|
TENTATIVE DE DESCRIPTION D'UN DÎNER DE TÊTES À PARIS-FRANCE
Ceux qui pieusement... Ceux qui copieusement... Ceux qui tricolorent Ceux qui inaugurent Ceux qui croient Ceux qui croient croire Ceux qui croa-croa Ceux qui ont des plumes Ceux qui grignotent Ceux qui andromaquent Ceux qui dreadnoughtent Ceux qui majusculent Ceux qui chantent en mesure Ceux qui brossent à reluire Ceux qui ont du ventre Ceux qui baissent les yeux Ceux qui savent découper le poulet Ceux qui sont chauves à l'intérieur de la tête Ceux qui bénissent les meutes Ceux qui font les honneurs du pied Ceux qui debout les morts Ceux qui baïonnette... on Ceux qui donnent des canons aux enfants Ceux qui donnent des enfants aux canons Ceux qui flottent et ne sombrent pas Ceux qui ne prennent pas Le Pirée pour un homme Ceux que leurs ailes de géant empêchent de voler Ceux qui plantent en rêve des tessons de bouteille sur la grande muraille de Chine Ceux qui mettent un loup sur leur visage quand ils mangent du mouton Ceux qui volent des oeufs et qui n'osent pas les faire cuire Ceux qui ont quatre mille huit cent dix mètres de Mont-Blanc, trois cents de Tour Eiffel, vingt-cinq de tour de poitrine et qui en sont fiers Ceux qui mamellent de la France Ceux qui courent, volent et nous vengent, tous ceux-là, et beaucoup d'autres, entraient fièrement à l'Elysée en faisant craquer les graviers, tous ceux-là se bousculaient, se dépêchaient, car il y avait un grand dîner de têtes et chacun s'était fait celle qu'il voulait. L'un une tête de pipe en terre, l'autre une tête d'amiral anglais ; il y en avait avec des têtes de boule puante, des têtes de Galliffet, des têtes d'animaux malades de la tête, des têtes d'Auguste Comte, des têtes de Rouget de Lisle, des têtes de sainte Thérèse, des têtes de fromage de tête, des têtes de pied, des têtes de monseigneur et des têtes de crèmier. Quelques-uns, pour faire rire le monde, portaient sur leurs épaules de charmants visages de veaux, et ces visages étaient si beaux et si tristes, avec les petites herbes vertes dans le creux des rochers, que personne ne les remarquait. Une mère à tête de morte montrait en riant sa fille à tête d'orpheline au vieux diplomate ami de la famille qui s'était fait la tête de Soleilland. C'était véritablement délicieusement charmant et d'un goût si sûr que lorsque arriva le Président avec une somptueuse tête de Colomb ce fut du délire. « C'était simple, mais il fallait y penser», dit le Président en dépliant sa serviette, et devant tant de malice et de simplicité les invités ne peuvent maîtriser leur émotion ; à travers des yeux cartonnés de crocodile un gros industriel verse de véritables larmes de joie, un plus petit mordille la table, de jolies femmes se frottent les seins très doucement et l'amiral, emporté par son enthousiasme, boit sa flûte de champagne par le mauvais côté, croque le pied de la flûte et, l'intestin perforé, meurt debout, cramponné au bastingage de sa chaise en criant : « Les enfants d'abord ! » Etrange hasard, la femme du naufragé, sur les conseils de sa bonne, s'était le matin même, confectionné une étonnante tête de veuve de guerre, avec les deux grands plis d'amertume de chaque côté de la bouche, et les deux petites poches de la douleur, grises sous les yeux bleus. Dressée sur sa chaise, elle interpelle le président et réclame à grands cris l'allocation militaire et le droit de porter sur sa robe du soir le sextant du défunt en sautoir. Un peu calmée elle laisse ensuite son regard de femme seule errer sur la table et, voyant parmi les hors-d'oeuvre des filets de hareng, elle en prend un machinalement en sanglotant, puis en reprend, pensant à l'amiral qui n'en mangeait pas si souvent de son vivant et qui pourtant les aimait tant. Stop. C'est le chef du protocole qui dit qu'il faut s'arrêter de manger, car le Président va parler. Le Président s'est levé, il a brisé le sommet de sa coquille avec son couteau pour avoir moins chaud, un tout petit peu moins chaud. Il parle et le silence est tel qu'on entend les mouches voler et qu'on les entend si distinctement voler qu'on n'entend plus du tout le Président parler, et c'est bien regrettable parce qu'il parle des mouches, précisément, et de leur incontestable utilité dans tous les domaines et dans le domaine colonial en particulier. « ... Car sans les mouches, pas de chasse-mouches, sans chasse-mouches pas de Dey d'Alger, pas de consul... pas d'affront à venger, pas d'oliviers, pas d'Algérie, pas de grandes chaleurs, messieurs, et les grands chaleurs, c'est la santé des voyageurs, d'ailleurs... » Mais quand les mouches s'ennuient elles meurent, et toutes ces histoires d'autrefois, toutes ces statistiques les emplissant d'une profonde tristesse, elles commencent à lâcher une patte du plafond, puis l'autre, et tombent comme des mouches, dans les assiettes... sur les plastrons, mortes comme dit la chanson. « La plus noble conquête de l'homme, c'est le cheval, dit le Président... et s'il n'en reste qu'un, je serai celui-là .» C'est la fin du discours : comme une orange abîmée lancée très fort contre un mur par un gamin mal élevé, la MARSEILLAISE éclate et tous les spectateurs éclaboussés par le vert-de-gris et les cuivres, se dressent congestionnés, ivres d'Histoire de France et de Pontet-Canet. Tous sont debout, sauf l'homme à la tête de Rouget de Lisle qui croit que c'est arrivé et qui trouve qu'après tout ce n'est pas si mal exécuté et puis, peu à peu, la musique s'est calmée et la mère à tête de morte en a profité pour pousser sa petite fille à tête d'orpheline du côté du Président. ....................................................................................................... Dehors, c'est le printemps, les animaux, les fleurs, dans les bois de Clamart on entend les clameurs des enfants qui se marrent, c'est le printemps, l'aiguille s'affole dans sa boussole, le binocard entre au bocard et la grande dolichocéphale sur son sofa s'affale et fait la folle. Il fait chaud. Amoureuses, les allumettes-tisons se vautrent sur leur trottoir, c'est le printemps, l'acné des collégiens, et voilà la fille du sultan et le dompteur de mandragores, voilà les pélicans, les fleurs sur les balcons, voilà les arrosoirs, c'est la belle saison. Le soleil brille pour tout le monde, il ne brille pas dans les prisons, il ne brille pas pour ceux qui travaillent dans la mine, ceux qui écaillent le poisson ceux qui mangent de la mauvaise viande ceux qui fabriquent des épingles à cheveux ceux qui soufflent vides les bouteilles que d'autres boiront pleines ceux qui coupent le pain avec leur couteau ceux qui passent leurs vacances dans les usines ceux qui ne savent pas ce qu'il faut dire ceux qui traient les vaches et ne boivent pas le lait ceux qu'on n'endort pas chez le dentiste ceux qui crachent leurs poumons dans le métro ceux qui fabriquent dans les caves les stylos avec lesquels d'autres écriront en plein air que tout va pour le mieux ceux qui en ont trop à dire pour pouvoir le dire ceux qui ont du travail ceux qui n'en ont pas ceux qui en cherchent ceux qui n'en cherchent pas ceux qui donnent à boire aux chevaux ceux qui regardent leur chien mourir ceux qui ont le pain quotidien relativement hebdomadaire ceux qui l'hiver se chauffent dans les églises ceux que le suisse envoie se chauffer dehors ceux qui croupissent ceux qui voudraient manger pour vivre ceux qui voyagent sous les roues ceux qui regardent la Seine couler ceux qu'on engage, qu'on remercie, qu'on augmente, qu'on diminue, qu'on manipule, qu'on fouille qu'on assomme ceux dont on prend les empreintes ceux qu'on fait sortir des rangs au hasard et qu'on fusille ceux qu'on fait défiler devant l'Arc ceux qui ne savent pas se tenir dans le monde entier ceux qui n'ont jamais vu la mer ceux qui sentent le lin parce qu'ils travaillent le lin ceux qui n'ont pas l'eau courante ceux qui sont voués au bleu horizon ceux qui jettent le sel sur la neige moyennant un salaire absolument dérisoire ceux qui vieillissent plus vite que les autres ceux qui ne se sont pas baissés pour ramasser l'épingle ceux qui crèvent d'ennui le dimanche après-midi parce qu'ils voient venir le lundi et le mardi, et le mercredi, et le jeudi, et le vendredi et le samedi et le dimanche après-midi. |
POKUŠAJ OPISA JEDNE VEČERE S GLAVEŠINAMA
U PARIZU – FRANCUSKA Oni koji smjerno... Oni koji prekomjerno... Oni koji trobojišu One koji inaugurišu Oni u kojih je vjera Oni koji vjeruju da vjeruju Oni koji grakću [1] Oni koji imaju pera Oni koji grickaju Oni koji andromahišu [2] Oni koji drednotiraju [3] Oni koji velikoslovišu Oni koji po taktu pjevaju Oni koji do sjaja četkaju Oni koji imaju stomak Oni koji spuštaju oči Oni koji pile isjeći znaju Oni koji u glavi ćelu imaju Oni koji hajke blagosiljaju Oni koji polažu pred noge ubijenu divljač [4] Oni koji ustajtemrtvuju [5] Oni koji/e bajonetiraju [6] Oni koji daju djeci topove Oni koje djecu topovima daju One koji plove i ne tonu [7] Oni koji ne misle da im je Pirej prijatelj [8] Oni kojim moćna krila smetaju da lete [9] One koji u snu sade rbine razbijenih boca na velikom kineskom zidu [10] One koji stave vuka na lice kad jedu ovčetinu Oni koji kradu a ne usuđuju se da lažu [11] Oni koji imaju četiri hiljade osamsto deset metara Monblana, tri stotine Ajfelovog tornja dvadeset pet centimetara obim grudi i koji su na to su ponosni Oni koji su na sisi Francuske [12] Oni koji trče, kradu i svete nas [13], svi ti, i mnogo drugih ulazili su ponosno u Jelisejsku palaču dok im je šljunak aleja krckao pod nogama, svi ti su se gurali, žurili, jer bila je svečana večera glavešina i svako je izabrao glavu koju je htio. Jedan glavu od zemljane lule, drugi glavu engleskog admirala, bilo je glava smrdljivih ampula [14], glava ugušivača Komune [15], glava bolesnih životinja u glavi [16], glava Ogista Konta, glava Ruže de Lila, glava Svete Tereze, glava u obliku glave sira, nožnih glava, monsinjorskih glava i sirarskih glava. Nekoliko ih je, da nasmiju ostale, nosile na ramenima dražesne teleće glave i ta lica su bila tako lijepa i tužna, sa zelenim travkama u šupljini ušiju kao svilina u šupljini stijenja, da ih niko nije primjećivao. Jedna mlada glava mrtve žene pokazivala je smijući se svoju kćerku s glavom siročeta starom diplomati porodičnom prijatelju koji je izabrao glavu silovatelja i ubice Soleillanda [17]. "To je bilo jednostavno, trebalo se samo sjetiti", reče Predsjednik razmotavajući salvetu i pred takvom zluradošću i jednostavnošću zvanice nisu mogle vladati svojim osjećanjima; iz kartonskih krokodilskih očiju jedan krupni industrijalac lije istinske suze sreće, jedan malo manji gricka sto, lijepe žene lagano trljaju grudi i admiral, ponesen zanosom, pije svoju čašu šampanjca s pogrešne strane, hrskajući stopu čaše i, probušenih crijeva, stojeći umire, grčevito se držeći za naslon stolice, vičući: "Najprije djeca". Čudna slučajnost, žena utopljenika, po savjetu svoje služavke, baš ovog jutra je sašila čudnu glavu ratne udovice, s dva velika nabora gorčine s obje strane usta i dva džepića bola, sive boje, ispod očiju Uspravljajući se na stolici, obraća se predsjedniku i s glasnim uzvicima traži vojni doplatak i pravo da uz večernju haljinu nosi oko vrata pokojnikov sekstant. Kad se malo smirila, njen pogled žene koja je ostala sama luta po stolu i, vidjevši među predjelima filete haringe, mahinalno se posluži, jecajući, pa još jednom, misleći kako ih admiral nije često jeo dok je bio živ, a toliko ih je volio. Upravo u tom trenutku, šef protokola govori da treba prestati jesti, jer će se predsjednik održati govor. Predsjednik je ustao, nožem slomio ljusku jajeta na vrhu da bi mu bilo manje vruće, malčice manje vruće. On govori, a tišina je takva da se čuju muhe kako lete i čuje se tako razgovijetno kako lete da se više uopšte ne čuje predsjednikov govor, što je zaista šteta, jer on govori upravo o muhama, o njihovoj neospornoj koristi u svim oblastima, a posebno kolonijalnoj. "... jer bez muha, bez muholovki, bez muholovki nema alžirskog Deja, nema konzul... nema uvrede koju treba osvetiti [18], nema maslinjaka, nema Alžira, nema velikih vrućina, gospodo, a velike vrućine, upravo zdravlje putnika, uostalom..." Međutim, kad se muhe dosađuju, umiru i sve priče iz starih vremena, sve te statistike ispunjavaju ih dubokom tugom, jedna noga na plafonu počinje da im popušta, pa druga, a onda padaju kao muhe, u tanjire, na plastrone, mrtve, kao se kaže u pjesmi. "Najveće dostignuće čovjeka je konj, reče predsjednik, i ako preostane samo jedan, ja ću biti taj [19]. To je kraj govora; kao pokvarena naranča kojom je snažno udario o zid loše odgojen deran, odjeknu MARSEJEZA i svi gledaoci, koje je poprskala sivomaslinasta boja [20] i limena glazba, ustadoše crvenog lica, pijani od Historije Francuske i Ponte-Caneta [21]. Svi su ustali, osim čovjek s glavom Rouge de Lila, koji je pun pouzdanja i nalazi da nakon svega to nije tako loše izvedeno, a zatim je, malo po malo, muzika utihnula i majka s glavom mrtve žene to je iskoristila da gurne svoju kćerku s glavom sirotice prema predsjedniku. ................................................................................. Napolju je proljeće, životinje, biljke, u Klamarskom gaju čuješ graju djece što se previjaju od smijeha [22], proljeće je, igla na kompasu je poludjela, očevidac dolazi na očevid [23] i dolihocefalka se velika veoma svali na otoman, pravi se luda k tome. Vruće je. Zaljubljene šibice ugarci se valjaju na svojim stružnicama, proljeće je, bubuljice gimnazijalaca i evo sultanove kćerke i krotitelja mandragora, evo pelikana, cvijeća s balkona, evo kanti za polijevanje, lijepo je doba godine. Sunce sija za sve, ne sija u zatvorima, ne sija za one koji rade u rudnicima, one što čiste ribu od krljušti one koji jedu loše meso oni koji proizvode ukosnice one koji pušu prazne boce koje će drugi piti pune one koji sijeku hljeb nožem one koji provode odmor u tvornicama one koji ne znaju šta treba reći one koji muzu krave i ne piju mlijeko one koji ne dobivaju anesteziju kod zubara one koji razdiru pluća u metrou one koji prave u podrumima naliv-pera kojima će drugi pisati na svježem vazduhu da je sve u najboljem redu one koji imaju isuviše da kažu da bi to rekli one koji imaju posla one koji ga nemaju one koji ga traže one koji ga ne traže one koji donose vodu konjima one koji gledaju kako im pas umire oni čiji je hljeb svagdašnji uglavnom sedmičan one koji se zimi griju u crkvama i one koje švajcarac [24] šalje da se griju napolju one koji trunu one koji bi htjeli jesti da bi mogli živjeti i one koji putuju pod točkovima one koji gledaju kako Sena teče one koje unajmljuju, koje otpuštaju, kojim povećavaju, kojim smanjuju, kojim rukuju, koje pretražuju, koje premlaćuju one kojim uzimaju otiske prstiju one koje nasumce izvlače iz redova i strijeljaju ih [25] one koje tjeraju da defiluju pred Kapijom one koji se ne znaju ponašati nigdje one koji nikada nisu vidjeli more one koji se osjete na lan jer rade s lanom one koji nemaju tekuće vode one koji su zavjetovani sivomaslinastom one koji bacaju so na snijeg za potpuno beznačajnu platu [26] one koji stare brže nego drugi one koji se nisu sagnuli da pokupe ukosnice [27] oni koji crkavaju od dosade nedjeljom popodne jer znaju da dolazi ponedjeljak i utorak i srijeda i četvrtak i petak i subota i nedjelja popodne. <1931> Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas |
[1] Igra riječima koje gotovo isto zvuče "croient" (vjeruju) i "croa-croa" (grakću) zasniva se na žargonskoj metafori koja sveštenike, zbog crne boje njihovih mantija, zove gavranima.
[2] Praveći neologizam "andromahišu", Prévert se nije htio narugati majci koja se afektirano žrtvuje, ni ožalošćenoj udovici iz Euripidove ili Vergilijeve tragedije (s jedne strane, to su pisci koje on nikad ne citira, a s druge, više voli barok od klasične književnosti XVII stoljeća), jer bi u tom slučaju napisao "one koje se andromahišu". To je više napad na jedan stil ili žanr, a naročito na one koji "padaju u nesvijest" pred klasičnim tragedijama i, još šire, na one koji poštuju nametnuta pravila umjesto da se pobune protiv njih, one koji su bojažljivi u izrazu i imaju samo učtive riječi u ustima, dok je njihova civiliziranost zapravo privid iza kojeg se krije užasna okrutnost. U filmu Djeca raja, za koji je Prévert napisao scenario, uskom klasicizmu aristokrata Édouarda de Montraya kojem se Shakespeare gadi, Prévert suprotstavlja romantizam Frédéca Lemaîtrea, pa čak i ubice Lacenairea.
[3] "Drednotiraju"znači "oni koji se ničeg ne boje", što je neologizam napravljen po imenu engleske oklopnjače Dreadnought (Neustrašivi), porinute 1905, koja je poslužila kao model brojnim drugim zemljama.
[4] "Oni koji polažu pred noge ubijenu divljač" – u lovačkom žargonu oni što osobi kojoj žele ukazati poštovanje donose prednju desnu nogu životinje koju su ubili.
[5] "Oni koji ustajtemrtvuju" dobili su ime po navodnom uzviku "Ustajte mrtvi !" ađutanta Péricarda 8. aprila 1915. u jednom rovu u Bois-Brûlé, južno od Saint-Mihiela. Barrès će u jednom članku od 18. novembra 1915, koji je poslužio kao uvod Péricardove knjige, prenijeti te riječi koje su postale legenda. Istraživač svjedočenja vojnika iz I svjetskog rata J. Norton Cru sumnja u njihovu autentičnost (v. Jean Norton Cru, Témoins, "Les étincelles", 1929, str. 378).
[6] U originalu "Ceux qui baïonnette... on", sažet oblik naredbe "Baïonnette au canon!" (Bajonet na cijev!), urlik s kojim ađutanti i ostali oficiri naređuju vojnicima.
[7] "One koji plove a ne tonu" – aluzija na oholu devizu Pariza "Fluctuat nec mergitur".
[8] "Oni koji ne misle da im je Pirej prijatelj – prva žaoka upućena La Fontaineu na kojeg će često aludirati u zbirci pjesama Paroles, ali i u narednim zbirkama. Pouka koju La Fontaine izvlači na kraju basne "Majmun i delfin" (IV, 7) imala je čime naljutiti Préverta: jedan delfin odluči da spasi utopljenike s broda koji je potonuo na pučini kod Atine. U jednom trenutku pobrkao je majmuna i čovjeka, ali mu postavlja pitanje o Pireju, a majmun odgovori "on mi je prijatelj". Delfin tad shvati da je pogriješio i zbaci majmuna da potone, jer nije čovjek nego životinja. Suprotno piscu basni, koji je očito na delfinovoj strani, Prévert se zauzima za žrtvu i potiče čitaoca da dovede u pitanje pouku basne u ime svih onih koji su naivni kao majmuni, jer oni koji nisu lakovjerni zapravo znaju iskoristiti lakovjernost drugih i smatraju da postoje niža bića.
[9] "Moćna krila" ne sprečavaju alegorijskog Baudelaireovog albatrosa da leti nego da hoda. Prévert napada one koji, naduti od oholosti i puni sebe, ne znaju sanjati.
[10] "One koji u snu sade komade razbijenih boca na velikom kineskom zidu" – ruganje s kućevlasnicima koji su u Francuskoj tog vremena podizali visoke zidove oko svojih imanja i na na njih postavljali i komade razbijenih boca, što je beskorisno kao kineski zid koji nije spriječio mongolske invazije.
[11] U originalu – igra poslovicom: Qui vole un oeuf vole un boeuf, Ko ukrade jaje, ukrašće i bika, to jest ko laže taj i krade, ali se u našoj poslovici jaje ne može ispeći kao kod Préverta.
[12] U originalu "Ceux qui mamellent de la France", što je aluzija na rečenicu koju je izgovorio Sully: "Labourage et paturage sont les deux mamelles de la France" (Oranice i pašnjaci su dvije dojke Francuske).
[13] U originalu "Ceux qui courent, volentet nous vengent" (oni koji trče, kradu i svete nas), podsjeća na don Diegovo poticanje Rodriga u Corneillevoj tragediji Le Cid (Sid) : "Va, cours, vole et nous venge!"
[14] "Smrdljiva ampula" ("boule puante") je staklena ampula napunjena amonijevim sulfatom. Kad se razbije, prostoriju ispuni plin koji smrdi na pokvarena jaja. Može se kupiti u buticima rekvizita za šale i lakrdije.
[15] U originalu "têtes de Galliffet" aludira na surovo gušenje Pariske komune pod komandom generala Gastona de Galliffeta u martu 1871, čime je stekao reputaciju krvnika. U vrijeme Dreyfusove afere bio je ministar rata.
[16] Podrugljiva deformacija "životinja bolesnih od kuge "iz La Fontaineove basne.
[17] Albert Soleilland je 1907. silovao i ubio svoju malu susjetku Marthe Eberling. Nije giljotiniran jer ga je predsjednik Fallières pomilovao i umro je u zatvoru 1920. Malo kasnije se vidi zašto je stari diplomat izabrao njegovu glavu.
[18] Prévert ovdje aludira na incident koji se dogodio 29. aprila 1827. u Alžiru i koji je Francuskoj poslužio kao izgovor da osvoji Alžir, ali i na rasprave koje je poslije izazivao tokom cijelog jednog stoljeća. Upravo 1929-1930. pripremana je proslava stogodišnjice osvajanja Alžira i mnogobrojni članci su pokušavali objasniti uzroke francuske akcije 1830. Husein-dej, koji je preuzeo vlast 1818. tražio je da Francuska vrati dug koji je poticao još od Direktorija. Konzul Deval mu je bio došao u protokolarnu posjetu da bi mu uputio uobičajene čestitke u povodu Bajrama. Dej, ljut što nije dobio nikakav odgovor na svoje zahtjeve, optužio je za to konzula, onda je ustao i ručkom muholovke tri puta snažno udario konzula Devala. Članci iz 1929. i 1930. godine različito prenose događaj, neki sumnjaju da je bilo udaraca, dok drugi pokušavaju dokazati postojanje muholovke.
[19] Ovdje se Prévert ruga senilnosti svog lika koji priča besmislice.
[20] U originalu "bleu horizon", "nebesko-plava" boja vojnih uniformi francuske armije u to vrijeme.
[21] Gosti su pijani od historije Francuske i Pontet-Caneta. Château Pontet-Canet je vrhunsko vino iz Pauillaca.
[22] U originalu: "dans les bois de Clamart on entend les clameurs des enfants qui se marrent", igra riječima, zato što ime šume Clamart (koja će kasnije postati poznatija po pokušaju atentata na generala De Gaullea) i graja (clameurs) djece gotovo isto zvuče, a rimuje se sa se marrent (previjaju se od smijeha).
[23] U originalu: "Le binocard entre au bocard". Binocard (onaj koji nosi naočale) je narodni izraz za korektnu formu "binoclard", uz igru riječima s "bocard" što znači "ozloglašeno mjesto". Prevod pokušava prenijeti igru riječima koristeći naziv "očevici"iz našeg žargona za one koji nose naočale.
[24] Pominjanje crkava vodi do "švajcarca", što znači "portira ili pazikuće u palačama bogatih u 17. i 18. stoljeću", čija je uniforma ličila na švajcarske plaćenike, a bili su zaduženi za nadzor, protokol procesija i ceremonija.
[25] U originalu: "Ceux qu’on fait sortir des rangs au hasard et qu’on fusille". Sigurno je da se radi o aluziji na pobune u francuskoj armiji 1917. koje su često tako ugušivane. Prijedlog da se ti streljani vojnici rehabilitiraju iznio je tek 1998. socijalistički predsjednik vlade Lionel Jospin, izazivajući skandal. Nicola Sarkozy je uradio "najviše što je mogao" time što ih je "memorijalno", a ne pravno rehabilitirao povodom 90. godišnjice primirja nakon 1. svjetskog rata, objašnjavajući da mnogi od streljanih zbog odbijanja da izvrše naređenja, dezertiranja i pobune nisu bili kukavice, nego su "jednostavno bili došli do krajnjih granica svojih snaga". Liga za ljudska prava podsjeća da su mnogi od streljanih bili pacifisti, pozdravlja ovaj prvi korak ka rehabilitaciji, ali smatra da ona mora biti i pravna, uz razmatranje svakog slučaja ponaosob.
[26] Uprkos tužnoj problematici, pjesnik se zabavlja, dovodeći u vezu "sel" (so) i "salaire " (platu, što nije samo igra zvučnošću, jer "salaire" vodi porijeklo od porcije soli koja je bila davana vojnicima kao plaća.
[27] Dugo se prepričavalo da je bankar Jacques Lafitte (1767-1844), na početku svoje karijere, navodno, došao kod jednog velikog pariskog bankara da traži posla. Mladić je odbijen, ali, nakon što je izlazeći pokupio ukosnicu u dvorištu, bankar ga je, impresioniran njegovom štedljivošću, ipak zaposlio. Nakon objavljivanja Laffiteovih Memoara 1932. godine, Paul Duchon je otkrio da se radi o legendi. Prava istina je da je Lafittea prethodni poslodavac poslao kod tog bankara, uz tople preporuke.
[2] Praveći neologizam "andromahišu", Prévert se nije htio narugati majci koja se afektirano žrtvuje, ni ožalošćenoj udovici iz Euripidove ili Vergilijeve tragedije (s jedne strane, to su pisci koje on nikad ne citira, a s druge, više voli barok od klasične književnosti XVII stoljeća), jer bi u tom slučaju napisao "one koje se andromahišu". To je više napad na jedan stil ili žanr, a naročito na one koji "padaju u nesvijest" pred klasičnim tragedijama i, još šire, na one koji poštuju nametnuta pravila umjesto da se pobune protiv njih, one koji su bojažljivi u izrazu i imaju samo učtive riječi u ustima, dok je njihova civiliziranost zapravo privid iza kojeg se krije užasna okrutnost. U filmu Djeca raja, za koji je Prévert napisao scenario, uskom klasicizmu aristokrata Édouarda de Montraya kojem se Shakespeare gadi, Prévert suprotstavlja romantizam Frédéca Lemaîtrea, pa čak i ubice Lacenairea.
[3] "Drednotiraju"znači "oni koji se ničeg ne boje", što je neologizam napravljen po imenu engleske oklopnjače Dreadnought (Neustrašivi), porinute 1905, koja je poslužila kao model brojnim drugim zemljama.
[4] "Oni koji polažu pred noge ubijenu divljač" – u lovačkom žargonu oni što osobi kojoj žele ukazati poštovanje donose prednju desnu nogu životinje koju su ubili.
[5] "Oni koji ustajtemrtvuju" dobili su ime po navodnom uzviku "Ustajte mrtvi !" ađutanta Péricarda 8. aprila 1915. u jednom rovu u Bois-Brûlé, južno od Saint-Mihiela. Barrès će u jednom članku od 18. novembra 1915, koji je poslužio kao uvod Péricardove knjige, prenijeti te riječi koje su postale legenda. Istraživač svjedočenja vojnika iz I svjetskog rata J. Norton Cru sumnja u njihovu autentičnost (v. Jean Norton Cru, Témoins, "Les étincelles", 1929, str. 378).
[6] U originalu "Ceux qui baïonnette... on", sažet oblik naredbe "Baïonnette au canon!" (Bajonet na cijev!), urlik s kojim ađutanti i ostali oficiri naređuju vojnicima.
[7] "One koji plove a ne tonu" – aluzija na oholu devizu Pariza "Fluctuat nec mergitur".
[8] "Oni koji ne misle da im je Pirej prijatelj – prva žaoka upućena La Fontaineu na kojeg će često aludirati u zbirci pjesama Paroles, ali i u narednim zbirkama. Pouka koju La Fontaine izvlači na kraju basne "Majmun i delfin" (IV, 7) imala je čime naljutiti Préverta: jedan delfin odluči da spasi utopljenike s broda koji je potonuo na pučini kod Atine. U jednom trenutku pobrkao je majmuna i čovjeka, ali mu postavlja pitanje o Pireju, a majmun odgovori "on mi je prijatelj". Delfin tad shvati da je pogriješio i zbaci majmuna da potone, jer nije čovjek nego životinja. Suprotno piscu basni, koji je očito na delfinovoj strani, Prévert se zauzima za žrtvu i potiče čitaoca da dovede u pitanje pouku basne u ime svih onih koji su naivni kao majmuni, jer oni koji nisu lakovjerni zapravo znaju iskoristiti lakovjernost drugih i smatraju da postoje niža bića.
[9] "Moćna krila" ne sprečavaju alegorijskog Baudelaireovog albatrosa da leti nego da hoda. Prévert napada one koji, naduti od oholosti i puni sebe, ne znaju sanjati.
[10] "One koji u snu sade komade razbijenih boca na velikom kineskom zidu" – ruganje s kućevlasnicima koji su u Francuskoj tog vremena podizali visoke zidove oko svojih imanja i na na njih postavljali i komade razbijenih boca, što je beskorisno kao kineski zid koji nije spriječio mongolske invazije.
[11] U originalu – igra poslovicom: Qui vole un oeuf vole un boeuf, Ko ukrade jaje, ukrašće i bika, to jest ko laže taj i krade, ali se u našoj poslovici jaje ne može ispeći kao kod Préverta.
[12] U originalu "Ceux qui mamellent de la France", što je aluzija na rečenicu koju je izgovorio Sully: "Labourage et paturage sont les deux mamelles de la France" (Oranice i pašnjaci su dvije dojke Francuske).
[13] U originalu "Ceux qui courent, volentet nous vengent" (oni koji trče, kradu i svete nas), podsjeća na don Diegovo poticanje Rodriga u Corneillevoj tragediji Le Cid (Sid) : "Va, cours, vole et nous venge!"
[14] "Smrdljiva ampula" ("boule puante") je staklena ampula napunjena amonijevim sulfatom. Kad se razbije, prostoriju ispuni plin koji smrdi na pokvarena jaja. Može se kupiti u buticima rekvizita za šale i lakrdije.
[15] U originalu "têtes de Galliffet" aludira na surovo gušenje Pariske komune pod komandom generala Gastona de Galliffeta u martu 1871, čime je stekao reputaciju krvnika. U vrijeme Dreyfusove afere bio je ministar rata.
[16] Podrugljiva deformacija "životinja bolesnih od kuge "iz La Fontaineove basne.
[17] Albert Soleilland je 1907. silovao i ubio svoju malu susjetku Marthe Eberling. Nije giljotiniran jer ga je predsjednik Fallières pomilovao i umro je u zatvoru 1920. Malo kasnije se vidi zašto je stari diplomat izabrao njegovu glavu.
[18] Prévert ovdje aludira na incident koji se dogodio 29. aprila 1827. u Alžiru i koji je Francuskoj poslužio kao izgovor da osvoji Alžir, ali i na rasprave koje je poslije izazivao tokom cijelog jednog stoljeća. Upravo 1929-1930. pripremana je proslava stogodišnjice osvajanja Alžira i mnogobrojni članci su pokušavali objasniti uzroke francuske akcije 1830. Husein-dej, koji je preuzeo vlast 1818. tražio je da Francuska vrati dug koji je poticao još od Direktorija. Konzul Deval mu je bio došao u protokolarnu posjetu da bi mu uputio uobičajene čestitke u povodu Bajrama. Dej, ljut što nije dobio nikakav odgovor na svoje zahtjeve, optužio je za to konzula, onda je ustao i ručkom muholovke tri puta snažno udario konzula Devala. Članci iz 1929. i 1930. godine različito prenose događaj, neki sumnjaju da je bilo udaraca, dok drugi pokušavaju dokazati postojanje muholovke.
[19] Ovdje se Prévert ruga senilnosti svog lika koji priča besmislice.
[20] U originalu "bleu horizon", "nebesko-plava" boja vojnih uniformi francuske armije u to vrijeme.
[21] Gosti su pijani od historije Francuske i Pontet-Caneta. Château Pontet-Canet je vrhunsko vino iz Pauillaca.
[22] U originalu: "dans les bois de Clamart on entend les clameurs des enfants qui se marrent", igra riječima, zato što ime šume Clamart (koja će kasnije postati poznatija po pokušaju atentata na generala De Gaullea) i graja (clameurs) djece gotovo isto zvuče, a rimuje se sa se marrent (previjaju se od smijeha).
[23] U originalu: "Le binocard entre au bocard". Binocard (onaj koji nosi naočale) je narodni izraz za korektnu formu "binoclard", uz igru riječima s "bocard" što znači "ozloglašeno mjesto". Prevod pokušava prenijeti igru riječima koristeći naziv "očevici"iz našeg žargona za one koji nose naočale.
[24] Pominjanje crkava vodi do "švajcarca", što znači "portira ili pazikuće u palačama bogatih u 17. i 18. stoljeću", čija je uniforma ličila na švajcarske plaćenike, a bili su zaduženi za nadzor, protokol procesija i ceremonija.
[25] U originalu: "Ceux qu’on fait sortir des rangs au hasard et qu’on fusille". Sigurno je da se radi o aluziji na pobune u francuskoj armiji 1917. koje su često tako ugušivane. Prijedlog da se ti streljani vojnici rehabilitiraju iznio je tek 1998. socijalistički predsjednik vlade Lionel Jospin, izazivajući skandal. Nicola Sarkozy je uradio "najviše što je mogao" time što ih je "memorijalno", a ne pravno rehabilitirao povodom 90. godišnjice primirja nakon 1. svjetskog rata, objašnjavajući da mnogi od streljanih zbog odbijanja da izvrše naređenja, dezertiranja i pobune nisu bili kukavice, nego su "jednostavno bili došli do krajnjih granica svojih snaga". Liga za ljudska prava podsjeća da su mnogi od streljanih bili pacifisti, pozdravlja ovaj prvi korak ka rehabilitaciji, ali smatra da ona mora biti i pravna, uz razmatranje svakog slučaja ponaosob.
[26] Uprkos tužnoj problematici, pjesnik se zabavlja, dovodeći u vezu "sel" (so) i "salaire " (platu, što nije samo igra zvučnošću, jer "salaire" vodi porijeklo od porcije soli koja je bila davana vojnicima kao plaća.
[27] Dugo se prepričavalo da je bankar Jacques Lafitte (1767-1844), na početku svoje karijere, navodno, došao kod jednog velikog pariskog bankara da traži posla. Mladić je odbijen, ali, nakon što je izlazeći pokupio ukosnicu u dvorištu, bankar ga je, impresioniran njegovom štedljivošću, ipak zaposlio. Nakon objavljivanja Laffiteovih Memoara 1932. godine, Paul Duchon je otkrio da se radi o legendi. Prava istina je da je Lafittea prethodni poslodavac poslao kod tog bankara, uz tople preporuke.