera” (“popeće se”), što je izvrsna ispravka: kliše “ući u dušu” zamijenio je vlastitom tvorbom “popeti se u dušu”, što jezik oneobičava, ali šta time postiže? Ta izmjena čvršće vezuje prvu i drugu strofu, napravio je pjesmu iz jednog komada:   
 
U plav ljetnji suton krenut ću na pute,
Sanjar, bockan žitom, gazit nisku travu, 
Noge će mi njenu svježinu da ćute,
Dat ću vjetru da mi kupa golu glavu.
 
“Beskrajna ljubav“ u dušu se diže iz nogu koje osjećaju svježinu trave! Prost fizički osjet, kako je pjesma i naslovljena, kad se popne u dušu, postaje beskraj ljubavi, a pjesnik u beskraj bježi i u sonetu Ma Bohême. Ta ljubav sliči alkoholu koji se, i u našem i u francuskom jeziku, penje u glavu, ovaj put okupanu vjetrom koji je postao pomalo tečan da nagovijesti otkud pijanstvo.

“Ti si pjesnik i znaš kako se i pišu i popravljaju pjesme“, rekao je Kovač. Jesam li ja kriv što su Mićeviću rime svete krave? Jesam li kriv što vrač nije kadar pisati istinsku poeziju? Jesam li kriv što je Mocart život potrošio na prepjeve a da nije doznao šta poezija uistinu jeste? I što sam život potrošio na najvažniju stvar na svijetu: shvatiti šta je poezija. Zato mi se od magovih blejanja nekad i grsti. 

P. P. S. Naknadno sam poboljšao prepjev druge strofe:
 
Govoriti ništa neću, ni misliti:
Ljubav će beskrajna u dušu se dići,
Ko čergaš daleko, još dalje ću ići
Kroz  Prirodu – srećan ko sa ženom biti.

Nekad pomišljam: kad bih živio još deset godina, mogao bih da ih potrošim na dotjerivanje prevoda i umrem zadovoljan.

 

JEZIČKA BEDA MIĆEVIĆEVIH PREVODA 


1.U obje knjige o Mocartu analizama sam pokazivao bedu njegovog jezika i stila koju ustopice prati beda razumijevanja poezije i beda  mašte. Nisam se bavio slučajevima u koje spada prvi stih njegovog prevoda Eredijinog soneta Školjka: “Koji Okeani, tokom kol’ko zima“, jer ovo govori o versifikatorskoj nevještini, i stih nije teško popraviti: “Koji Okeani, za koliko zima“, mada  i takvi primjeri kazuju da se mag češe gdje ga svrbi: skučeno mu je znanje našeg jezika, ali mene su zanimali dokazi bjelodanog neznanja i, posljedično, silovanja jezika.
 
U mom  navođenju jezičkih uzoraka koji su dokazi neznanje ima velika rupa: ispitivao sam, uglavnom, vračeve prevode francuskih pjesnika 19. i 20. stoljeća, jer su me najviše zanimali, a trebalo je češće kužnuti i prevode starijih pjesnika. Jedan primjer.    
U prevodu Šenijeovih Jambova Mocart kaže: “Glasnik smrti, mračni vrbolovac sjenki”. Rečnik SANU veli da ta riječ u našem jeziku ne postoji, što ne kazuje mnogo, jer se vrač ponaša kao da je srpskom jeziku pretpostavljeni, braća Hrvati bi rekli nadređeni, što mi je preciznije. Ako je to magova kovanica, značila bi lovac na vrbe, a šta je hotio rijet možemo doznati jedino iz originala. 

Koji kaže: “Le messager de mort, noir recruteur des ombres”, dakle: “Glasnik smrti, crni novačitelj sjenki”, dok bi braća Srbi rekli da regrutuje sjenke, a potonje mi je preciznije. Jezički, ja sam i Srbin i Hrvat i Bošnjak, pored ostalog i zato da  bih kao pjesnik i prevoditelj mogao birati u skladu sa svojim jezičkim sluhom i književnim ukusom. A vrač ne bi pogriješio da je kazao ”vrbovatelj senki”. Aha, to li je, dakle, to! To su mjesta gdje vrač za dlaku promaši. Kad se služi našim jezikom, ne voli cijepati dlaku na četvero i mogao bi nam reći: vrbovatelj ili vrbolovac – isti qurac, hajde boga ti! Malo mu je reći da vrbuje sjene, pa je dodao i da ih lovi, što priliči gluhaću.

2. U šestoj strofi prevoda Igoove pjesme Reči na pesku Mocart veli: 
 
Ostajah dugo, pognut, ne dižuć glave, 
na retkoj travi dune, 
u času kad se na tamnom nebu jave 
zlokobne oči lune (moji kurzivi).
 
Već sam u ovim stihovima izanalizirao magareštine  koje u njega idu skupa s uobraženošću: pravi ih jer vjeruje  da je mag. Stoga pogledajmo samo bedu jezika: gluv za maternju riječ, ne čuje da ”u času” ne može “ostajati dugo”. Njegova pisana i usmena tumačenja vlastitih prevoda živciraju samouvjerenošću i samodopadnim tonom sveznalice, mada su to često brbljarije slijepca koji ne vidi da mu znanje srpskog jezika i znanje o poeziji često hramaju kao rimski car Klaudije.

3. U drugom katrenu prevoda Eredijinog soneta o skakavcu mag veli:  
 
On sad ćuti, avaj! ta prirodna lira,
pesnik njiva, brazda i klasja što cveta;
prođi, prijatelju, i nek tvoja peta
ne prene san laki, što se nad njim zbira.
 
Kolja Mićević ili je, kako tvrde pročetničke Vijesti, “rensansni čovjek”, koji ima dara i za botaničara, ili je i ovaj prevod dokaz da narodna izreka: ”Visoko ti svud u nas diže glavu prazan klas” kazuje vječnu istinu. Kako god bilo, izvješće o otkriću “klasja koje cveta” moram dostaviti ŠAZU (Šumskoj akademiji znanosti i umjetnosti), mada nije sigurno je li to klasje vrač našao u čarobnim Dučićima“, ili se opet ugleda na Staljinovoga genetičara Trofima Lisenka: pošto u srpskom jeziku žita klasaju, Mocart je  ukrstio žito i cvijet krompira kako bi dobio “klasje koje cveta” plus rimu sa “obleta”. Srok ga je prisilio da dopiše aneks kućnom redu u prirodi: kad magovo žito isklasa, to nije dovoljno, pa raspali cvjetati. Levo je klasje koje cveta, desno je skakavac što bor obleta, a u sredini razjebavanje Eredijinog soneta.

U našem jeziku možeš prenuti se iz sna, i možeš nekog prenuti iz sna, a vještinu da prenu san, bilo čiji, to jest da probude san, a ne nekog iz sna, treba prepustiti čarobnjacima koji kubure s materinjim jezikom. Kad bih iščitao sve čarobnjakove knjige prevoda popisujući laži koje su često i silovanje srpskog jezika, našao bih dovoljno gradiva za zasebnu knjigu, jer taj prevodilački stroj programiran je da melje original na uvijek isti način. 
 
4. U prepjevu Laforgove pjesme Umesto ’poslednjeg oprošaja’ vrač kaže: “A sutradan, već je bio mrca“. Rečnik SANU veli da je mrca ime kokoške, pa ispade da je Laforgov rahmetlija evoluirao u perjaša. U našem jeziku postoji mrc, skraćenica od mrtvac, i da je rekao: “A sutradan prešao u mrca“, sve bi bilo OK, ali vrač drži da kao genij s jezikom može raditi šta mu je qurcu ćef. Ili mu je i ovaj stih poslan s neba? Jer Valeri veli: “prvi nam stih dolazi od bogova”, pa zašto to ne bi bio slučaj i s Mocartom kad pravi šupačke prevode? 

5.  Vrač je grozno sitničav čak kad se radi o naslovima pjesama. Doduše, ne svagda. Gotjeovoj pjesma Chinoiserie dao je naslov Kineska pesma, mada je riječ o kineskoj figurici, što je važno, jer ne znate zamišlja li živu osobu malu kao figurica, ili opisuje kiparski rad, ili pravi portret Kineskinje kao da vaja figuricu, vlastitu sanjariju pretvara u kip, što je u skladu sa onim što kaže u čuvenoj pjesmi Umjetnost:
 
Ti turpijaj, vajaj, reži; 
Tvoj lelujav san se mora 
Ubilježit 
U blok prema svem otporan!
 
Naslov Gotjeove pjesme nije mu važan, i ko zna je li znao šta chinoiserie znači, a njegov prepjev Valerijeve pjesme Ébauche d’un serpent, već smo vidjeli, nema naslov Skica zmije, kako Bog miluje, već Nacrt zmijca. Glede prve riječi, razumijem ga: jezički purist ne voli naše riječi stranog porijekla, zato riječ “letargija” –koje ima koliko voliš u pjesnika srpske i hrvatske Moderne, ali vrač o njima nema pojma –prevodi kao “mrtvilo”, a Bodlerove “letargične sjene” pretvorio je u “mrkline beživne”, iznašašće genijalca. Ali “nacrt“ najčešće spada u tehnički (“nacrt objekta“) i u administrativni jezik (“nacrt zakona“), dok se “skica” sama nudi kad se govori o umjetnosti, ali nigdje ne piše da vrač mora znati šta su funkcionalni stilovi, a da je znao, ne bi valjda nacrt iz administrativnog stila upotrijebio umjesto skice koja pripada zanstvenom.  Doduše, mogao se osloniti na jezički sluh, ali to je u njega zakržljalo.

Povodom “zmijca” pitao bih: kad je Valeri postao stručnjak za metilje? Po Mocartu, ako je u francuskom imenica “zmija“ muškog roda, i u prevodu naslova mora doći muški rod, jer sve u njega mora biti točno – eto otkud dijalektalni zmijac u naslovu ove metafizičke pjesme, a vi izaberite jedno od dva značenja: a) nacrt zmijinog muža i b) nacrt metilja. Riječju: komedija. 

Vrač misli da je napravio novu riječ, voli biti izumilac vruće vode i često “kuje“ riječi koje u nas odavno postoje, što govori i o neznanju i o tvrdim ušima za  jezik. Ne moraš znati šta je zmijac u narodnom jeziku da čuješ kako ta nije tu, kako veli jedan Ljubišin junak: uho zna da ta riječ ne dođe tu! Zato ne samo Biblija, starija od Valerijeve pjesme, već nam i sluh veli nam da je Evu prevarila zmija, a ne njen hazbend: nasilju nad jezikom uporište je vjera da srpski jezik počinje od Vračarevića.    
No kad se sjetim da u Banjoj Luci postoji izdavačko preduzeće Zmijac koje je objavilo nekoliko knjiga njegovih prepjeva, možda je promašeno sve što sam rekao o ovom naslovu koji je postao srpska legenda, lokalna, ali legenda, i da je možda promašeno sve što sam u obje knjige govorio o njegovu nasilju nad jezikom. Njemu to kod Srba prolazi, šta nesrbina za tim ima boljeti đoka? Ali srpski jezik je moja babovina, i zbog prcanja tog jezika lemao sam ga  s veikim guštom u Grobnici za čarobnjka.
 
6. U prevodu Valerijevog Jutra Mocart veli: “Uzburkanost tugaljiva / koju u snu svome bujmim“. Bujmi? Da. Još nije uzburkanost ob-ujmio sasma,  tek ju je počeo bujmiti! Zašto nije rekao: “koju u snu svom obujmim“? Treba mu nesvršeni glagol, ili možda ne čuje razliku između svršenog i nesvršenoga glagolskog vida, vrag će ga znati. Uz to misli da njegov genij stoji na početku srpskohrvatskog jezika, i nije isključeno da u Bibliji piše: “U početku bijaše riječ. Mićevićeva“. Kako god bilo, genij Koljin  počima  gdje i njegovi prevodilački pokolji. I lišen sluha, ne čuje da je “bujmiti“ jezička nakarada i besmislena riječ. 
 
Glagol ob-ujmiti je složenica i kad odbaciš predmetak “ob“, ostaje “ujmiti“, a vrač je prefiksu otfikario “o“ i ostavio “b“, jer naš jezik je ono što taj mediokritet misli da jeste. Ovakve “inovacije“ u meni bude vedrinu sklonu zezanju, jer će moj materinji jezik nadživjeti sve mićevićeska bujmljenja koja imaju biti dokaz da su čarobnjaci. 
     
7. U pjesmi Mjesečev solo (Solo de lune) Žil Laforg veli: ”Oh! si à la même heure, /

Elle va de même le long des forêts ”. (”Oh! da u isti čas / I ona ide duž šuma ”). Moj i Sunitin prevod kaže: ”Oh! Kad bi istog trena / I ona duž šuma hodila ”, dok mag veli: ”oh! A ako ona i sada rub nepoznatih šuma seže”. 
 
Na stranu laganje u epitetu ”nepoznat”. Ni u boljim, pa ni u najboljim prevodima ne može da ne laže kao što ni ptica ne može da ne kaže ”cirih! cirih!”, a ovdje nije odolio kušnji da kane malo nepoznatog tamo gdje ga nema. Mora da bi mu šume bile prozaične i dosadne ako ih ne učini nepoznatim. Ali taj slepac ne vidi da je morao reći ili ”rub doseže” ili “k rubu seže”, pa je glagolu “dosezati” otfikario prefiks ”do” i dobio jezičku nagrdu “rub seže”. Da je mućnuo tikvom, kao što nije, napisao bi ili ”neznanih šuma rub doseže” ili “k rubu neznanih šuma seže”. Nekada mi dođe da briznem u plač kad pomislim kako taj genije siluje jezik u koji sam zaljubljen. Pored ostalog zato što sam Jugoslaven. Kako mi, uostalom, i piše na grobu u koji ću leći. 
 
Kad sam čitao Stevana Raičkovića, po meni najboljeg srpskog pjesnika druge polovine 20. vijeka, i jednog od najboljih jugoslovenskih prevodilaca, znao sam da  je i u pjesmi i u prevodu čuvar jezika, a potom sve ostalo. Vrač ga čuva tako što na srpski jezik tovari svašta kao na mrtvu kobilu. 

8. U pjesmi Mjesečina Žil Laforg kaže: 
 
Crâne glacé, raille les calvities 
De nos incurables bureaucraties; 

Sjajna lobanjo, rugaj se ćelavostima
Naših neizlječivih birokratija;

Moj i Sunitin prevod: 

Ismij ćelavosti, lubanjo što sija, 
Neizlječnih naših svih birokratija. 
 
Mićevićev:

Lobanjo ledna, ismevaj što odvratnije,
ćelavost naše neizlečive birokratije. 
 
Dovoljno je reći da je samo šupak mogao napisati: “ismevaj što odvratnije“, ali meni je to premalo. Vrač iz francuskog zna i ono što su Francuzi zaboravili, a za srpski jezik je gluh kao top, što bjelodano dokazuje imperativ “ismevaj što odvratnije”, čak te tjera da se pitaš: zar je moguće biti baš ovoliki ćutuk? Ovo sugerira i da je mag rđav čitač poezije, što je očito i iz sintagme “lobanjo ledna“, jer da je u njoj vidio poredbu lune i sjajnih birokratskih ćela, valjda ne bi iz repne kosti izvadio riječi “ismevaj što odvratnije”, niti bi ismijavanje odvratnog pobrkao sa odvratnim ismijavanjem.  A pošto se obraća Luni, kao da odvratno ismijavanje kuša pretvoriti u kozmički fenomen.     

9. U prevodu Pegijeve pjesme Katreni o srcu Mocart veli: 
 
Ô vase de regret 
Plein jusqu’aux bords 
Du venin d’un remords 
Inespéré… 
 
O vazo žaljenja 
Što puni te do rubova 
Otrov grizodušja 
Nenadanoga…
 
Banjalučki Kiš veli: 
 
O vazo očaja zlog 
I puna sa svih strana 
Otrova pokajanja 
Iznenadnog!
 
Od ovih budaleština sam “prsnuo u smijeh kao čaša kad se lomi”, kako bi rekao Apoliner. Jer mi je pred oči izišao prevodilački atleta koji ramlje. Iz srpskog jezika. Povodom “očaja zlog”, neću ga pitati: gde si, burazeru, video dobri očaj ? Nego ću reći: ti Srbi iz Banje Luke su zaista vražji! I Marica Lalović ,u ratu, na SRNI, rekla je da muslimani, opkoljeni u Sarajevu, Srbe “napadaju sa svih strana”. U jeziku te raščepulje Darinkina riječ –  bili su opkoljeni  Srbi, a ne Bošnjaci. Mocart koji vazu “punu do rubova” pretvara u vazu “punu sa svih strana” gluplji je od Dabićeva ratnog telala u suknji, mada ga može tješiti ono što je Svetozar Koljević, i on iz Banje Luke, volio reći: “Ne mora čovek biti glup da bi ispao glup”. Ali vrač prečesto ispada glup,  to mu je prešlo u manir, a vaza ”puna sa svih strana” govori i o gluvaću za jezik i o jadnom versifikatoru koji zbog rime nikad nije prestao da napastvuje maternji jezik.
 
10. Od Valerijevih stihova iz poeme Skica zmije: ”Ô follement que je m’offrais / Cette infertile jouissance”, što znači: ”O kako ludo sebi nudih / Ovo neplodno uživanje ”– Mocart je napravio, gogoljevski rečeno, sami-će-đavo-znati-šta: ”O nesmišljeno kako težih / Za slašću posnog uživanja ”. Slast,dakle, uživanja !Smatrao je da je Valeri, u jeziku i u izrazu svagda precizan, ovaj put nije bio na visini zadatka. Držao je da je junak koji nam se obraća iz magova prevoda poeme Nacrt zmijca mora precizirati da, prilikom uživanja, osjeća i slast. Ili je mislio: da bih uspješno preveo ovu veliku pjesmu, moram biti guplji nego obično. Jer Valeri nije šala, i kad ga prevodiš, obavezan si svojim bulažnjenjima ostaviti dojam dubine. 

Težnja je “želja da se nešto postigne, da se nekud stigne, stremljenje, žudnja, čežnja”, a pošto su ljudske želje, stremljenja, žudnje, čežnje, često lude, ili suprotne razumu, zašto mag, ako mu je prilog ludo prekratak, nije napisao: “O nerazumno kako težih”? Pojma nemam, ali nas tvrdnja “nesmišljeno težih” obavezuje da zamislimo i smišljene težnje, da si u mašti predstavimo čežnje s predumišljajem, a ko to ne može, nek se Mocartu što prije makne s očiju.

Ili mu prilog ”nesmišljeno” zvuči ljepše od “nerazumno”? Ili vjeruje da će nas tvrdnja “nesmišljeno težih” zapanjiti kao dokaz da je Valeri genije, a u magovim prepjevima Valerija, pogotovo u stihovima iz Mlade Parke, ovakvih “dokaza” ima više no u pjesmi četničkog guslara Momira Vojvodića Muratovih Turaka: ”A za njime po Azije jaše”. 
 
Ili sve ovo treba brojiti u prenemaganja, u dokaze da “iz čaše precioznog jezika” mag voli “dobro srknuti”, rečeno po Molijeru. Kako god bilo, u Nacrtu zmijca nisu rijetki trenuci kad i Valeriju i srpskom jeziku Mocart hametice pravi malu decu.  

Pošto pridjev “infertile” ne znači “postan” već neplodan, jalov, zašto nije napisao: “kako težih / slasti neplodnog uživanja“? Mora da je, kao kojot iz crtanog filma, sebi rekao: ”Uživanje, a posno! E jesi genijalčina!” Vrač koji uživanja dijeli na posna i mrsna pruža još jedan dokaz da Valeriju svesrdno pomaže da bude uistinu veliki. Poboljšavanje poezije velikih pjesnika možda je najveća od svih lakrdija u ovim prevodima đe lakrdija ne mere falit. Primisao ili osjećanje da pjesnike na ovaj način temeljito prca miljama je daleko od čarobnjakova i mozga i srca.Prevod  je uvijek siromašniji smislom od originala, jer gubici su neizbježni, pa je prisiljen da vlastitim dopunama nadoknadi gubitke koji su nekad preveliki.
 
Uživanje mu je posno, 
jer takovoga, zemljo Bosno, 
a boga mi i Hercegovino, 
čarobnjaka reči koji vino 
voli pretvarati u bevandu nije  
odavde do Bestragije. 
 
11. Kad pomenuh vino, dodaću i da su mi, dok sam mu poredio prevode velikih stihova s originalima, padali na um stihovi Ljubomira Simovića: ”Ne može niko ko naši vinari / od boljega grožđa gore vino!” Primjera koji ovo dokazuju u maga ima koliko voliš. Pada mi na pamet druga strofa iz Bodlerovog soneta Ponor:
 
En haut, en bas, partout, la profondeur, la grève, 
Le silence, l’espace affreux et captivant…
Sur le fond de mes nuits Dieu de son doigt savant 
Dessine un cauchemar multiforme et sans trêve.
 
Gore, dolje, posvuda, dubina, žal/pržina,
Tišina, užasni i opčinjavajući prostor…
Na dnu mojih noći Bog svojim učenim prstom
Crta moru mnogoliku i bez predaha. 
 
Moj i Sunitin prepjev:
 
Gore, dolje, svuda, dubina, pržina,
Tišina, užasni prostor što plijeni…
Na dnu mojih noći Bog prstom učenim
Crta mnogoliku moru bez počina.
 
Iz Bodlerova grožđa iscijedili smo najbolje vino. Ko bi mogao bolje, poklonili bismo mu se do crne zemlje, čak i dublje, ali teško da bi se na našem jeziku mogao naći još jedan ovakav dvojac. Ali ovo nije samo poštovanje Bodlerove veličine već i čuvanje maternjeg jezika, puna pomnja da se ne upotrijebi ni jedna pogrešna riječ. Ova strofa slavi izražajne moći jezika u koji sam zaljubljen. Kazuje da naš jezik može više no što bi se vjerovalo.
 
Mićevićev  prevod: 

Gore, dole, posvud, dubina, i stenje,
Tišina, užasan i nadnesen prostor…
Na dnu mojih noći Bog uman i opor
Crta mnogolično i beskrajno bdenje.
 
Iz Bodlerova grožđa Mićević je, kao pravi čarobnjak, iscijedio ocat. Kad treba veliku poeziju raskurcati kako bi postala još veća, teško da na našem jeziku možete naći majstora od njega izbirikanijeg. Ova strofa, kakvih u maga ima kijamet, u meni budi ne samo bijes već i sram, jer je dokaz da se mag riječima mog jezika služi kao kao Andrićev Đerzelez kurvom Jekaterinom sa Kovača.
 
12. Kad sam mu slušao usmena izlaganja ili čitao tekstove o prevođenju, bio sam žrtva dojma da taj prevodilački Isus na križ točnosti sebe raspinje pet-šest puta dnevno, a njegovi uratci na svakom polukoraku razgolićuju mistifikatora koji puke proizvoljnosti, vađene iz podmozgovlja ili iz pete, smatra sustvaranjem. Udarničkim. Zbog kojeg je od mene često dobijao po pički.

I ponovio sam nekoliko puta: banjalučki Kiš ne zna naš jezik i prevodi rđavo, ali nekad nije  lako reći šta je tu kokoš, a šta jaje? Je li neznanje jezika uzrok, a loše prevođenje posljedica, ili je potonje uzrok prvog? Biće, nerijetko, da je točno oboje. Kako god bilo, vrač pod prisilom metra često kvari jezik na isti način: 

a)  U pjesmi Druga lepeza Stefan Malarme kaže: ”Ce blanc vol fermé que tu poses/ Contre le feu d’un bracelet ”. [“Taj bijeli zatvoreni let koji stavljaš / Uz vatru jedne brazletne”] – dok Mićevićev prepjev veli:  ”To je, taj let, sklopljen, tih, / Što stavljaš spram plama grivne ”  – a trebalo bi da GA stavlja. 

b) U prevodu Bodlerovog Tužnog madrigala Mocart kaže: “Znam da ti srce što je strla / ljubavi davnih moć velika”, a trebalo bi, dakako, da GA je strla. 

v) U prevodu Valerijeve pjesme Nacrt zmijca mag kaže: “Gorčina ova nedeljiva / Što nađeš ispod svojih grudi”, a trebalo bi, naravski, da JE nađe.  

g) U prevodu iste pjesme veli: “Vižljasta ljubav da l’ te prođe / Što oteh Ocu snagom htenja”, a trebalo bi, jamačno, da JE otme. 

d) U prevodu Valerijevog Morskog groblja vrač veli: ”Po teretom što lopate spuste”, a trebalo bi, bezbeli, da GA spuste. 

đ) U prevodu Valerijeve pjesme Narcis govori vrač kaže: “O krotki obliče što mi oči nose”, a trebalo bi, razumije se,  da GA nose. Pa se pitam zašto nije rekao: “O krotki obliče što ga oči nose”? Ne znam, ko će znati šta je u glavi blese kad budalesa, ali ovo je jedna od njegovih naknadnih i nakaradnih  ispravki, a ranija verzija veli: ”o poslušna formo koju želje nose”. U doradi, jezički purist je izbjegao riječ forma, a gramatika najebala.

e) U prevodu Malarmeovog soneta Dar pjesme mađioničar veli: ”kroz stakla što prže začini i zlato”, mada bi trebalo da IH prže. 

ž) U prevodu Nervalovih Zlatnih stihova čarobnjak veli: “Kroz moći što imaš tvoja je sloboda”, a trebalo bi da IH ima.

z) U prevodu Lamartinove pjesme Iskija kaže: “i cvećem što strga”, a kad bi bio sasvim pismen, trebalo bi  da GA strga.

i) U prepjevu Malarmeove Plaveti veli: ”Krpiš modre rupe što zle ptice prave”, a morale bi da IH prave, ali ne radi se samo o kljastom jeziku već i o besmislici: bez zamjenice “ih”, rupe su postale subjekti koji prave ptice kao objekte, jer na pitanje: šta rade “modre rupe”, odgovor je: prave zle ptice, što priziva u sjećanje stih iz Mocartovog prevoda Bodlerovog soneta Neprijatelj: “A možda cvet novi koji san moj vidi“, mada je trebalo napisati “što ga san moj vidi”. 

Mag svaku naredbu metra i rime prima k znanju lupivši petama, gluh za zakone srpskog jezika, a slovi kao neupitni čarobnjak reči, pa kako da ga s guštom ne degenečiš? Da ga degenečim, vala, pa da mi je iz oka ispao.

Lamartin u trećoj strofi Iskije kaže:

L’Océan amoureux de ces rives tranquille
Calme, en baisant leurs pieds, ses orageux transports,
Et pressant dans ses bras ces golfes et ces îles,
De son humide haleine en rafraîchit les bords.

Bukvalni prevod:
 
Okean zaljubljen u te tihe obale,
Smiruje, ljubeći im stope, svoje burne zanose,
I stežući u svojim rukama te zaljeve i otoke,
Svojim vlažnim dahom osvježava im rubove.

Moj i Sunitin prevod:
 
Prva verzija 
 
Okean, zaljubljen u mir žala, blaži
Zanos buran stope ljubeći im, steže 
U rukama dräge i otoke, vlaži    
Dahom ih da im se rubovi osveže.

Druga :
 
Okean, očaran tim tihim žalima,       
Ljubeći im stope, buran zanos blaži,
Snažno grli dräge i otoke, svima  
Rubove osveži dah mu što sve vlaži.
 
Mićevićev prevod
 
Okean, zaljubljen u te žale mirne, 
tih, ljubeć im stope, u zanosu plahom,
kad stiskom zatone i ostrva dirne,  
osveži obale vlažnim svojim dahom
 
U Mićevićevim prevodima laž je običan pojav kao u Šumskoj majica s Dabićem, ali, da sam umro prije čitanja ovog prevoda, ne bih znao da možeš stiskom nešto 

dirnuti, za šta je kriv srok: okean mora da ih stiskom dirne kako bi dobio rimu s mirne. Mićevićeva glupost i ovdje sarađuje s prirodom. I ne bih doznao da možeš biti tih, a u zanosu plahom – neobuzdanom, vatrenom, veli Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika–  a ovakvi spregovi su dokaz da zaslužuje titulu čarobnjaka. Onog što pinceze promeće u žabe krastače.  

Valeri u Mladoj Parki kaže: “Et quelle sombre soif de la limpidité!“ [“I kakva mračna žeđ za prozirnošću!“], a vrač ga korigira: “I kakva sumračna žeđ večne svetlosti”. Nek vrag nosi diletanta koji misli da prozirnost (vlastitog bića i svijeta) može zamijeniti “večnom svetlošću”, ali slepac ne vidi da je rekao: večna svetlost  je žedna! Istina, da je kazao: ”I kakva sumračna žeđ za večnom svetlosti”, imao bi slog više, ali što nije rekao: ”I kakva žeđ mračna za večnom svetlosti”. Valjda što je loš stihotvorac, a možda i zato što vjeruje da je epitet “sumračan” poetičniji od ”mračan”. 

I zašto u prevodu Malarmeove pjesme o lepezi nije rekao: “Što ga stavljaš uz plam grivne“? Hoće da mu je sve tačno: u originalu se veli “contre” i zato mora reći ”spram”, iako Le Petit Robert kaže da, u prvom značenju, predlog “contre” označava blizinu, doticaj, i navodi primjere: “le lit contre le mur” (“krevet uza zid”) i “la face contre tere” (“s licem uza zemlju”), a tek potom dođe značenje “protiv” i “spram”. Zbog nedovoljnog znanja francuskog siluje naš jezik: “Što stavljaš spram plama grivne         ”. Kad ne bi prevodio u trku, napisao bi : ”Što ga stavljaš uz plam grivne”.

14. Opet ću navesti već razmatranu strofu iz njegova prevoda pjesme Riječi na duni
 
Ne spoznah li ljubav, sreću, bol, grčeve?
Ja čekam, molim i vapim, 
i naginjem svoje već prazne vrčeve
posljednju kap da iskapim. 
 
Zna li itko šta ovo pitanje znači u kontekstu strofe? Dodajem potpitanje: ne razvalih li u magovim prevodima sve: laži, proizvoljnosti, besmislice, gluposti, lošu metriku, neznanje našeg jezika, nerazumijevanje poezije? Odgovor se zna, radi se o retorskom pitanju. 
 
Mićevićevo pitanje, dakle, trebalo bi da znači: zar nisam spoznao ljubav, sreću, bol, grčeve? Naravno da ih je spoznao, ali ako ih je spoznao,  zašto “čeka, moli i vapi”? Čemu ova šuplja patetika? Šta će promijeniti “poslednja kap” spoznaje? Mag vjeruje da su njegovi prevodi iznad zakona logike i jezika, kao što rimski car u Zogovićevoj pjesmi kaže: “Ja, Kaliguala, iznad sam  gramatike!”

Da je rekao: “Zar ispraznih ljubav, sreću, bol, grčeve?”, ne bi bilo besmislice: ne može se pomiriti s tim da je ispraznio sve vrčeve i naginje ih zbog posljednje kapi. Ovako, nema mozga da shvati stih: “Ne spoznah li ljubav, sreću, bol, grčeve?”Čemu je kriv glagol “spoznati”, jer spoznaja je ispunjenje a ne pražnjenje, ali vrač ne misli šta znači ono što je Njegovo Mediokritetsko Veličanstvo blagoizvoljelo naškrabati.  

15. Evo i prve strofe iz Gotjeove pjesme Oblak: original, pa bukvalni prevod Sunite Subašić, pa Mićevićev, pa moj prepjev u kurzivu: 
 
A l’horizon monte une nue,
Sculptant sa forme dans l’azur:
On dirait une vierge nue
Emergeant d’un lac au flot pur.
 
Na vidiku se penje jedan oblak,
Vajajući svoj oblik u plaveti:
Čini se da djevica gola
Izranja iz jezera s čistim valom. 
 
Vidikom jedan oblak kola, 
u plaveti svoj oblik reže: 
reklo bi se djevica gola               
iskrsava iz vode sveže. 
 
Vidik, gde oblak, uvis tjeran,
Vaja svoj oblik u plaveti:
Ko gola djeva da izleti 
Sa čistim valom iz jezera.

Mogao sam  zadržati ukrštene rime: 
 
Vidik, gde oblak, uvis tjeran,
Vaja svoj oblik u plaveti: 
Ko gola djeva  iz jezera  
Sa čistim valom iz da izleti
 
ali bih u prevodima mnogih strofa koje dođu potom bio prisiljen da lažem, stoga i ovaj prepjev pokazuje šta dobiješ kad se rima originala ne držiš sljepački: obgrljene rime omogućile su da sačuvam što ni u snu ne bi mogao mag koji se uzda poglavito u bapska vračanja. 
 
U MIćevićevu prevodu  „oblak kola“ vidikom, a i u prevodu Bolerovog soneta

 Fontana krvi veli: ”Čini mi se kadkad da moja krv kola / kao iz fontane s puno skladnog bola! ” – pa smo obavezni  zamisliti oblak koji vidikom kola – il kao krv iz fontane, ili igra Žikino, ili se nalazi u opticaju, to jest cirkuliše? Mada je moguće da griješim, da je moje pogrešno čitanje tog glagola namjerno i da u toj namjeri krije zloba: možda magov oblak kola okolo kole? Ovakvo neznanje jezika nije moguće naći u prevodima na naš jezik koji nešto vrijede. 

U prevodu iste pjesme vrač kaže: “Sličeć, u kjar-oskuru Koređa, / usnulom telu Antiope”, jer ne zna da se u srpskom jeziku piše “u Koređovom kjar-oskuru”, ili “u kjar-oskuru Antonija Koređa”, jer u genitivu prezime ne može sâmo stajati, i samo polupismeni  vele: “U romanu Andrića“. 

16. U prevodu Malarmeove pjesme Bludni sin (L’Enfant prodigue) Mocart veli: ”Sliku Svetog-Srca Hrista celivala“ i ne vidi da je to nje tek jezička – treba reći: “Svetog-Srca Hristovog” – već stilska greška: pojahala mu se dva genitiva “Svetog-Srca Hrista”, čega ne bilo da je preveo kako veli original: “Tu léchas un tableau du saint-cœur de Jésus” (“Ti lizaše sliku svetog-srca Isusova”). Mogao je reći: “Sliku Svetog-Srca Hristovog lizala”, ali banjalučki “ne pjesnik već ljubičica“, kako bio rekao Majakovski, ne dopušta Malarmeu prostaštvo i lizanje promiče u celivanje, mada oltare i svete sličice uviteške ližu i u nas i po Jevropama. 
 
Malarmeu je, veli Arber Tibode, bilo svojstveno “bolesno užasavanje od klišea”, ne samo jezičkih već i duhovnih, i “sveto-srce Isusovo” jedan je od njih, a “lizaše” izraz je gađenja nad njim. Vrač koji mjesto lizanja stavlja cjelivanje isti je onaj koji je u Nuvoovom sonetu Povratak lovljenje ptice pomoću stavljanja soli  na njen rep promiče  u “lov od milja”, prevod sa blagim okusom retardirnosti. Nije mu i jedini.

15. Evo posljednje strofe iz Mocatovog prevoda Gotjeove pjesme Hipopotam:
 
Ja sam kao hipopotam: 
štićen svojim uverenjem, 
ko oklopom njim se smotam,
pustinjom se moćno penjem.

Ko oklopom se, dakle, u klupče smota. Ili  ne, već se kao oklopom svali. Točnije, ko oklopom se skotrlja. Da je kazao: ”ko oklopom njim omotan”, ni to ne bi bilo valjan prevod, jer oklop ne omotava, ali ne bi bilo prcanja srpskog jezika. 
 
Evo original:
 
Je suis comme l’hippopotame:
De ma conviction couvert,
Forte armure que rien n’entame,
Je vais sans peur par le désert.
 
Bukvalni prevod:
 
Ja sam kao hipopotam:
Zaštićen svojim uvjerenjem,
Jak oklop koji ništa ne zasijeca,
Idem bez straha pustinjom.
 
Evo Vešovićev prevod:
 
Hipopotam taj sam i ja:
Uvjerenjem svojim štićen 
–  Oklop što se ne probija – 
Pustinjom bez straha skićem.
      
Kako vidite, vrač opet laže: u originalu uvjerenje je neprobojni oklop koji brani pjesnika od straha u svijetu viđenom kao pustinja, dok magov nilski konj se “pustinjom penje”, i uz to “moćno “ – kud će u pizdu materinu? Zar je pustinja  oko Nila sazdana od planina? Na koji moj i za kojeg đoku se taj mag “penje”?

 

I ovo  je sporedna asocijacija  koja pjesmu kao zaokruženu cjelinu ubija. Gotje govori  kako vjera u oklop neutralizira strah od pustinje, a vječiti optimist Mićević brblja o moći koja savladava  pustinju. I zar nema nehotične groteske u slicI hipopotama , teškog od od 1.500 do 3. 000 kila, koji “pustinjom se moćno penje“? Magov prevod   liči na nehotičnu parodiju originala, jer pravu poeziju ne možeš parodirati. Ali  praznoslovlje u stihu “pustinjom se moćno penjem” zvuči veličajno, a kud ćeš više? 

 

Ovakvih prevoda u Mocarta ima da ti pozlije, pa se mislim: ono što banjalučki Kiš radi srpskom jeziku nekad je mila majka u poredbi s onim što radi francuskim pjesnicima. U prevodima koje sam mu proučio nije se smilovao da od svoje genijalnosti zaštiti ni jednog pjesnika. Držao se poslovice: U jato, golube!

Mićevićevi prevodi često su velika “komedija žeđi“, da se poslužim naslovom Remboove pjesme. Radi se o žeđi mediokriteta za veličinom.  Sto i kusur knjiga prevoda dokaz su da je, kvantitativno, veličinu postigao. I kad bih mu kao Majakovski kazao: “bolje tanje a bolje“, te riječi ne bi doprle do Kolje. Grobnica za čarobnjaka je pisana za one koji se ne osjećaju obavezni da te prevode vide Koljinim očima, a tada o njemu malo drukčija priča počima. Rimu očima-počima, ukrao sam, mićevićevski rečeno, od Tina Ujevića.

 
UMJESTO  ZAKLJUČKA
 
1) Iz teksta o Mićeviću, objavljenog na Ajfelovom mostu, na kraju balade nastao je dvodjelni ep o smrti Smail-age Mocarta, sve besomučna laž do besomučne laži, i to na bazi nacionalne i svake druge mržnje. Jer Marko Darin, već sam rekao, kad bije, ne zna šta je dosta. I opet ću se sjetiti Ćopićevih stihova: “Ništa nema da te brine, od ovog i pacov gine!” koji štošta kazuju o mojim analizama šnajderaja i šlamperaja i paceraja i fušeraja Mocartovog.

Tekst koji je objavio Miljenko Jergović pravljen je sa skromnom nakanom: neka bude zapisano, jer ko zna za šta bi to moglo biti dobro, da je bilo Mićevićevih  suvremenika koji pred prevodilačkim magom nisu klečali u stavu adoracije, čak su uložili ozbiljan trud da objasne zašto im je slavljenje njegovog čarobnjaštva nepojmljivo i podrobnim analizama pokažu kako to nisu bog zna kakvi prevodi. 
 
Raščlambom njegovih “nepodopština i magareština”, kako bi rekli Matavuljevi fratri, obilato sam potkrijepio sud da je Mićević grdno precijenjen, i da priče o čarobnjaku reči zvuče groteskno: to je jedna od laži koje je stvorila Sefereja, a ova je stvoriteljku nadživjela. I mada sam tu laž u dvije knjige izbucao i ismijao, to njegovu renomeu neće nauditi, jer ga je Boris Dežulović “čarobnjakom riječi” nazvao  možda po inerciji, ali znam da mu u Sarajevu dive momci koji  književnost nisu studirali zalud. 
 
Ali meni je dovoljno što je, nakon čitanja mog teksta s Jergovićevog portala, postalo sve jasno ljudima koji znaju šta je istinska poezija i dobar prevod. Meni i onim koji su čitali taj tekst, ili će možda čitati moje knjige, vrač više neće prodavati rog za svijeću.
 
2) U knjizi Tunjo Veliki i u Tunje Mali urnisao sam akademika Muhameda Filipovića, i šta se desilo? Ništa. Tunjo je bošnjačka institucija na dvije noge. Mićevićeve prepjeve Montalea Milan Komnenić je pocepao i šta se desilo? Ništa. Mićević je srpska institucija na dvije noge. I mada o institucijama valja govoriti oprezno kao kad se odšrafljuje ručna bomba, devetajući maga nisam se držao tog pravila, jer sam jedini stručnjak koji je proučio njegove prevode i lemao ga stotinama dokaza, mada to neće odbiti ni perke srpskoj dogmi kojoj nikad neće zafaliti dogmobrana, da se poslužim kovanicom Predraga Lucića. Mocartu, zatelebanom u svoju veličinu, moje knjige neće pokvariti probavu, ali ću dodati da sam ga lemao i zato što se prištim od institucija, jer iz njih biju dosada i mrtvilo.    

3) Mag koji neće prežaliti što “nije mogao biti svoja ljubavnica“ s pravom se ljuti što su moje knjige, kao neukusne upadice, prekinule njegovu dugogodišnju samohvalu. 

Grešan sam jer se nije smjela ometati njegova misa pred sobom, liturgija od koje me hvata letargija. Grešan sam jer sam velike jektenije, koje sebi u slavu decenijama poje, prekinuo rafalnim puštanjem vjetrova, mada znam divnu srpsku poslovicu: “U crkvi se tiho prdi”.

Mag o meni ne zna ništa, ni da me fata veliki merak dok destruiram tamjanom okađene laži: pred rat sam razvalio srpsku laž zvanu Miomir Vukobratović, a iza rata srpsku laž zvanu Rajko Nogo, bošnjačku laž zvanu Tunjo Filipović, crnogorsku laž zvanu Jevrem Brković i sa Šekijem Radončićem crnogorsku laž zvanu Miodrag Perović u čijim Vijestima  Mocart je, s povrijeđenim sebeljubljem primadone, kušao da me izmišljotinama i trabunjanjem likvidira kao prevodioca, jer ne zna da je mnogo mačku goveđa glava. Te izreke često bih se sjetio i dok sam mu proučavao prevode, jer su mu ambicije u tužnoj i komičnoj nesrazmjeri s onim što može. Da zornije pokažem tu nesrazmjeru, uz njegove sam stavljao svoje prevode, i ko ih uporedi, sve će mu se samo kasti.    

Rukopoloženu i miropomazanu laž zvanu Kolja Mićević, koji je toliko uvjerljivo pun sebe da budi opće divljenje, razarali su pjesnik, prevodilac, esejista, polemičar, profesor poezije i znalac srpskog jezika, pa sam čarobnjaka kašto žalio kad ta bulumenta nasrne na siraka tužnog bez igđe ikoga, i stane devetati ga kao da nije brat Srbin, već žitelj države Burkina Faso.

Mag veli da su moje analize “vulgarni govor nedostojan jednog profesionalca”, ali ja sam profesionalac i kad prevodim i kad lemam vucibatine. Od početka rata u BiH u tekstovima za tisak i polemikama psovao sam vrlo uspješno, a psovke su često bile jedina sankcija dorasla magovu bezobrazluku. Kad pred njegovom bezočnošću zanijemim, ostaje mi jedino da kažem: pička ti materina!
 
Bilo bi otmjenije da je dobio “namirisane batine”.Ili da sam ga, umjesto psovki, desnom lemao a lijevom nad njim držao kišobran da ne pokisne. Da sam se pravio Francuz. Ali sam bez glumačkog dara, za šta vrač ne može biti optužen. Iz njegovih javnih nastupa jasno je koliko uživa u pokazivanju svog fizikuma, bez čega je, po Vladanu Desnici, glumac nezamisliv. Umjesto da se upiše na pozorišnu akademiju za šta ga je Bog dao, odao se pisanju pjesama, mada je bez talenta, i pravljenju prevoda, mada se slabo razumije u poeziju, pravi rđave vezane stihove i loše zna srpski jezik, zato je vazda oran za magareštine, a njino brdo, ne manje od Prentine Glavice, otkrio sam u 180 njegovih prevoda. Da sam, guhobilo, proštio njegovih sto i kusur knjiga, bojim se da bi se na mene sručila dva Durmitora promašaja, laži, gluposti i jezičkih nakarada, mada znam da se Mag neće u javnosti šetkati manje paunski, ali me tješi pomisao da je ep o smrti Smail-age Vračarevića kruna mojih megdana s lažovima. 
 
4) Bioenergetičar Dabić s mašnicom u kosi, i čarobnjak Mićević, dva genija iz Šumske, od mene su dobili preko njuške, što nije malo. Ali se neću nakajati što nisam, od brojnih tekstova o prvom, vo vremja ono, napravio knjigu, a danas je kasno, pa i da nije, ne bi mi bilo slatko, dovoljno je što znam da će Dabić umrijeti u kući neobičnoj, kako guslari nazivaju zatvor, na koji se ne možeš obiknuti.

I nisam ustajao iza stola dok nije bio gotov spjev o čarobnjaku, čudotvorcu, mađioničaru, magu, vraču, vilenjaku, melomanu, numerologu, posvećenom znalcu horoskopije, odličnom fudbaleru i atleti iz mladih dana, koji je rat u BiH jedva izdurao u Parizu, a nedavno  u Slobodnoj Bosni Sarajlijama objasnio koje je uistinu Vešović.  

Na kraju teksta O prevodilačkom čarobanjaku, iskosa rekao sam: “Sreća je njegova što nisam mlađi deset godina, a da jesam, napravio bih knjigu od sto pedesetak strana u kojoj bih iscrpno popisao Mićevićeva prevodilačka nepočinstva, a posebno bih se pozabavio njegovim srpskohrvatskim jezikom. Koji nekad zna biti živi upiš.” Huja koju su u meni izazvale njegove drljotine u Vijestima tako me podmladila da sam napravio knjigu od 250 strana u kojoj sam mu čuvao obraz ka on meni. Obećao sam da će mu biti jeban otac, a pošto sam pola Šiptar, prije bih poginuo no besu pogazio. Kad je posao okončan, više me Mag, rekao sam, ne zanima.  

Ali njegove laži, niskosti, bezobrazluci i gluposti u SB potakli su me da od jedne napravim dvije knjige i sad nek radi šta mu je ćejf. Može skakati na goveda, što rekla Darinka. Može u javnosti nastaviti da jede ono ispod sebe, ali iz mojih knjiga neće pobjeći: u njima je uhvaćen kao muha u ćilibaru. A pošto sam ih pisao za ljude koji znaju šta je poezija i valjan prevod, njima će biti razvidno da često sliči čarobnjaku iz ruske pjesme koji kitove pretvara u sardine. Zar mediokritet može drugo? 

5) Ivan Lovrenović u tekstu citiranom u ovoj knjizi veli da je na tv Šumske vrač govorio o “kantati kao zasebnom muzičkom mikrokozmosu, u koji ne možeš tek tako, grlom u jagode, moraš sam sebe prvo pripremiti za kantatu da bi ona mogla da te primi, da ti se otkrije”. Pa sam bio u kušnji da kažem: Mićeviću, mrš u muzičare! 

Ali bih glazbenike uvrijedio, te mu preporučam da se, po objavljivanju mog epa, prekvalifikuje u genija za muziku. Jer kad Mocarta, Baha i Betovena prevodi na srpski, niko ga neće fatati u laži i može do mile volje krčmiti maglu i slušaoce ili čitaoce abrakadabrama zatravljivati. Ako ne položi za velikog znalca glazbe, ostaje mu titula veliki Veliki koga je igrao s toliko uspjeha da ga u laž neće ugnati ni brdo književnih činjenica veće od Orlova Krša koje sam analizirao.

Dobitnik Miloša Đurića može da uzvrati knjigom gdje će analizirati “prljavštinu” mojih prevoda, i navoditi vlastite, koje krasi čistota, rasna bezbeli, jer je rasan lažov. Ali niti ima takve prevode, niti je sposoban za analizu, mada mu je dar za blaćenje razvijen do genijalnosti. U raspri sa mnom skinuo se dogola i pokazao da nije musje iz Pariza već mali miš iz palanke. Ono što je o meni pisao u Vestima i u Slobodnoj Bosni 

brbljarije su egomana i megalomana i znak da je prilično posenilio, da je možda riječ i o moždanom izlivu. Izlivu grozno ozbiljnog shvatanja sebe. Zar bi drukčije mogao mediokritet na dužnosti genija?

6) “Jesi ga divno ukopao, svaka čast. Vidi se da si iz Montenegra đe je vještina sahranjivanja, usavršavana vjekovima, dovedena do čiste umjetnosti”. veli jedan Crnogorac. Vezao sam za zukvu i, kao marvinče uvaćeno u zijanu, tumezao dok čujem dušu u njemu. Pa će u očima ljudi kojim se ne mogu prodavati ublehe otići pod led i ova laž kojom su bili očarani i kusi i repati, čak je postala dio pokućstva mile nam Pokojnice, a mag je dokaz da je zasluženo propala: kad bi laži bile izvozni artikal, uspješno bi konkurisala svim zemljama EU. 

Njegova uobraženost do bezumlja, kako bi rekla Isidora Sekulić, znak je i trajnog nemirenja s malim formatom. Vračarević je mali pjesnik i prevodilac, plitka pamet s plitkim razumijevanjem poezije, malim znanjem zanata i našeg jezika, mada se sa istinom o sebi nikad neće suočiti, jer drži da ono što nema zapravo mu i ne treba da bude veliki. Pa ću se od maga oprostiti stihom Josifa Brodskog: Digoh spomenik laži.
 
Najkonačnija verzija: decembar 2018.

 

 

DODATAK
 

ALFONS DE LAMARTIN 

ISKIJA
 
Dajem 1) original, izuzev prve strofe koju sam već razmotrio u ovoj knjizi,  2) bukvalni prevod, 3) moj u dvije varijante, i 4) Mićevićev boldirani prevod. 
 
1)Voyez du haut des monts ses clartés ondoyantes
Comme un fleuve de flamme inonder les coteaux,
Dormir dans les vallons, ou glisser sur les pentes,
Ou rejaillir au loin du sein brillant des eaux.

2) Gledajte s vrha brdā njena talasava svjetla
Kako kao plamena rijeka plave brežuljke,
Spavaju u dolinama ili klize preko padina,
Ili odskaču u daljinu s blistavih grudi voda.
 
3. a) Gledaj s vrha brdā, ko reka od plama,   
Brežjem joj se svetla valovita toče,   
Spiju u doljama, klize kosinama, 
U dalj s voda, grudi blistavih, odskoče. 
 
3. b) Gledaj s vrha brdā, ko reka od plama,   
Brežjem joj se svetla valovita liju,   
Spiju u doljama, klize kosinama, 
S voda, grudi sjajnih, u dalj se odbiju. 

4) Gledaj s vrha brega svetlosti mu guste
kao plamna reka što gore napaja,
dok spiju u dolu, il’ niz rub se spuste,
il šiknu dolinom s dna vodenog sjaja.
  

1) La douteuse lueur, dans l’ombre répandue,
Teint d’un jour azuré la pâle obscurité,
Et fait nager au loin dans la vague étendue
Les horizons baignés par sa molle clarté!
 
2) Mutno svjetucanje, u sjeni rasuto,
Boji plavetnim svjetlom blijedu tamu,
I kao da plivaju daleko u maglovitom prostoru
Vidici kupani u njenoj mekoj svjetlosti!
 
3. a) Mutno svetlucanje, rasuto u seni,
Plavetnom svetlošću boji bledu tminu, 
A vidici, mekim svetlom joj miveni,
Plove u magleni prostor, u daljinu.   
 
3. b) Nesigurno sjanje, rasuto u seni,
Plavim danom boji blede tmine ove,
I vidici u dalj, u prostor magleni, 
Prani njenim  mekim svetlom, ko da plove.   
 
4) Neodređen plamen, razasust u seni,
boji bledu tamu plavičastog dana,
a daljinom plove u talasnoj peni
vidici oprani svetlom sa svih strana.

1) L’Océan amoureux de ces rives tranquille
Calme, en baisant leurs pieds, ses orageux transports,
Et pressant dans ses bras ces golfes et ces îles,
De son humide haleine en rafraîchit les bords.
 
2) Okean zaljubljen u te tihe obale,
Smiruje, ljubeći im stope, svoje burne zanose,
I stežući u svojim rukama te zaljeve i otoke,
Svojim vlažnim dahom osvježava im rubove.

3. a) Okean, zaljubljen u mir žala, blaži
Buran zanos, stope ljubeći im, steže 
Zagrljajem dräge  i otoke – vlažnim    
Dahom mu se njini rubovi osveže.
 
3. b) Okean, očaran tim tihim žalima,       
Buran zanos, stope ljubeći im, blaži,
Grli snažno dräge i otoke, svima  
Rubove osveži dah mu što sve vlaži.

4) Okean, zaljubljen u te žale mirne,
tih, ljubeć im stope, u zanosu plahom,
kad stiskom zatone i ostrva dirne,
osveži obale vlažnim svojim dahom. 
 
 
1) Du flot qui tour à tour s’avance et se retire
L’oeil aime à suivre au loin le flexible contour:
On dirait un amant qui presse en son délire
La vierge qui résiste, et cède tour à tour!
 
2) Talasa štoi se naizmjence približava i povlači
Oko voli pratiti u daljini gipki obris:
Reklo bi se ljubavnik koji steže u svom ludilu
Djevicu što se sad opire a sad prepušta.
 
3. a) Valima što sad se bliže, a sad beže,    
Volim da do u dalj gipki obris pratim:
Tako u ludilu dragan devu steže
Koja se opire i popušta zatim!
 
3. b) Talasu što sad se bliži, sad povuče,    
Volim da u dalji gipki obris pratim:
Ko dragan što steže, mahnitošću mučen,  
Devu što se brani i popušta zatim!

4) Vitki obris vala što se natrag osu
oči željno prate do u beskraj pusti:
ko ljubavnik koji grli u zanosu
devicu što neće i katkad popusti.

1) Doux comme le soupir de l’enfant qui sommeille,
Un son vague et plaintif se répand dans les airs:
Est-ce un écho du ciel qui charme notre oreille?
Est-ce un soupir d’amour de la terre et des mers?
 
2) Tih kao uzdah djeteta kome se spava,
Tužan i nejasan zvuk se širi zrakom:
Je li to odjek neba koji nam opčinjava uho?
Je li to ljubavni uzdah zemlje i mora?
 
3. a) Ko uzdah deteta snenog tih se čini
I rasipa zrakom zvuk tužni i tavni:
Da li eho neba što sluh nam opčini?
Il zemlje i morā uzdisaj ljubavni?  
 
3. b) Tih kao uzdisaj čeda kom se spava,
Rasipa se zrakom zvuk tužni i tavni:
Da li odjek neba što sluh opčinjava?
Il zemlje i morā uzdisaj ljubavni?  
 
4) Nežan kao uzdah deteta što spava,
Glas taman i bolan u vazduhu pline:
Da l’ je odjek neba što sluh očarava
Da l’ ljubavni uzdah zemlje i pučine?  

1) Il s’élève, il retombe, il renaît, il expire,
Comme un coeur oppressé d’un poids de volupté,
Il semble qu’en ces nuits la nature respire,
Et se plaint comme nous de sa félicité!
 
2) Diže se, opet pada, opet se rađa, umire,
Kao srce koje pritiska težina slasti,
Čini se da u tim noćima priroda diše,
I žali se kao mi zbog svog blaženstva!
 
3. a) Uzlet, pad, opet se rodi, umre, ko da
Naslade teretom jedno srce lome, 
Ko da u noćima tim diše priroda   
I jada se ko mi u blaženstvu svome. 
 
3. b) Uzlet, pad, ponovo rodi se, izdiše
Ko srce što slasti težinom ga lome, 
Ko da u noćima tim priroda diše   
I jada se ko mi u blaženstvu svome. 
 
4) Uzdiže se, pada, rađa se, izdiše,
kao srce koje teret strasti slama,
sva priroda noćas ko da diše tiše
na blaženstvo svoje žalna slično nama,

1) Mortel, ouvre ton âme à ces torrents de vie!
Reçois par tous les sens les charmes de la nuit,
A t’enivrer d’amour son ombre te convie;
Son astre dans le ciel se lève, et te conduit.  
 
2) Smrtniče, otvori svoju dušu tim bujicama života!
Primi svim čulima čari noći,
Da se opiješ ljubavlju njena tama te poziva;
Njena se zvijezda na nebu diže i vodi te.

 3. a) Smrtniče, otvori dušu bujicama    
Žića, svim čulima primi noćne čini,  
Opij se ljubavlju – zove njena tama,
Da te vodi, njena zvezda gre k visini.   
 
3. b) Smrtniče, otvori bujicama žića
Dušu, čîni noći svim čulima primaj,  
Opij se ljubavlju – zove njena tmica,
Zvezda, da te vodi, ide k nebesima.      

4) Smrtniče, pij dušom te bure života!
Svim čulima primi čari noći ove:
da te slašću prožme njen mrak te omota,
njena zvezda nebom penje se, i zove.
 

1) Vois-tu ce feu lointain trembler sur la colline?
Par la main de l’Amour c’est un phare allumé;
Là, comme un lis penché, l’amante qui s’incline
Prête une oreille avide aux pas du bien-aimé!
 
2) Vidiš li tu udaljenu vatru kako drhti na brijegu?
Rukom ljubavi upaljen to je svjetionik;
Tamo, kao ljiljan pognut, draga što se naginje 
Žudnim uhom osluškuje korake voljenog.
  
3. a) Vidi s huma trepti plam dalek: to sviti
Svetionik rukom ljubavi paljeni!
Tu, draga nagnuta, kao ljiljan sviti,
Žudnim uhom sluša: korača voljeni.
 
 3. b) Vidiš hum što trepti vatrom iz daljine?
Ljubavlju upaljen svetionik to je!
Tu, draga nagnuta, ko krin što se svine, 
Žudnim uhom sluša korak dragog svojeg. 
 
4) Vidiš breg što trepti u dalekom ognju?
Ljubavlju se pali ta svetilja kula;
tu, kao krin svijen, dragana se pognu,
ne bi li požudno stope dragog čula
.
 
1) La vierge, dans le songe où son âme s’égare,
Soulève un oeil d’azur qui réfléchit les cieux,
Et ses doigts au hasard errant sur sa guitare
Jettent aux vents du soir des sons mystérieux!
 
 2) Djevica, u snu gdje se njena duša gubi,
Podiže plavo oko koje odražava nebo,
I njeni prsti nasumce prebiru po gitari
Bacajući večernjim vjetrovima tajnovite zvuke!

3. a) Deva, u snu, u toj bludnji duše njene, 
Diže plave oči što nebo zrcaju,  
Nasumce joj prsti zvuke tajanstvene 
S gitare u vetre večernje bacaju:
 
3. b) Deva, u snu gde se gubi duša njena,
Diže plavo oko što nebo zrcali,  
Nasumce joj prsti zvučja tajanstvena
S gitare u vetre večernje su slali:
  
4) Devica, sva u snu što joj dušu zari,
Diže plavo oko što nebo obasja,
I nehajno rukom bludeć po gitari
U lahore noćne baca tajna glasja: 

1) “Viens! l’amoureux silence occupe au loin l’espace;
Viens du soir près de moi respirer la fraîcheur!
C’est l’heure; à peine au loin la voile qui s’efface
Blanchit en ramenant le paisible pêcheur!        

2) “Dođi! ljubavna tišina osvaja prostor u daljini;
Dođi da večernju kraj mene udišeš svježinu!
Vrijeme je; tek što se u daljini jedro koje nestaje
Zabijelilo vraćajući mirnoga ribara!
 
3. a) “Dođi! Muk ljubavni osvaja daljinu; 
Dođi, da kraj mene svežu večer dišeš! 
Dok se vraća mirni ribar, u taj minut   
U dalji belasne jedro što se briše!
 
3. b) “Dođi, dok ljubavna tišina poseda
Dalj, da svežu večer kraj mene udišeš!
Čas je: dok se vraća mirni ribar jedan,  
U dalji belasne jedro što se briše!

4) “Dođi! mir ljubavni ispunja dolinu;
Dođi da uz mene svežost te očara!

Čas je: tek daleko jedro koje minu
Beli se noseći spokojnog ribara.
 

1) Depuis l’heure où ta barque a fui loin de la rive,
J’ai suivi tout le jour ta voile sur les mers,
Ainsi que de son nid la colombe craintive
Suit l’aile du ramier qui blanchit dans les airs!
 
2) Od časa kad je tvoja barka pobjegla daleko od obale,
Gledala sam cijeli dan tvoje jedro na morima,
Kao što iz svog gnijezda plašljiva golubica
Gleda krilo goluba koje se bjelasa u zraku!
 
 3. a) Kad barkom pobeže daleko od žala,
Jedro ti na moru vazdan gledala sam,
Ko što golubica plašna bi gledala,
Iz gnezda, goluba što zrakom belasa.   
 
3. b) Kad ti od obale pobeže brodica,
Vazdan tvoje jedro morem gledala sam,
Ko plašljiva, iz svog gnezda, golubica
U zraku goluba što krilom belasa.   

4. Otkako ti barka pobeže sa žala,
pratila sam tvoju kataraku niz more,
kao što, iz gnezda, golubica mala

prati let goluba što se beli gore.  

1) Tandis qu’elle glissait sous l’ombre du rivage,
J’ai reconnu ta voix dans la voix des échos;
Et la brise du soir, en mourant sur la plage,
Me rapportait tes chants prolongés sur les flots.
 
2) Dok je ona klizila u sjeni obale,
Prepoznala sam ti glas u glasu odjeka;
I večernji povjetarac, umirući na plaži,
Donosio mi je tvoj pjev koji se protezao na talasima.
 

3. a) I dok je klizila dilj obalske tmine,  
Tvoj sam glas u glasu odjekā poznala:
Večernji je lahor, što na plaži gine,       
Nosio mi tvoj poj, produljen vrh vala.    
 
3. b) U sjeni obale kad minu klizeći, 
U glasu odjekā tvoj sam glas poznala;
I večernji lahor, na toj plaži mreći,
Donese mi tvoj pjev protegnut dilj vala.
 
4) Kroz tamu obale kad klizeći ode,
tvoj sam glas poznala u odjeka glasu,
a lahor večernji, umiruć kraj vode,
tvoj pev donese mi što se valom rasu.

1) Quand la vague a grondé sur la côte écumante,
À l’étoile des mers j’ai murmuré ton nom,
J’ai rallumé sa lampe, et de ta seule amante
L’amoureuse prière a fait fuir l’aquilon.
 
2) Kad je talas zagrmio na zapjenušanoj obali,
Morskoj zvijezdi šaputala sam tvoje ime,
Ponovo sam upalila svjetiljku i same tvoje drage 
Zaljubljena molitva je buru otjerala. 
 
3. a) Kad talas zagrme žalom punim pene,      
Morskoj zvezdi tvoje ime sam šaptala,
Čim upalih lampu, tvoje je voljene
Ljubavna molitva buru oterala. 
 
3. b) Morskoj zvezdi, kad val žalom punim pene  
Zagrme, šaptati ime sam ti stala;     
Opet uždih lampu, i tvoje voljene         
Molitva ljubavna buru je odgnala.

4) Kad žalom od pene val urlati stane,
noću zvezdi morskoj šaptah tvoje ime,
upalih svetljku, i tvoje dragane
molitva ljubavna odgna nalet zime.  

 
1) Maintenant sous le ciel tout repose, ou tout aime:
La vague en ondulant vient dormir sur le bord;
La fleur dort sur sa tige, et la nature même
Sous le dais de la nuit se recueille et s’endort.
 
2) Sad se pod nebom sve odmara ili sve voli;
Talas lelujajući se dođe da spava na obali;
Cvijet spava na svojoj stabljici i sama priroda
Pod baldahinom noći se pribire i uspavljuje.

 3.a) Odmara il voli sad sve ispod svoda;  
Bibav talas dođe na obali spati;
Cvet spava na stapci, čak se i priroda 
Pod baldahin noći skuplja, i spi zatim.
 
3. b) Sad sve ispod neba voli il odmara,
Dođe na žal da spi lelujavi talas; 
Spava cvet na stapci, i sama se Narav   
Pod baldahin noći skuplja da bi spâla. 
  
4) Sad po nebom mir je pun strasnoga plama;
val namreškan sanja pokraj žala plava;
spi cvet na stabljici, a priroda sama
pod baldahin noći skuplja se, i spava.
 

1) Voici la mousse a pour nous tapissé la vallée,
Le pampre s’y recourbe en replis tortueux,
Et l’haleine de l’onde, à l’oranger mêlée,
De ses fleurs qu’elle effeuille embaume mes cheveux.
 
2) Evo mahovina je za nas presvukla dolinu,
Loza se tu savija u izvijugane nabore,
I dah talasa, s narančom izmiješan,
Tim cvjetovima kojim latice trga kose mi namirisava.
 
3. a) Gle, dol mahovinom za nas zastrveni,
Trs loze u krive nabore svio se, 
Dah vala, s narandžom smešan, cvećem njenim,
Koje kida, meni namirisa kose. 
 
3. b) Gle, dol mahovinom za nas zastrveni,
Tu vijuge bora trs loze svio je,
Dah vala, s narandžom smešan, cvećem njenim,
Koje kida, kose namirisa moje. 
 
4) Gle: trava je za nas istkala dolinu;
Loza se savija kroz vitke prevoje,
A dašak talasa, kroz naranču minu
I cvećem što strga kiti vlasi moje.
 

 1) À la molle clarté de la voûte sereine
Nous chanterons ensemble assis sous le jasmin,
Jusqu’à l’heure où la lune, en glissant vers Misène,
Se perd en pâlissant dans les feux du matin.”
 
2) Na mekoj svjetlosti vedrog svoda
Pjevaćemo zajedno sjedeći ispod jasmina,
Do časa kad se mjesec, klizeći prema Miseni,
Ne izgubi blijedeći u vatrama jutra.”
 
3. a) Pod svodom, mekanim svetlom izvedrenim, 
Pevaćemo ispod jasmina sedeći,    
Do časa kad mesec, što klizi k Miseni,
U vatrama jutra nestane bledeći”. 
 
 3. b) Na mekoj svetlosti tog svoda bez seni, 
Pevaćemo ispod jasmina sedeći,
Do časa kad mesec, što klizi k Miseni,
U vatrama jutra nestane bledeći”. 
 
4) Pri svetlosti mlakoj visine smirene
pod cvetnim jasminom pevaćemo skupa
do trena kad mesec, klizeć put Misene,
u vatrama jutra bled se ne okupa.”

 
1) Elle chante; et sa voix par intervalle expire,
Et, des accords du luth plus faiblement frappés,
Les échos assoupis ne livrent au zéphire
Que des soupirs mourants, de silence coupés.
 
2) Ona pjeva; i njen glas povremeno nestaje,
I iz tih laganije odsviranih akorda lutnje,
Uspavani odjeci lahoru predaju
Samo umiruće uzdahe, tišinom presijecane.
 
3. a) Peva; i glas njen je kašto na umoru,
I akordi lutnje, pod sve lakšom rukom,
Snenim odjecima predaju lahoru
Tek uzdahe što mru, presecane mûkom.          
 
3. b) Peva, i glas njezin pokašto izdiše,
I akordi, mekše sve, svirani lutnjom,  
Snenim ehom šalju lahoru ne više 
No uzdahe što mru, presecane šutnjom.
 
4) Peva; i glas njen je već na izdisaju,
dok sve tiše gnani zvucima laute,
smireni odjeci lahoru tek daju
klonule uzdahe, mirom prekinute.   

1) Celui qui, le coeur plein de délire et de flamme,
A cette heure d’amour, sous cet astre enchanté,
Sentirait tout à coup le rêve de son âme
S’animer sous les traits d’une chaste beauté;
 
2) Onaj ko bi, srca punog ludila i plama,
U taj ljubavni čas, pod tom zvijezdom začaranom,
Osjetio odjednom san svoje duše
Kako oživljava u liku neke nevine ljepojke/ljepote;
 
3. a) Taj što, srca punog ludila i plama,
Pod čarobnom zvezdom, u taj čas ljubavi,    
Svoje duše san bi osetio, namah
Što u liku čedne lepote se javi.         
 
3. b) Taj što, srca punog ludila i plama,
Pod mađijskom zvezdom, u ljubavnom trenu,
Ćuteo bi svoje duše sanju, namah
U liku lepojke čedne oživljenu.
 
4) Taj što bi sa srcem u strasti i vatri,
pod zanosnom zvezdom, u ljubavnom trenu,
osetio naglo sve što duša snatri
kako oživljuje kroz draž uzvišenu
.  

1) Celui qui, sur la mousse, au pied du sycomore,
Au murmure des eaux, sous un dais de saphirs,
Assis à ses genoux, de l’une à l’autre aurore,
N’aurait pour lui parler que l’accent des soupirs;
 
2) Onaj ko bi, na mahovini, ispod smokve,
U žuboru vode, pod baldahinom od safira,
Klečeći na koljenima, od jedne do druge zore,
Mogao da joj se obrati samo glasom uzdaha;
 
3. a) Taj, na mahovini, pored sikomore, 
Što u šumu voda, i pod baldahinom
Safirnim, klečeći, do zore do zore,
Njoj bi uzdasima zborio jedino. 
 
3. b) Taj što, pored smokve, dok vode žubore,
Na mahovini bi, i pod baldahinom   
Safirnim, klečeći, od zore do zore,
Njoj glasom uzdaha zborio jedino;
  
4) Taj što bi, u travi, kraj smokvine kore,
kroz žubor talasa, kroz modri baldahin,
sav na kolenima, od zore do zore,
njoj zborio samo uzdasima plahim;
   

1) Celui qui, respirant son haleine adorée,
Sentirait ses cheveux, soulevés par les vents,
Caresser en passant sa paupière effleurée,
Ou rouler sur son front leurs anneaux ondoyants;
 
2) Onaj ko bi, udišući njen obožavani dah,
Osjetio njene kose, koje vjetar diže,
Kako miluju prelazeći njen kapak laganim dodirom,
Ili prevrću po njenom čelu okrugle valovite kovrdže;
 
Sunitina napomena: “Anneaux, što znači prsten, alka, zaista su okrugle kovrdže po tadašnjoj modi, to smo već provjeravali, a ima ih na portretima iz tog doba”.
 
3. a) Taj, koji bi njen dah udišući mili,
Osetio kosu, kad je vetar krene,  
Da miluje kapak, taknut usput, ili 
Čelom joj prevrće u valu prstene;         
 
3. b) Taj koji bi, kada diše dah voljene,
Osetio kosu, što je vetar krenu,
Da miluje, usput dodirnute, njene
Kapke, ili lokni val na čelu prenu;

4) Taj što bi dahnuvši njen dah plemeniti
naslutio kosu koju vetar penje,
čiji pramen njene trepavice kiti,
il’ valja po čelu talasno prstenje.

 
1) Celui qui, suspendant les heures fugitives,
Fixant avec l’amour son âme en ce beau lieu,
Oublierait que le temps coule encor sur ces rives,
Serait-il un mortel, ou serait-il un dieu?…
 
2) Onaj koji bi, zaustavljajući te prolazne časove,
Prikivajući ljubavlju svoju dušu za to lijepo mjesto,
Zaboravio da vrijeme još teče na tim obalama,
Bi li bio smrtnik, ili bi bio bog ?…
 
3. a) Taj što bi, kad čase ustavi leteće,
Za taj lep kraj dušu ljubavlju pribio,   
Zaboraviv da još tim žalima teče     
Vreme – bi li smrtnik, ili bog bi bio?…        
 
3. b) Taj što bi, ustaviv prolazne časove,
Uz taj lep kraj dušu ljubavlju pribio,   
I zaboravio da niz žale ove       
Teče vreme – bi li  smrtnik, il bog bio?…        

4) Taj što bi, sputavši čase ubrzale,
vežući s ljubavlju dušu za kraj mio,
smetnuo da vreme teče niz te žale,
da li bi to smrtnik, da li bi bog bio?… 

1) Et nous, aux doux penchants de ces verts Elysées,
Sur ces bords où l’amour eût caché son Eden,
Au murmure plaintif des vagues apaisées,
Aux rayons endormis de l’astre élysien,
 
2) A mi, na blagim obroncima zelenih Jelisejskih polja,
Na tim obalama gdje je ljubav navodno sakrila svoj Raj,
Sa žalosnim šapatom tih umirenih talasa,
Sa zaspalim zracima neke jelisejske zvijezde,
 
Napomena iz enciklopedija i Klaićevog rječnika: “Jelisejska polja ili Jelisej, od grčkog Elysion pedion (“mjesto koje je udario grom”), ugodno mjesto gdje duše junaka i časnih ljudi žive iza smrti, raj”.
 
3. a) A mi, sa nagiba zelen-Elizija,
Sa žalā s ljubavnim Edenom skrivenim,
Uz tužan šapt vala smirenih, dok sija
Elizijska zvezda još zrakama snenim,  
 
3. b) A mi, sa padina tog Raja zelenog,
Sa žalā gdje ljubav svoj Eden skrila je, 
Uz tužan šapt vala umirenih, gdeno
Elizijske zvezde sneni zraci sjaje,
 
4) A mi, s obronaka tog zelenog Raja,
u kraju gde ljubav svoj Eden ugnezdi,
uz tužni šum vala smirenog odsjaja,
pod zracima snenim na toj rajskoj zvezdi,

1) Sous ce ciel où la vie, où le bonheur abonde,
Sur ces rives que l’oeil se plaît à parcourir,
Nous avons respiré cet air d’un autre monde,
Elyse!,.. et cependant on dit qu’il faut mourir! 
 
2) Pod tim nebom gdje života i sreće ima u obilju,
Na tim obalama preko kojih oko voli da preleti,
Mi smo udisali taj zrak nekog drugog svijeta,
Elizo!… a ipak kažu da treba umrijeti!
 
3. a) Pod nebom gde žića, sreće je punina,
A obale oko voli da preleti,
Udisasmo taj zrak nekog sveta ina,
Elizo!… a ipak vele: treba mreti!
 
3. b) Pod nebom gde život i sreća su cvali,
Na žalima kojim oko rado leti,
Zrak nekoga sveta inog smo disali,
Elizo!… a ipak vele: treba mreti.

4) Pod nebom gde život, gde blaženstvo cveta,
na žalu kud oko radosno uzleti,
mi smo udisali vazduh drugog sveta,
Elizo!… A kažu da treba umreti!